Izneseno je jelo pred tebe. Obično bude neko meso. Pečenje, izgleda prste da poližeš kako je dobro. Ti si gladan, gledaš njega, ono gleda tebe, hvataš najveće parče sa vrha, sečeš oveći komad, sve to strpaš u usta, zagriz...
Nastupa predpeglozno stanje.
Ukapiraš da si zagrizao neki deo sa neverovatnom količinom masti, ili hrskavicu, ili neku mlohavu vodenjikavu kožicu ili tako neki kurac umesto slatkog, slatkog mesa, koji ti u ustima ostavi govnjiv ukus i tebe u dilemi.
Šta raditi sad?
Ovo se uvek, naravno, dešava kad si u nekom društvu. Starijem i ozbiljnom. Nebitno dal je to slava, ili njeni roditelji, ili rodbina koju nisi vido dugo, ti sediš tu, u limbu, sa parčetom za koje nisi siguran gde je pre toga stajalo na svinji, u svojim ustima. Muljaš ga jezikom, jer si apsolutno svestan da će svaki naredni ugriz da istisne još "toga" po ustima.
Alfa ženka na večeri (zaslužna za pečenje) u tom trenutku pita: "Jel ukusno?"
Imaš nekoliko mogućnosti:
1. Da si kući... Ustaneš, harrrk pljuv to u kantu za smeće kažeš kakvo je ovo govno, izgrgoljiš usta vodom i vratiš se da jedeš ko čovek. Naravno, to ne dolazi u obzir.
2. Blaža varijanta jedinice - Da pljuneš to u maramicu i da joj odgovoriš "Jeste odlično je pečenje". Suludo.
3. Nastavljaš. Ne smeš da ugrizeš. Gutaš. Ulog nije mali, u najboljem slušaju će ti zgaditi ostatak večere, a postoji dobrana mogućnost da ćeš sa gostima podeliti i masnu supu od malopre, i burek od jutros. Organizam se buni, i počinje da vraća. Ti stiskaš zube, praviš facu ko onaj u emisiji kuvajmo srcem dok proba specijalitete svojih gostiju, zalivaš to ogromnim gutljajem piva, parče leba pa opet pivo, i zapečaćeno je negde u stomaku. Izbegnuta katastrofa. Pun olakšanja kažeš:
-Da, odlično je.
Naravno, iz predostrožnosti ovo biva poslednje parče bilo čega na toj večeri. Držiš se piva, sa njim bar imaš iskustva kad ćeš da peglaš.
