Придјев који се користе, у одређеном контексту, уз све именице, било да оне означавају нешто живо, било неживо. Често у разговору парадоксално звучи.

Potraga za duhovnim mirom to jest nirvanom kroz opuštanje i koncentrisanje na svoje duhovno spokojstvo.

Bespotrebno vršiti mentalni napor kako bi se došlo do nekog zaključka ili materijalizacije ideje koja je totalno nebitna u tom trenutku. Česta igračka za ljubitelje sarkazma koji korišćenjem iste sagovorniku pružaju sliku kako su zabrinuti i da im je jako stalo kao Anđelini Džoli do siročića u Bosni.

Najbolja taština drugarica, njeno oko Saurona. Iz perspektive zeta direktni potomak čuvenog uberinsajdera Mate Hari. Bilo da su tašta i taština drugarice još iz školske klupe (tačnije skamije), ili ih spaja jedino zajednička mržnja prema zetu, one održavaju simbiozu razmenjujući za taštu krajnje korisne, a za zeta ništa manje inkriminišuće informacije. Dupli pas ovog uigranog tandema ostavlja zeta u prašini i gorkoj taštini, osećaju koji sa opravdanjem deli istoimeni naziv sa ovim zlim prisvojnim pridevom.

Pre ili kasnije, svaki bubnjar iole ozbiljnog benda, dođe na red da zasvira i na ovom kompletu. Uglavnom ima to zadovoljstvo na gostovanjima benda u emisijama poput jutarnjeg programa, nečije šarenice ili "talk show"-a na nekoj levoj televiziji.
Dok ostatak benda šatro svira na svojim gitarama, klavijaturama i dok pevač na prazno napinje kenjaru, bubnjar u pozadini cepa, uglavnom keca u prazno, smoren kao Prljavi Hari sa emgejcem, pretvarajući sebi u divnu uspomenu tetoviranje bulje usled sedenja na praznoj gajbi piva na svirci u lokalnom klubu.

Pojava vezana prvenstveno za političare, ali i druge golube prevrtače, ljude koji brzo zaborave svoje stavove. Ili bar misle da je ostatak sveta zaboravio njihove izjave.

Naivna ko francuska sobarica.

Kada vas ona pogleda, kao da gledate u sliku sa omota bombonjere. A na omotu, dete sa suzom ili umiljata devojka sa šeširom, cvećem… male mace i mede i kuce. Vrhunac naivnosti i čednosti.

Al' zamalo.

Tek kasnije shvatiš da dotična glumi dobrotu i pravi se nevešta, a zapravo je moralna kurva kojoj bi i Mata Hari, kurtizana, egzotična plesačica i nemački špijun, pozavidela na lukavosti.

Kada se odmota folija i zagviri iza krupnih okica, shvatiš da si u kandžama vrhunskog manipulatora i nepriznate ćerke Nečastivog lično. Spolja gladac a iznutra jadac.

Špijun !

Što bi znao toliko jezika, ako ne radi za nekog !

ženka špijuna

Установе које пуштају најновије филмове јер им се јебе за лиценце и никоме се не исплати да их тужи.

Poznati srpski pisac epske fantastike, čije ogromno književno delo „Srbija“ spada u sam vrh svetskog spisateljstva, rame uz rame sa Tolkinovim „Gospodarom Prstenova“ ili Martinovom „Igrom prestola“. Dobitnik je prestižne Noblicine nagrade za književnost, a jedinstven je po tome da je to uspeo da ostvari napisavši samo jednu jedinu knjigu.

Šaljiv po prirodi, a opet pun mašte, Boris je uspeo u knjigu da ubaci oba elementa, pa se čitalac ponekad od srca nasmeje dogodovštinama njegovih junaka, a ponekad samo zastane sa čitanjem, potpuno zabezeknut maštovitim događajima iz knjige ili maštovitim predelima i prelepim životom ljudi divne zemlje o kojoj upravo čita.

Plejada heroja i anti-heroja koje je stvorio u svom delu, preti da pomrači slavu čak i jednog Hari Potera, Džedaja ili Tolkinovih junaka, a najpoznatiji među njima su Žumance, upravnik izmišljenog grada Beograda, General vojske Srbije Šuntanovac, Komadant Kraljeve Garde Slobica (oko koga se vrti najviše onih komičnih događaja), upravnik trezora poznat po imenu Region, dok se vrhunskim spisateljskim potezom smatra ubacivanje Deda Mraza u priču i to na funkciju Visokog Sveštenika srpskog Velikog Veća.

Knjiga je postala čuvena i po tome što je Boris prvi pisac koji je ubacio sebe u knjigu, tačnije lik baziran na samom sebi, a to je Kralj Licko, najlepši čovek u Kraljevini koji jaše zmaja po imenu Čeda.

Zaplet se dešava u izmišljenoj zemlji Srbiji deceniju nakon pobede nad Onim Čije Se Ime Ne Spominje, u kojoj narod živi divnim i bogatim životom zahvaljujući vladavini Kralja Licka i njegovih prijatelja, ali sile mraka predvođene divljim poglavicom Gladnim Tomom i njegovim zlim ratnicima Neobaveštenim Različkom, Pičkoustim i samoproklamovanim poglavicom plemena Čačak zvanim Udaren s Leđa u Lice, pokušavaju da svrgnu Licka s vlasti i zemlju uvedu u vekove haosa, bezumlja, siromaštva i smrti.

Naravno Licko i prijatelji uspevaju da spasu narod posle obilja smešnih i opasnih zgoda i nezgoda, epskih bitaka i velikih ličnih iskušenja, ali uspevaju i da sačuvaju međusobno prijateljstvo kojim žele da narod svoje zemlje uvedu u novu eru blagostanja, većeg i od onog u kom se sada nalazi.

Ali zlo ne spava…

Pravi, puni, tru muški brkovi koji žare i pale svet oko sebe, a muškarčine koje ih nose jednostavno plene svojom pojavom. U reali, retko ko pamti nečiju facu na keca, ali brkove kao osnovni hajlajt retko ko može da zaboravi. Pošto je izraz sam po sebi klasičan turcizam, stiče se utisak da su osobe s ovakvim brcima zajebane, prevejane, neuništive i prejebene, što naravno ne mora da znači jer to nema veze s tim (hehe).
Da je kojim slučajem Hari Kalahan nosio zumumćare, Čak Noris se ne bi nikad ni pojavljivao na bioskopskom platnu.

Svinjsko stopalo u pravom smislu reci.Inace moze se prikaciti kao pridev nekome koga smatramo glupim.

Sinonim za upornost. Neracionalnu, bezgraničnu upornost koja gotovo nikada ne daje dobar rezultat. Ali taj se nameračio na nešto, i juriće za ciljem ko Bebi Dol za flašom vinjaka.
Većina je gledala trilogiju "Sam u kući", trilogiju koja je obeležila naše detinjstvo; Hari i Marv jure za malim Kevinom; i ne zaustavljaju se na svom putu da uhvate klinca koga keva x put zaboravlja samog gajbi. On ih gađa ukrasima za jelku, granama, ciglama, elektrodama, debelim Nemicama-ali oni junački nastavljaju dalje. Zapali ih i ugasi više puta tokom filma, svira im orgulje na mudima, ali oni ne staju pa ne staju.

Odredjena grupacija ljudi koja čim ustane pogleda kakvo je vreme napolju i na osnovu toga izbacuje link pesme. Smatraju za shodno da pokažu narodu koji današnji datum i da li je i zašto on značajan, kao i da kažu kakvo je trenutno (ne)vreme napolju.

Čovek koji ima rešenje za sve naše probleme, a ne znamo mu ni ime.

Kao što je jedan mudar čovek nekada davno rekao, "Nije svako duhovit, ali zato svako misli da jeste", malo je reći za naše junake koji zaslužuju ovu rečenicu da su otkrili Evropu, za njih su Kursadžije pojam nebeskog, neprevaziđenog i nedostižnog smisla za humor. Takvim junacima je dovoljno samo čestitati i ostaviti ih da uživaju uz TV Pink i njihov (h)umoristički program.

Skupili su se kao pet Moćnih Rendžera. Različiti karakteri, u svima gori želja za uspehom. Provode dane i noći u podrumu roditelja jednog od članova, i troše olovku i papir k'o Amerika naftu. Posle mučnih godinu dana, uspeva im. Trenutak je došao. Njihov album je debitovao na 7. mestu na listi, i popeo se na 1. mesto za 4 dana. Njihovih 5 minuta.

Vrte se na lokalnom radiju iz sata u sat, na svim top listama. Daju intervjue k'o faks mašina ispite, srču red-bulove i slažu osmehe na frekvenciji svake moguće TV stanice. Fanove pridobijaju brzinom svetlosti, pa na treći. A i oni manje snalažljivi se ne libe da ispljuju kintu za njihov najnoviji vrldvajd super singl, da imaju o čemu da pričaju sutradan na ''socijalnim'' mrežama. Sve ide u njihovu korist, pare nagrću k'o fanovi Hari Potera na potpisivanje nove knjige, problemi su manji od ožiljka posle skupe plastične operacije, i živi se do sutra. I tako perpetual.

I onda, prc!

Bude se jednog jutra svi zajedno u hotelskoj sobi. Novčanici prazni, kartice izmaksirane, svi tetovirani. Pale TV, i ne mogu da se načude čuda: Njihov znoj i krv je zamenila neka nova tralala-šalala pesmica uz koju ne možeš da odoliš, a da ne zviždućeš i tapkaš stopalom o parket.

Depresija. Stanje raspada sistema. I pretnja od totalnog gašenja.
Šta ćeš, gde ćeš, ulazi u limuzinu. Menadžer na spid dajlu, šta se dešava. Panika. Ništa, ajde u studio, da se okušamo ponovo. I ponovo. I ponovo.
Ništa. Ič. Mašta je isplovila zajedno sa onim jutarnjim ritualom iznad wc šolje, i kreativnost je izvršila samoubistvo kad je videla s kim se druži.

Bend počinje da se raspada. Vraćanje u svakodnevnicu je nikad gotov proces. Pojedinačni problemi polako isplivavaju slobodnim stilom. Moral opada, a sa njim i njihov ranking na čartovima širom sveta. To nije ono što su hteli. Svako vuče na svoju stranu. I živi se za sutra.

Totalna nesloga. Turneje neće biti. Oprema skuplja prašinu u studiju na vrhu zgrade u centru grada, i zgužvani papiri sa lirikama dopunjavaju dekor stana glavnog pevača. Bend je istorija. Menadžer traži nov posao, i šljaka kao dostavljač pljeskavica u rodnom gradu.

I njihova pesma se ponovo vrti na radiju, u čast benda koji je tako kratko trajao i dosegao zvezde.

Оно што имамо обичај да кажемо некоме ко се накачио у наш видокруг и једина мисија му је да ту остане, не помјера се и омета нам сваки будући поглед ка нечему интересантном, за разлику од његовог стражњег дијела.

Ne, nisam čitao mrtvog Harisa Potera i m’rš u pizdu materinu!

Elem, iskoristio bih ovu priliku - ali i činjenicu da je Vukajlija jedan pretežno muški sajt – da se dotaknem ovog škakljivog ali za period postseksualne revolucije više nego krucijalnog tabua.

U čemu je, ustvari, štos sa jebenim gutanjem? Nama muškarcima, realno, nikako nije dovoljno to što zbog nas danas žene maltene gole šetaju po ulici, primaju u gotovo sve rupe koje imaju u opticaju i konstantno se odriču svog sopstvenog zadovoljstva zarad našeg ( da se ne lažemo, bre ). Čak su svarile i ideju spavanja u rč kao jedan od vidova kontracepcije - iako ih isti NAJVEROVATNIJE boli – ne bi li nam se eventualno još dodatno dodvorile, ali mi smo i dalje jebeno nezasiti.

I evo, već nas čujem kako se iz sveg glasa deremo o nekakvom poštovanju...Kakvom kurac poštovanju, bre?! Šta - ako zguta moje ponosno, cenjeno, plodno i u svakom slučaju OGAVNO seme, pokazaće da me poštuje?! Pa, to je ne sprečava da jednog lepog sunčanog utorka ( ili srede - gotivim srede ) ode i zguta nečije TUĐE ponosno, cenjeno, plodno i u svakom slučaju ogavno seme! U čemu je onda, ponavljam, stvar? Odgovor se nameće sam po sebi - ŽENE. Zapravo, od onog istorijskog trenutka kada im je – siroticama – priznata polna jednakost i omogućeno pravo da glasaju ( za nekog muškarca, naravno ), žene su te koje se jebeno pitaju za SVE. Ta čudovišna tvrdnja leži u zastrašujućoj ali i nepobitnoj činjenici da iako danas svetom vladaju muškarci, ŽENE SU TE KOJE VLADAJU MUŠKARCIMA a to je, priznaćete, istina koju ni Den Braun ne bi mogao da isere.

Ta vladavina počinje još od malih nogu preko majki, baba, tetaka, strina, učiteljica i profesorki klavira a kako muški subjekt stari i sazreva u sistem se uvode i oni teži oblici vlasti: simpatije, prve ljubavi ( držanje za ruke i taj rad ), peting-devojke (obogaćen program ), skidačice mraka ( mnogo zajebane drolje ), veze i vezice i, kao šlag na tortu, SUPRUGE, taj najteži od svih autonomno-letalnih oblika.

Ne gutaju one nama, ljudi, već SEBI. Što pre to budemo shvatili lepše ćemo živeti. A ni onanisanje nije loša opcija. Samo treba češće menjati ruke. Pozdrav.