Tiket na kom se čeka jedan gol za lepu isplatu.
6 parova prošlo, čeka se sedmi, rezultat 1:2 u 60. minutu, čeka se gol u poslednjih pola sata za 4+ i isplatu od 123.000 rsd
Relativan pojam, vezan za godine ljudi.
Ovde su uglavnom definisane osobe muškog pola.
1-10
Pa šta znam, da imaš dobre igračke, da se "igraš", da jurcaš za loptom (barem je tako uvek bilo, ne znam kako je sad).10-15
Da imaš dobar telefon, da se sviđaš devojčicama, možda i da se potučeš sa nekim.15-20
Kako za koga, mada većina hoće pare, kola, ma sve. Jebiga tad si još klinac.20-30
Fax, posao.30-40
Žena, deca, prvomajski uranci sa porodicom, vođenje starijeg sina na pecanje, porodični odmor u Bugarskoj itd40-50
Pivo, kladionica, fudbal...50-60
Isto kao i dekadu ranije, + brojanje dana do penzije60+
Sedenje ispred dragstora uz flašu zidarca, i diskutovanje o dnevno-političkim dešavanjima u zemlji i inostranstvu.
Ono što vam donesu na svadbama, slavama ,krštenjima, etc. Kad zatražite Coca Colu...
U prodavnici
ortak 1 : - E, brate ae uzmemo pepsi od dve litre samo 60 dindži...
ortak 2 : - Ma neeeee, kad se trujem, trujem se kvalitetno...
( Ortak 2 instiktivno uzima Coca Colu )
Mesto gde bi se i Molijerov "Tvrdica" i Sterijin "Kir Janja" dobro najeli.
predjelo:
Teleća čorba......................40,00
glavno jelo:
Ćevapi na kajmaku.................140,00
Dimljeno meso sa pomfritom.........210,00
Šopska salata.....................45,00
dezert:
Bajadere..........................60,00
Rolat od banane...................60,00Nakon prejedanja u skupštinskom restoranu, uvaženi narodni poslanik poziva konobara:
-"Konobar, može li račun ovde, moram da žurim, čeka me 20 minuta napornog psovanja i pritiskanja tastera u međuvremenu".
-"Naravno, gospodine. To vam je tačno 555 dinara".
-"555?? Pa 555 majki ti jebem, od poštenog naroda ste našli da kradete pare, kako ćemo da prebrodimo krizu takvim trošenjem?! Znaš li ti kako je teško preživeti sa ovom poslaničkom platom, no sreća pa Borisu još odgovara da sedimo u 2-3 fotelje... Evo, 560, zadrži kusur".
Uzvik svakog srpskog vozaca,kada ga drugi vozac isece,ide presporo,ide prebrzo,udje u preticanje ka i on ili uradi bilo sta sto mu nije po volji.
Naime ,svaki srpski vozac je ubedjen da on najbolje vozi na svetu i da niko drugi nije toliko dobar i sposoban kao on i svaka greska koju neko napravi pripisuje se njegovoj nesposobnosti da upravlja motornim vozilom.
"'ajde bre,sta se vuces kao mrcina....ajde sta ga davis sa 50 ,kada je ogranicenje 60....ma ,jeb'o te onaj ko ti dade dozvolu!
Rodom je iz Hirošime. Drugi dan od nuklearnog napada, nosio je tetki lek u Nagasaki. Nastavljač loze japanskih tehničara. Najbo je ko žuti. Radi 15 sati dnevno. Radi 60 godina. Spava isključivo u metrou. Kući stigne svaki osmi dan. Jede šaku riže dnevno. Sere u robotizovan čučavac. On je ruski dobrovoljac. I u miru. I u mraku. Svetli. On je efikasan. Što pet nejapanskih inženjera za godinu, on uradi za mesec. I dva puta kući. On je zamenjiv. Mlađim japanskim tehničarem. Curi nuklearka, on stane u red. U zemlji se ne raspada. Spale ga u peći. Uostalom, šta vi koji kurac znate šta je japanski tehničar. U svojim toplim sobama.
Uratko. On je mali kurčić ćelavog vratara KST-a koji je u najlonskoj kesi bio u šupku onesvešćene Viktorije. I posle toga napravio deset zdrave deca, a ti još studiraš iznad KST-a ETF.
- Gospodine Jahobaki dićete brez nuklernog skafandere u elektranu.
- Daj mi tu kesu da turim na glavu. Nisam kinez da se plašim radijacije.- Šta ste se usrali malo hepatitisa i side. Daj mi taj romed ekstra tin. Saće da vidite kako japanski tehničar u tankoj kabanici gura glavu u žute vode, mračnog podruma fokušime. Rkurč!
Sve češća ponuda u pekarama zbog oskudacije i nemaštine u državi Srbiji.
Kupac: Dobar dan, pošto je domaći hleb?
Pekar: 60 dinara.
Kupac: A običan?
Pekar: 50.
Kupac: Ništa, onda ćete mi dati 2/5 domaćeg i 6/19 običnog.
Ako prdneš,reći će da si se usr'o.
U mom ulazu ima 60 i nešto stanova.
Pa sad vi izračunajte koliko je to dobrih komšija,
i koliko se ja puta dnevno po njima userem.
Ukleti autobus gradskog saobraćajnog preduzeća čijeg se voženja njegovi šoferi pribojavaju kao đavo krsta. Naime, reč je o vozilu koje je i dalje u voznom stanju i pored toga što su mu otkazali svi hladnjaci i u kojem temperatura u šoferskoj kabini u žarkim letnjim danima umesto prijatnih 60-70 dostiže okruglih 100 ° C. Bar po rečima onih koji su njime upravljali. Da li zbog tog, ili još nekog razloga, tek među vozačima je prozvano „paklena mašina“. Nezvanično, sprava zapravo služi za kažnjavanje onih majstora za volanom kod kojih popusti disciplina i koji povremeno zastrane: primaju putnike van stajališta, puštaju neku vrstu muzike koja nije narodna, u pauzama čitaju nešto drugo osim „Kurira“ itd.
Kad sledeći put nakon što uđete u gradski osetite da vas obuzima zastrašujuća vrelina preko svih granica izdržljivosti, nemojte odmah pomisliti da s vama nešto nije u redu. Možda ste se upravo obreli u „paklenoj mašini“.
Davnih dana uveden terminus od strane našeg fudbalskog saveza.
"Srce na teren" je na krstaškom trikou bilo ispisano iznutra(!), tačno na mjestu grba FSS-a tj. čupave bradavice, debele dojke, debelog navijača Mileta.
Činjenica je da ni Mile ni naši sepeti (korpa za kukuruz u nas u Bosne) od fudbalera na terenu nisu ostavili ni masnu jetru, a kamo li srce.
- Sestro mila, pošto pička?
- 50 maraka bez, 60 maraka sa tanjirom sarme uz ladno Banjalučko, nokte diže.
- Ostavljaj srce na terenu! Daj kašiku!
Mnogo opasna stvar.
Nema početnika koji se nije požalio da su mu žice odrale jagodice na prstima. Neki gitaristi ne seku višak žice na glavi gitare da bi joj napravili 'frizuru', što je potencijalno opasno po ljude koji se nalaze u blizini, pošto se žice prave od čelika (osim onih za klasičnu gitaru) i mogu da probodu gore nego igla za špric. Ima gitarista koji se prilikom sviranja saginju tako da im glava bude u ravni sa žicama, a poznato je da i sasvim nova žica može da pukne i poleti sa krajem unapred. Tako su neki ljudi sebi isterali oko. Ukupna tenzija koju žice stvaraju na flojdu gitare (donji deo gde se žice zakače) može da premaši i 60 kilograma. Kažu da se tako nekome flojd otkačio sa korpusa i poleteo kao iz praćke ka osobi koja je stajala pored, razvalivši joj vilicu. Najtanja žica može da ima prečnik od 0.15 milimetara, što je čini odličnim alatom za sečenje. Njome su izvršena brojna ubistva.
Izraz koji se sada obično koristi za lika koji stvarno nema veze sa materijom ovog izraza već je jednostavno lik koji eksperimentiše sa steroidima, ne izlazi iz teretane i time stiče ovaj naziv.
-Brate vidi Džonija pre mesec dana 60 kg sad izuva 120 iz bendža.
-Ma mali hemičar, popio Zorku Šabac, juče bacim okce u klonji lik šora zeleno.
Knjiga utisaka je ustvari često puta odbranbeni mehanizam vlasnika iste, ili antistres program za čekanje uredu. Ili pak nekada ume da bude i "face book" za uplašene klince(pozdrav za najlepšu prodavačicu na svetu i sl...)
U 60 % slučajeva nervozne stranke se upišu u knjigu i spomenu Vam sve članove uže i šire familije da bi na kraju kad stignu na red došli sa osmehom na licu.
pitanje: "Dokle će sve ovo trajati?"
Univerzalno pitanje, na koje su mogući mnogi odgovori, od kojih ni jedan nije ni iskren ni tačan.
Bilo bi lepo kada bi "Videćemo!" bio pravi odgovor, ali ...
Normalan čovek gleda TV , 60-ih, 70-ih, 80-ih, 90-ih, zatim u 21. veku i pita se uvek isto:
"Dokle će ovo trajati...?"
Karakterizacija sportskog sudije koji uživa da secka igru, sudi svaki kontakt i konstantno prekida meč, koji je ionako obično siromašan tečnim akcijama. Uglavnom se odnosi na fudbal.
- Kakva je bila tekma?
- Ma, Bogu plakati, 60 faulova kombinovano. Onaj majmun svira kao na železničkoj, kao da je rođen sa pištaljkom u ustima!
Prsata britanska pop pevačica, starleta, glumica, foto model i ko zna šta još...
Niska 153cm, ali sa merama 90-60-90 probila se sa 16 godina kao foto model, a zatim i počela snimanje pesmica.
Negde osporavana, a negde obožavana, sa talentom ili bez, njen izuzetan par sisa je ostavio trag u kulturi od 86' pa na dalje. Posteri su joj krasili kabine kamiona, a kalendari su bili obavezan dekor svake auto-radionice. Ponegde izbledele slike stoje i dan danas. Svako selo ili naselje je u vrhuncu njene slave imalo neku lokalnu Samantu Foks. Neko sisato žensko čeljade je vuklo taj nadimak i kad već nadolazeće generacije nisu ni znale ko je dotična.
Naš čuveni ministar i internacionalni ljubavnik Velja Ilić je doveo u Čačak na Dane estrade 2007. godine gde je doživela gorak debakl. Vratila se kući razočarana jer je mlađana i neupućena publika nije ni slušala. Skandirali su ''POKAŽI NAM SISE''
Jedini raspoloživi jebački pribor muškaraca u određenim godinama.
Deda 1: Al sam sinoć jebao ždrabicu od 60 godina!
Deda 2: Ma daj, jedini jebački pribor koji je tebi ostao je dupe!
Jedno je praviti tortu, a nešto sasvim drugo posmatrati taj proces. Čekati te dve "viljuške kojima ne možeš da ubodeš" da bi sa njih pojeo nešto malo srednjeg fila "Švaler" torte (onaj u koji ide lomljena čokolada), bilo je slađe nego prejedati se uvoznim Kinder čokoladama. Malo je tu bilo fila količinski, jedva za kafenu kašičicu. A opet tako slatkog. Lepšeg nego prstima. Slađeg nego posle, sa ostatkom torte. Vraćaš viljuške sa više fila na bradi i oko usta nego u samim ustima, mljackaš i pitaš jel možeš i ti malo.
Dobiješ.
Težak je na prvo držanje. Trese se i galami. Ali belanca pod tim viljuškama tako skladno osciliraju i pretvaraju se u kremastu masu vrlo brzo. Ovi današnji su nejaki. U svakom uputstvu piše da ne bi trebalo da rade, bez prekida više od 60 sekundi. Kažu da je to zbog plastičnih delova. Gorenje ima plastične delove takođe, ali to su delovi sa dušom. Kec, dvojka, trojka... Četvorke se već bojiš. Možda će poleteti, nestati, pa se više nikada neće praviti tako lepe filove. Dosta je. Mama okreće posudu da proveri kvalitet ulupanosti, istu onu posudu koju si u zabavištu nosio kao šlem kada si glumio Biberčeta i spašavao Lepu od Ale. Belanca ne ispadaju, a Mikser vraćaju u kutiju. Biće miran do sledeće nedelje.
I tako opet. Još jedan najlepši fil, još jedan radni dan miksera. A do tada ćeš morati da se zadovoljiš tortom, Žele Zekama i Krem Bananicama. Možda i čike koje prave Bananice imaju ovakav Mikser.
- Kevo, nešto razmišljam, jel ti i dalje praviš torte onim starim braon mikserom?
- Naravno! Šta si ti mislio? Da kupim nešto za telad sa Tele šopa? Baba tvoja mi je ovo kupila kad si se rodio.
- Ma, nešto razmišljam. Ajd me zovi kad bude nešto da se muti...
Upoznao sam ga pretprošle godine u maju, na nekom Saboru Srba ovde u Berlinu.
Moja draga i ja tek dođosmo u ovo čudo od grada i, ne poznajući nikoga i ne znajući gde ćemo i kako ćemo, u jednom trenutku se obratismo za pomoć lokalnoj srpskoj zajednici; jebiga - možda neko zna nekog ko izdaje stan a da pritom ne moraš da priložiš hiljadu jebenih potvrda i levo plućno krilo k'o prokletim Švabama. Elem, naša potraga nije previše dugo trajala i na kraju nas odvede do čoveka iz naslova, čudnog ali dopadljivog čikice koji je, eto, slučajno im'o stan od 60-ak kvadrata na izdavanje, ispostaviće se kasnije stan u kojem i dan-danas živimo i srećni smo. A baš takvim - srećnim - delovao je i Herr Milorad kada sam mu prvi put stisnuo ruku, te 2012 god. na pomenutom Saboru. Ćelav, nosat, plavook, nekih 60-ih godina, obučen u crnu "adidas" trenerku - likom je podsećao na one nadrkane poštenjačine iz prizemlja stambenih zgrada koje uvek prete da će deci probušiti loptu ako im upadne u dvorište ali to nikada i ne učine, samo ga je "adidas" treša odavala da je gastarbajter, i to onaj zavetni - iz Kuršumlije. Otišao ranih 70-ih iz rodnog grada, ni punih 18 nije im'o, kaže, i od tada se svake godine dva puta vraća dole - nedelju dana za Božić, još jednom toliko oko Đurđevdana. Išao bi on i češće, al' jebiga - kome, čemu...Roditelji umrli odavno, supruga Verica pre par meseci, sin, snaja i unuci dve stanice U-banom od njega..."Moj život je ovde", veli i ne žali se kao svi ostali. "Jedu ono što se ne je', moj Beograđane. Imaju, bre, i ne znaju šta imaju al' im u krvi da gunđaju, kukaju, seru. Eh, moj Beograđane, mi smo ti Srbi teška govna...", a opet se blago smeška kad kaže to Srbi i otpija još jedan gutljaj rakije. Dade mi posle dve flaše, "da zaključimo ugovor", reče i ode da odnese unucima malo jagnjetine sa Sabora. Video sam ga još samo 2 puta posle toga. Kiriju smo mu plaćali preko bankovnog računa, nije bilo potrebe za viđanjem i uručivanjem koverte. A i ta koverta je bila "tanja" nego što je stajalo u ugovoru. "Neću da derem svoje zemljake, pa još Beograđane, hehe", prekinuo me je u pola mog ponositog Molim Vas, nemojte da..., ali me nije zbog toga osvojio. Taj čestiti, nepoznati čovek koga samo upoznao, koga smo oboje upoznali, bio je prva osoba koja je učinila da se osetimo prijatno ovde, u ovoj daljini, i da pomislimo da će na kraju ipak sve biti u redu. Jebemliga zašto, ali tako je bilo. Možda je Herr Milorad bio onaj znak od Boga poslat a koji svi mi ponekad čekamo kada se nađemo na određenoj rasputnici životnoj. Možda je i njemu tako neko pomogao kada se prvi put našao u Nemačkoj, pa je on sad "vraćao dug"...tek, nikad nisam saznao ni čime se bavio. Umro je u ponedeljak, danas smo mu bili na sahrani...
