Savremena, tj. usavrsena verzija turbo-folka.
Turbo-folk je zaziveo krajem prve polovine devedestih. Ogleda se u tuc-tac tehno muzici tog vremena upakovanu sa glasovima pevaca koji su sebe nazivali narodnjacima. Takve pesme se nisu mogle svideti ljubiteljima izvorne narodne muzike, jer su previse odudarale od pravih narodnih pesama. Dela pripadnika turbo-folka su bile pamtljivije vise pesmice nego pesme, jer su bile neozbiljnog karaktera (prva asocijacija je Ivan Gavrilovic i 200 na sat).
Prosle su godine. Umro je ZAM, na samrti Juzni Vetar, izlapeo Diskoton i svi slicni njima. Rodio se GRAND.
Krenulo je sa povampiravanjem narodnjaka. Jedan po jedan, prilazili su GRANDU. Mnogi su se opirali, ali parola "Kuda Turci, tu i mali Mujo", ovde ja potpuno uzela maha.
Tipican predstavnik je Mile Kitic. Od nekadasnjeg okorelog narodnjaka, "jaci nego ikad" Mile je promenio imidz, prosirio nozdrve i poceo sa plavljenjem Ciganke. Harmoniku je zamenio turskim instrumentima u bas-bas varijanti.
Time je GRAND uspesno krenuo da osvaja simpatije onih koji su stare narodnjake dozivljavali kao vecne predstavnike narodne muzike, verujuci da, ako su ih nekada slusali i da su im se svidjali- tako mora biti i danas, bez preispitivanja licnog ukusa. Polako, ali sigurno, doslo je do ujedinjenja omladine koja bi u devedesetim bila u turbo-folk vodama i starijih, ali usled teskih vremena oguglalih ljudi, koji su se sa nostalgijom secali "plata i punih dzepova, a na uvce peva Sinan" situacija.
Tekstovi turbo-folk pesama bili su smesnjikavi i na duze vreme pamtljivi. Cilj je bio da se zapamti ritam, a tekst je u drugom planu.
Odlika nitro-folka su pesme gde je akcenat stavljen na tekst, kojim se salje zapovedna poruka, uveliko sa socijalnim temama. GRAND parada je postala simbol ujedinjenja starih i mladih muzicki i za mnoge stvari neopredeljenih bica.
Moda nitro-folka ogleda se u cudovisno nasminkanim i silikonima napunjenim lutkama, koje svojim umesnim isticanjem atributa, uspevaju da potpuno skrenu paznju sa muzike i teksta, tako da sve lici na spontani striptiz.
Jednostavno, nitro-folk je poziv na opstenarodni blud i genijalno resenje za unistavanje svesti, razoblicavanje stvarnosti i forsiranje novih socijalnih normi i standarda- putem ( takozvane ) muzike i mode koja cini nitro-folk.
Otuda more klinki koje pocinju da se sminkaju sa pet godina, roditelja koji ih takvima cine i masovne debilizacije ljudi.
Reprezentativni primer:
Ista poenta razlicito upakovana.
Narodna pesma:
"Hocu ljubav, necu prijateljstva, s nekim drugim ti prijatelj budi..." (Ljuba Alicic);
Nitro-folk pesma:
"... pitacu te kad jos jednu popijem na ex- da li si za sex, da li si za sex..." (Stoja, jedna od povampirenih).
Ostali primeri:
"Ako imas cuku, ako imas herca, pokloni mi bundu od nerca" (Tina, koja kaze "ako nemas kesa, onda setaj, ustvo, barabo);
"... Necu, dobar si u dusi,al' necu, necu u Jugicu..." ( Dzabe ti sto si zanimljiv, dobar, pametan i sto si verovatno normalan decko. Nemas, brate, kola, pa idi da ga tutnes u auspuh tvog zardjalog jugica) A ko zna, mozda su doticni "pevaci" bas u ficama sklepani;
"Ne znam ti ni ime, al` ne kajem se, ne..." ( a jos ako si crnac, a ja na letovanju u Grckoj, jebe mi se i da si zarazio sidom celo pleme u Somaliji). Pesma one bez desne ruke...
Sveukupno, pojava iritantnija čak i od scensko-muzičkog dua Mina Lazarević-Ivan Bosiljčić u novogodišnem jebenom specijalu kod Ivana jebenog Ivanovića. Gledanje Snežane Dakić i Isidore Bjelica kako propovedaju urbanost kod Sanje Glupače Marinković? Minorno vređanje inteligencije u odnosu na pomenute ajteme iz naslova. Jer ljudi moraju imati uspomene. Nešto što će da ih seća na 21. Kobasicijadu u Turiji, 16. Jubilarni Festival Džibre u Donjoj Murtenici ili Anualno Okupljanje Ljubitelja Dačie u Srpskoj Crnji. Poseta Danima Štrudle u Kaću nikako se ne može proglasiti uspehom ukoliko se odatle ne donese barem jedna XXL majica sa sloganom "Mak po mak - štrudla", "Meni od gemišta nije ništa" ili kecelja sa jednako šarmantnim natpisom "Imaš ŠTRUDLU u rerni". Osobe koje ovo, pak, odistinski nalaze duhovitim, pod hitno treba strpati u tu istu rernu, onu istu o koju su očigledno udarili glave kada su bili dojenčad.
S druge strane, tradicionalna Kosidba na Rajcu je izvanredna prilika da "za uspomenu i dugo sećanje" pazarite kineski pamučni produkt sa jednom od tako ingeniozno modifikovanih narodnih izreka kao što su "Ko kosi taj ne prosi/zlo ne misli", "Kosidba je zlato" ili "Kosaču, pokosi me!" ( japanska narodna; prim.prev ). Ljude koji ovakve komade garderobe nose i van pomenutog događaja, i sâme treba što pre pokositi.
Festivali piva su već posebna priča. Ipak, tamo ću kupiti nešto tek onda kada budu zamenili stari repertoar ( "Čuvajmo vodu, pijmo pivo.", "Bolje stomak OD PIVA nego grba OD RADA" i sl. ) novim, savremenijim, inspirativnijim ( konkurs otvoren do kraja oktobra ). Za sve vas koji naprosto ne možete da dočekate sledeći stupidan hepening da biste potrošili svoje pare na neko ištampano odevno govno, mnogobrojne radnje specijalizovane za ovu vrstu umetnosti nude širok izbor parola, slogana i mota koji će zadovoljiti sve vaše potrebe da ispadnete glupi. Ako budete imali sreće, možda još uspete da nađete majicu "Nisam ginekolog ali mogu pogledati." u S veličini...
- Sa mnom TAKAV ne ideš u grad, brate!
- Što? Šta mi fali, jebote?!
- Tri daske, rekao bih...'Alo, debilčino jedna, imaš na sebi majicu "Lovac na Jelene...ali i na Marije, Danijele, Sandre, Milice, Katarine...", kako misliš da ću ja dizgledam pored tebe??!!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Kuda?
- Pa, unutra...
- Nećeš moći tako obučen...
- Š'o, bre? Majica čist pamuk, 100%!
- Što se mene tiče, mož' da bude i od čistog zlata, al' sve dok na njoj piše "Amateur Pornstar" đuskaćeš napolju, dečko!
Nemač para.
Novinar : Vi ste nadarena, lepa, mlada i obdarena... estradna umetnica. Vaš singl "Lepa do moga" obara sve rekorde slušanosti... kad verna publika može da očekuje dugo najavljivani album?
Sexy Mia: Pa... ja sam znate perfekcionista, brinem se o svakom detalju, želim da moji fanovi dobiju jedan kvalitetan album. Naravno, sve pesme su autobiografske, inspirisane ljubavi u kosmosu. ( nemam pojma jebo te, čekam da moj Miško dobije drugu ratu od Ćazima za onu isporuku, pa je l' znaš ti bre koliko košta da ti Marina i Braja napišu album? )
................................................................................................
- E, mogao bi one pare da vratiš, rekao si ako dođemo iz iksa protiv Severne Irske, došli smo, i šta sad?
- Brate, ti znaš da sam ja perfekcionista, moram da poređam novčanice po serijskim brojevima, do kraja nedelje dobijaš sigurno, keve mi
Kako ona stara narodna "Govori srpski da te ceo svet razume" nije dala neke zapaženije rezultate u poslednjih nekoliko eona a izgleda da to, bogami, neće učiniti ni u sledećih nekoliko, prosečni pripadnik nebeskog naroda primoran je da, zarad sporazumevanja sa evropskom i svetskom žgadijom, prlja svoj linguam musculus poganošću raznoraznih stranih, s prefiksom "svetskih", jezika tj. ako bi uopšte i poželeo da se upusti u interakciju sa narečenom (autor misli na žgadiju; prim.prev.).
Kažem "prlja" i "poganost" jer je - krajnje objektivno posmatrano - srpski jezik kao takav i pored svih svojih mana i nesavršenosti relativno čist, diktivno jasan i ne zahteva od svojih korisnika da krive usta, prave transferične grimase i(li) da pljuju sagovornike s preke strane a zbog kojekakvih umlauta, muklih konsonanata ili, prosto, "arabo-mađarština" pri izgovoru (sad sam izmislio tu reč, je l' da da je do jaja?), u vašem krajnje liberalnom poimanju tog sluteće kancerogenog termina. S ovim poslednjim u vezi svakako stoji i ta večna potreba nas Srba da jedan strani jezik "prevedemo" na naš maternji, odnosno da odgonetnemo njegovu fonetsko-praktičnu melodiku, potencijalno sakrivenu u onomatopeji života koji nas geografski okružuje. Razume se - ne u ovoliko puno reči i definicija, već jednostavno, narodski, štono kažu - po sluhu. To, naravno, podrazumeva i određenu primesu cinizma i sarkazma u čitavom procesu, ali su oni ionako osnovna baza svega što se radi na ovim prostorima tako da zbog da jedeš govna.
Elem, pred vama se nalazi omanja hrestomatija pomenutih onomatopejskih jednačina, mali fonetski leksikon koji bi trebalo posmatrati i kao svojevrsni priručnik u baratanju/razumevanju nekim/nekih od specifičnijih nesrBskih jezika, svakodnevno rabljenim na planeti ovoj izrabljenoj. Doviđorno i Guternaht.
1. Alahalahalahalahalahalahalah!
Jebeni zabrađeni, jebeni arapski jezik. Lingvistički C-4 koji estetski sasvim odgovara neobrijanim bradurinama, obrijanim mudima, dugim nosinama i samo(voz)dizanju u vazduh navedenom sortom eksploziva. Fazon - do jaja je nebitno šta i o čemu likovi pričaju kada im sve ionako zvuči k'o da repetitivno dozivaju Svevišnjeg...što, reala, i čine većinu svog životnog veka. Mali, pak, savet pri upotrebi narečene "univerzalice": L treba izgovarati sa jezikom poput čakije zabodenim tik iza "gornje proteze" jerbo će tako ono H onda zazvučati k'o da ste surduknuli kilo jebenog peska u svoje cenjeno ždrelo. Biti na oprezu zbog te čakije, doduše...
2. Khrrr-khrrr-khrrr-pu!
Iako vam ovo možda neće pomoći da ga razumete, definitvno će uticati na to da ga brže progovorite. Elem, najbolja moguća ohrrralna vežba na thrrržištu za izgovohrrrranje holandskog jezika...mada svoju dikciju možete pogoršati i sa onom iz broja #1 ovog primera. 24 Kitchen gledati čisto iz mizanthrrrropije prema samom sebi.
3. Ekereškekerešmekereš-gulaš!
Najmanje 24 padeža, vokalna harmonija, nepostojanje glagola "imati" i trista drugih gramatičkih silovanja moždanog sistema sažeto u jedan jedini verbalni podrig. Koliko god se trudio da bude jedinstven na svetu (sa finskim, fazon, čini jedinstveni šešir tzv. ugro-finskih jezika i nema jebeno ništa zajedničko sa istim), MAĐARSKI se, kako god da ga okreneš, uvek vrteo, vrti i vrteće oko jebene hrane...mada je gorka činjenica da ne zvuči ni upola tako ukusno kao đakonije koje nam dolaze iz zemlje sa kojom se graničimo i koja tu činjenicu preko svake mere eksploatiše. To je, međutim, neka druga priča, neki jedini granični prelaz...
4. HAJLHITLER!
Nije slučajno napisano velikim slovima.
Elem - jedini jezik na svetu pored rumunskog i japanskog koji će uvek zvučati kao da se sa nekim svađate, pa čak i onda kada budete želeli da se na njemu izrazite najuzvišenijom i najpoetskijom termonologijom mogućom (na primer "lajdenšaft", što znali "strast" ili "erhabenhajt", što se prevodi kao "uzvišenost"; prim.prev). Sintagma iz naslova će vam nedvosmisleno i omogućiti tu svađu ukoliko se nalazite na teritoriji države iz koje je i potekao ali biste svoj spas od javnog linča na Brandenburškoj Kapiji ili Aleksander Placu možda mogli da potražite u vickasto-partizanskim floskulama, tipa "Špric majn guzn!", "Šajze, šajze, majn Taube vajze..." i već epskom "Cvaj partizanen šlafen in kukuruzen." Glupe Švabe će vam se od srca nasmejati i popustiti stisak cokule sa predela vaše krvave face. Oni fašisti? Booože sačuvaj!
5. Ssssssssssssssssssssssss.
Želite da naučite španski jezik a niste rođeni sa retardiranim šprahfelerom? Nemojte očajavati. Sa jednostavnom vežbom iz naslova ssssssssavladaćete španssssssski dok ste rekli kekssssssss! Elem, ono što dijagnostička patologija prepoznaje i definiše kao interdentalni stigmatizam, u zemlji iz koje je poteklo najveće zlo u istoriji televizijskog serijskog programa (mada i mi imamo konja za trku) predstavlja genetski nasledno oruđe za verovatno najsmešniji izgovor jednog jezika još otkako je neki homo-erectus svom kolegi iz plemena batinom izbio zube a ovaj sutradan imao da brani magistarsku tezu na temu "DiDaktički DaDaizam u oslikavanju ptice DoDo po ziDovima i svoDovima renDom pećine". Inače, legedna kaže da je poreklo vrskavog "S" u španskom jeziku posledica bigotskog idolopoklonstva španskog naroda prema nedvosmisleno incestoidnom kralju Ferdinandu, koji je žešće vrskao jer je, jelte, bio žešći jebeni incest. S druge strane, Argentinci, Čileanci i ostali kolonizovani narodi, na primer, govore španski bez vrskanja. Tja, ko će ga znati, ionako su sve to ciganšture teške...
Vrsta cipela. Ustvari, nepriznati potomak cipele i papuče. Ali ne svake cipele, to su one koje su završile svoj radni vek, pa su ostavljene negde u šupi, tavanu, garaži, podrumu, gde već.
E onda počinje njihov drugi život ali ne onaj drogirani što se vodi u Cipelgradu kad onaj deda zalupi vrata pa se digne onaj oblak prašine i krene muzika Šu Šu Šu pipl šumpi dumpi... Ne, ovo je nastavljeni stari život samo nešto više ponižavajući: penzioneri koji moraju i dalje da rade umesto da idu na šah pecanje i te stvari.
Za traputotine se uzimaju one najčvršće cipele i one koje se najmanje klizaju, i onda se potpete i koriste kao vrsta papuča, vrlo korisnih za kišu, zimu i pogotovu ljapavicu. Ništa njima ne smeta rupa na prstima il to što su im otpale pertle kao kosa sa glave, vrše posao i to dobar. Kompatibilne su sa vunenim čarapama jer ionako u one obične papuče noga u vunenim čarapama ne može da stane a i stani ti brajko moj u FLIA penastim papučama na mokre glatke stepenice.
Ime su dobile onomatopejski jer se u njima prilično nespretno trapa, pošto su teške tako da imaju negativne bodove na brzinu ali zato razbijaju u svim ostalim kategorijama, jeftine su, sigurne, prilagodljive, otporne.
Mogu da traju dosta dugo jer više ne stare, skorile su se, užigale, ukrtele, skoro su besmrtne, jedino jebiga što su ružne što bi reko Velja Ilić pa ne deluju baš reprezentativno ispred kućnog praga al ko što kaže narodna izreka: kad zima stisne estetika klisne.
Ispovijest Rada Šerbedžije:
Sjećam se samo da je bila nevina i tanka i izazovna u toj uskoj suknjici, s tom frizurom od Panjkovića ala Johan Sebastijan Bah i veštačkim trepavicama, ah pa ti nokti gospođe Vilme, tek našarani, ko luše, vijugavo, crveno belo, hmm čime ih to nadograđuju baš ukusno deluje malo bih ih lizao ko onaj mali medved - krzno mi je toplo, kad mu onaj Džordže Džorževič Džoržino našara one ledenice pa budu lizabilne... al najviše su mi se ipak svidjele te traputotine od predratnih cokula njenoga dede, taj seksi zvuk po ljapavici dok je išla po naramak drva... ah kako ti bacaju pozadi blato na to utegnuto dupence ko bemiks bez branika ajde ajde šlajfuj malo blato na mene ojha njihaaa vrrrrrm vrrrm ajde mmmmm šljis šljis prskaaaj...
...ah Ines... vjetar, lišće, blato, pio sam vrlo kvalitetno vino iz tvojih traputotina... takav okus na karton i na pete... nikad više...
SK 1016
To je ono što nas Srbe koliko - toliko održava u finansijskom svetlu, čvrsto održavanje iznad zonje ispadanja. Da nemamo toliko dozu optimizma odavno bi igrali četvrtu diviziju. Mašta može da odradi dosta toga u životu, a samim tim i da ostvaruje nastavak života, a možda čak i pridobijanje ogromnih ambicija za nastavak istog.
Tu smo sad. Kod optimističkog ostvarenja prividno primamljive svote novca, bez imalo uloženog truda i zamora. Tu se i urbanizuje ona narodna da nema leba bez motike. Prelazi u skroz drugačiji oblik - Ima leba bez motike, i ti mnogo. Da se prehrani pola Šri Lanke. Mašala.
U toj sferi dominiramo, Bogu hvala. Volimo da igramo tu igru na sreću. Da li nas je to neko kaznio, te sad odslužujemo taj vid kazne, ili nas je, pak, nagradio, pa otimamo protivzakonit dobijen novac. Ne znamo. No, sigurno je da upražnjavamo taj način zarade.
Toliko verujemo u taj dobit finansija, da je to prevazišlo svaku iole normlanu meru. Sin kaže ocu da mu trebaju sutra pare da kupi udžbenike za novu školsku godinu, a on na to odgovora sa rečima nebrinjenja bez ijednog dinara u džepu, oslonivši se Fince dva, koji to veče igraju poslednje kolo svoje lige.
Nije to nikakva tabu tema kod nas, šta više, svakidašnja je. Moramo i sami da poverujemo u sve to da je normalno i da može lagodno da se upražnjava, iako je, sa neke druge strane gledišta, izvodljivo kao da je starleta, zaista profesija. Bog te.
No, vratimo se na temu i hajde da improvizujemo kako to zaista izgleda.
- Hoćemo do kladže da bacimo koji tiket da imamo za vikend da pravimo neke bahanalije po gradu.
- 'Ajde, zašto da ne?
- Okej, zovem i Milančeta.
- Hmmm, Holanđani druga liga. Šta misliš o ovoj tekmi. Da l' da odigram iz iksa? A, šta misliš?
- Odigraj, sviđa mi se kako razmišljaš. Pojačaj malo sa Dancima, igraj golove. Trpaju se oni k'o Kinezi posle posla.
- Milanče, jesi ti odigra šta?
- Jesam, jesam. Dajte mi te tikete da uplatim pa da rezimiramo.
- Na.
;nakon nekoliko minuta;
- Prvi ja. Sa ovim parama kupujem novog Golfa dvojka. Jednosoban stan u centru i daću malo para kevi, greota da joj ne dam ništa, a ove njene pare za tiket.
- Velikodušno, nema šta. Ja od ovih para kupujem Reno Megana, boli me kurac, da se kurčim malo, a i da ispoštujem Francuze kad mi uleti Lion. Kupujem dvoiposoban stan u širem centru. Ne ide da budemo opet komšije, zar ne? A, da. A ove ostale deset hiljada evra dajem u dobrotvorne svrhe. Da me pogleda Bog.
- Ljudski čin, Čombe, svaka čast. Ja neću ništa preterano. Idem sa ovom kintom sa pičkom na neki odmorčić i to je to. Boli me tuki. Sa trideset dinara na osam sama, dosta.
- Opet si stipsa, Šomi. Opet.
Izraz koji koristimo kada želimo da naglasimo da iako smrt neke slavne ličnosti nesumnjivo predstavlja tragediju može da se malo iskulira sa rabljenjem lika i dela te osobe bar u prvih 24h nakon smrti.
- Kupite novi, neobjavljeni album Ejmi Vajnhaus, pronađen samo 12 minuta nakon njene smrti. Ko kupi album prvog dana žalosti dobija priliku da se slika sa njenim lešom.
- Aman, čoveče, iskuliraj, nije se još ni ohladila.
- Nakon 17 minuta od smrti dr Zorana Đinđića rešili smo da dve ulice, 3 bulevara i 4 skvera nazovemo njegovim imenom. Kao i da se Narodna skupština od sada zove Zoranova skupština.
- A da nije to malo prerano? Čovek se još nije ni ohladio!
Ne želim ni da pomišljam šta bi se desilo da kojim nesrećnim slučajem Đoković umre na vrhuncu karijere. Verovatno bi to bio kraj sveta kakav poznajemo.
Rodio se mali Ares od oca Zeusa i majke Here. Otac mu bješe kovač a majka poslovna žena u neku školu za poslovne žene. A Ares, ko Ares, prebijao je profesore, kida ruke drugarima i skakao po glavi čistačicama još kao mali i kada poodraste zaključiše svi da je idealan da zavodi red i mir po svom kraju.
Jednog lijepog sunčanog dana, u zemlji iza sedam mora i sedam gora, dolaze tri lika i nose toljage sa sobom. Čuvaj se Danajaca čak i kad darove donose, veli narodna poslovica, nekad nose darove a nekad toljage a ovoga puta je došao red na ove druge. A ova zemlja iza sedam mora i sedam gora bješe nijedna druga do zemlja postojbina junaka priče ove, Aresa.
I tako, idu oni i kurče se kroz Aresov kraj nekom pričom tipa "KOSOVO JE SRCE SRBIJE, SRCE SRBIJE, SRCE SRBIJE, ĐE STE PIČKE USTAŠKE, SAĆE VAS ZUKI NA KOLAC NABIT NJEMCI GLUPI!". Tri ili četiri sata su tako urlali i Ares mislio da ih pušti ali momci pomenuše što spomenuši ne smejadu: "OOOOOOO NUBOVI NARUTO JE JAČI OD GOKUAA!".
E tu Ares gubi razum, uzima ašov, uzima utoku, izlazi iz zgrade i upućuje im ove reči "DOK JE GOKU BIO DETE MLADI NARUTO NIJE BIO!" I počinje kasapljenje kakvo se nikad nije vidjelo, ovome kida ruku ovome kida jetru ovome nabija glavu na ašov i tri minuta je trajala akcija i mladi Ares se vrće da spava, malo iskulira, pa posle da odgleda Goku vs Zli Goku.
Ulazi Ares u kafić...
Konobar: Što oj da popiješ?
Ares baca pogled tipa oli da te sad napunim noga ali veli: Keafu sladžu.
Posle tri minuta konobar donosi keafu.
Inače bi bio u hitnu ko ona konobarica.
Neobično iritantna kategorija muzičara-pevača-kompozitora koja je praktično preko noći prosto preplavila izvođačku scenu na ovim prostorima i pobila sve mitove o talentu koji, navodno, poseduju narodi sa istih. Transferogena i pomalo na kurac iduća pojava bez koje jednostavno ne može proći ni najminimalnije šaltanje kanala na radiju ili TV-u, ma koliko bili vešti ili brzi.
Kako i kada je sve počelo – niko tačno ne zna. Lopta se prebacuje iz hrvatskog u srpsko dvorište k’o u partiji stonog tenisa i ne verujem da će u skorije vreme neko iz tog meča izaći kao poraženi. Ipak, dozvolićete mi da kao slobodan autor i u ime svih nas apostrofiram BRAĆU HRVATE kao ( većinske ) krivce za pojavu govana iz naslova (ionako se oni prilično razumeju u pomenutu materiju; prim.prev ) što, doduše, nimalo ne menja na stvari da smo svi mi zajedno zatrpani neobično enormnom količinom istih i to iz dana u dan. Govnima, ne Hrvatima.
Elem, neki istorijski osvrt na čitavu priču bi bio da ako se nekada znalo ko šta radi i, što je daleko važnije, KAKO radi – kompozitor komponuje, muzičar svira, pevač peva itd. - danas je čitav taj sistem pretpeo zaokret od 567 jebenih stepeni i više se ne zna ni ko pije, ni ko plaća a pogotovo ko povraća po WC-u nasumičnog ugostiteljskog objekta. Kompozitori su počeli da posećuju kojekakve komisije i izdaju diskove sa antologijama sopstvenih i obavezno starijih radova, muzičari su stali da glume neko ludilo i traže svoja prava ( kao “i oni su ljudi” fazon ) a pevači žešće istripovali da su kapaciteti pa svojski zapeli da budu kompozitori i muzičari što se, priznaćete, totalno kosi sa evolucijom koju je Darvin za njih namenio.
Naoružani peskom/šljunkom u glasu i s četiri nestabilna akorda na gitari, gospoda donedavni vokalni umetnici stadoše tako da zadivljuju široke narodne mase - malo je reći - terapeutskim melodijama iz sopstvenih glava, uspavankama za debile, baladama za krokodile i drugim metastazičnim oblicima muzike, ako se ista tako i može nazvati. Kako to i inače biva - “gde je jedna budala, tu odmah mora biti i druga” – te su se novonastalim trovačima sluha pridružili i podjednako nadareni tekstopisci, čije se rime nikako ne smeju puštati novorođenčadi, dvaput pogađajte zašto.
Bilo kako bilo, pitao sam svog dilera da l’ mogu da mu dođem kintu sledećeg meseca i car je rek’o da nema frke. Eh, da su svi tako humana kategorija...
- Brate, si čuo da je Ana Stanić izdala novi album? Ima par finih pesama...
- E, baš do jaja, tebra! Čim preslušam prošli Čolin, momentalno se bacam na slušanje Aninog aktuelnog opu...More, šupičku materinu, bre!
----------------------------------------------------------------------------------------------
- Gospodine Georgijev, kada možemo da očekujemo Vaš sledeći hit?
- Pa, radim, ovaaaj, radim baš sad na nečemu sa Tonijem Cetinski i Petrom Grašom, ovaaaj, malo razmenjujemo ideje i tako to...
- Au, kakav će to hit da bude…
Nekada davno (ne, nije ovo još jedna bajka) dok su domaće mangulice po zemlji hodile, bejaše jedan običaj raširen međ narodom serbskim da popovi bejahu cenjeni i poštovani ljudi. Znalo se ko kosi, a ko kosu nosi...A ko što prepodobna narodna dobrota i nepisana pravila srpskog seljačkog dobročinstva nalažu, cenjene i poštovane ljude u Srba treba i pošteno nagrađivati i darivati za dela nepresušna. Popovi su vavjek vjekova bili sam krem Serbskoga socajetija, ne zato što su oni tako hteli već zato što je narod tako želeo. A ko su oni da protivuureče željama sužnja svojega, i zbog toga su morali da se ponašaju u skladu sa tim. Vavjek su bili prvi ispred svih, darivani samo najboljim. Ako se turšija spremala, za popa uvek ide najboljie povrće, ako je džem, onda samo onaj od najlepših šljiva, nedo bog da meteš neku crvljivu, bog sve vidi i bog sve zna. Kad se rakija pekla, popovima ide prvenac naravno (doduše u njega ode i malo onog metil-alkohola, ko iz popularne zozovače, al dobro, neće ništa valjda da im fali od toga, neće grom u koprive kano ono kažu...). Pa onda naravno, i glavna stvar u serbskoga kmeta, zimsko krme u narodu od milošte zvano pastrma. Nebi bilo u redu da se tako uvaženoj osobi uvali neko parče mesa sa buta ili nedaj bože sa malo slaninice. Za našego čika popu samo najbolje, jer on tako i zaslužuje, za njeg ide samo suva i dimljena pečenica , koja je zbog toga u narodu od milošte zvana popovnjača...
Tata i sin, vade taze dimljeno meso iz pušnice...
-Evo ti sine malo da se zasladiš, uzmi ovo parče od rebara, to ti je mlogo lepo...
-Jao tata, što je lepo ovo suvo meso sa rebara, ma zube da pokidaš kolko je dobro i kolko ne mog da stanem da oštrim zube na njemu...a jel mogu da probam malo od tog crvenkastog parčeta, to tu duguljasto što držiš u ruci...
-Ma di ćeš to sine, to je popovnjača, mi to ne jedemo, to ti je najgore meso... Mi to uvalimo ustvari popovima kad dodju, kao poklon, nemoj ti to molim te više da mi tražiš, to se ne jede ustvari, da nije pope, mi bi to bacili našem avlijaneru inače...
