Популарна песма 2003. године коју пева Сека Алексић "Једна више", говори о љубави на кратке стазе.
Наравно као и све остале песме таквог типа, не треба пуно тражити поенту, једноставно тако, у овом случају лик је женскарош.
Она која се заљубила у њега, а он њу већ јуче оставио, пати за тим нечим што јој је пореметило духовно блаженство особе која нема оно друго "ја" (у даљем тексту момка/девојку), а и реално ђевојко боље ти је да си сама но да патиш за тамо неким из Бијелог Поља.
Колико год девојака да дотични има, имаће једну мање јер хоп баш тој несретници је дошло из дупета у главу, и баш зато је једна у чопору мање.
Што народна изрека каже "Одлазим са љубави се скидам".

Израз који је настао по чувеној дисциплини у којој Кинешчићи покупе све могуће и немогуће медаље на светским првенствима и Олимпијади.

Опис два (врло ретко више) ортака који се знају у душу. По изгледу су тотално различити, али по понашању би нормалан човек рекао да су близанци.
Они једноставно не могу један без другог. Кад један крене ка мокром чвору, други пође да му помогне ако негде запне. Договарају се телепатијом, а у најгорем случају погледом. Речи су им сувишне, јер знају колико длачица овај други има у левој ноздрви, а о крупнијим стварима да не причамо.

Ова двојица су одавно зајебали чувени двојац Стојић-Јагар, прешишали савршеност швајцарског сата и дошли до последњег нивоа, до ултимативног стадијума познавања, постали су два жутаћа које скакућу са даске у базен.

Израз углавном користе они у улози "шетача" када им у посету на дуже време дође: рођак са села, рођак са села који је дошао из иностранства, рођак из иностранства рођен тамо (гастербајтер секнд џенерејшн), рођак породичног пријатеља који се сад искрцао са пароброда из Америке и има благи проблем са аутизмом... У случају овакве посете, "домороци" имају задатак да дођоша тетошу, нинају, да му заносе у кривини, не би ли се осећао као код куће "овде код нас", да не би зло причао кад се врати "тамо" и наравно да би опет дошао. Најчешће, гост је стидљив, не зна шта 'оће, а камоли шта неће, немаш појма већи део времена шта да му радиш и како - вучеш га около к'о мечку, па ако му се свиди - сјајно!

Жаргон који се користи за две дијаметрално супротне појаве, екстреман смех или експлицитно показану тугу.

У првом случају, громогласан смех је често праћен тапшањем о сто, пљувањем садржаја из уста у процесу конзумирања, вербалног крунисања особе која је изобјашњавала, бацања коске и чашћења пивом. Други случај најчешће подразумева патетику, нарикање, кукање на судбину, апокалиптичне речи и неретко се дешава објашњавања поприличне количине алкохолчине.

Оплакати коренски значи пустити сузу, плакати, али је еволуирало и помножило се са собом неколико пута.

Оплакивање може да се деси на било ком месту и у било које време, али је загарантовано да се деси у мрачној соби где дувачи гледају Рик ен Морти, на дефиницијама аутора СтрајаКГ, у кафанама пред затварање када певају Синана, када убију Зорана и по патријаршким сахранама.

Невероватна појава скоро сваког места. Не постоји кутак на планети а да један овакав играч не заигра са вама фудбал. Ту је да би попунио место, знате да не зна да трчи, шутне па члак ни прими лопту, али у случају нужде ту је да игра чисто буде 5 на 5. Чак иако му је задатак да попуни место, и то зна да упрска.Пас добар у животу није дао, а шут ниједан није у оквир гола ишао ал је увек био врљав и нејак. Није да нема снаге , него лопту никако не може да потрефи. Али зато пријем му је необјашњив.Лопта као да се одбија од неко дрво, па чак би се и од камен правилније одбила.Ал зато барем кад се одбије то је нешто јаче од његовог шута.

Једна од многобројних ставки у спонзорским уговорима између произвођача и тенисера, којом играчи, у случају да је публика заборавила, подсећају присутне која је тренутно најбоља марка тениских рекета. То је једино логично објашњење. По договору, чека се прави моменат, нека кардинална грешка, или пак, грешка у одсудним тренуцима меча.
Након силовитог бацања у смеру пода, играч подиже рекет, загледа га са свих страна и окреће у свим смеровима како би цела публика могла да види о ком произвођачу је реч, констатује да је неупотребљив, одлази до свог места, вади нови рекет (неотпакован), поново га окреће у свим смеровима да би, ако неко са трибина случајно није видео, сада могао да угледа лого на њему, и наставља меч.
Још само фали да, док ломи рекет, викне име произвођача.

Док сам ја ишао у основну школу, цртани филм Сандокан, је био апсолутни хит, цртаћ који доминира у сваком погледу. Популарност овог цртаћа је достигла заиста огромне размере, да је настала и игра тог имена. Игра се играла углавном на школском одмору, у учионици. Наиме, скупи се, 7,8 клинаца, стану у круг, фора је да имаш један корак да згазиш некога на патику, а овај има право да измакне ногу. У случају да промашиш и не згазиш онога кога си хтео, остајеш у том положају и постајеш лака мета наредном који гази. Пре него што играч који има право скока или ти гажења скочи, изговара се легендарна разбрајалица: ''Сандокана боли глава пустите га нека спава, Сандокана боле очи пустите га нека скочи'' и креће у скок. Победник је онај који последњи остане. Лоша страна ове игре односи се на ваше патике, јер се од силног гажења офуцају...

Фјодор Достојевски (1821-1881) је руски писац и један од највећих писаца свих времена, а не центархалф Луч Енергије, децо драга. У најбољем случају, то је онај што је рокнуо бабу јер је ова зло. Али то је, заправо, госн Родион.

Класичан представник руске школе, са опширним романима који су, из угла исте драге деце, погодни да послуже као компензација камена за купус. На саму помисао његовог имена, ђацима се преврће све у стомаку. Јер ко ће нормалан да чита кило страна, служећи се паролом "Боље да одгледам филм, него да губим време на књигу". Ипак, није то исто.

Јебига, некоме је живот мајка а некоме маћеха. Немамо сви море као Шпанија, плаже као Француска и острва као Грчка. Неки смо окружени копном, а море гледамо само једном годишње, у најбољем случају. Тако и ми, тако рецимо и Мађари.

Али јебе се њима што немају море. Буквално. Као и Швајцарци који немају море, и Угари су искористили своје дарове природе. За Швајцарску су то прелепе планине а за Мађаре хоћне глумице лаког морала. Наравно, као прави професионалци, доводе и људе из иностранства да раде на развоју мађарске седме и по уметности.

Израз се користи кад немаш нешто па то мораш на неки начин заменити оним што имаш. А то што имаш уопште није тако красно, али Боже мој, боље ишта него ништа. И то је у неку руку (у главном десну) добро. Шта бисмо ми без маџарскога филма?

Засвирати најмању виолину на свету саговорнику на увце, извлачењем тотално небулозног закључка из смарачке приче истог, којим постављаш бодљикаву жицу испред себе као превентиву против наставка конверзације.

Модрозелена пљувачка. Пљуца пуна бактерицидних супстанци са способношћу јо-јо ефекта - да се пружа до земље а потом враћа у уста, и тако у круг. Такозвани ванземаљац.

Производ пљувачних жлезда у виду густог течног агрегатног стања добијеног из петних жила за које је било потребно напрезање у стилу избацивања тврдог внуга након конзумације тврде, слане и покварене шунке. Дакле нешто на конту просечне руске тенисерке пред крај меча. АААААХ!

Такође и оружје духовног бола и патње, након што провалиш да ти је јебена комшиница звекнула шљацу у кафу и тиме ти се осветила што си се похвалио свима са шљаке да си је карао... Толико гадна смеша да би у случају блоуџаба и пљувања шљаце по кити у рандом њави изазвала нагло прекидање ерекције и потребу за повраћањем код гледалаца, док би порно глумац потом кадар.

...a уједно и због себе, него ми глупо да ти кажем. Kaд загусти, лакше је рећи "један мој пријатељ" него поменути себе.

Кад ти је неко учинио нешто за тебе, а да то није било за неку услугу? (Осим у случају када ти кева пере ћега, девојка попуши за рођендан и ћале позајми кола да га не би друкао код кеве што је пропио пола плате) Дакле....? Па никад! Јебига, c'est la vie...

Oд памтивека је сваком своје дупе најмилије, те свако гледа свој интерес. Тако да када год ти се неко укаже далајламасто и тврди да се заузима због искључиво твоје свеукупне (телесне и вантелесне) угодности, лаже ко пас! И сигурно има неку потуљену корист...

Следи кратак приручник како постати зајебан музичар. Осврнућу се на музичаре који свирају тврђу музику, што значи да ово не важи за клавијатуристе, обоисте, дајгузисте и сличне. Као пример узећу басисту који свира у бенду. Па да почнемо:
Да би био зајебан, мораш имати опасну бас гитару. Црна, сива, тамно црвена, то је кул. Може и да буде винтиџ. Држи што ниже бас гитару, као они из Рамонса. Свирај са трзалицом, тако ћеш изгледати зајебаније, владаћеш гитаром. Зајеби прсте, тако свирају само јадници. Ако певаш помоћни вокал, на микрофону држи резервне трзалице (око 20 комада), то је знак да си увек спреман на све ситуације и да ништа не препушташ случају. Црне патике или ципеле и црне уске панталоне ће бити кул. Покушај са кратком мајицом, такође црном, костури и руже на њој ће изгледати опасно. Може и нека подерана без рукава. Знојница на десној руци је обавезна. Прави мајстор се зноји и мора да се уљуди на нормалан начин. Огрлица око врата такође долази у обзир, то показује да си и озбиљан. Уколико се обраћаш публици, једном руком држиш врат гитаре, другом мало пипкаш микрофон, мало прођеш кроз косу (ако имаш косу), да се цаве напале. Сценски наступ је јако битан, ниси Клептонов басиста па да играш као да муљаш грожђе. Никако. Раширене ноге обавезно. Ходаш од једног краја бине до другог. Понекад ставиш ногу на звучник испред (монитор), под условом да су испред тебе добре цаве. Млати главом, али дискретно. Током наступа пијеш само воду из флаше. Алкохол није кул. Неизбежна стварчица коју мораш имати је хемијска оловка. Не она кинеска од 25 динара, већ оловка реномиранијег произвођача. Како мислиш да потписујеш аутограм и да ти се у пола имена истроши мастило? Ако си испунио све ове савете и критеријуме, ти си зајебан музичар (басиста у овом случају).

Рефлексни механизам у неких Руса покренут, пре свега, најнедостојнијим пажње, најминорнијим спољашњним надражајем, под којим се обухвата све почев од испуштања претешког бурета кавијара, до умакања брчина у квалитетну вотку. Деформација која поздравља пролазак неке добре солдатуше, представља преплашени одговор на фијук топова у даљини или вид оплакивања погинулог солдата товариша. Изнервирани исхитрени покрети изазвани испадањем једне по једне малене, а тако бучне копејке, кроз бушан џеп брјуки. Свака од њих подмукло својим трескањем и звекетом о под, опомиње на немаштину, налик на куцање судбине на врата Бетовенове Пете симфоније. У том случају, дотична кипећа локомотива не да скида шапку, већ је стргне у најгорем бесу уз неизбежан пратећи прекрст. Може се јавити за време празника Богојављења пре свечаног бацања и потапања стомачине у залеђено језеро. Може значити и похвалу домаћичиних изврсно справљених блиња, уз неизоставно помињање Господа.

Први рођендански поклон сваког детета које са жаром у очима, балом на рубу усана, нема благе везе шта ће му та лопта значити, Голгота, скуп неуспеха, фрустрација, комплекса, психосоматских проблема које родитељи решавају преко те лопте која у већини случајева ствара црну рупу у глави детета, касније одраслог сметењака који ће наставити традицију...
Да се разуме, лопта је у овом случају посредника у виду шире метафоре, то може бити и гитара, балетанке, књига, плишана животиња, оловка, ма народ бира радио свира, јер све зависи од родитељских интенција.
Гураше Миленковићу гудало у креветац, он класа, али не може се рећи да је баш нормалан, док, су Гагићу гурали кошаркашку лопту, а он ни класа ни нешто бистар. Но, појединци морају схватити да та лопта може имати неку сврху, спуцати родитеље, бабе, деде дрито фудбалом у главу.

Српска стјуардеса која је 1972. године преживела слободан пад са висине од 10160 метара и тиме ушла у Гинисову књигу рекорда. Налазила се у ЈАТ-овом авиону који се срушио изнад насеља Српска Каменица у тадашњој Чехословачкој. Узрок пада авиона је остао неразјашњен. Једни тврде да је то експлозија бомбе коју је поставио анонимни хрватски сепаратиста, док званичници Чешког цивилног ваздухопловства претпостављају да се авион сударио са зимзеленим дрветом на малој висини, при покушају принудног слетања. Трећи тврде да су авион грешком оборили ловци Чехословачког ратног ваздухопловства. У сваком случају, Вуловићева, која је у авион ушла грешком уместо колегинице са истим именом, једини је путник који је преживео пад авиона. Завршила је у болници поломљених ногу, са фрактуром лобање и три поломљена пршљена, после чега је остала привремено парализована испод струка. После успешне рехабилитације, ова жена од челика је поново проходала и наставила да ради за ЈАТ до 1990. године. Данас своје пензионерске дане проводи у Београду.

Периодични процес у којем се нашло бар 96% мушкараца који су имали било какав озбиљнији конаткт са женом.

Ћутљивац. Немушти језик у почетном стадијуму развоја.

Човек чије су реторичке способности на нивоу речног саобраћаја Саудијске Арабије. Симпатише се са карактерним особама које не мрзи да говоре у његово име. У кафани поручује исто што и остали значајним климањем главе, од прилога ставља све или ништа, кад јебе - захтев за променом позе је онај елаборат на столу који је састављао пар месеци у случају да му се посрећи. Руку на срце, то се готово и не дешава.

У појавном облику је затворене природе, интравертан к'о Киндер јаје. Не знаш шта ти мисли мада јеси покушао да извучеш то из њега уз пар пива. Конташ да мора да постоји нека квака у вези с њим, да мора да има неки систем ослобађања од стреса. Псовање у дневнику који пише или убијање проститутки, никако да докучиш. Али језив јесте, осећаш то у свакој ћелији...

Једини талас иностраних сапуница који нас још није погодио. Проживели смо (и још проживљавамо) хрватске, мексичке, турске, жабарске, курац-палачке и остале серије, Павића, али наш народ још није упознао краткометражну кинематографију овог дивног народа.

Они који не познаду БуркинскеФасоанске серије, као да не живе у Србији, у 21. веку (еј' Србија, 21. век!)

Наиме, радња је најчешће типа, Абубабахумабубишарба се пресели из једног племена у други, у богато племе (они имаду и воду) и упозна Џамахабамбуратора, поглавицу тог племена и ту се деси сијасет догађаја, кева јом умре, она роди дете, умре јој брат, она роди дете, изгори село, она роди дете, грађански рат , она роди дете...

Углавном, чини се да би нам добро дошло једно освежење од Павића и серија од Вардара до Триглава (у нашем случају нешто мало даље, једно пар иљада километра)

Грешка. Зајеб. Лоше ти се пише.

Засро си га к'о беба пелену и мало више. Појешћеш огромно говно. Није ти ово требало. Управо си пљунуо себи у фацу. И то шлајмару. Или, још горе, пишао си у ветар. Све ће ти се вратити назад. Али са каматом. Дуплом каматом. Осетишећ бол к'о плавуша у хардкор њави са црнчугом стргнутог с ланца. Јебаће те.

Осетићеш како ти палица формира нов облик мускулатуре тела. Измениће ти се опис личне карте. И то у најбољем случају. Једноставно, препуштен си хијенама које ће ти изједати унутрашње органе и оставити те да трунеш цркавајући к'о најгори пас. Згажен к'о псећи измет, испуњаваћеш шупљине ђона на њиховим ципелама. Готов си. Нема ти спаса. Спусти ролетне, уробинзуј се, закључај браву, налупај даске по прозорима к'о деветесет девете и прелепи их изолир траком. Сакриј се у мишју рупу, јер ти нема друге. Прекрсти се јер ти само бог може помоћи. Амин.