Urbana legenda, nešto za šta su svi sigurni da postoji ali ga niko nije video, već samo čuo priče o istom.
Rambo, Terminator i Čak Noris u svetu CD\DVD drajvova...

U našim selima, gde mahom živi starija populacija, kada neko umre dešava se dvostruka žalost: jedna, manja jer je dotični komšija preminuo i druga, ogromna, strašna, jer se svako tada prepadne da bi on mogao biti sledeći nosilac štafete. I obavezno se naglašava da je preminuli bio mlad čovek, pa makar bio školski drug sa vojvodom Radomirom Putnikom.

Ne mrsiti muda.

Prva pomisao što prođe kroz glavu, nakon što na televiziji spomenu kako su psi lutalice kastrirani i da su im metnute one minđušice na uši, te su zbog toga bezopasni i slobodno skakuću ulicama, jureć' prolaznike isključivo zbog igre, nikako zbog krvoločnosti.

Pripizdinu geografske sfere uvek kontasmo i pominjasmo, katkad podjebavajuće i likujući ako je tuđa, ili pak našu onako setno, sa blagom jezom i opet nekim cvetnim ili vunenim sećanjem. No one druge relativne daljine, makar bili to veoma bliski prostori tik iza gipsanog, fug mas zida sramotno prećutasmo i danas i juče. :A sad je i to daljina, aaa?: Barijera druže, barijera koju si sam sebi stavio, nemoć, strah. :Kako ti vinjak u seoskoj zadruzi dalekoj kurac i kusur km pešaka po snegu i to dvosmerno uzbrdo, bliži i jeftiniji, prijemčiviji, lakše svarljiv i povratljiv... nego ona, tu dve kuće ulevo od tebe??? Jedi gomna, pičiću! Probaj opet! Pa suština ludosti i jeste raditi isto a očekivati drugačiji ishod! ŠUK:
...
Ne obmanjuj me, ne shvataš, ona jeste bila idealna za mene, idealna! Ali, ali... najveći problem je što je i ona sebi izgleda idealnog tražila... jbg! Moja sreća, definitivno nije njena sreća a njena sreća meni jeste nesreća, koliko god njoj dobro bilo... Tako je!

U principu, svaka pekara pored škole.
Ovaj deminutiv ulazi u naš vokabular u veoma ranoj fazi, odnosno negde pri početku školovanja, jer smo tad, jel', svi tako pričali, i ostaje do kraja edukacije.

U narodu se ovaj izraz koristi za nerasnog konja koji služi da "pripitomi" rasnu kobilu. Preciznije,kad kobila nije "u teranju" na scenu stupa Veseljko. Stave ga u tor sa ždrebicom i on nesretnik po celi dan jurca za njom ne bi li se malo omrsio. I kad konačno uspe da je umori, kobila "padne s' nogu" i posustane, taman sto krene da je zaskoči Veseljka izbace napolje, uteraju rasnog ždrebca i on odradi pos'o. Ždrebac i kobila dobili svoje, gazda dobio rasno ždrebe, svi srećni i zadovoljni samo ga Veseljko poduvao.

U žargonu Veseljko je decko koji opslužuje devojku u svim segmentima osim u najvažnijem-seksu. On joj plaća pedikira, manikira, egzotično putovanje, vodi je u bioskop, na pice, sladoled, seta je po Kališu, Keju, itd,itd. Samo kad je u pitanju seks,tu se pojavljuje i posao odradjuje neki mačo baja, dok se veseljko nada da će svojim višegodišnjim romantičnim pristupom devojci konačno dobiti nešto. Baja dobija odrađenu predigru i snošaj, devojka takođe, samo ga gospodin romantičar poduvao.

Spor, spor da mu i puž zavidi...

Balansirati na uzbrdici finim popuštanjem pritiska na kvačilo i srazmernim dodavanjem gasa i obrnuto, kako bi vozilo bilo statično i pored uticaja zemljine teže, a bez ikakvog delovanja na kočnicu. Dosezanje vrhovnog božanstva u svetu novopečenih vozača.

Van vozačkih bravurština znači vešto održavati balans u najrazličitijim okolnostima.

Iz malog mozga prepoznati rješenje kao ozbiljnog problema čovjeka kojem gori pod nogama i ne propustiti priliku podjebavanja istog.

Израз којим на елоквентан, културан, штавише софистициран начин желите/покушавате да порекнете нешто што је и више него очигледно.

...9389. godina, negde na teritoriji antičke Donje Mezije... nekadašnji rimski grad Justiniana Prima... noć pred sahranu... ritual čuvanja pokojnika...

Rajko: Kad već pominjete Srbe, da li možda znate nešto više o njima? Da li ste znali da je ovaj običaj čuvanja pokojnika ostao baš od njih?
Ištvan: (šapatom) Sad kad opet krene sa nekom filozofijom, njemu definitivno treba oduzeti vremenski modulator.
Mate: (šapatom) Ili mu zbraniti onaj ćaj od Prunus domestice, što ga on nazivaše rakijom... hahaha?
Behrami: Stari ti bi mogao da odmoriš malo!
Mate: Ti Srbi, jel' to beše neko izumrlo pleme, nešto kao Huni, Avari, Vandali?
Rajko: Vidim da niste baš upoznati... a i ti mili moj Mate što tako iza leđa spomenu rakiju... da znaš samo, i ona vam je od njih... a pošto je duga noć pred nama iskoristiću priliku da nešto prvi put kažem o sebi... ne samo o sebi, nego i o vama.
Behrami: Kakve sad to veze ima sa Srbima?
Rajko: Ima i te kako. Sećam se priče đeda...
...
Pre tačno osam hiljada godina moj pra-pra kurajber Miloje Serbski, konjanik oklopnik krenu baš iz ovog mesta... :Huuuu: (uzdah i suza na lice staračko)... krenu sa svojom vojskom na Dardanijsko polje u boj, kasnije se to zvalo Kosovo... Behrami je verovatno čuo i njegovi su iz tog kraja.
Behrami: Jeste, čuo sam... i to da su Srbi na tom polju doživeli strašan poraz i od onda im se briše svaki trag.
Rajko: Daleko da je tako moj Behrami. Mi smo nakon toga na ovim prostorima, obitavali još oko 2000 godina, nas je samo istorija zatrla i sve ovo se ni bi sada ponovo nazivalo rimskim nazivima, već srpskim... i ovaj jezik što govorimo nije nikakav Balkanski no nekadašnji Srpski.
Ištvan: Oćeš da kažeš da si i ti od Srba?
Rajko: Naravno. Ali to sad i nije više bitno. Da nastavim...
Mate: Samo ne moraš toliko detaljno, krati slobodno! I isprićavam se meni je deda prića, da se ovaj Balkanski jezik nekada zvao Hrvatski a ne Srpski.
Rajko: Znam da nikada nisi voleo moje priče, skratiću koliko god mogu! A te izumrle Hrvate što pominješ... samo da znaš da su ti i oni bili nekada Srbi.
Mate: Nije točno! Hrvati su bili naslednici Ilira a ti Srbi neka Slovenska pljačkaška banda.
Ištvan: Daj pusti čoveka neka priča! Kao da je bitno ko su sad Hrvati.
...
Rajko: I desi se tada velika bitka, bi baš na Vidovdan... divlji udariše na pitome... Islam na Hrišćanstvo... Azija na Evropu, a samo Srbi kao okosnica... I junački se borismo protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, borismo i izgibosmo, ne svi ali podosta, 60 000 muškog življa, porobiše nam zemlju... pa jebaše i oca i majku 500 godina potom...
Tamo ti negde u 19. veku konačno zbacismo okove turske i krenusmo da jačamo kad eto ti nevolje opet, udariše Germanska plemena... u dva navrata i to žestoko. Ginusno i tada, al' preživesno opet... pa napravismo pakt sa tim Hrvatima, što spomenu Mate i s još nekima.
Kratko potraja, kol'ko zbog međusobnih čarki, tol'ko i zbog snage koju imadosmo tada, te opasnosti po velike sile.
...
Puče fudbal raziđe se društvo... okriviše Srbe za pocepanu loptu!
Svetski ''čuvari mira'' poslaše nam anđela, ''milosrdnog''. Nova stradanja. Mi Srbi rešismo da menjamo nešto tada, da se složimo i okrenemo novi list!

Ištvan: Ko bi rekao?
Rajko: Ma šalim se samo... hahaha! Priča postaje previše sumorna pa da osvežim malo. :Sine aj nalij još po jednu!:
Mate: Ajde sipaj i meni!
Rajko: Posle tog anđela, bili smo sluge, robovi... dođosmo do zaključka da je bolje biti rob nego Srbin, biti miran, tih, ljubiti dupe drugima i živeti a ne stradati, u stvari samo životariti.
... Napravismo kobnu grešku, polako, polako... bivasno sve manji i manji... mešasmo se sa drugima, nekada nedostojnima i nekadašnjim neprijateljima. Oni viđeniji se razbežaše i razastrše po svetu kao Cigani. Nametnuše nam nove jezike i imena, novu ''kulturu'', izgubismo sve... Državu, naciju, tradiciju... postadosmo čerga, a čergu vetar odnese...

... starac ponovo zadrhta i krenu da jeca, spomenu pokojnika ponovo, pa šakama prekri lice... i ostali se zamisliše i zaćutaše... Mate zagrli Ištvana pa spomenu i sopstvenu tužnu sudbinu i gubitak identiteta, reče: Mislio sam da ovo nikada neću reći... ali... bolje je biti Srbin nego rob!

Dragulj liberalnog socijalizma bivše Juge, dika i ponos naroda i narodnosti, željeni status i životni cilj nekolicine perspektivnih ljudi iz raje koji su želeli da se izvuku, ali i još većeg broj hordi žgadije koji htedoše da se uvale. Produkt sistematizovane transformancije metalostrugara, mašin-bravara i samoukih veterinara u drugove-članove, koji su neko mudo i zajebana čivija, transformacije vođene ideologijom da se i od najsmrdljivijeg vnuga može sklepati gospodin čo'ek.

Teka pod miškom, crvena knjižica i hemijska u džepu košulje, uz pokoje vruće prasence i par kila ovčijeg sira tutnutih u ruke druga komesara... Pohađanje osmosedmične večernje škole, marksizma i higijene, čitanje pe'šest tomova partizanskih knjiga, i par tutorijala o prepoznavanju domaćih izdajnika i zapadnih špijuna pretvarali su lokalne vucibatine u podgojene kravataše pospane i izvaljene na zadnjem sedištu belog Mercedesa stodva'jstrojke, priučavanje mlade i sisate seljančice u drugaricu matičarku da izdaje rodne listove kucajući sa kažiprstom jedne ruke, iste ruke koja je baš eto sasvim slučajno par puta zapala u pantalone pomoćnika glavnog sekretara zamenika potpredsednika mesnog odbora partije.

A vreme kao vreme, oduvek bilo čifut: zaklane prasiće koji su se dobijali preko sindikata su zamenili zaklani nekadašnji drugovi iz školske klupe, crvenu boju članske knjižice je zamenila crvena boja prosute krvi... a nekadašnji doškolovani kadrovi se još pitaju - "Zašto?". Ko zna, da su završili neke poštenije škole, verovatno bi se umesto gledanja u nebo mašili za ogledalo i našli odgovor.

Vasilije je bio healer u ekipi super-moćnih-svetih svetaca. Nema te ćuskije niti toga ašova koji su mogli što likovima koje on štiti i vida rane.
Posle masu borbi otiša' je u manastir Ostrog. Tamo priča svojim učenicama kako da koriste umjetnost healinga a kad je umro castova je na sebe mađiju neku i do dana današnjeg on izgleda ka u svoje najjače dane kad je hilova po najsurovijim crnogorskim brdima.
Vasilijom obično nazivamo osobu koja izgleda dosta dobro za svoje godine.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Vagres crevo je lepo čo'ek definisao. Nego držanje vagresa ima dva značenja na gradilištu:
1. Izvučeš meter iz džepa. Odmeriš meter od poda i nacrtaš trougao. Ispuniš providno crevo od 3 metra sa vodom. Zovneš šegrta:
"Mali. Drši ovo crevo na gornjoj stranici trougla."
Onda odeš 2 metra dalje pa drugim krajem creva u nivou vode nacrtaš trougao. Obatiš se šegrtu:
"Aj sad drži ovde."
Onda ponoviš dok obcrtaš do svakog prozora i vrata. Onda poнvo uzmeš meter. Izmeriš do poda, ono 0,68. Pogledaš u šegrta. On gleda kroz prozor. Popizdiš i napraviš građevinski višeboj. Definisaću ga kasnije.

2. Na građevini se uvek nađe jedan da se nije vruć vode napio u svojoj karijeri. I svaki put kada treba nešto da se dovati ili prihvati njemu se u ruci nađe čašica sa rakijom. Ista uvek bude u visini grudi. Izgleda ko Staljin sa kada drži govor i sve gleda u onaj gornji meniskus rakije, k'o da je blagoslovi svojim zborom.
A kad dođe cement da se prenese, on sve nosi onu čašicu, pa se kreće oprezno ko siroče kroz minsko polje. I sve viče:"Čekaj kume jaću!" A nikada ga posao ne sačeka.
A, ma sagne se on da privati fosnu, ali kako gleda u čašicu, da ne bi proso rakiju, onom levom rukom mlati oko nogu, ko da traži ključeve u mraku i sve viče: "Evo, evo, evo, evo!"
E jedino kad se jelo postavi. Onda bude hitriji od ostalih, pa viče:"Ajde, ljudi ostavljajte rad. Greota je da se ladi."
Sve mi se čini da sam zaboravio da kažem da isti imaju iskustvo sa svakim poslom na građevini i po koji savet za majstora. I kada majstoru dosadi pa vikne: "Mali, ajde ti i ovaj da prebacite one daske tamo." Ti odgovoriš:"Neka sam ću. Sipaj mu rakiju nek drži vagres tu kod tebe."

Uglavnom babe, kada čitaju umrlice u bilo kojim dnevnim novinama, kažu za svakoga ko je desetak godina mlađi od njih da je mlad čovek.

Ono što jedna domaćica govori drugoj tokom četvoročasovnog kafenisanja.Cilj je da tokom razgovora ispadnu u najmanju ruku narodni heroji.

Seoski sinonim za trapavost i neurednost. Prilikom klanja praseta kome je ražanj sudbina, gleda se veličina zakolja kao mjera vještine i sposobnosti majstora. Što je uži zakolj to bolji majstor.

Arhaično-fleksibilan izraz u opisu nečeg iritantnog, nečeg maleroznog, a ponekad i nečeg lošeg, zlog čak, sve u zavisnosti od trenutne situacije i stepena sopstvene nadrkanosti. Prvenstveno proizvoljno tumačenje izraza koji svoje korene vuče iz najdubljih kutaka mračnih šuma darkvudske Šumadije i Pomoravlja.