Tema koja se prirodno nadovezuje na razgovor dva muškarca o najtežem periodu njihovog života, tj. služenju vojnog roka. Ukoliko su prisutne žene, ova tema se pokreće kako bi se jačem polu dokazalo da je njihovo iskustvo ništavno.
- Lastovo, brate. Niđe žive duše. Nas trideset klinaca, dva stara ribara, gomila kamenja i jebeno Jadransko more oko tebe koliko ti god pogled seže. Na kraju sam jeo sirovu ribu ko Tom Henks u onom filmu kad završi na pustom ostrvu.
- Au!
- Uglavnom, silazim u Splitu sa broda i snimim da se otvorila vrata one fabrike tekstila, izlaze pičke, ja zagoreo ko tiganj, a one - ne znaš koja je lepša. Ma lepe mi tad bile i babe od šezdeset! Priđem jednoj i uvatim je za sisu. A ona krene da bi mi šamar opalila. Ja samo kažem: Sestro sa Lastova sam! A ona reče da je onda u redu i ode.
- Ja sam se porađala sa Marijom 12 sati dok si ti po Lastovu pecao, pizda ti materina i kud me nagovori - oproštajno, oproštajno!
Popularniji naziv za "seča vena pesmu".
Dakle, to je pesma koja nas navodi na mazohističko-suicidne poteze kada je čujemo, jer se u njoj pojavljuju srceparajući odnosno venoparajući motivi od kojih se pada u delirijum.
"Po ostrici noza sam hodao
u paklu tom svoj sam raj nasao
ne vezuj se za to
sto ne mozes da ostavisHej ljubavi, najgora bolesti
tvoj oziljak, vucem iz mladostiRef.
Odlazi, sa ljubavi se skidam
prestajem sa tim je gotovo
...
Ne osetis kada se naviknes
sve boli teee ne znas da prekines!
Ref. 3x ""Gordana, Gordana
zasto si otisla
jos te zovem, jos te trazim
jos suzama tugu blazim
jos te zovem, jos te trazim
jos suzama tugu blazim""O, jesi li to ti
zena pred kojom klece svi
al', rekoh, neces uspeti
za mnom ces zaliti, u bedi stariti
od tvoga tako lepog lica
nece ostati ni senka
a ti, cuda gle, lepsa nego preA ja case bacam po kafani, krvarim
trazim zid da glavom udariiiim!!!"
Atrakcija u domaćinstvima.
Skoro novoizumno sredstvo koje se stvarno oseti olakšavajuće na računu. Kako ko čuje iste, bez predomišljaja je koristi. Pogotovu sad dok je skupa struja.
Vraćanje mode, opet, ranije to bilo standarno, čak i čudno ako neko domaćanstvo u selu ima obične sijalice. Kažem novoizumno, da. Ranije su koristili na drugojačiji način.
Možemo i reći da i nisu baš korisne što se tiče osvetljenja, ali i te' kako su jeftine na računu.
- Ženo, bre! Ne možemo više ovako. Plaćam struju ovde, plaćam na selo. Plaćam babi Gini. Pola plate ode na struju, druga polovina ode na ostale kumunalije i na decu. Pa, ne držim ja telekom, majku mu..
- Pa, jes vala. Stevane. Šta da radimo?
- Ču' šta? Da se modernizujemo malo, koristićemo štedljive sijalice ove.
- Čula sam za to. No, gde ima da se kupe?
- Ene, da se kupe. Ja znam da ih pravim, šta je s tobom?
- Dela, dela..
- Sine! Odvrći sve sijalice što vidiš po kući, nemo' da ti zapne za oko ni jedna. Kad to uradiš, ideš i na selo, tamo isto.
- Dobro, tata. I šta onda?
- Ništa, štedimo struju malo, sine. I da, kod Gine idi, i reci da je tako moderno sad!
Faza u životu mnogih muškaraca, za kojom obično sledi faza "domaćina". Javlja se obično kod nižeobrazovanih ljudi, mada nije retkost sresti ni visokoobrazovanog tečovana (u daljem tekstu – “emancipovaniji tečovan”). Veoma je česta pojava na našim prostorima. Glavne karakteristike jednog tečovana su sledeće:
1. Razdoblje - Faza "tečovana" počinje najranije u ranim dvadesetim godinama života, i traje sve do poznih tridesetih, kada se obično (ali ne i obavezno) prelazi u fazu "domaćina". Radi se obično o mladim muževima i očevima, mada nije ništa čudno sresti tečovana neženju.
2. Kolotečina - Odsustvo bilo kakve ambicije je glavna karakteristika jednog tečovana, koji se uglavnom zadovoljava kakvim-takvim nižezahtevnim stabilnijim poslom sa malo ili nimalo poverene mu odgovornosti, sa što više neradnih dana u vreme državnih i verskih praznika, velikim prostorom za nerad i zabušavanje - po mogućstvu, srednje plaćeni stalni radni odnos u državnoj upravi ili lokalnoj samoupravi. Posao u privatnom sektoru se prihvata samo ukoliko nema mogućnosti za ulazak u javni sektor, a niko od bližih srodnika nije u mogućnosti da ga izdržava. Promena ili (ne daj Bože) gubitak posla se smatraju užasnim stresom i katastrofalnim turbulencijama u životu jednog tečovana, koji ovaj uporno nastoji da održi u jednoj što je više moguće ravnoj liniji.
3. Spoljašnjost - Fizički izgled jednog tečovana je lako prepoznatljiv - obavezni višak kilograma (najčešće u vidu trudničkog stomaka, gabaritne karoserije, ultra mekanog podvaljka i sl.), neuredna brada, pogled bez oštrine, jedan opšti osećaj zapuštenosti. Casual varijantu odevanja predstavljaju majica bez rukava (popularna „siledžika“), šorts šuškavac i kineske „abidas“ papuče (kod emancipovanijih tečovana – sportske sandale iste marke), dok svečanija varijanta obuhvata sportske široke pantalone (bitno je da ne stežu) i široku košulju raskopčanu do trećeg dugmeta. „Lepša polovina“ jednog prosečnog tečovana ima veoma slične karakteristike po pitanju stasa, izgleda i odevanja, mada može biti i drugačije.
4. Hobi i interesovanja – Prosečni tečovan svoje slobodno vreme najrađe provodi „čačkajući“ oko automobila (ili bespotrebno perući isti, naročito na topao dan), idući na pecanje nedeljom u zoru (najčešće u društvu drugih tečovana), trošeći velike količine alkohola (najčešće piva) u društvu drugih tečovana na gajbicama ispred lokalnog dragstora (emancipovaniji tečovani u ovu svrhu koriste najbližu birtiju), cepajući drva ispred kuće sa prijateljima tečovanima, idući sa „lepšom polovinom“ u posetu rođacima, prijateljima ili kumovima (koji su, takođe, obavezno i sami tečovani), sa kojima se priča uglavnom o polovnim automobilima, četvrtoj škotskoj fudbalskoj ligi, ili politici. Na letovanje (koje obavezno podrazumeva „paradajz turizam“) se ide na Vlasinsko jezero, Ohrid, u Crnu Goru ili Grčku (važi samo za emancipovanije tečovane), dok su putovanja na selo „kod svojih“ redovna aktivnost koja se upražnjava barem dvaput mesečno. Svaka dalja destinacija (osim ako je u pitanju „tečovan-gastarbajter), kao i aktivnost drugog tipa (poseta muzeju, bioskopu, galeriji, koncertima, muzičkim i filmskim festivalima i sl.) ne dolazi u obzir. Omiljeni događaji u životu svakog tečovana su krsne slave, litije, svadbe, ispraćaji u vojsku, dečiji rođendani, mladenci, seoski i gradski vašari a, u nedostatku drugog, i parastosi i zadušnice.
5. Porodica – Prosečni tečovan je oženjen ženskom osobom sličnog ili nižeg obrazovnog nivoa, od koje očekuje da pre svega bude majka, domaćica i supruga, a ako nađe vremena, može imati i neki posao, a koja se uglavnom ne buni protiv ovakve perspektive. Obično ima znatni višak kilograma, neurednu kosu i godinama nepromenjenu frizuru. Deca vrlo često naslede mnoge osobine svog oca, ali to ne mora biti slučaj. U domu jednog tečovana najčešće, zajedno s njim, žive i njegovi roditelji, brat (često i sa svojom porodicom), neudata sestra, baba, deda, ili barem neka od ovih lica. Porodici tečovan pridaje veliki značaj, budući da ona zahvata oko 90% njegovog socijalnog života. Omiljena porodična aktivnost jednog tečovana je kolektivno večernje gledanje televizije (obavezno je u pitanju neki porodični kviz, 125. put reprizirana serija Siniše Pavića, Grand parada a, od skora, i rijaliti šou).
6. Automobil – Obično je u pitanju neki strani model s početka 80-ih (za koji tvrdi da ide kao nov, da jedva da je šta prešao, kao i da troši kao upaljač, ignorišući očigledno poodmaklu koroziju na blatobranima, kao i činjenicu da ga barem jednog mesečno vozi kod automehaničara zbog sitnijih ili krupnijih popravki), ili je neki od modela „Zastavinih“ vozila, mada je primetno znatno podmlađivanje automobila prosečnog tečovana otkad je država ukinula zabranu uvoza starih vozila sa zapada. Kakav je da je, mora ga imati, jer će se u protivnom osećati inferiorno u društvu drugih, „motorizovanih“ tečovana.
7. Politička orijentacija – Prosečni tečovan obožava da se bavi politikom. Neretko je i član neke partije, ili barem glasa za neku od partija. Uglavnom su u pitanju narodnjački orijentisane, kozervativne, desno usmerene partije, mada nije retkost ni da podržava neku od umerenije orijentisanih partija na vlasti, naročito ako je preko nje došao da posla. Liberalnije varijante ne dolaze u obzir.
. . .
Disclaimer: Idejni tvorac termina „tečovan“ je Milan Kostić iz Leskovca.
Iako nema neke pretjerane veze sa džigericom (jetrom), termin je usvojen i ustaljen kod romske populacije ili u manje razvijenim sredinama,izraz kojim se postižu razni efekti,pogledati primjere.
U nekim situacijama poistovjećuje se sa izrazom "alal vera" ali ima i širu primjenu.
- Dodaj tati daljinski sine,ljubim ti džigeru... (uljudna prinuda)
- Tooooo Ronaldinjo ljubim ti džigeru!!! (kad vaš omiljeni igrač zabije gol i obezbjedi direktan prolaz vašem tiketu sa kladionice)
- Ljubavi,ljubim ti džigeru (ultimativni izraz romantike kad vas bolja polovina "nadpije" - kad žena ima jaču jetru od vas,vrlo je romantično i poželjno izjaviti ovakvu rečenicu)
- Toooooo Kemiš ljubim ti džigeru tvoju (kad vas pogodi određena pjesma, instrumental ili izvođač,kad vam se učini da biste zadnju paru dali samo da nastavi da pjeva tu pjesmu koja vam je "našla žicu")
- E vala Marisol,ljubim ti džigeru (kad omiljena junakinja vaše najdraže meksičke sapunice ipak odluči da se uda za svoju jedinu iskrenu ljubav Rodriga,vi joj čestitate na ovaj način)
Izraz koji se koristi da bi se osobama koje hoće da se pokažu pametnijim nego što jesu ukaže na to da nisu uspele u svojoj nameri. Tj. smaraju slušaoca.
Koristi se u svim krajevima Srbije.
PRIMER 1
Darko: A brate 100 godina te čekam,gde si do sada ?
Meda: Nemoguće je da ti mene čekas toliko dugo, jer čovek u Srbiji prosečno živi 75.8 godina....A mi se znamo od tvoje 7. godine, a i tebi je tek 24. godina, a...
Darko: Medo ne tupi ga !
PRIMER 2
Marinko:Gladan sam, mogao bi vola da pojedem.
Ivan: Pa to nije fizički moguće jer volovi u proseku imaju od 300-900kg, a ima i onih koji guraju preko 1000kg, čak i kad se ispeče pa se dobije polovina njegove početne težine, što je opet minimum 150 kg, što i nije vo, nego tele, ali nebitno. Hoću da ti kažem da...
Marinko: Ma bre ne tupi ga !
Portal ka svetu kontemplacije.
- E, je l' imaš neko omiljeno mesto za razmišljanje?
- Da. Dosta je čudno, ali ja nalazim da mi koncentrisana atmosfera pomaže za koncentrisanje misli. Još nisam dotle došao da se zavučem u sanduk da bih bolje mislio ali je WC šolja odlična zamena. Nemaš pojma kakve genijalne ideje mi padaju na pamet kad sam na njoj.
- Da, da, a kad pustiš vodu, fekalije odu... a sa njima i ideje. Inače bi bio Ajnštajn.
- Pa da, sve što je lepo kratko traje. No, baš me sad pritera tako da, odoh da zagrejem šolju.
- Uloguj se i pokreni brainstorming. Možda bi trebalo da počneš da zapisuješ šta ti padne na pamet.
- Sjajna ideja! Ček' da uzmem plajvaz i tefter.
- Ako te slučajno usere neka dobra ideja polovina para od zarade je moja. Ščuo?
- Ma, važi samo se skloni s tih vrata. Dekoncentrišeš.
Poslednja polovina februara. Period dualne prirode: po trajanju, to je proces, po intenzitetu, to je impuls.
Kada pretproleće dune u rog, svaki Eduard Sam koji drži do svog štapa i cilindra otpočne svoju borbu protiv sata, gravitacije, moderne filozofije, starih religija, pravilne ishrane, gradskog prevoza, preuskih ivičnjaka, pretesnih cipela, telefonskih razgovora, sparivanja boja...
U ovakvo delikatnom periodu, ljudi često (Nisam završio! ...nošenja kišobrana, kafe sa šećerom, potpisivanja pisama, brojanja novčanica, rasipanja reči, lažnih obećanja, izdavanja računa, dobrobita zajednice, plaćanja poreza, nacionalnog identiteta, Rui Lopeza, četrnaestog februara kao zakazanog termina seče ruža, poimanja surovosti realnosti, mirenja sa socijalnim istinama, iskazivanja političkih opredeljenja i uopšte posedovanja istih, prljavih stakala, plačnih nimbostratusa, unapred odredjenih destinacija ma i najkraćih putovanja)
...
(.)
...upadaju samom sebi u reč.
Osobe se dele na one koje ne vole novembar i na one koje mrze februar (i na sve one ostale koje sve to ne zanima, dobro, prihvatam, ali dajmo malo širine). Pred novembrom čak i sat šteluje kazaljke da lakše izadje na kraj sa njim. Leto je daleko iza, a novo nije na vidiku. Samo zima koja dolazi, i misli kao "Samo da se preživi, pregrmi, prebrodi, da se stigne do proleća, pa ćemo se prebrojavati. I, mili, vidi nemoj da si sam zimi. Nije to za zajebanciju." Uporedo sa tom pomisli, ljudima koji ne vole novembar javi se san o proleću, koji postaje sve življi kako vreme odmiče.
Osobe koje mrze februar (tačnije, njegovu poslednju polovinu) su redje, ili se to samo tako čini. One ravnodušno pregaze novembar. Njih ni zima ne pogadja previše. Zima je tmurna i hladna pa se manje zamera kad su i ljudi takvi. Oni imaju lek za zimu, ali ta februarska pomisao na proleće koje će neminovno doći, i to veoma brzo, unese nemir u njihove uske vene.
Pretproleće širi pore na još uvek promrzloj koži. Kao kostobolja pred oluju, pretprolećna ludost najavljuje ničim zasluženo novo proleće. Javlja se kod onih koji nikad nisu preboleli prihvatanje uslova korištenja slobode. Pretproleće podseti svog vesnika da je on jednog davnog proleća srce nosio na dlanu, a sada ga čuva u džepu. Sada vodi poslove, pravi planove, prelazi ulicu na pešačkom prelazu. Našao je svoju sreću. Ustvari, dve. Ček, tri. Da, tri brbljive sreće. Ali za to je morao da plati ćutanjem.
Pretprolećni sindrom se lako uoči, ali mu se ne pridaje veliki značaj. To je samo blago samoregulativno ludilo: tiha depresija i tinjajuća anksioznost. Iz daljine uopšte ne izgleda kao godišnji trzaj ribe na udici, koju, nesvesnu svoje pozicije, neka duga nit neumitno vuče ka suvom.
Dok sam prelazio ulicu, pažnju mi je privukao čovek se zaboravio pred semaforom. Trubili su krvoloci iza njega, kao da je on tu nešto kriv. Tek neki minut pre toga, radnica u apoteci je ustala sa radnog mesta i zvanično objavila da je kasa zatvorena. Zaključala je radnju i otišla, poklonivši mi pre toga lek protiv kašlja po koji me je supruga poslala. Nju zatičem ispred zgrade na biciklu. Nije na poslu jer je bolesna, ali zaštno nije ni u krevetu. Draga? Kaže da joj ne smetam sad, šalje mi poljubac. Taj ožiljak na kolenu je iz vremena bežanja iz škole sa dečakom koji se zvao Miloš, ili Milko, ne sećam se tačno, uvek je tu priču prekidala na pola i menjala detalje. Verovatno zaboravlja. Svakako, uplela joj se bila noga u lanac ili tako nešto... Gore u stanu, deda sedi u fotelji i gleda Zvezdu. Nikad veću suzu nisam video. Deda? A da mi pričaš opet ono kad ste išli u London? Ćuti deda... Tetak u kupatilu prebacuje razdeljak u levu stranu. Ovo već ne sluti na dobro.
- Tečo, opet ti? Pa šta tetki da kažem čoveče?
- Kaži šta hoćeš. Idem i tačka.
- A šta ćeš kad te nesudjena bude pitala znaš li koliko je prošlo?
- Šta koliko je prošlo, neka je prošlo. Znam koliko je prošlo. Deset proleća je prošlo. Da, u prolećima brojim. Ko ti to? Muž, a? Već muž? A šta si govorila onda, šta? Ček, šta sam ja govorio? Jesam, neka sam, ništa ne bih ni promenio. Sve i dalje mislim. To je jedino što sam ikad rekao a za čim ne žalim, iako me sad boli kao cela šuplja gornja vilica. Neka je prošlo! Znam da je prošlo... Znam jer za mene nije. Kad te proleće mimoidje, ništa ni ne teče. To je ništa, tih deset godina. To je deset puta nula. Ovo je moje mesto, jedino ovde mogu da budem i ja se ne mičem odavde. Ne, ne znam kako se to zove u psihijatriji. Znam koliko je prošlo! Eto tako ću da joj kažem.
- I tvoja je?
- Već je ona moja, neznalice! I ja to ne zovem tako.
- Nego kako zoveš?
- ...
- I ti ćutiš, a?
- ...
- A da mi učiniš nešto?
- Idem.
- Dobro, ideš, ali da odložiš to za par dana, za mart recimo, kad otopli još malo, dodje pravo proleće, a? Nije mart daleko. Čekao si deset god... proleća, možeš još deset dana? Čisto da staneš na loptu i da uradiš kako valja.
- Misliš?
- Sto posto, videćeš. A i deda se napio, moramo da ga odnesemo u krevet. Eno ga u fotelji, opet sanja kako potpisuje za Zvezdu umesto da ide u Nemačku..
Dođe tako vreme kad čovek kaže sve što ima. Nekada oštar, nepretenciozan al ambiociozan, siguran i odmeren sada u senci nekadašnjeg sjaja. Umesto da se povuče, ustupi mesto mlađima i sačeka da stari žar ponekad udahne svež vazduh, on uporno šmirglom glanca stare stvari. A antikvitet je vredan upravo zbog neumornog vremena. Sili život. Može ponosno da stane ispred svih i kaže: "Da. To sam ja bio.", ali on panično grebe po prošlosti, po tim delima koja su sama od sebe navirala a koja sad ni silom neće da provire. Bije bitku nepotrebnu, unapred izgubljenu kvareći staru slavu.
-Video sam je danas. I dalje je prelepa ali... previše se trudi. Nekad nisu morale ni njene oči se nasmeše a svima se vilica vukla po podu. Bila je onaj tip devojke kojima samo u oči gledaš. Sada... opet je lepša od svih prijateljica. Ni godine iza nje je nisu sustigle ali umesto da ih prihvati sa onim njenim... njenim osmehom... ona hoće da bude onakva kakva je nekada bila...
-Gasi to molim te! Nekad je lik izlazio na binu u istom odelu u kom je u prodavnicu išao a vidi sad! Nabildovan i nalickan! I svirali su jebački, puni bunta, a sad samo tri akorda vrte. Ljubav, cure, ljubav, cure. Sramota je šta su postali...
-Oni je svoje otpevali i odsvirali. Sada se samo previše trude.
Poslednji izgovor za trpanje ženske kojoj fali još malo lepote da bi je zvali grob. Ali valja to lepo razumeti. Uhvatila čoveka nejebica, zapekao dole, do te mere da bi dobrovoljno i sa blagim osmehom na licu zadovoljio i žbunjenu. Dakle ovo predstavlja slamku spasa izgovora za jebača u društvu probirača.
Miša: 'Leba ti, jesi li ti trpao onu Tamaru sinoć?
Vladica: Kakva crna Tamara? Riba se zove Anamarija.
Miša: Kao prvo ona riba može biti samo ako je vežeš za kamen i baciš u Dunav, a kao drugo čula se kao da je iz Tvornice automobila Maribor. Mogao si ubaciti blek hors, možda bi bolje primala. Hehehe
Vladica: Dobro, ima malo 'rapav glas, ali joj ništa ne fali.
Miša: Pa normalno da joj ne fali. Ima pedeset kila viška, metar kose viška, dvaes santima noktiju viška i nozdrvu viška. Da je za šesticu lepša, zvali bi je grob.
Vladica: Pusti ti to...Nije lud ko uvali ud!
Miša: Murš sotono, ti bi jebao i neomašćen kamen kada bi rupu imao.
Situacija kada tvoj ćale napravi sranje sa kojim ti nemaš veze ali ste obojica krivi, dok ti za svoja sranja sam ispaštaš. U većini slučajeva momci pate od sindroma Kolektivne krivice mada neretko žrtve mogu biti i devojke.
Situacija I
Ti: Ćale, neznam kako da ti kažem....
Ćale: Pa kaži sine, ne plaši se.
Ti: pa, ogrebo sam auto, al nije strašno, samo malo vrata.
Ćale: Šta!!! Mamicu ti nesposobnu, nisi ti za auto, ja ti ni peške ne bi dao da ideš, mater ti nesposobnu, i da mamicu ti tvoju retardiranu !!!!!!Sutiacija II
Ti: Ćale sta je se desilo sa autom, de je njegova druga polovina?
Ćale: Ma sleteo sam s puta i pokido jedno drvo, da ne veruješ kakvi smo mi kreteni pa nije za nas auto, mi trebamo peške da idemo ma ni peške nam ne bi dozvolio da idemo, stvarno smo kreteni !!!!
Ti: Pa da jesmo.
Recept za ženidbu koji se koristio u prošlosti.
-Ćale, gledao sam sad slike s vašeg venčanja i ne mogu da verujem koliko je ujna Milica bila lepša od ujka Đola, pa šta je ona videla u njemu, nit je bio lep, nikad nije imao para, a ni pamet mu nije jača strana...
-E sine, možda nije pametan al’ nije ni lud. Otišo on lepo u avgustu pred gimnaziju i čekao, ujka Mica okinula godinu i nije smela da se vrati kući, on je pitao i ona pošla za njega...
-A što nije smela da se vrati?
-Tad su bila druga vremena, morala bi da rmbači i nadniči ko konj, i udali bi je ko zna za koga, ovako kod ujka Đola nikad nije morala mnogo da radi a i on je uvek poštovao. Đole našo lepu ženu, ona se solidno udala tako da su oboje na dobitku.
-A ljubav i to?
-Daj ne seri sine, kakva ljubav, u to vreme to nije imalo...
Životni stil metiljavih čovekolikih živuljki polusposobnih za život. Navađeni još kao mladunci da im mame sažvakaju hranu, otklanjajući nepotrebni trud njinim sisavcima, to je bre oguglalo na svaki ukus sem na slatko. Napola svarena hrana, nagurana kroz pupak direkt u creva il razložena u infuziji pa u venu, sve može sem da odojčad lomi zubiće male mu mlečne. Operisano od aroma. Bela kafa da se ne ulita praćan mali, jebene jagode pošećerene odozgore a višnje oprane, dezinfikovane, sterilisane, izvadila mama košpu i pretrebila od crva člankovitog. Umesto ko čovek da zaglaba život i oseti ukus bez aditiva i veštačkih dodataka on preliva suštinu varljivim slatkim govnom. I krpu štivljaru uvaljaj u šećer pa će ti biti slatka! Rastegni kičmu uspravno, uroni u dlakavu breskvu da ljigavo curi niz bradu a ne da je seckaš na kockice i gutaš rafalno, a jagode siši pa nek su i kisele bar znaš da si pojeo jagodu a ne krpu štivljaru! Živi život kakvog god da je ukusa, bez ukrašavanja i lickanja.
-Izađem tako u ranu zimu napolje samo u majici. Polni organ se uvlači ko pužije oko kad ga pipneš. Ukradem malo ledeno oštrog daha severa da mi razmrda duvanom zagušene alveole jer je vrela kafa lepša posle toga. Crna ko smrt, gorka ko dve smrti, bez mleka, šećera i ostalih pičaka materinih pravi prst od mirisa i zavodljivo giliće nosane mi dlake. Gutljaj želudac grči al tako i treba bre, jer je to ukus prave kafe! Zatim hedonistički vući dimove cigare ljute, bez mentola i slim kurčića, pa onda preliti ladnim pivom iz stakla, ne iz marinijuma il plastike lepljive. Pivo gorko treba suze na oči da tera a ne koekakve limuntuse i nareve da ližeš. Oseti svet kakav jeste.
Situacija u kojoj domaćin sa nevericom gleda i čudi se nećkanju svoga gosta koji je do tog trenutka ždrljio pozamašne količine prirodnog bogatstva gazdinstva.
- Deder da sipnem još jedno. Rodilo ove godine, ubilo se.
- Kominjak ti je za pred kuma, al' ja stvarno više ne mogu. Već posle trećeg balona sam otkopčao pantalone.
- Je l' ti to odbijaš moje vino? Hoćeš da se zamerimo?
- Taman posla! Sipaj onda, al' pola.
- Pa nisi ti pola čoveka, a i ja nisam stipsa. Ima punu da ti natočim.
Pet minuta kasnije...
- E pa hvala na ovom divnom vinu, a sad moram da krenem.
- Gde ćeš bre? Nisi popio, čoveče.
- Kako nisam? Pa odmanjio sam malo.
- Pola? A ova druga polovina? Jesi li nju za Šarca ostavio? Jesi ti neki Kraljević Marko? Posadi se tu i pij!
Najbolje, najskuplje, nedostižno. Još u paru sa Azurnom obalom ko to drži taj je uspeo, al kako jebiga. Stoji na kraju onako zavodljivo, ljubičasto, đavolu bi dušu dao za Ženevski trg al dobićeš na kraju samo dovlitarski merak.
Vremenom, ljudi odustanu, pa se zadovolje i nekim Varšavskim trgom il Praškom ulicom, najčešće ustvari šerpa crvenim Balkanskim putem al uvek ostaje nedosanjan Ženevski trg i Azurna obala i onaj dijamant između.
Poslednje polje, najskuplje, najlepša devojka u školi, u ulici, u kraju. Ana.
Ostaje ti samo se da se nadaš da više nije tako lepa il da je propala: jebiga, čovek je zao i govno.
- Video sam Anu juče...
- Koju Anu?
- Anu bre iz osmog dva što smo se svi ložili.
- A nju uuu jebote kolko je dugo nisam video...Kako izgleda?
- Jebiga, još je lepša...
- Pu, dabogda crkla!Stani, ti mi sad kažeš da sam ti se sviđao. Sad, kad unuke imam! Pa jebo te dan, bolje da nisi ni sad rekla. Pa ja sam te uvek gledo ko Ženevski trg, osećo sam se uvek ko prevrnuta kućica na Balkanskom putu kad te vidim. I ti mi sad kažeš da sam mogo da se kupam na Azurnoj obali! E živote...
Ti si moja Tršćanska ulica
narandžasta i slatka
topla nasmejana
jebeš ove ženeve azure
i monike beluči
ko ih jebe
na tebi hoću da gradim
pet zelenih kućica ćerki
i šestog jug bogdana
koj će nam kurac
crveni hotel.
A svira. Realno, svi sviraju. Verovatno jedina nacionalna manjina, fala Bogu sa većim pravima od ostalih, i najvećim procentom muzičkih znalaca. Čim se rodi dobije trubu da vežba, da ne kažem podjebava komšiju pod prozorom. A napuni tri, četiri godine, eto ti njega ispred opštine. I već bezobrazan Sunce ti ne jebem. Pa stani jebote, ’de ćeš! Jok najbolje, ti ih pravi, ja ću da i’ ’ranim. Ne mere tako!!!
Koji će mu klinac sedmoro dece! Ne može ni sebe da odhrani, a pravi toliku decu! Sednem u restoran eto ti njega, uze kesicu sa šećerom i blene umene dok mu ne dam pare. A ja ne dam! Iz inata! Dok god ljudi daju, oni će da prose! Pa da sednem i ja pored tebe, kad vam tako dobro ide! Na šta to liči! Idem u banku da platim račune, znojim se u redu, čekam, eto ti ciganke preko reda, socijalnu pomoć diže! Od moji’ para što uplatim porez! A koji ona porez plaća? I još piša po meni, dok nas 30 stoji u redu. A neš kume! I sme da traži opet pare od mene, da udelim, čim izađem iz Pošte. Misli, imam garant siće od kusura!
A ne mrzim ja cigane. Nisam ja rasista. Čak sam se i slikao sa crncem! Al ciganisanje ne podnosim! Ajde što se on ponižava, ponižava mene! Sedi prosi, boli me klinac, al nemoj me ščepati za ruku i kleti kad te molim! Sreće ti! jelte cigani uvek imaju sreće
A razvili su biznis majku mu. Izjutra peru kola na semaforu, mrljnu dvaput i iskaju pare. Kako Sunce izadje, eto jedna polovina uz zid, uglavnom ona starija, po rangu dužnosti viša, a druga ide redom od ljudi i kukumavči. Popodne se grebu po nekim fensi restoranima, po kojima im žao da ih izdevetaju po gujici što smetaju gostima, i uveče opet truba uruke. Čim vidiš 10 – 12 trubača, znaj odma’. Dobre si sreće ako četvorica sviraju, ostali se vrte u krug i traže da im staviš na trubu po koju paru. Pa da sviraš pa i da ti dam!
Siroma’, beda, kaže ova moja. Jest’, ko što si i ti siroma. Nego neće da uči, ’oće da džepari, i lenčari, to je problem. Do dvaeste se uda, do dvaespete već ima četvoro dece. Snaći će se, a i ako se ne snađe, skupiće za Beč. A tamo, ima jedno sto, sto pedeset rođaka, lako će ga uvesti u biznis. Ja u Italiji, sakri’ se ispod streje, ciganka dođe prosi od nas. Ortak promrmlja meni nešto na srpskom, eto ti nje, „sine, udeli babi“, pa ’de treba da idem, u atomskom skloništu bi me našli! I opet ispadnem smešan, jer svi koji me znaju znaju da imam averziju prema „dotičnima“, a njima smešno.
ja, izlazim iz Pošte, istiniti događaj
„Ona“: Sineee, udeli babi živ mi ti! Sreća te pratila! Pomozi babi na današnjeg Sveca, baba da kupi ’leba...
Ja: Pa gde me nađe! Gde mene studenta, sad dadoh poslednju ’iljadarku na prijavu ispita, i od mene tražiš! Ajde, ostalo mi još za leba, da kupim, pa po pola!
„Ona“: A neeee, daj ti meni pare, pa ću ja kupiti posle!
Ja: Molim? More murš!!!
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Pitanje koje ukazuje na poslednji stadijum iznerviranosti, neposredno pre pucanja filma i pozivanja hitne pomoći zbog teških fizičkih povreda lica koje vas je u ovo stanje dovelo.
Polovina juna. Škola se tek završila, vreme prijatno, savršeno za basket. Skupilo se nas petorica, igramo dva na dva, što znači da jedan "puši klupu". Izbor pada na Miloša, a gde je Miloš tu je i njegov burazer...
- E, Šomi, 'ajde kad već ne igraš, trkni po vodu...
- 'Ajde važi...
Vraća se...
- Pa, brate, šta ti je ovo, jeb'o te?! Pa, što je mlaka?
- Jebi ga, otkud znam, valjda se ugrejala...
- Brate, 'ajde donesi 'ladnu, kako ovo da pijemo?
-Koji ste slepci... 'Ajde dobro...
Vraća se ponovo... Dok je došao započeta je nova partija, tako da opet "puši klupu"...
- Jes' pustio da otekne?
- Pustio sam. S kim igram?
- Jebi ga, mi počeli novu...
- Je l' me zajebavate???
- Pa, dobro, šta ti fali, igraćeš posle dve zaredom. Nego, 'aj' trkni do kuće, ost'o mi je mob na stolu, a treba Sanja da me zove...
- Dobro, bre, je l' ti ličim ja možda na kurac, pa me zato drkaš?! Idi sam po telefon, a ja igram umesto tebe!!! I nemoj da se raspravljaš, da ti ne bi' jeb'o mater!!!
- Dobro, jeb'o te, šta se ljutiš odma'...?
Napraviti. Skuvati. Pripremiti doručak, ručak, večeru.
Ne brkati sa ''zgotiviti''.
Nije hrvatska reč.
Pozdrav.
Srbija, 1922
- Dobar dan, draga, oprosti što kasnim. Zadržao me gospodin Pašić nešto...
- U redu je, dragi. Ionako sam za ručak zgotovila jagnjetinu. Mnogo je lepša je kad se malo rashladi, nije li?
- O, dušo moja! Ti si pravi anđeo!Srbija, 2011
- Ćao, kevo, ja iz škole. Jel' ima nešto da se jede?
- Ima, sine, napravila majka musaku od krompira, domaću proju a u frižideru imaš salatu od kupusa!
***
- Ćao, mama. Joooj, jel' ima nešto da se jede, ja s treninga...
- Ima, ćero, spremila majka musaku od krompira, domaću proju a u frižideru imaš salatu od kupusa!
***
- 'Ćeroooo...Jes' kuvala nešto danas, srce moje?
- Jesam, majko, zgotovila domaću proju a ima i salate od kupusa malo!
- Donesi insulin prvo...
***
- Zdravo, ženo, ja iz firme. Ima li nečeg za jelo, mrtav sam gladan?
- E, DA SE NOSITE SVI U TRI LEPE PIČKE MATERINE! U KUĆI NEMA NIČEG A JA ODO' U KAFANU!
Enorman pad vrednosti ma koje vrste, ali je glavna asocijacija novac.
1993. godine smo imali novčanicu od 500 milijardi i tada je pola Srbije prodavalo na buvljacima, a druga polovina kupovala. Kurs se menjao dva puta dnevno, a kilogrami dinara koje ste imali pre podne, popodne su samo mogli da služe za potpalu. Tada sam obitavao u prvoj polovini Srbije i jedna od malobrojnih stvari koju rado pamtim iz tog perioda je doživljaj sa jednog buvljaka.
Raširio sam najlon pokraj staze, blizu jedne pijace, i po njemu poređao bugarsku robu i pride raznorazne sitnice, delove, alatke. 'Tezgi' prilazi Ciga, merka robu, a onda vrhom pocepane patike pokaže na neki komad:
'Kume, POŠTO CENA?'
'Kume, za tebe je cena džabe. A prekidač je dve marke'.
To pitanje mi je toliko osvežilo taj dan (bila je ciča zima, a morao sam da ustanem u 3 ujutru da bih zauzeo mesto za 'tezgu') da ga ponekad i danas postavim u šali nekom prodavcu na pijaci.
On me samo pogleda k'o nepismenog idiota.
Po MKB-10 klasifikaciji, kako u našem zdravstvu tako i šire, pod slovom F se vode mentalni poremećaji.
Ako u zdravstvenom kartonu pored nečijeg imena stoji blok F propraćen nekim dvocifrenim brojem, velika je verovatnoća da ta osoba -- vozi formulu.
N.B. Najbrži su na odeljenju vaskularne demencije.
Mihael Šumaher ne vozi formulu otkad je prešao na deveto poglavlje.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Dobar dan, izvolite.
- Burek jedan molim. Umesto kusura mi uračunajte one tamo lizalice, skupljam omot. Prodaću ga kad mu skoči cena.
- Reci ti meni s čim ćeš burek i koliko ćeš. Za ono drugo ćeš za kasom.
- Burek je samo sa mesom gospodine. Osmina ne omogućava unos dovoljno kalorija za balansiran doručak, a pazim na liniju tako da...
- Druže da ne voziš ti malo formulu, a?!
- ...polovina ne dolazi u obzir. Formulu? Ne vozim otkad sam pao sa trotineta pred kraj gimnazije. Mrzim točkove, mrzim ih!--------------------------------------------------------------------------------------------------------
- I dalje ne mogu da poverujem da najzad imamo jednog radnog i sposobnog čelnika države. Verujem u premijera Vučića, vreme je da i mi malo budemo u društvu najboljih.
- Batice daj izađi malo iz te formule. Da mi je znati čime se radiš... Ko zna šta li su ti stavili u taj sendvič.
