Израз који користимо како бисмо саговорнику дали до знања да приликом зевања отвори уста толико да може комотно да нас прогута, а притом и не ставља руку на уста. Овај израз је синониман изразу "лепи су ти крајници, морам да признам".

Сурово атерирање једне фантазије.
Почело је као у сну. Лепом сну, са цвећем и сладолед-тортама, не кошмару у којем ти зомби транжира лобању или те комшија јури да му будеш жирант.

Она, лепотиња једна, али пре свега податна крупњикава женка, навалентна нимфоманка, којој је страст друго име, а датив једини падеж. Поглед ти магли енормна количина дима и удео алкохола у крви, али видиш и даље добро, на крају шанка. Хаљина са голим леђима, на њима истетовирана преслава, струк ломљив попут кинеског трансформерса, а коса... Већ у мислима плетеш жуте кике и претвараш их у узде, хваташ их и затежеш закачен печурком у њен порт.

Тражиш дупли влахов од разроког шанкера, а он окреће главу лево-десно, јер је бугар. Прилазиш јој, сама је и нема разлога да оклеваш, јер таква фигура ће брзо да оде, ово је једна, случајно остала на лагеру, твоја је. Накашљеш се и покушаваш да сакријеш пијано клаћење брзим наслањањем на махагони.

- Милинко, драго ми је. Шта пије пичка?
Окрет и громки баритон, маљ који разбија илузију, жишка која потпаљује мождану течност. Необуздани мустаћи и златан зуб, горња четворка окузално, провирио из сабласног осмеха.
- Нема пичке, али мож' се договоримо... Имењаче.
Она није та. Није чак ни она.

Месец у коме мање више сви студенти одлепе. Горе него обично. Неки од учења, неки од тога што им пуца курац за учење па им интересантно да гледају оне који то раде. Некима маторци дишу за вратом као Кербер путнику пролазнику. Неки се трипују да ће све да положе без ич пипања књиге па их налет еуфорије и среће ухвати као лото играча који је управо купио лоз, а добитак му светли пред очима.
Жене су у овом периоду најгоре. У било којој акцији с њима, прво провери да ли су у ПМС-у. Ако јесу, то је природна катастрофа. Неће бити секса братац, напиће ти се крви као никад у животу. Бежи што даље од њих. Књига их је натерала да збаце свој вео чедних и мирних и постану цунами који ће те оборити на земљу и најести песка ако му се само нађеш на нишану.
Ћути и притаји се. Онај брадати што га виђаш сваког дана, није он баш сасвим чист. Не види он тебе, њему у глави севају таблице, формуле и дефиниције. Бежи, спасавај се! Сачекај да прође, после можда опет добијеш свог дечка/девојку/друга/другарицу/брата/сестру натраг. До тад је чистокрвни зомби.

Крастав, Рошав, Флекав

Стандарднa понуда епилога дана код парова са малом децом.
Теоретски, најбоља опција је да жена успава децу и опере судове док је ти храбриш испијајући пиво испред ТВ-а, а затим услужи и тебе (у полувремену). Међутим, та варијанта је мало вероватна, те преостаје луз-луз избор: хрпа судова која вири два лакта изнад судопере и на чијој површини се већ развија нова врста пеницилина или хватање у коштац са разиграним младунцима, које може успавати једино комбинација валијума и Хочеварове Божићне посланице.

Претерујеш. Смањи, коњу један, уништићеш се.

Кардинална грешка ходајућих мртваца.

Видите, доступан материјал који се бави тематиком неке глобалне заразе која би од људи направила полураспаднуте ходајуће лешине се ограничава на једно сто до двеста филмова у оптицају (од којих је једно десет до петнаест гледљиво) и нешто више од двадесет новелизација тих филмова које нису ни за курац красни, па ћемо применити градиво у нашим условима.

Сад, строго хипотетички гледано, нека најезда крене ка Балкану. Почиње од аеродрома и граничних прелаза, пошто никоме сем "Зони Мртвих" није пало на памет да апокалипсу започне у овој забити. Шта се дешава?
Аеродром "Никола Тесла" је у ризику да буде потпуно прогутан у хаосу зомби навале, пошто је један од путника на лету из Истанбула, нека буде Турчин, симболике ради, донео са собом заразу. Изгрижена стјуардеса почиње да баханалише по авиону, што за резултат има да по слетању из истог покуља маса зомбифицираних Турака (опет, симболике ради) који почињу да нападају и гризу све живо на шта наиђу.
Будући да је аеродром пун странаца за које ћемо аутоматски претпоставити да су европска или америчка говнарија која ће да паничи и не ради ништа конструктивно. С тим закључком, аеродром пада под навалом. Навала се брзо шири ка Београду.

У року од два дана, Београдом лутају хорде пензионера, студената архитектуре, омладинаца ЛДПа и остале багре неспособне да се брани, бауљајући у лову на скривене преживеле, углавном слабо наоружане.

Наравно, ту се апокалипса завршава. Негде око приласка Сремчици, зомбији наилазе на препреке, приграђане наоружане до зуба и веома, веома надркане. Последње ствари које ће чути су пуцњи и непревазиђена лирика Марине Туцаковић.

Особа танког имунитета склона олаком фасовању разноразних болести.

Куповач алкохола у супермаркету.
(Ништа друго и не купује).

Идеш код халфа на рођус. Испланирали сте пробрано друштво од 5 пивопија. Иако свако планира да стуче бар по гајбу пива и заслади жестом, на питање кеве колико ће алкохола бити, говориш неколико пута мањи број. Који год број рекао, одговор ће бити 'биће вам пуно' . Следеће јутро док се бориш са мамурлуком и осјећаш као да те прегазио ФАП, чућеш класичну реченицу 'јесам ти рекла? '

Знаш да си пијан.
Схваташ да идеш у цик-цак ко да ти је Ђовак са леве, Цонга са десне стране, а ти си лоптица.
Знаш и то да не видиш све онако како треба.
Онда почне нивелисање. Тај праисконски обичај, можда старији чак и од алкохола, јер има доказа да су се пећински људи гудрали ко ненормални па су и они имали некакво "нивелисање".
Лева нога, десна нога, полако, поглед испред себе, све је у глави, све је то у глави, можеш ти то.

Отрови у разним амбалажама. Атлантик водка, Векија, Балтик водка, ликери, и наравно, краљ свих тровача - Вињак. Опстају на овим просторима због слабе куповне моћи, услед које се занемарују чак и најелементарнији нагони, попут оног за преживљавањем.

Почињеш са водком. Атлантик или Балтик, за боље се нема на осамнаестим рођенданима. На четвртом осамнаестом рођендану овериш ко глумац и целу ноћ пеглаш у клозету док те сви остали гледају ко будалу. Зарекнеш се јавно да никад нећеш да лизнеш ништа јаче од пива. Аха...

Једном кад си са друштвом у парку, неко донесе Векију у пластичној амбалажи. Помислиш: пластична амбалажа! Таква егзотика, каква се у свету не виђа јер их даве оним прописима, стандардима, и осталим глупостима, мора да се проба! Велика грешка. Будиш се са главом која је тешка најмање двадесет килограма и са мозгом који је неповратно изгубио три процента својих дотадашњих капацитета. Никад више, али овај пут стварно. Доброоо...

Ма може овај ликерчић, па то пију жене. Онако, сладуњав је, није лош, може. Једно вече претераш, као и у свему до тада. Стижеш до куће, избациш утробу напоље и блед си као зомби наредна три дана. Е, сад стварно...

Чек, а шта је то? Домаћа? На пијаци? За триста кинти? Па то је бре џаба, они нису нормални, како ли им се то исплати? Па јес, криза, треба и сељацима пара. Де сипај. Уф, што је добра, како клизи, сладуњава, лепа. Дај још једну. Ајде, ајде, не штеди то, ко да си је дукатима плаћао... Док се следећег јутра играш Мистер Хајдa и покушаваш да саставиш претходно вече, и кад схватиш шта си све радио, свечано се, пред иконом, закунеш да од данас само пиво пијеш, а и то ћеш гледати да избегаваш...

Ма можда само један Вињак овај, ипак сам искусан већ. Јеси, искусан си ти синко, али је Вињак трипут искуснији од тебе, мрге од сто и кусур кила ломи, а неће таквог балавца. Пијеш Вињак, он пије тебе. После извесног времена прелазиш на дупле. Кад си једном конобару наручио тродупли Вињак, он те је само бледо погледао и рекао да му то нико никада није наручио. После извесног времена схваташ да одавно ниси имао девојку, свако вече у ком имаш пара за пиће проводиш у кафани, сам или са неким, није више ни битно, а факултет је забатаљен ко ливада под спором. Ајде, тргнућу се. Пусти и Вињак и све! Сад је стварно доста...

Откад је отац отишао у пензију, почео да прави домаћу. Не сипа шећер, не додаје било шта вештачки, то га ич не занима. Избегаваш јер си сигуран да не може да ваља, чим је твој отац прави, нит има фабрику, нит има име. Једном ипак пробаш, да му учиниш, да га не увредиш. Клизи низ грло. У стомаку почиње да кува и да таласе топлоте шаље кроз цело тело. Шта је бре ово? Мало претераш јер ти се баш допало. Ујутро се будиш уморан, али бистре главе и без последица које ћеш да носиш у наредном периоду. Уф, што је ово добро! Кокаинка права!

Прошле су године од тад и сад већ знаш. И сам правиш. Јесте пут дотле био трновит, неко би рекао и поплочан тровањима и осталим трајним последицама по твоје здравље, али, ако ништа друго, схватио си. Више нема тровања, пијеш само проверени квалитет.

Пизда му материна матора и ненормална! И сви ми се чуде колики сам кретен А ГЛЕДАЈ КО МИ ЈЕ ОТАЦ! И седи по болници, и чекај, и стружи, цепај, и пакуј двајес метра церовине доктору Митићу (у име му се одговарајуће посерем!), носи кафу сестрама још сад траже онај ЈАКОБС и три у један, мунем им овај мој један у све три рупе... А шта сам морао да истрпим код предпензионе државне апотекарице за шаку лекова, ПУ!
И ГОСПОДИН НЕЋЕ ДА ПИЈЕ! Боли га курац!
Поштуј Оца свога и Матер своју да ти лепо век на земљи прође, и немој им псовати родитеље када те Мајка у пола четири ујутру зове и плаче јер се Отац преврнуо и притисак му је 300 са 200, а ти у кецу имаш плина да одеш до посла ако буде киша, а киша је, а ти радиш од седам...
И није битно, Отац је то, АЛИ ТО ЈЕ СЕДМИ ПУТ!!! И све зато што матора мазга неће да пије лекове! Па разумео би да је неки затуцани, неписмени и сујеверни пајван, али бре школован човек, завршио факултет и опет-НЕЋЕ. Каже нек умрем, боли ме курац.
У једно си сигуран. ТИ твојој деци нећеш правити те проблеме.