Društvena igra u kojoj je cilj objasniti za 1 min što više pojmova bez korišćenja samog pojma. Igra se u parovima, i što manje poznaješ osobu sa kojom igraš, teže je

Najzanimljivije ju je igrati u pripitom stanju, jer tad dolazi do najboljih ispala, i nezaobilazno dođe do bar jedne svađe po partiji

Debil, razmažen parazit. Nesposoban do bola, jedina sreća u životu što mu je keva Ceca i može da ima pičku kakvu poželi. Uglavnom najpoznatija osoba na društvenim mrežama tipa Fejsbuk, Tviter itd.. Pored toga što ima više od pola klinki koje se pale na dotičnog, neizbežno je potpisivanje na sisi. Ali nije ni njima lako ne zaboravite oni su paraziti folk dive koja piša po svima u dijaspori.

Grupa od, u većini slučajeva, tri devojke i jednog lika koji se druže u osnovnoj školi, ne idu u isto odeljenje i misle da su prijateljski, nadam se, srodne duše. Posle osnovne ih više nikada nećete videti zajedno. Dve trećine devojaka čine teškašice, jedna mora biti pegava, a druga potencijalno lepuškasta da ima 35 kilograma manje, dok je treća, ujedno i najneprimetnija, mršavica od 40 kila sa sve bebom u utrobi i martinkama od starije sestre. Četvrti i najtužniji član ovog ljupkog kvarteta je dečak, uglavnom po imenu Aljoša ili nekim sličnim čudnim imenom sa slovom LJ ili Š u sebi. Najčešće ima ono paperje od brčića do kraja osmog razreda i nije komunikativan. Kod ženskog dela ekipe je druga priča, uglavnom jedna od njih ima brčiće, a druge dve dlakave ruke i nesnosan smrad koji dopire iz svih šupljina na njihovom telu. Jedna od teškašica i mršavica uglavom izgube nevinost u trinaestoj godini u potrazi za blagoslovom popularnih i primanjem u njihovo elitno društvo. Trude se da budu drugačije, pa nose majice Iron Maidena ili Pantere, iako kod kuće sa mamom slušaju Sneki, a same Britni Spirs ili Spajs Grls. Najtužniji član ekipe, onaj sa brčićima, ali muškog pola, nema svoj stav ni po kom pitanju, tako da se o njemu ne zna ništa, sem da oblači tamno zelene pantalone sa džepovima sa strane i da ide u igraonicu. Polovinu ekipe čine odlični djaci, vukovci, a drugu polovinu čine loši djaci, na ivici popravnog i Aljoša je obavezno član te polovine. Imaju imaginarne drugare sa kojima rade kul stvari i svima prepričavaju. Imaju bend.

Urođeni nagon svakog čoveka. Šta god da je to, pokušaće da ga napravi boljim, ali će postići samo kontraefekat.

To je osecaj...

ovako se hvali roba koju nudite u svojoj prodavnici kao da je nema nigde drugde neko samo kod vas i to po najpovoljnijoj ceni ;)

hvaljenje svog "bodljokošca" (uglavnom preuveličavanje)

Tužno. Depresivno. Sjebano. Na granici samoubistva. Nikako, jedva, grozno, užasno, stravično usamljeno – eto kako sam ga proveo.

I to ne samo ovaj raspust. Svaki mi je takav. Užas koga se plašim unapred. Horor koji neumitno dolazi. Zimski raspust, letnji, vikendi, neradni dani... Svejedno. Prazna škola je scena postavljena za moju patnju. Pusto školsko dvorište je prizor koje moje oči tera u plač, a grlo u jecaj. Nigde razigrane dečice, nigde, nigde...

Stanujem blizu škole. Direktno preko puta zadnjeg ulaza u školu, uz samo školsko dvorište, na prvom spratu široke stambene zgrade. Tako blizu učenika koji se tu igraju kada škola konačno počne a moje srce se napuni radošću.

Kada nema škole, najviše mi nedostaju devojčice. Poludim bez njih. Nikako ne razumem one koji se pale na nastavnice. Prestare su brate. Nemaju tu lepotu i nevinost koju imaju školarke. Kao da uporediš još neubranu voćkicu sa davno otresenom, izgrizenom jabukom, maskiranom kilom šminke i ružnim kompletima. Fuj. Mislim na nastavnice. Njam! Njam vama devojčice u lepim kariranim suknjicama, sa šarenim dokolenicama.

Probao sam i da se isčupam iz očaja, bazao po gradu, sa samo jednom željom - videti neko dete, poigrati se sa njim. Ali slaba vajde, svi su ili na moru, ili kod bake na selu ili sa mamom i tatom u kupovini. A ja nemam mamu i tatu...

Jedino što me obradovalo tokom ovog pretužnog letnjeg raspusta je njegov sam kraj. Sa jedne strane toliko obradovan što se bliži prvo septembarsko zvono, da sam već sladostrasno počeo da spremam igračke za razne igre sa decom, a sa druge paralisan strahom od nadolazećeg zimskog raspusta, toliko uplašen da mi se više nije ni igralo - došao sam na spasonosnu ideju.

Prijavio sam se da budem volonter u organizaciji Prijatelji dece. Imaju divne programe sa decom preko vikenda i raspusta.

I što je najvažnije, ne proveravaju da li je neko osuđivan kao pedofil. Hehe.

Od sada ću se i ja radovati svakom raspustu!

Rečnik idealan za upotrebu u trenucima kada se u društvu oseća miris smora. Pritom možete pričati o bolesnim i perverznim stvarima a da vas pritom niko ne razume, osim sagovornika naravno.

Kako tvrdi legenda, ako pesmu "Stairway To Heaven" pustite unatraške, može se jasno čuti satanistička poruka. Za filmove nažalost to nije slučaj, nema nikakvih satanističkih poruka (greota), ali gledani od kraja ka početku filmski hitovi bi dobili sasvim nov smisao.

Gde dobro uvek pobedi zlo , gde uvek znaš kakav ce biti kraj filma i previše fantazije.

U svetu postoji jedno carstvooo,
u njemu caruje drugarstvooo...

Da. Balavište. Tu gde smo i ja, i ti, i svi koje poznaješ, poslednji put ostavili svoju nevinost i bezbrigu na čuvanje jednoj brkatoj dvojnici Vere Matović i drugoj znatno manje maljavoj ali zato na mleko mirišljavoj...:usrkava baricu koja je pošla na usta, nastavlja:...vaspitačici u dečijem dnevnom boravku, imena nekog palog borca za vreme NOB-a. E, barem smo se tada Švabama tako dobrano najebali milosne majčice da su za vjek vjekova zapamtili kakve je tvrdoće srBska gargija, OPAAA!!! Ili ruska, hehe...

Al' nisam slagao sam' za to, rođače, da ti budem sasvim iskren. Nisam ti ja iš'o ni u to tvoje balavo zabavište, jebiga, nisam, a hteo sam, nije da nisam, nego - eto. Za taj luksuz, naime, moji nikad nisu imali para...al' su zato imali babu. I to onu praaavu, oriđinale zajebanu i zavetno-komunističku, koja je umela i dispeče i dumesi a, bogami, i distuče ako bi joj se previsoko popeo na kurac (pokojni deda ju je zvao "ministarka", a i on baš nije bio decxko, ako me razumeš).

I tako, dok su druge decxake i dewojcxice njihovi roditelji svako jutro vodili u zabavište, moja mlađa sestra i ja bismo ostajali zbabom u ZBABAVIŠTU, našem ličnom dnevnom boravku sa pitaj kurac koliko obroka (to se kod babe nikad nije znalo lololo) i gomilom sitnih, malih "zadataka" između igre koje smo oboje sa takvom vojničkom predanošću ispunjavali da me trnci prođu kad se setim. Dodaj nož, donesi luka iz špajza, pospider malo brašna po tepsiji, umuti jaje...više smo mi tu štete no koristi pravili ali eeej, bre, bakuta nam dala zadatak, nema zezanja, op, cup, nalevo krug pa trk na izvršenje! E, tako je to bilo u vrtiću kod "Moje Babe", bratac, kapiram da me je to na neki način i oblikovalo na čoveka kakvim sam danas a nisam neka beograđanska vancaga, popijem tu i tamo vikendom, belo isključivo kacam pod velik stres.

Zato - eto vam vaša balavišta i vaše sisate vaspitačice, vaše spavanje posle ručka i vaše vaške, ja za to vreme bio zdrav, jeo uštipke svako malo i pravio ordenje od krompira za moju babu. I jopet bi, da mogu...

Svako od nas je iskusio otvaranje i poveravanje ličnih informacija od strane likova koje prvi put vidimo ili znamo površno. Obično su u pitanju neka slavlja, okupljanja, beskrajna dosadna predavanja u 8 sati ujutro a činjenice koje saznajemo u rangu onih koje se pričaju samo popu. Tako nam valjda daju do znanja da nam veruju,ili su samo pijani i smoreni, i ti si im jednokratna zabava, jebeš li ga. Nazovite me bezosećajnim hladnim skotom, ali ovakvi ljudi od mene dobijaju nula povratne emocije.

Toliko razvijene osobe da se svaki normalan čovek zapita čime li ih tamo kljukaju, i šta ubrizgavaju u njih.
Na prvi pogled bi pomislili da imaju preko 3 decenije, ali ne, oni imaju 12 godina.

I posle se ljudi čude kako toliko pedofila ima po toj Americi

Devojka kojoj ništa nije strano. Njene seksualne sposobnosti prevazilaze uhodane brazilske jebačice, a poštenje i probirljivost vuče od somalijskih predaka. Najčešće je možete prepoznati po tome što hoda stilom kaubojskog jahača koji je prejahao pola Teksaških krda bizona. U društvu se ponaša ozbiljno i veoma oholo, ni u kojem slučaju nema nameru da ustukne pri svojim stavovima, dok joj, što bi naš narod rekao iz očiju kurac viri.
Okružuju je buržuji koji su poslednji put obline videli na ETF-u prilikom predavanja Omovog zakona.

Ona ne zna kako bi ti to rekla…Čudno je…To zapravo i ne može da se objasni. Odnosno, može, samo je njena filozofija smisla življenja suviše kompleksna za tvoju kogniciju. Ona bi sad pričala sa tobom i pojasnila sve te tebi potpuno nevidljive razloge, ali ni sama nije sigurna da li za tako uzvišene misli postoje reči. Od toga što ti misliš davno je otišla dalje i to na toliko nivoa koliko nikad nećeš moći da pojmiš. Ona je Zordon, Olja Bećković, i onaj iz Paklene kuhinje. Večiti diplomac-odlikaš škole života.

Od svega što bi ikada mogao da joj kažeš ona zna toliko više, da razgovor nema nikakve svrhe, zato je samo savila noge u blagi emo položaj i među njih spustila glavu, pod teretom enigme postojanja. Ona ne greši. Svaki njen potez potpuno je opravdan nepisanim zapovestima Seksa i grada. Njen mistični i epifanični subjektivizam razumeju jedino druge One, ali samo povremeno. Ona je većina.

Fraza koju koriste svi metuzalemi koji nemaju ništa pametnije da kažu, a imaju potrebu da iskažu svoju životnu mudrost steknutu godinama. Ali, kako su ti "mlađi" krenuli, od sveta ništa neće ostati.

Metro Goldwyn Mayer (MGM) je filmska kompanija, prepoznatljiva je po svom istoimenom lavu koji svojim čuvenim krikom najavljuje filmove ili crtane filmove decenijama.

Izraz se koristi kao karakterizacija lika koji ima osobine padobranca, uskoka, koji se samo pojavi sasuje hrpu insinuacija i kritika, obično neistinitih, na sagovornika i na taj način dramatizuje datu situaciju, obično sa određenim ciljom zakulisno. Upadi i prozivke mogu se desiti i u većem društvu što stvara pravi dramski zaplet i svađu. Može se desiti da posle odrađene prozivke nosilac radnje samo nestane, a zbrka se nastavlja i bez njega.

Dok si ti u sedmom osnovne jedva čekao mali ili veliki odmor, da s ekipom zaigraš neku društvenu igru, odeš u klonju da ko čovjek ispušiš jednu s osmacima ili izblejiš na hodniku čekajući da naiđe biologičarka sa onim svojim turbo napucanim sisurdama, tvoje vršnjakinje iz prve klupe su imale drugu zanimaciju.

Budnost na času kao na straži pored Prizrena, alijasirotanovićki trud da se u svesku upiše sve identično kao na tabli, samopregorno zalaganje da se iz prve klupe nastavniku iskopaju oči sa vječito podignuta "mogu ja?" dva prsta, nisu ih ometali da za vrijeme odmora ostanu u klupi i marljivo vježbaju svoj potpis koji će u budućnosti svakodnevno koristiti. Buduće doktorke, advokatice, glumice, teniserke...
Za ovu rabotu su često imale posebne sveske, ili su iz redovnih kidale dvolisnice pa kao na traci štancale svoj potpis u nedogled. Nakon što su od više potencijalnih opcija, teškom mukom odabrale onaj pravi model, nastavljale bi sa uvježbavanjem istog do kraja školovanja. Već u srednjoj školi bi na koricama svoje uredne sveske bez ijedne druge packe, ponosno "šarnule" uvježbanim pokretom ruke, a posle taj potpis eventualno ukrasile ponekim cvjetićem.

Na faksu su se ove vršnjakinje razdvojile u dvije grupe.

U prvoj grupi su ostale one dosljedne svom cilju, i njihov dobro poznati potpis mogao si da vidiš među prvima u prijavama za sva predavanja, vježbe, seminare... Ako si neku od njih na neku prevaru uspio da smuvaš, lako moguće da si joj prvi, ali i zadnji, te da će ti ona svoju nevinost naplaćivati do sudnjeg dana u toj mjeri da će ti se činiti kako je čak i njen ćale prošao duplo bolje prilikom odabira bračnog druga.

Drugu grupu čine bivše vježbačice potpisa koje su tek na faksu spoznale čari razvrata i bančenja, jer su do tada bile zauzete raznim solfeđima, odbojkama i folklorima. Ako se malo potrudiš, neku od njih možeš i da kresneš, što ti se kasnije neće uzimati za zlo. Diplomiraćeš prije nje. Ona isto hoće, ako je ne sjebe neka neplanirana trudnoća. Kad naposljetku postane nešto od onoga o čemu je maštala kao šiparica, potpisivaće se već nekako, otkud znam...

1996 godina, K21 negde u Srbiji

"They've got
A power and a force
that you've never seen before.
They've got
the ablilty to morph
and to even up the score.
No one will ever take them down
the power lies on their side
Go Go Power Rangers
Go Go Power Rangers"
:skakanje po kući uz pesmu iz špice:

Evo, ima punih 20 godina od njihovog nastanka, da vidimo šta se sve promenilo? Postoji zanimljiva teorija naučnika sa univerziteta u Blacu po kojoj: ako konstantu Zordon zamenimo konstantom antena (imajući u vidu da su obe konstante parametri evolucije determinisane u podskupu '93-'13) moguće je izvući jasnu paralelu sa evolucijom mobilnih telefona. Naime, njihova veličina je varirala od cigle, preko šibica da bi se vratila na ciglu. Ne menjajući prvobitnu suštinu i funkciju, jedina razlika je nestanak antene i pojava gomile sajber zajebancija. Dakle, sve je isto samo Zordona (Burzuma) nema, a tu je kamara novih turbo zordova.

Gde je i šta radi prvobitna ekipa?
Plavi: Bili, Dejan Cukić medju rendžerima, što psihički što fizički, gej aktivista.
Crveni: Džejson, kakva je ložana bio, nije ni čudo što se i danas bavi borilačkim veštinama.
Crni: Zak, crnac u privatnom životu.
Žuti: Trini, azijatkinja u privatnom životu (alal kurac za kasting), tragično preminula.
Rozi: Kimberli, moja prva ljubav, moj prvi predjen most. Moja prva ljubav, moja nevinost. Imao sam njenu sličicu koju sam zalepio preko glave Pamele, tako sam zamišljao savršenu ženu, jednom sam kad sam se igrao u kupatilu sa tom slikom nešto čudno je poteklo iz mog kureta i osetio sam struju kroz kičmu. Još je odgovorna i za prvu žensku tuču koju sam gledao. Kimberli, za sve veliko hvala. Zauvek si u mom srcu.
Zeleni,Beli: Tomi, po jednoj teoriji Deretić, dr Jovana (istorija Srbskih metalika od trijasa do današnjih dana) marginalna deca devedesetih koja su želela da budu beli rendžeri počela su da pustaju kosu da bi položili iole neko pravo na tu ulogu. Potisnuta jačima priklonili su se Crnom rendžeru, ali su zadržali duge kose.

O ostalim sezonama ne vredi trošiti reči, dovoljno je pogledati njihove debilske nazive: pobesnela džungla, tutnjava dinosaurusa, odred delta, koju mnogi porede sa Soni eriksonom t610.

Retrospektiva očevog detinjstva, tinejdžerstva i mladosti u kojoj vam, otac kao narator pri pregledanju albuma, prepričava sve svoje švalerske dogodovštine i razne Don Žuanske akcije. Po tom samohvaljenju dolazite u nedoumicu da li da pozovete Milana Kalinića i emisiju "Sve za ljubav" da provere da nemate možda još braće i sestara.