Devojke koje imaju hroničan problem sa muškim polnim hormonima, tj. sa onima koji imaju muške polne hormone.

Izgubiti borbu. Trenutak kada nadi prestaje srce da kuca. Pokušavaš da sve vratiš kako je bilo, ali ne ide...

Kada otkriješ da ona koju neizmerno voliš,s kojom si bio strpljiv,čekao je da bude spremna za odnos,nije nevina,tad nastupa razočarenje trećeg.Ti naivan sve se nadao da je đana.
Jebote,gde živiš,pa ovo je 21.vek!

Brojevi čije ti značenje nikad nije bilo jasno, ali ni njihovo postojanje jer njima ne možeš da izraziš količinu alkohola koju si popio, veličinu sise, kolko ti auto ima kubika, niti koliko kila pudera je stavila neka nafurana klinka. To su oni brojevi čije misteriozno značenje znaju samo učenici matematičke gimnazije, i poneki iz pete i devete, studenti ETF-a, MATF-a i sličnih fakulteta.
Obični ljudi koriste ga u situacijama kada spominju brojeve koje je teško zamisliti ili koji su nebitni.

Dan se, jelte, djeli na 24 sata. Od tih 24 sata šest sati spavamo, 5 do 6 sati smo u kafani, tri visimo na internetu, jedan sat molimo ženu za malo guze. Ne da zbog kafane, 15 minuta drkamo. Ostaje osam sati. Osam sati trpljenja šefa i kolega iz kurac palac sela iz kojeg si i sam pobjegao. Tih osam sati moraš ispoštovati, zbog radi onih 400 kaemova koje služe da se ide u kafanu i vrati rata banci, kumu ili zelenašu ako pored alkohola imaš problema i sa kartanjem.

Ali kolege, moj ti kolega! Kolege su posebna vrsta cvjećki. Kancelarijske intrige kojih bi se postidio i sam Ilija Čvorović. Skeniranje od glave do pete odmah sa vrata zajebalo je i najmodernije ultra mega giga američke čitače misli i odavajućih pokreta tjela. Sve se skenira, obradi u sekundi i prepričava na puš pauzama svakih 10 minuta. Smilja Vojinova, Persa Gojkova, Rada Milanova, Bosa Čupina ne znaju naći ćirilicu na taskbaru ali zato poznaju sve rodovnike, plastične sise, kurvanja, probleme sa alkoholom i ostale pseudo informacije. Te gospođe bi postidjele bilo koju obavještajnu službu na državnom nivou. Svaki novi radni kolega mora proći njihovu dobrodošlicu i po defoltu upada u zamku iskrivljenih osmjeha, kafa proseruša, usputnih potpitanja iz kojih se izvlače potrebne informacije. I dok si rek`o prva plata, cjela firma zna ti ćaću i mater, datum prve vakcinacije i kad si izgubio nevinost. Ili nisi.

Ipak, ponekad u rjetkim slučajevima kad se nekom od kolega desi nekakva nelagoda, kao na primjer, da Vojina Smiljinog udari auto ili se Bosin Čupo prevrne sa traktorom prilikom oranja njive u Šimširovićima Gornjim, na površinu ispliva ona instiktivna emocija što djeli ljude od životinja. Tada se ostale kolege solidarišu sa problemom unesrećene i pokušavaju da pomognu na nekakav način. Skupljaju se pare medju kolektivom ili eventualno u slučaju smrtnog ishoda, organizuje se par kolega s kojim dotična skener baba može da pije kafu - zbog kafe, pa je posjete u njeno selo da joj predaju keš u plavoj koverti. Sve sa urednim spiskom imena koji su dali pare.

Ta dva do tri dana koliko traje solidarnost, uglavnom se priča najljepše, najbolje, najveselije o unesrećenom. Taj period takođe služi za resterećenje mozga od zastarjelih informacija jer, jelte, dolazi novi mladi kolega iz područne jedinice Kneževo a čule su od Spomenke Gligine da mu je stari dužan šestosedamnes` hiljada kaemova poreza državi.

I to kao fizičko lice.

Prva stvar koja čovjeku padne na pamet kad završi čitanje dnevnih novina:

Брутално добра особина, гледано из правог угла, наравно, на потенцијалну женску издрканост после узгоњења када се неки примерци истих вину у небо као Јапанци после Фукушиме.
Удараш, трсиш, тресеш као комшија Драгољуб мотком орах, а она не пожели да једе другог 'леба, ако ме разумеш, само твој француски 'леб јој добар и довољан.

Блаженство, јебем ти све...!

Kučka je savršena imitacija ljudskosti! Ovaj kao i svaki drugi oblik psihopatije teško je prepoznati ukoliko se ne pojavi situacija u kojoj kučka nužno ispoljava svoju prirodu! Jednako kao što je nemoguće utvrditi da li je neko levoruk ili desnoruk pre no mu se u više navrata baci lopta, tako je i sa situacijama u kojima kučka “objavljuje” sebe! Sve dotle kučku je nemoguće prepoznati jer njeni činovi stalno osciliraju tako da bolnica misli da je za zatvor, a zatvor misli da je za bolnicu! Sinonim za kučku je “bogomoljka” – ženka insekta koja nakon parenja pojede svog mužjaka! Na kratke ili duge staze maksima svake kučke je – “gotov pazar”! Kučka je neizrasla duša koja je tek napustila mentalni raj životinjskog carstva te zatečena u ljudskom organizmu poseduje spontanu faunsku nevinost koja neodoljivo podseća na duševnost (privrženost porodu npr. ili neodoljivost spontanosti niže logike koja na najmanju umišljenost ugroženosti reaguje u skladu sa automatizmom životinjskog carstva)! Kučka je tako u egzistencijalnoj izraslosti tek biološki robot – medijum prirode, suštinski nesposoban da druge zaštiti od sebe! Ukoliko oženite kučku budite sigurni da vas neće pozvati na piće nikad, niti vam samoinicijativno kupiti košulju da bi vas usrećila, osim ukoliko iza toga ne postoji skriveni motiv! Kučka živi od patnje i poniženja svejedno prolaznog ili stalnog partnera jer njena škrtost je pre svega emotivna, a zatim i materijalna! Kučka se tako manipulacijom održava u socijalnom ekvilibrijumu! Ukoliko ovakvim načinstvom ne uspeva da sakrije svoje bezmalo apsolutno egzistencionalno neznanje kučka sve gura “pod tepih”, ostaje “u pravu” ili odćuti svaki očigledni dokaz nekorisnosti i objektivne štete koju nanosi na ma kojoj životnoj ravni svojim činjenjima! Kučka ne razume da nije smešno ako se svi ne smeju! Ona može da se smeje i dok drugi plaču, jer njena faunska imitacija saosećajnosti ne doseže dalje od mirisa feromona! Težište svesti kučke je u zakonima i običajima krda, jer njen mental je osuđen na oponašanje, budući nesposoban da vlada sobom bez povoca socijalne uslovljenosti! Tako je kučki najviše u politici – stanju opažanja koje isključuje svaki oblik svesnosti! Kučkin krajnji domet “vertikalnosti” je ritualan i završava u najboljem slučaju sujeverjem i crkvenim obredima! Svaka logika dalja od “il’ je crno il’ je belo” iz stanja opažanja jedne kučke - nesumnjivo je “ludilo”! Kučka razume nežnost kao i svako ispoljenje prirode, ali dalje od ličnih prohteva razume samo ogoljenu silu koju joj može pružiti samo “džukela”! Kučka sve što je dobro uzima kao vazduh, a sve greške sakuplja u špil sa “adutima”! Lukavost je mudrost kučke! Kučku je nemoguće egzistencionalno opismeniti jer je svo njeno “znanje” – baratanje prikrivanjem neznanja! Kučku opismenjava jedino samo životno preobraženje putem retroaktivnosti, to jest objektivnim vrednovanjem onog što je izgubila blefirajući moć putem lukavstva! Tako kučka stiče mudrost onda kad je ne može više primeniti!

Trenutak neodlučnosti zbog kojeg sve ranije urađeno pada u vodu. Prilika koja bi te, da si je iskoristio u pravom momentu, vinula među zvezde i okrenula ti život za 180 stepeni.
Ali ne. Morao si da zastaneš i u odlučujućem trenu se zapitaš šta bi valjalo dalje činiti. Pa šta bi se desilo da je Đorđević zastao 1992. da razmisli da li da šutira trojku ili da ide na izjednačenje? Isteklo bi vreme za napad, a generacije sajber Grobara na Blicu ne bi imale nikakav kontraodgovor na konstantno pominjanje Barija '91 od strane sajber Delija, čime bi kosmička ravnoteža verovatno bila zauvek narušena.

I tako, ti si zastao, a prilika prođe pored tebe, kao doktor Filgud pored ovala vruće prasetine - ič se ne obazirući.

1. Racionalizacija. Potkrepite svoju kurcobolju kakvim kvaziargumentom, naučnom formulom ili jednim istraživanjem u Nemačkoj.

- Opet si okinuo ispit, parazitu društveni, dokle na mojoj grbači, dokle?
- Ćale, opusti se. Šta da sam dao ispit? Pa da diplomiram, odem na biro, budem nezaposlen, propijem se, počnem da se drogiram i rasprodam ti nameštaj iz kuće i blek en deker. A? Uostalom, istraživanja govore da se studenti ređe samoubijaju od nezaposlenih ljudi, a sa tim se nije zezati.

2. Ni iz džepa ni u džep. Svedite sve na ekonomsku komponentu i time objasnite da vas savršeno boli kurac.

- Ovi naši somovi opet nisu pobedili ove Letonije, Estonije.
- E i za to me zabole! Nisam se kladio na njih – znači meni ni iz džepa ni u džep. Gledaj ono od čega se živi, neće Pantelić da ti plati kiriju, pivo i Marijin abortus.

3. I, šta ćemo sad? Šta bih ja sad trebalo da preduzmem povodom tvoje usplahirenosti datom temom? Da se brinem? Neće moći...

- Some, ostavi taj lap-top i pogledaj kako u Japanu ovaj narod pati.
- I, šta ćemo sad? Što ne odletiš u tu Fukušimu i svojom krvlju ne ugasiš požar u nuklearnom reaktoru!? Evo, ja ću ti dati pare za avion. Nećeš? Onda ostavi mene i moj lap-top.

4. Je l brinu oni za mene? Uzajamnost uvek upali – znaš me, znam te. Ako me ne znaš, za čije babe zdravlje bih se ja brinuo za tebe!?

- Jao, srce mi se cepa. Prvo Dača i Nataša, a sada i Željko i Jovana prekinuli svoje romanse. Bože, ima li te!?
- Dušo, više me zanima semantičko poreklo reči „šklombocna“ nego rastanak pederastog Željka i iskvarcane Jovane. Verujem da se ni Željko ne tangira što je meni sinoć pukla poluosovina u Ugrinovcima i što se majstor Jova otrovao špiritusom pa ne može da je popravi.

5. Pitaj mamu – pitaj tatu. Demonstracija savršenog bola u kurcu i prebacivanje bremena na nekog drugog.

- Tata, sinoć sam otpratio Tamaru do kuće. Znaš, čini mi se da mi je ona simpatija. I ja sam njena simpatija. Ali nekad me je tako strah. Ne znam kako da joj priđem i šta da kažem. I druga stvar, hteo bih da se prvi put obrijem, pa ako možeš da mi pokažeš neke cake.
- Pitaj mamu, sine. Ajde, Podolski, daj mu loptu krv ti jebem, opet će Keln da me sahrani!

6. Jedna slamka među vihorove. Šta ja, pišljivi mali pojedinac, tu mogu da izmenim? Ništa! E onda imam bolove u kurcu.

- Daj, mojne da si ljakse, digni tu limenku, čistoća, ekologija, reciklaža, ovoono!
- Matori, nalazimo se na Beer festu, gde će posle Brejkersa ostati pola miliona limenki domaćih i stranih proizvođača piva. Verujem da i Majku Zemlju svrbi pička da li ću ja biti jedan od neosvešćenih koji će baciti limenku na zemlju.

7. Imam pametnija posla. Suptilno stavite sagovorniku do znanja da vam se jebe za ono o čemu priča.

- Druže, hoćeš na Beogradski maraton, da istrčimo onu Trku zadovoljstva, posle možemo da damo krv na Trgu?
- Čuješ kako nešto puca? To mi kurac puca za maraton. Šalim se, Smare, nego imam pametnija posla tada. Zvali su me Badža i Steva da okrenemo jagnje i da se napijemo k’o kurve na vašaru. Ali sledeće godine ćemo istrčati maraton, nemaš frke!

8. Ko zna zašto je to dobro? Ne zna niko i zato ovo može biti sjajan argument za išijas u kurcu.

- Mojoj kumi Angelini ukrali novčanik sa 500 dinara. Ali nije za pare, nego ima tamo dokumenta i sve. Presvisnuh od brige...
- Ko zna zašto je to dobro? Možda je lopov neki žešći očajnik koji će, kada ugleda Angelininu mravojedsku facu u ličnoj karti, dobiti erekciju i poželeti da joj vrati novčanik i da joj ga pride i metne. Tako će tvoja kuma dobiti i novčanik, a izgubiti nevinost u 43. godini.

9. Medicinski razlog. Briga znači stres, stres znači visok krvni pritisak, slabu erekciju i još neka slična zla. Lek je uvek bol u kurcu.

- Mihajlo, prestani da ločeš taj špricer, naroljaćeš se kao budala pa ćeš da me brukaš na Đurđevdan!
- Pa šta? Ne mogu još da brinem da li ću nekog da brukam ili ne, to je prenaporno, a znaš da mi je doktor zabranio veliki napor i brigu zbog pritiska. I daj mi, molim te, to masno rebarce, ne mogu da dohvatim.

10. Kolektivna odgovornost. Masa je amorfna i nedefinisana i, samim tim, odgovorna za sve što neki pojedinac iz mase uradi. Njega može savršeno da boli kurac.

- Petroviću, gde je onaj izveštaj sa lokacije iz Cvijićeve? Investitor je nezadovoljan instalacijama. Jesi ti radio lokaciju?
- Ne znam, šefe, to smo raspravljali na onoj radnoj grupi. Bilo nas je mnogo, neko je sigurno napisao izveštaj. I te instalacije je gledalo nas nekoliko, ja sam odmah video da nešto nije u redu, ali je radna grupa ocenila da je sve savršeno. Ali pitaću ja kolege, mislim da su dole u „Poletu“.

Retoričko pitanje samom sebi nakon uviđanja da splet okolnosi koji nam se upravo dogodio, ili nam se događa duže vreme, po svom skromnom mišljenju nismo zaslužili, jer avaj uvek je kriva neka loša karma za koju je odgovoran neko drugi ili neka viša sila za stvari koje nam se događaju, a nikako mi sami.

13 godina - otkriva malo 'jači' zvuk (Guns N' Roses, Deep Purple i ostale rok bendove) i shvata da će biti apsolutno i savršeno kul ukoliko se ne uklapa u sredinu. Ukoliko, nažalost, živi u sredini gde je vrhunac dobrog ukusa Doktor Igi (a to se dešava u većini slučajeva) biće surovo odbačena od strane svojih poznanika iz odeljenja i povremeno padati u depresiju, ali i dalje neće odustati od ideje da bude drugačija.
14 godina - kada je izlazak po kraju i parkovima smori, odlučiće da sa drugaricama koje takođe gotive rok i pank (sad je počeo i pank da se sluša) ode malo do grada i otkrije nove stvari, što je čini uzbuđenom. Otkriva čari 'bleje na Konju' i 'bleje kod Muzeja' i shvata kako prosto obožava ekipu koja se skuplja tamo, a naročito one malo starije momke, srednjoškolce. Ubeđena je da je savršeno kul sedeti napolju i cirkati pivo (prvi put se 'napila' od pola limenke piva).
15 godina - upisuje srednju školu nadajući se da će tamo upoznati normalne ljude iliti one koji slušaju istu muziku kao ona. Baš kao i 'raspale fenserke' sklona je predrasudama prema istim, iako još uvek nije svesna toga. Uspeva da namoli roditelje da ode na svoju prvu svirku i tamo upoznaje dečka u koga se momentalno zaljubljuje - ima dugu kosu... I da, ima dugu kosu. Započinje vezu sa njim, ali ona propada posle tri do četiri meseca, jer zbog prevelikog problema koji je nastao (nisu mogli da se dogovore da li će da bleje u Studenjaku ili na Muzeju) shvata da jednostavno nisu jedno za drugo i da nemaju svetlu budućnost.
Sa toplim vremenom dolaze i pčelice koje donose novog dečka, ovog puta se stvarno zaljubljuje i smeje se kako je pre samo par meseci mislila da će se udati za Dečka 1.
16 godina - polako otkriva nove pravce muzike. Shvata da je goth metal 'hc' i počinje da fura korsete i suknjice koji otkrivaju njeno mlado telo u dovoljnoj meri da bi isti oni 'kul' momci sa Trga balili. Sada oni više nisu zanimljivi, pa bože, to su obični pozeri i prljavi pankeri. Ona je sad fina riba, ide na Gothic-Doom večeri po klubovima.
I dalje je zaljubljena i shvata da je krajnje vreme da izgubi nevinost sa dečkom koga voli.
17 godina - Smorio je goth metal. Sada je prešla na experimental. I dalje je sa dotičnim dečkom, ali je i on nekako smorio. Više ne misli da će se udati za njega, kao na početku veze. Ocene joj opadaju enormno, i 'matorci' joj zabranjuju da izlazi dok ne popravi keca sa polugodišta. Mrzi ih. Oni su tu da joj upropaste život. Oni vole kad je ona nesrećna.
18 godina - Ostavlja dečka sa kojim je izgubila čednost i shvata kako su svi muškarci govna i nek se teraju u tri pizde materine. Zaključuje da muškarci svakako kasnije sazrevaju od devojaka i da nema vremena da se bakće sa balavcima. U obzir dolazi samo dečko koji studira ili je završio studije, jer ipak ona želi da priča sa njim o nekim ozbiljnijim temama (smislu života; da li živim da bih radila ili radim da bih živela!?).
Što se tiče muzike, sluša sve što ima veseo ritam, gade joj se i pankeri i rokeri i gotičari, jer su to, jebote, i dalje deca koja tripuju neki fazon.
19 godina - postaje studentkinja i više joj nije bitno da li joj je sagovornik metalac ili okorela splavaruša. Bitno je samo da može da se ispriča uz kafu i cigare. I dalje nema dečka, ni jedan nije dovoljno dobar i ni jedan je ne uzbuđuje dovoljno da bi mu posvetila dva sata svog dragocenog studentskog vremena.
Sa dvadeset godina prestaje da bude tinejdžerka i setno gleda na svoje 'mlade dane' - njeno doba zajebancije i uživancije je prošlo, sad je ozbiljna devojka.

Paralelni univerzum

Sećam se osnovne škole. Sedeo sam u klupi sa devojčicom, koja je bila fina, lepa i vaspitana, dok sam ja manje više uvek bio prost i neotesan, lep svakako nisam bio, do duše muško sam i nije moje da budem lep. Ali nije to sve...
Sećam se i njenih roditelja, uglađeni, fini, školovani i imućni. Kada dodju na roditeljski ili na "otvorena vrata", sve pršti od snobizma i intelektualnosti. Dok su moji bili radnička klasa, koja je na roditeljski dolazila kada ugrabi vremena i za tu priliku obuče se u skladu sa svojim mogućnostima. Bili su moji strogi prema meni, nije da nisu ali nisam morao da plačem kada dobijem četvorku, kao moja drugarica iz klupe. Od nje su se uvek očekivale sve petice a ja kada dobijem četvorku, pa to je radost u kući bila neopisiva. Sve me je to zbunjivalo po malo. Njene sveske su bile uvijene u najskuplje uvijače, pernice i olovke uvek nove, dok sam ja zavijao sveske čime sam stigao, pernicu nisam ni imao a olovke oštrio dokle je moglo. Moji su bili srednji stalež ali sam uvek imao lovu za užinu i to poprilično za ono vreme, mogao sam glat još jedno druga da nosim na grbači što se tiče užine a opet sa druge strane moja drugarica iz klupe, je uvek od kuće donosila sendviče, pažljivo zamotane u foliju ili sa brižljivo odabranom salvetom.
Kada sam sve to sagledao tada, rekoh sebi- to je život... od nje će sigurno biti nešto, njeni imaju love, ona uči preozbiljno- sve petice! Nastavnici na čelu sa razrednom su joj predviđali vrtoglav životni uspon. A ja, od mene neće biti ništa, ja sam na nekoj drugoj planeti izgleda. Ni u čemu joj nisam ni blizu. Te sam se i pomirio sa tim, da te vrednosti koja ona poseduje ja nikada neću imati. Verovatno ću razočarati roditelje kroz život. Jednostavno nisam njen nivo, iako sedimo u istoj klupi, mi smo dva različita sveta.
A onda je došla ekskurzija u 7. razredu, Kopaonik čini mi se. Svi smo se radovali naravno, tamo se vrhunski proveli i vratili se puni utisaka. Međutim, moja druagrica je ovu ekskurziju odabrala za onu na kojoj će izgubiti nevinost. Što u prvi mah i nije ništa strašno. Strašno je, što je iste večeri nakon izgubljene nevinosti sa drugom iz našeg razreda, rešila da još malo "proširi" vidike, pa je opštila i sa dečakom iz drugog odeljenja i sve to u rasponu od par sati!? Nagađalo se kasnije, da je to bila njena uobičajena zanimacija tokom celog boravka na Kopaoniku ali to me nije zanimalo kasnije. Naravno, razredna je ubrzo saznala, drugarica joj je sve priznala, roditelji su obavešteni i svi njeni fanovi su bili razočarani. Neki među nama su se radovali što je tako izblamirana a meni je nje bilo iskreno žao. Dugo je plakala zbog sramote kojoj je bila izložena.
Roditelji su dočekali naš autobus, svako je od nas dece potrčao svojima u zagrljaj. Njeni su je dočekali hladno, sa prekoromi sa pogledom koji je značio - pričaćemo kada dođemo kući. Ja sam potrčao kevi u zagrljaj koja je bila sama (ćale je imao neka preča posla nego da čeka sina sa ekskurzije) i uvek suznih očiju kada me je dočekivala. Njeni su uzeli njenu torbu, ja svoju nisam želeo da dam kevi nego sam je sam nosio i krenusmo kućama. Pogledao sam na njih još jednom, na taj drugi svet i sa nekim olakšanjem shvatio, da... jebeš ga, ipak nisam ni ja najgori.

Ovako izgleda 90% američkih tinejdzerskih filmova:

Uloge:

Majk - Zajeban skolski frajer, san svake devojke, uglavnom igra basket ili americki fudbal za skolu, naravno ima i najbolju ribu u skoli...

Dzon - Majkov najbolji ortak, sve isto kao kod Majka, samo u malo blazoj formi...

Rodni, Bil, Albert i Keni - Četiri nerazdvojna druga, glavna tema podsmeha ostale dece iz skole, povuceni, cudni, nevini...

Alisa - Glavna riba u skoli, san svakog muskarca, naravno Majkova riba, a gore pomenuta četvorica, maštaju da im se javi u prolazu...

Suzan - Alisin potrčko, takodje slatka devojka, nema decka, ali se muva sa Dzonom...

Jos puno nebitnih likova - koji su nebitni za opis, tu su samo da posluze glavnim likovima...

Radnja:

Krajnji stepen retardacije. Mnogo puta gora pojava od Nevolje čitateljke TEEN časopisa. Pošto je napunila svojih četrnes', petnes' godina, današnju tinejdžerku ozračenu osiromašenim uranijumom zasvrbi pička i pre nego što je shvatila da je ima.

Upušta se u seksualne avanture sa mladićima, drugarima iz odeljenja, u školskom wc-u. Znatiželjna je i želi da vidi kako izgeda piša, a ubrzo nakon toga i kakav je osećaj kada piša poseti futrolicu za pišu. Slepo vođena svojom tek otkrivenom vaginom, često ulazi u nevolje, a isto tako i nevolje ulaze u nju.

Čim dođe do problema, ona se obraća svom časopisu za pomoć.

FAZA1: Imaš 3 godine, tata te prvi put izvodi u park, izvaljujete da je ljuljaška polomljena, krater ispod klackalice ko od kašikare, pa te tata pušta da se igraš čupanja trave dok on sa klupe posmatra tete koje doje svoje mališane.

FAZA2: Ovaj put te izvodi baka, imaš novi bicikl, fensi korpicu napred i original mačje oko na točku. Postao si glavni šmeker među "ekipom". Svi će da ti traže "krug", koji će da traje od 15min do sat i po, a ako nekom odbiješ da daš da se provoza, plačući će da te tuži mami, i pride će to da zapamti za ceo život!

FAZA3: Ideš u prvi razred, učiteljica te je smorila sa uspravnim i kosim crtama, pa ti taj izlet koji je toliko dugo najvaljivala i hvalila, a Bogme i uzela novac od roditelja, dođe kao savršen odmor. Raspoloženje pada pri saznanju da se izlet svodi na izlazak u park, i igranje "Između 2 vatre", gde uporno gađaš jednu malu u belim helankama, a da nisi svestan zašto.

FAZA4: Sada već samostalno izlaziš u park sa drugarima, dok čekaš da se pomoćni teren oslobodi, oko bacaš na glavni teren, i sanjaš da češ jednog dana biti popularan kao lokalni klošari koji su stavili po 100 dinara uloga na svoju pobedu. Ako si poneo loptu, u to u trenutku kada je jedina u parku, dobijaš privremenu titulu "cara parka", i dozvoljeno ti je, ma koliko da su ti obe noge leve a dioptrija jeziva, da biraš ko igra, ko sedi, ko je odbrana, ko je golman. U tom trenutku osećaš moć vlasti u rukama. Pri povratku kući vidiš sedog penzionera kako hrani golubove, šutaš loptu pravo među njih, smejući se, dok deda maše štapom i nerazgovetno gunđa.

FAZA5: Imaš 12 godina, krišom si pozajmio parfem od starijeg brata i našpricao se, a Bogme ni na gelu nisi štedeo. Uveče izlaziš sa par hrabrih vršnjaka na pomfrit, a onda u park na klupicu, gde čekate da prođu nešto starije jedinke vaginalnog usmerenja, po mogućstvu bez muške pratnje, koje ćete kao komarci, iz zaleta, i na blic, da "dovatite" rukom za guzu. Tu ćete se naravno razbežati, a na kraju večeri sublimirati "recke" - ko je više, ko je bolju, a pobednik je, naravno, onaj ko izusti da je napipao "nešto mokro".

FAZA6: Imaš 15 godina, pitaš klinku iz sedmog dva da "pođete", ni sam ne znajući šta to znači i podrazumeva. Šetate parkom, nemaš pojma o čemu da pričaš, šta da je pitaš... samo ćutite, šetate, onda sednete na klupu gde ti padne na pamet da joj uvališ jezik, a i po savetu starijeg brata uvatiš za sisu, što činiš, ali suviše grubo i neiskusno, tako da posle njenog vriska dobijaš svoj prvi šamar. Park ti se smuči na neko vreme, a i devojčice.

FAZA7: Imaš 18 godina, čuo si da društvo, po sistemu "no age limit" iz kraja igra lozinke u parku, pa si odlučio da im se pridružiš. U gustom šipražju na brzaka gubiš nevinost sa par godina starijom ribom. Osećaš se orgazmično.

FAZA8: Novu devojku izvodiš u park, sedate poprečno na klupu, mazite se, vatate, žvalavite, dok dokone penzionerke ljubomorno dobacuju "fuj", "šta im ono znači", "ja sam u njenim godinama hleb mesila, a ona samo što se na naše oči ne..." Jedan plavi klinac dotrčava do vas, i pokazujući prstom se dere "a ta je ono, ta oni vade mama", na šta će teta pritrčati brzinom furije, prekriti mu oči, i reći "Ne to, to je kaka!"

FAZA9: Sa 35 godina, izvodiš svog klinca da se igra, al izvaljuješ da je ljuljaška polomljena, krater ispod klackalice ko od kašikare, pa ga puštaš da se igra čupanja trave dok ti sa klupe, onako šmekerski, odmeravaš rasne tete koje doje svoje mališane, sa sisama čvršćim nego kod tvoje žene.

FAZA10: Imaš 65 godina, budiš se u pola 4 ujutru, pola sata tražiš štap, još pola nazuvaš cipele, već u 7 stižeš u park. Hraniš golubove, oni su ti malobrojni prijatelji, već si im i imena dao, al neki klinja šuta loptu u tvom pravcu, i rasteruje ih. Pretiš mu štapom, iako znaš da ne vredi. Jedinu radost ti predstavlja popodnevna šahovska partija sa Milunom, ali te njegova čitulja u novinama kupljenim na lokalnom kiosku lišava tog zadovoljstva.
I dalje voliš park.

WHO u saradnji sa „Američkim društvom za istriživanje seksualnih navika i sklonosti“ i „Evropskom organizacijom za zaštitu seksualaca (iliti ljudi koji, i u ovim kriznim vremenima vladavine interneta, opšte folerijade i lažnog puritanizma, praktikuju seksualne aktivnosti)“, kao i „Srpskim društvom za zaštitu vulgarizama vezanih za polne radnje (jer je kako kažu stručnjaci, srpski „kurac“ sočniji od engleskog „dick-a)“, postavila standarde za kategorizaciju seksualno aktivnih ljudi. Umesto dosadašnje standardne recke, iliti apsolutnog broja otršenih riba i (zlo)upotrebljenih peniščića, sada se računa relativni faking skor (skraćeno RFS).

N – broj tih (ne)srećnika i/ili (ne)srećnica sa kojima ste obavili snošku (računa se penetracija duža od minut). U slučaju da ima grupnjaka u vašem CV-u, računa se broj ubodenih. Svaku ribu/frajera koji vas posle tog jednog seksa nisu više nikad zvali računajte kao 0.5 tj. kao pola osobe.
X – dužina vašeg jebačkog staža u godinama (napomena: ukoliko vaš prosečan seksualni odnos traje kraće od 5 min, broj godina pomnožite sa dva, jer što je kratko, kratko je).
B1 – bonus 1 – za svaku vezu u kojoj ste imali redovnu tršnju, pomnožite broj godina te veze sa 0.2
za muškarce - B2 – bonus za urođenu predispoziciju za trsitelja, tj. za buzdovan iznad 18 cm, koji iznosi 0.5.
za žene – B3 – bonus za krevetnu aktivnost. Ako se ritate kao ždrebica kad je spiči stršljen onda skoru dodajte + 0.5. Ako više praktikujete kravlju pozu iliti pozu usnule jebačice, onda dodajte (-0.5).

RFS dobijete na sledeći način: (N/X) + B1 + B2 (ili B3)

Popili su oboje po ćušku dok su prelazili preko praga. Već je bio mrtav pijan ,nosio je treger majicu sa flekama od hrane koju je jeo poslednjih mesec dana.
Svaki put nakon ulaska u kuću dobijali su sledovanje batina,većinom bez ikakvog razloga. Vadio je stari kabl od pegle njime tukao Zorana.
Gocu je samo šamarao, ona je devojčica i prema njoj je zato blaži kako im je govorio.
Mi, deca , smo mogli da čujemo po koji vrisak koji je dopirao iz njihove kuće i uspevao da nadjača turkoidne melodije. Sutra dan u svlačionici bi videli posledice „tatine ljubavi“ na drugu iz razreda.Bili su to mrko plavi podlivi po celom telu u obliku kabla. Imali smo samo deset godina , ali svima nam je bilo jasno šta se događalo. Znali smo da ne treba postavljati nezgodno pitanje:
„Šta ti se desilo?“
On se zvao Zoran, a njegova godinu dana mladja sestra je nosila ime Gordana, al’ smo je svi zvali Goca. U naše dvorište su se doselili pre par godina iz nekog sela u blizini Beograda. Živeli su tu bespravno kao i mi i naše komšije. Oni su delili predratnu kuću ,a moja porodica je živela u pomoćnoj kućici koja je pre rata bila namenjena posluzi. Niko nam nije mogao ništa, jer su i posluga i vlasnici pomrli i nisu imali bližih rodjaka koji su mogli da polažu pravo na nju, a država nije ni najmanje marila za to.
Ceo plac sa kućama i dvorištem je užasno oronuo. U dvorištu nije bilo ni jedne jedine biljčice osim par suvih ostataka nekadašnjeg žbunja koji su tako stajali od kad znam za sebe. Zimi je nebetonirani deo postajao prava kaljuga. U svakom uglu se nalazio raznorazni otpad, stare stolice, raspala kolica za pijacu, zarađali bicikli,pokvarene rolšule,roštilj....
Sunce je dopiralo do dvorišta samo u podne, svuda oko su bile višespratne kuće, tako da je mamina rečenica- „Ovde živeti je mrak.“- imala bukvalno značenje. Na ovom mestu je raslo petoro dece, nikome se nije svidjalo što živi ovde, al’ niko od nas nije imao dovoljno novca čak i da pomisli na kupovinu stana. Stare komšije su odavno ostale bez posla,pa su prodavali farmerke na Bulevaru, moji su radili u državnim firmama za mizerne plate. Žena pijanog komšije je radila u školi kao tetkica za minimalac, dok je on radio u građevinskoj firmi. Oboje su imali završenu samo osnovnu školu.. Moji su ih često ogovarali sa drugim komšijama i stalno se provalčila ista priča-„Kako neko može da napusti svoje imanje i da dodje u grad i jedva uspeva da prehrani decu? Kako je to nekom bolje?“
Svaki put kad mi se Zoranov tata približavao podilazila me je jeza, jedva sam izgovorao -„Dobar dan ,čika Rašo!“- da ne zamucam.Samo bi prošao pored mene ,a zatim je sledio udar vonja sačinjenog od znoja i „Baltik“ votke. Sem na gradjevini komšija Raša je privatno radio i kao vodoinstalater i ako nije imao potreban zanat. Moja majka ga nije podnosila ,a ćale je uvek bio ’ladan. Mislim da je jedino mog oca voleo od svih nas u dvorištu, možda ga je više voleo i od rodjene dece. Tata ga je zvao uvek kad bi nam crk’o bojler ili veš mašina. Retko je uspevao da obavi posao kako treba.Posle zahvata na mašini ili bojleru ostajao je ceo dan u našoj trpezariji , ćale ga je nalivao pivom i rakijom , a za to vreme mama nije napuštala spavaću sobu. Čini mi se da je izbegavala čak i odlaske u toalet. Ja sam ponekad sedeo sa njima i slušao njegove baljezgarije, postajale su sve gore i gore kako se povećavala količina alkohola u njegovom organizmu. Posmatrao sam ga satima kako ispija pivo ili neki drugi alkohol, moja usta su bila otvorena samo što mi bale nisu curile , jer mi se činilo kao da sipa u kantu svu tu tekućinu a ne u sebe, kao da je imao crevo koje nema prepreka do njegovog stomaka. Jednjak, dušnik ništa.

Retko smo napuštali naše dvorište, tu smo se igrali sa svom decom iz okolnih kuća i zgrada, omiljena igra nam je bila gadjanje koša koji je ustavari bio krug nacrtan na zidu, nekad smo se igrali žmurke. Prestali smo sa žmurkama kad sam zgazio na zardjali ekser u šupi , pa su morali da me vode u bolnicu da primim Tetanus. Od tada smo prešli na jurcanje po dvorištu, tad smo imali 11 godina. Dečaci su jurili devojčice i obrnuto, koristili smo svaku priliku za pipkanje devojčica po tek niklim sisama. Negde u to vreme sam se i zaljubio u Gocu . Ona to nikad nije primetila, smatrala me je starijim bratom kao i Zorana.
U oklonim ulicama su živeli i stariji dečaci koji su uživali u mlatretiranju nas klinaca, najčešće se to dešavalo kad smo išli ili se vraćali iz škole. Medju njima je me je posebno živcirao jedan debeli ružni glavonja, na velikom odmoru u školi je redovno pljuvao u hranu nama klincima i onda smo mogli da biramo da je bacimo ili da mu je damo. Ako bi je neko od nas bacio onda smo popijali ćuške. Zoran je uvek bacao hranu sa pljuvačkom i popijao batine. Bilo mu je sve jedno dal’ dobio jedne batine više ili manje .
Narednih godina su se osmelili , pa su dolazili u naše dvorište i tu nas drndali. Moj ćale nije mario kad bi ga pozvao da nas brani.
Obično bi govorio: „Što se igrate sa njima ?“
„Ne igramo se mi sa njima .“ –govorio sam –„Oni nas samo maltretiraju“
„Ma, ne interesuje me .“ - Rekao bi i nastavio sa popodnevnom dremkom.

Kako je vladalo siromaštvo ne samo u dvorištu nego i u celoj državi , nasleđivali smo stvari i obuću od starije braće ili od one treće porodice. U jednom trenutku Zoran je počeo da zaostaje sa rastom u odnosu na mene, na kraju je mogao da nosi odeću koju sam ja prerastao i ako smo bili isto godište. Tokom jedne trač partije moje majke i treće komšinice čuo sam da je on zaostajao u rastu od silnih batina koje je dobijao , i valjda je iz istog razloga i Goca večito bila mršava. Koža joj je skroz bila providna, vene su joj iskakale po rukama i licu. Imala je jednu venu koja je meni bila simpatična, nemam pojma što. Nosila je stalno neke raspale haljine koje su delovale kao ukradene sa starinskih lutaka. Sa dugom plavom kosom i po nekom pegom na licu je stvarno ličila na lutku.
Nakon bombardovanja su počele sa radom i PC igraonice. Non-stop su bile krcate, zakazivali smo preko telefona. Prestali smo sa igranjem u dvorištu , stalno smo visili tamo, nije bilo bitno dal’ igramo ili ne. Sve se vrtelo oko igraonica. Počeli smo da bežimo sa časova. Jedan dan su nastavnici pozvali moje i Zoranove roditelje i rekli šta se dešava.
Zoran i ja smo sedeli za računarima kad je unutra uleteo čika Raša ,razjareni bik, uhvatio je Zorana za moj stari duks kao mačku i bukvalno ga bacio sa ulaza preko par stepenica na ulicu. Počelo je sa mlataranje pesnicama ,čuo sam njega kako zapomaže. Nisam smeo ni pogled da skrenem sa monitora, a kamoli da probam da nas opravdam i spasim njega od batina. Cela stvar sa bežanjem sa časova je bila moja ideja, ja sam ga nagovarao. Sad je trepeo batine zbog mene ,a ja sam se usrao i nisam ga spasio. Najgore od svega je što ja nisam dobio ni šljagu od moji roditelja. Zoran nije dolazio narednih nedelju dana u školu. Čika Raša je zvao razrednu i rekao da Zoran ima grip. Ja sam svratio do njega posle škole dok su njegovi i moji bili na poslu, imao je šljivu ispod oka i čvoruge veličine kamena po glavi.
Imali smo 14 godina, gledali staije dečake kako puše ispred igraonice ili dok igraju igrice. Zoran je predložio da skupimo pare i kupimo cigare. Pristao sam mislio sam možda nas neće više maltretirati starije drkadzije kad se pojavimo sa pljugama. Delovaćemo opasnije. Nakupili smo dovoljno para za Vikend i šibice, sakrili se u podrum jedne od zgrada kod naše škole. Uzeli smo po jednu pljugu , zapalili i pućkali . Mislili smo da smo naučili kako se puše cigare. Otišli smo u igraonicu i zapalili cigare pred debelim glavonjom.
Rekao je : „Majmuni mali ,šta se ložite?! Pućkate k’o pičkice.“
Izašli smo posramljeni napolje. Sutra dan smo po školi molili starije dečake da nam pokažu kako se puši. Jedan koji nas je branio ponekad od debelog glavonje nam je pokazao šta treba da se radi. U početku smo gutali dim. Konačno smo se obojica zakašljali. Uf,olakšanje ,skapirali smo. Popušili smo po pljugu ,vrtelo nam se u glavi , povraćali smo u kolzetsku šolju. Smejali smo se, postigli smo nešto ,sad će nas debeli glavonja ceniti. Ali ,ništa od toga, kad smo se opet pojavili pred njim , zavalio nam je packe uz reči : „Tako mali, a puše,ha ha!!“
Groktao je krmak ,bio je odvratan, stariji par godina od nas , virile su mu sline kao petogodišnjaku. Mrzeo sam ga više od bilo čega, a još gora mi je bila pomisao da sam nemoćan i da mu ne mogu ništa.
Jednom prilikom dok je Zoran zaista bio bolestan, došao sam sam u igraonicu. Igrao omiljenu igricu, imao sam sjebane slušalice i mogao sam čuti sve okolne razgovore.Odjedan put sam čuo ime Goca, načuljio sam uši, nisam se uopšte koncentrisao na igricu ,samo sam gledao u monitor. Razgovor je tekao izmedju debelog glavonje i još jednog lika. Debeli se hvalio kako su on i Rumeni (isto jedan od starijih drkadzija koji su nas maltretirali. Bio je izuzetno ružan i rumen u obrazima,zvali su ga i Čengele) odveli Gocu u jedan prolaz kod našeg dvorišta i terali je da im puši kitu. Krmak je kroz grktanje nastavio priču,kaže nije uspeo da svrši , jer ga je Rumeni gledao ,a Rumenom se nije ni digao.
Nisam verovao , kako bre!
Ona je tako lepa i deluje tako nevino. Zašto njima?! Zašto nije pobegla? Oni nisu ništa osećali prema njoj, ja sam bio zaljubljen u nju, nijednom mi nije prošlo kroz glavu kako mi puši kitu, maštao sam da se ljubimo i to je sve.
Onda mi prolete kroz glavu ,a Zoran? Kako da mu kažem?
Ne mogu mu reći. A, ako kažem čika Raši? On će ih ubiti od batina! Ha,ha!!! Ne ,ne onda će ona biti pokojna , ali bukvalno ne smem ni da zamišljam šta bi njoj uradio.
Neću nikom ni reći, tako sam odlučio.
Kasnije istog dana pozvao sam Zorana kod mene kući na fudbal na fuš Segi. Igrali smo do kasno uveče, ja sam skoro i zaboravio na celu priču oko pušenja i onda je došla Goca, Zvala je Zorana kući. Kad sam je ugledao kako stoji na okviru od vrata sledio sam se i ponašao nenormalno, i ovako nisam mogao da se opustim zbog osećanja koje sam imao prema njoj,ovo me je dokrajčilo ,podsećao sam sam sebe na retardiranog robota sa sve izveštačenim i ukrućenim pokretima.Ona je delovala smireno,kao da je niko nije maltretirao ili ponižavao. Nekoliko dana sam i dalje izbegavao Zoranov pogled.

Naredne godine je došlo vreme upisa u srednjne škole. Upisao sam gimnaziju,a Zoran
drvnu, trogodišnji smer. Iste godine širile su se glasine o Goci kao glavnoj „kurvi“ u kraju. Svaki dziber je izgubio nevinost sa njom. Bledela su moja romantičarska maštanja o njoj, lice joj nije više bilo onako lepo. Zoran je u medjuvremenu saznao sve gadosti vezane za sestru. Nije mogao ništa da preduzme, ostao je mali jedva metar i po. Ona je počela da se mota sa sitnim dilerima , često su je dovozili raspalim starim BMV-om, koji je vozio njen tadašnji dečko. Bio je Zoranovo i moje godište, nosio je uveliko pištolj. Jednom prilikom je dovezao krvave face. Šmrkala je kokain sa njim.
Jedno veče sedeo sam sa Gocom na ogradi i pričao i tada se pojavio taj lik sa sve Stafordom. Poludeo je kad je video da razgovara samnom, bio je patološki ljubomoran , mislim da je bio ljubomoran čak i na Zorana, što je van svake pameti. Poleteo je na mene, uneo mi se u facu i rekao „Budem li te još jednom video sa njom progutaćeš sve svoje zube!!“ Stresao sam se od straha.Prolazilo mi je kroz glavu „Samo ti je još trebalo da te unakazi razjareni niskočelac, i to bez razloga“
Izustio sam: „Takneš li me pozvaću policiju“
Odgovorio je maloumnički : „Ja sam jači od policije!
Jel ti jasno, govno malo?“
Goca je rekla : „Nemoj njega ! Nije ti ništa skrivio, poznajemo se od detinjstva, on mi je kao brat.“
Puknuo ju je u glavu i izdro se i na mene i nju : „Ti mala polazi samnom , a tebe da nisam video u njenoj blizini!!!“
Ona ga je zagrlila i pored udarca koji je popila u glavu.(redovno ju je tukao , čak više i od ćaleta. Mislim da je ćale i prestao da ih leši)
Ja sam se samo okrenuo i otiša u kuću. Neko vreme se nisam osećao bezbedno , u odlascima do škole sam se okretao, paranoisao ,mislio sam da me ovaj niskočelac prati.

Odaljio sam se od Zorana, Goci sam se javljao samo u prolazu . Išao sam u drugu školu,skroz drugi profil ljudi od onih sa kojima je Zoran išao u srednju. Moji su iskamčili preko gradskog konkursa stan sa povoljnijim kreditom. Preselio sam se u skroz drugi deo grada. Zorana sam retko vidjao. On je završio trogodišnju školu. Ja sam kasnije upisao fakultet, prolazio sam nekad starim krajem. Sretao sam Zorana pored tezge, prodavao je čarape i posteljinu. Tolko smo se odaljili jedan od drugog da nismo mogli da održimo konverzaciju ni pet minuta. Pitao bi ga za Gocu ,roditelje. Mučno mu je bilo da odgovara na pitanja o Goci. Rekao mi je da se i dalje mušlja sa krimosima.Izlazi kao sponzoruša , tretirali su je gore od kerova lutalica. Bolelo ga je što ništa nije mogao da promeni.
Prehranjivao je porodicu, čika Raša je umro od ciroze. Majka je dobijala mizernu penziju.

Prošle su godine. Jedno veče sam sedeo kući i vrteo kanale na TV-u. Čuo vest.
„ Maskirani napadač na motoru je ispalio više hitaca u vozilo koje je stajalo parkirano. Ranjeni mladić(M.H.) je prevezen u Urgentni centar. Po policijskom izveštaju on je od ranije poznat policiji. Drugo lice, mlađa ženska osoba (G.M), koja je bila sa njim u kolima, podlegla je povredama na putu do bolnice.
A, sad najnovije vesti iz kulture.....“

Upoređivanjem proslave ispita zrelosti na različitim meridijanima, može se doći do vrlo zanimljivih zaključaka:

Američko matursko veče:
Mali štreber koji je cele godine nosio iscepane starke od 6 dolara je nekako skupio keš da iznajmi streč limuzinu od 10 metara, i da u tačno 8 uveče pokupi svoju pratilju ispred njene kuće u predgrađu. Vrata otvara pratiljin otac, koji iz zabrinutosti za himenoznu celovitost svoje kćeri na kraju večeri, biva izuzetno strog i pun podozrenja prema njenom pratiocu. Poprilično nevinom pratiocu. Utom, njegova kćer koju su čirlidersice i kvoterbekovi zadirkivali cele godine zbog njenih ''Milhaus'' naočara, masne kose, isturenih sekutića, a najviše zbog druženja sa gorepomenutim glibavcem, silazi u usporenom snimku i uz audio pratnju Selin Dion niz stepenice njihove porodične kuće u predgrađu Milvokija. Otac i štreber se okreću da vide ko je to pustio Selin Dion, i zinu kada vide malu Džejn kako silazi skockana niz stepenice. Prvo je pogledaju u sandale, pa na gore sve do frizure. Počenje i da udara neka promaja, pa joj se kosa vijori dok je ona zabacuje. Skockala se do granice neprepoznatljivosti, i od nerd-jadnice se pretvorila u prepičku sa, do juče, nepostojećim dekolteom. Malom štreberu se diže suvi kobas u gaćama, što on cvećem koje je doneo za pratilju vešto prikriva. Strogi, ali pravični otac ih ispraća u limuzinu uz zahtev da se vrati kući pre ponoći.
U limuzini se šiba šampanjac, a mali štreber je poneo i pljosku od 0,2 žestine, koja izgleda nema dno, pošto će kasnije od nje da se napije cela generacija.
Stižu u salu za fizičko ukrašenu novogodišnjim ukrasima u kojoj će se održati proslava. Za dobro raspoloženje je zadužen cover bend nekog drugog, takođe nepoznatog i lošeg cover benda. Pratilja moli štrebera da igraju na šta se on nećka, jer ne zna. Posle kraćeg ubeđivanja, polaze prema liniji za slobodna bacanja, i kao naručeno, u tom trenu se zagušuju svetla i počinje stiskavac. Štreberu se magle naočare, i suzdržava se od ejakulacije u gaćama. Ona mu šapne na uvo kako hoće da sa njm izgubi nevinost. Štreber u tom, na samu pomisao na to, džizuje u gaće, što se vidi na njegovoj ''Đani - Sve mi tvoje nedostaje'' grimasi na licu. Odlaze na obalu reke, gde je neko, ne zna se ko, spremio čamčić posut ružinim laticama i upalio mirišljave sveće. Strasno vode ljubav na mesečini tako zakoračivši u svet odraslih i uspešno položivši ispit zrelosti.

Srpsko matursko veče:
Vlada, dežurni đilkoš iz IV-3, posle kupovine belog ''Martini Vesto'' odela na čekove se upućuje ka stanu svoje pratilje, Marine, poznate po vaginalnoj velikodušnosti u njihovoj srednjoj školi. Lift ne radi u zgradi, tako da se Vlada penje stepenicama do stana na šestom spratu, pritom zaradivši znojne krugove ispod miške, vidljive i preko sakoa. Nije poneo cveće, ali je maznuo ćaletvu prepečenicu. 7 deci, čisto da se ima. Sedaju u Daewoo Lanos iz 1998., i kreću put SUR ''Šinter-mala'', gde će se održati proslava kraja pohađanja njihove 3-godišnje drvoprerađivačke škole.
Sedaju za sto, sa ostatkom odeljenja. VIS ''Karijesi'' zagreva atmosferu proverenim hitovima raznih Željaka, kao i Erosa Ramacotija i Filipa Žmahera. Na meniju od žestine ima samo vinjaka, i domaćeg vermuta za dame. Već oko 11h , Rubinov derivat Belzebubove mokraće uzima prve žrtve. Više se i ne zove hitna pomoć, već su ambulantna kola trajno stacionarna ispred kafane. Momci šibaju koks i spid, a cure se dave u rizlingu i puderu. Profesori su možda i najpijanji, te počinju da napadaju Miru sekretaricu, koja ustvari predaje Srpski jezik i književnost, a zovu je sekretarica zbog nezavidne higijene genitalne regije. Direktor šapuće ''Karijesima'' da počnu da sviraju robot-kolo da bi se učenici malo istreznili poskakivajući uz taktove klavijaturiste Milančeta, i njegovog ''Borg'' sintisajzera.
U 1h posle ponoći uzavrela atmosfera počinje da iziskuje lomljavinu. Lome se čaše, bokali, flaše, krive se viljuške, igra se frizbi ovalnim tanjirima za roštilj. Profesori prednjače, penjući se na stolove i skidajući prvi sloj garderobe. Gazda upada u pižami, hvata se za glavu i telefonom poziva predstavnike organa reda.
Policija rasteruje pijane goste u praskozorje, koji proslavu sele u školsko dvorište. Cile Đinajlu, školska budala, vrši veliku nuždu na centru terena za mali fudbal, uz ovacije cele generacije. Biva priveden u maricu koja propraćuje ovaj događaj iz prikrajka.
Jedine dve cure u odeljenju, što nije tako čudno ako se ima u vidu da je drvoprerađivačka škola u pitanju, bivaju odvedene u obližnje šipražje, da se oduže svojim drugovima za sve lepe trenutke provedene u tinejdžerskoj dobi.
Jedna od njih će na proslavi 5 godina mature vaditi sliku petogodišnjeg sina iz novčanika uz napomenu da nije tačno sigurna ko je otac, ali jebi ga ''ja sam to morala duradim''.

Nasleđe koje se prenosi iz ruke u ruku, sa kolena na koleno. Mehanizam koji prenosi teret dela onih iza nas, njihove blagoslove i njihova prokletstva. Lanac koji uvek puca na najslabijoj karici.