to je kada razmisljas,mastas o ...mladoj i uspesnoj devojci, sa rešenim
materijalnim i stambenim pitanjem, ...simpaticnu i veselu, velikodusnu i odanu, koja ne pije, ne puši i nije narkomanka, ....sa smislom za humor,
koja je nacitana i zabavna, s atletskim telom, neudata, bez dece i bez tone dosadne rodbine...
Knjiga koja se u svakom domu drugačije stvara, čiji autor ne mora nužno da bude Ivana Brlić-Mažuranić; čak naprotiv, naše bake i deke su više nego sposobne da je napišu ili ispripovedaju.
-I tako kad sam ja bila mlada, a lepa, obučem nove opanke i jeleče, štipnem obraze da se zarumenim, i kao nešta raduckam po avliji. Kadli tvoj deda preskoči plot, ufitiljio brke, pa se isprsio... To su bila vremena...
Bleja sa ortacima, uživa se u alkoholu, i kreće priča. Teme se mjenjaju u skladu sa količinom unijetog alkoholnog pića.
1. Zagrijavanje (2-3 piva) - Sport i ženke
A: Sreo sam jutros onu Bojanu, što je bila na Šonetov rođus, kakva riba jebote...
B: Ma bježi, ona je debil samo takav.
C: Vidi, za dobar mlin nema loše pšenice.2. Početak (malo žestine) - Politika, Religija, Filozofija
A: ...svijetska globalizacija vodi specifičan rat u cilju da sputa slobodno srpsko biće i uguši pravoslavnu vjeru.
B: Religija je opijum za narod, milioni ljudi su umrli zbog religije, ja bi to riješio kao drug Tito...
C: Religija je bitna za funkcionisanje društva u cijelini, pomaže pojedincima da dostignu veći cilj i da se drže pravog puta koji vodi u prosvijetljenje.3. Poluvrijeme (malo više žestine) - Kreće pijevanje
A,B,C (van bilokakvog ritma i potpuno neujednačeno) : AL NOĆAS AKO SLUŠA, NEEK ČUJEEE BOOOOOL, U PIJESMIII KOJUPIJEVAM... NJOOOOOOJ SAMOOOO NJOOOOOOJ...
4. Kraj (log off, disconnect) - Nema
A. Bratee... e, jel ti dobro?
B: ufff... akaksmseubio...
Nekakav kretenski savet za poboljšanje igre u tenisu i ostalim gej sportovima...
Što naravno znači da je najupotrebljiviji u pravim mačo aktivnostima, kao što su seks, onanisanje, jebanje ili pak divljačka masturbacija.
- Jesi ti nju ufatio za sisu?
- Pa nisam bre, ne znam kako ću čoveče... Ne znam!
- A dole?
- Ju, jesi normalan! Pa ne mogu, ne, ne, ne znam... Ne mogu!
- Brate, to mora da se obavi. Ufati je dole, uniđeš spolja izniđeš iznutra, pusti ruku, bez pritiska. Kao Nole, hehe.
Najveći problem u stranim restoranima je kako ovo reci konobaru kad tražimo vodu ko taština duša
Siguran znak da je kraj razgovora.
Ne baš suptilan, ne baš pristojan, ali svakako efektan i djelotvoran način da prekinete nečije proseravanje. Koristi se kad doživite transfer blama i neveru usljed enormne količine baronisanja. Najbolje ga je koristiti u bliskom društvu, zato što je po smislu i prezrivom tonu ovaj izraz u stvari eufemizam od ''ne seri, časti ti''.
- Jesam ti pričao kako sam razbio Đorđevića u basketu?
- Kog Đorđevića? Nije valjda Sašu?
- Baš njega. Slušaj. To je bilo kad sam tek upisao fakultet, bio sam ili brucoš ili druga godina, čini mi se ipak brucoš. Dođem ti ja na teren sa nekim svojim drugovima, i igramo mi neko vrijeme, kad se odjednom pojavi neki momak, 18-19 godina, i ja vidim da su se svi uznemirili. Pitam ja ovog jednog ''Ko je taj momak?'', a on mi kaže ''Kako ga ne prepoznaješ? To je mali Đorđević iz Partizana, mnogo dobar igrač''. Počesmo s igrom, prvo tri na tri, a zatim jedan na jedan. I stvarno, vidim ja, mali je ubica - čini mi se pet ili šest uzastopnih pobjeda imao. I dođe red na mene. Ja mislim ''Kuku mene, ovaj će me uništit'', i bi tako s početka, al' su onda počele da me seru trojke. Fis jedna, fis druga, fis treća, i dobih ga 11-4. Priđe on meni i kaže ''Milane, ti si najbolji trojkaš kog sam ikad vidio. Trebao bi doći kod nas, takav talenat se... ''
- Ču'š ove priče...
- Šta je, što me prekide?
- Stari, grozno mlatiš, da ne kažem nešto teže. Sve da je ta tvoja skaska tačna, u šta sumnjam, jer kad si ti bio brucoš, Sale je mogao imati najviše pet-šest godina, pošto je on '67 godište. Tako da drugome ti te priče pričaj. Ti dobio Đorđevića... Mo'š misliti...
06:30 Kec pali iz prve.
06:45 Stigao sam na posao 15 minuta ranije. Sačekala me kafa na stolu. Sunce greje, a 4. je novembar. Nikolić je predsednik Srbije. Amerika je pred bankrotom.
08:00 Neko kuca. Ulazi prva stranka za danas.
- Dobar dan, gospodine. - pruža mi kesu sa 200 grama kafe i jednom čokoladom.
- Dobar dan i Vama gospodine. Ne mogu da primim Vaš poklon, u suprotnosti je sa mojim moralnim kodeksom. To je mito.
- Aj ne zezajte! Mito bekrijo! - smeje se on. - Danas mi je lep dan, nisam čekao ispred Vaših vrata, pa reko` da častim.
- Lepo od Vas, ali nema potrebe, nema gužve jer naši građani sada sve završavaju putem mejla.
- I ja bih, ali tek što sam kupio novi Delov laptop, pa dok mi instaliraju sve što treba.
- Neka, neka, u zdravlje da koristite. Kojim poslom Vi kod mene?
- Treba da uknjižim ovu parcelu na svoje ime. To mi je od pokojnog oca ostalo. - Pruža papire.
- Izvolite, sedite. Da pogledamo... Aham... aham... Vila od 500 kvadrata?
- Jes`, moj je otac bio gastarbajter, zido je iz ljubavi.
- I bazen od 100 metara.
- Volo da pliva.
- Ekstra... Meraklija. Dobro... Evo ovako... Da bi ste ovo uknjižili na sebe, potrebno je da platite taksu od...
Prekide me čovek: - Evo, uplatio sam - pruža uplatnicu.
- Dobro. To je jedan korak. Očeva umrlica je dokaz da je on zaista umro. Nju ćete izvaditi kod... - opet me prekide:
- Evo umrlica. - pruža dokument. Već ga gledam malo čudnije.
- A... Vaša majka, odnosno njegova supruga je naslednik u slučaju smrti supruga. Jel ona živa?
- Nije, ona je umrela pre desetinu godina.
- ``Tu sam te čekao`` - mislim se u sebi. - Moje saučešće. Ipak i za nju nam treba umrlica, kako ne bi bilo... - maše papirom ispred mene.
- Eve majkina umrelica.
- Dooobrooo - sad već ozbiljno sumnjam da me neko od kolega zajebava sa skrivenom kamerom.
- Gospodine, možda ću biti indiskretan, ali otkud znate šta ste sve trebali da donesete od dokumenata?
- Pa, pročitao sam na oglasnoj tabli.
- Gde?
- Pa ovdena, ispred kancelarije.
- Baš baš ovde?
- Baš!
- Zezate Vi mene!
- Ne bih ja, očiju mi, tu sam pročitao.
I dalje sam u neverici. Jbt, ovaj ima 3 od 4 pogotka. Do ovog nivoa još niko nije došao. Ali, kao u Donki kongu, Kraljicu igrice još niko nije prešao.
- Dobro... lepo je sve ovo što ste skupili, nego, poslednje pitanje i doktorirali ste na mojoj katedri - imate li brata ili sestru, odnosno još nekog naslednika ovog lepog bogatstva?
- Imam 2 brata i sestru, `vala Bogu!
- To je dobro, ali ujedno i loše... - Preplavljuje me onaj čudan osećaj kada se osećam lepo što ću nekome da saopštim nešto ružno, iako znam da sam đubre, ali jače je od mene... godine rada su ubile ono malo čoveka što je bilo u meni.
- Kako to mislite loše? Šta je tu loše?
- Kako da Vam kažem... I oni su zakoniti naslednici imovine, pa sve ovo morate da podelite na 4 dela. To znači godine suđenja, procesi, onda deoba jedne WC šolje na 4 jednaka dela, svakome po 25 meteri bazena, snajke će se hvatati za kose, zetovi će lomiti ruke i noge... jednom rečju - grom i pakao!
Čovek me gleda sa smeškom na licu.
- Toj se neće desi! - gura mi papir pod nos.
- Šta je ovo?
- Saglasnost ostalih naslednika da se odriču imovine u moju korist.
- Zezaš.
- Jok ja.
Zagledam papir.
- A gde je pečat? - osmehujem se.
- Na drugoj strani. - popiša me.
- Ono jes... - zagledam ga. - A jel pravi?
- Najpraviji koji postoji.
I dalje zagledam pečat. Uzmima lupu... Ma meni ovo smrdi...
- Overeno u sudu?
- Da!
- ZAJEBAVAŠ!!!
- Ne, bre, sve po propisu.
Okrećem se nervozno na stolici.
- Milovane!!! Milovane!!! (taj radi u kancelariji do moje, jedan drkadžija geometar koji ne može da potrefi ni vrata koliko je pijan rano zorom, a kamo li da premeri teren kako treba)- derem se kao magarac. - Što me zajebavate? Pa nije prvi april, nije mi ni rođendan...
- Ko te zajebava? - Začuđeno će čovek.
- Reci rode ko te je nagovorio na ovo?
- Niki bre, došo sam da završim poso ko svi ljudi.
- Ko je Niki? Nikola? Jao pizdooooooooo! (Nikola je mastiljara pravnik od preko puta, inače veliki zajebant)- Derem se i dalje. - Nikola, dosta sprdnje! Pa ljudi čime sam ovo zaslužio! Ajde, ajde izađite!
- Kuj da izađe gospodine?
- Pa ovi tvoji što teraju šegu sa mnom. Samo da još iskoči i Karamela sa onim pederskim kačketom pa da vas sve pobijem.
- Ja ne znam o čemu Vi pričate, ali ako može, ja bih da mi ovo obavimo pa da ja idem mojim poslom.
Trgo sam pola čaše viskija što mi onomad doneo gastoz Majkl Jovanović kada je vadio dokumenta za svoj aerodrom u sred sela bez struje.
- Ja ne mogu da verujem... Jel Vi sigurno niste iz ekipe što radi skrivenu kameru? - pitam u neverici.
- Aman, pa nisam, čoveče, došao sam samo da uknjižim ovo.
Lupam mu pečate, kao u snu, kao u magnovenju. Na ovome svetu mogu da kazem sto se desava, to nije istina.. mislim na ovome svetu sto bi naglasio da propaganda sto vecina kazu da o ovome, nije istina. Gubim se.
Čovek uzima svoje papire i kreće ka vratima.
- Čekajte! - vrištim uspaničeno.
- Da?
- Čekaj rode, ima još nešto.
- Koje?
- Fali ti jedan papir.
- Koji papir sad, kad sam sve doneo?
- Evo ovaj - vadim iz ormara najskuplji visiki iz svoje kolekcije donacija mitomanskih stranaka koje su htele preko reda i preko zakona da im se sredi pola metra jebene njive ili neki usrani kamen međaš oko koga se mrze i kolju sa rodbinom i komšijama već vekovima. Flašu uvijam u šareni papir i pružam je čoveku.
- Hvala, niste trebali. - ljubazno će on.
- Ne, Vi niste trebali... da dolazite. Niko mi neće verovati u ovu priču. Jel mogu da Vas zamolim za jednu zajedničku sliku, da je uramim?
- Naravno!
- Ptičica!
Definicija nije napisana ni za jedno takmičenje, budući da Granjka nema pristup nigde osim u Katastru. I ima sudsku zabranu na Milevu Jović iz Poreske Uprave, za prilazak na 200 meteri.
Odjebivački odgovor na pritisak sagovornika koji ne zna da je preterao u mračenju.
- Fotošop je do jaja program, mislim, ako znaš da radiš u njemu.. Je l zna možda tvoj profesor da radi u fotošopu?
-...
- Nema pojma, ali da vidiš kako smo mi na skraćenom kursu računarskih trikova radili montaže, saćeš, saćeš da vidiš.. Ovo na primer
- Aco, sine, je l mi vidiš plavo oko vrata?
- Ne, što?
- A pusti me u kurac, vidiš da te ne slušam!
Osnovni izvori informacija savremenih srpskih novinara.
Ono u šta su mutirale definicije.
Uglavnom nesaslušana verzija. Ona prva uđe u glavu pa moš raditi šta hoćeš da pravo kažeš šta je bilo, al džaba, nemre. Uvijek ima taj neki hepek koji te negdje u malom mozgu ubjeđuje da je vjerovatno istinitije ono što si prvo čuo, pa ti trabunjaj koliko hoćeš, većina te neće čuti.
Ivicu i Maricu znam već neko vrijeme, naravno ne lično, ali njihova maćeha mi je poslovođa u fabrici gdje radim. Užasna žena, nikad joj ništa nije u redu, a ni ono dvoje jadne djece ne voli. Prilično sam usamljena žena, pomalo prgava, živim u kući duboko u šumi, ne volim previše društvo, a i ljudi me izbjegavaju baš zbog toga što nikad nisam bila pretjerano druželjubiva. Kad sam bila mala u puno čemu sam oskudijevala, a ono što mi je najviše nedostajalo su bili slatkiši. Zbog toga sam prije puno godina odlučila da svoju kuću počnem ukrašavati slatkišima. Nakon nekog vremena je to preraslo u pravu opsesiju. Ljudi to smatraju morbidnim, pogotovo jer me ne znaju, ali šta bih sad, to je moj hobi, iako pomalo bizaran.
Otac Ivice i Marice je bio divan i siromašan čovjek. Žena mu je umrla ubrzo poslije rođenja djece, a on je iz straha da djeca ne ostanu bez ženske ruke, posustao pod nagovaranjem rodbine i pristao da se oženim onom vješticom. Ona je imala strašan uticaj na klince, postali su bezobrazni i drski. Iako su postajali sve sličniji njoj, maćeha ih nije mogla podnijeti, pa je uspjela nagovoriti njihovog oca da ih pošalju daleko u šumu. On, psihički ubijen, kakav je postao pored nje, pristao je na to. Međutim nisu znali da su klinci načuli taj razgovor i ponijeli sa sobom mrvice kruha koje su prosipali usput.Dugo su lutali kroz šumu gladni i kada su poželjeli da se vrate kući shvatili su da su ptice pojele sve mrvice koje su prosipali. Danima su hodali sami. Čudi me kako su preživjeli.
Nakon nekog vremena su naišli na moju kuću, i djeca ko djeca, navališe da jedu prvo ogradu, pa prozore, vrata, ma bili su nezasiti. Kasno sam shvatila šta se dešava. Izašla sam napolje i nisam se previše obradovala kada sam shvatila šta rade, jer su uništavali ono što sam stvarala godinama. Bilo bi u redu da su normalno jeli, ali oni su razvaljivali sve što su stigli. Naravno da mi ih je bilo žao kad sam ih vidjela onakve, pogotovo Ivicu, koji je izgledao strašno loše, ali prevršili su svaku mjeru. Krenula sam da galamim na njih. Na trenutak su se preplašili, a onda i oni počeli da se deru. Uspjeli smo se svi nekako smiriti, pa sam ih pozvala unutra na ručak. Pripremila sam im raznih đakonija. Jeli su, ja mislim, kao nikada u životu. Kada su završili ispričali su mi sve šta im se dešavalo. Jadna djeca, sami u šumi, danima izgubljeni…
Pošto je već bilo kasno, napravila sam im mjesto gdje će leći i otišli smo na spavanje. Planirala sam da ih sutradan odvedem do njihove kuće. Tokom noći, Ivica se još više razbolio, pa ih nisam mogla ostaviti same da potražim roditelje, a nisam ni njega mogla nositi, pa sam odlučila da ih ostavim kod sebe još neko vrijeme. Maricu sam zamolila da mi pomogne oko kućanskih poslova, jer nas, ipak, sada ima troje. Nije joj bilo pravo, non stop je gunđala i ljutila se. Nakon nekog vremena, brat joj se počeo oporavljati, već je stao na noge i malo su živnuli.
Nikada neću razumijeti šta se dešavalo u njihovim glavama zadnjih dana, da li pohlepa ili jednostavno nisu znali šta rade, ne znam.Dan prije nego što ću ih voditi kući, odlučila sam da ih počastim pravom gozbom. Dobro sam ugrijala rernu, zaklala pile, ogulila krompir i napravila salatu. Pošto sam već bila prilično umorna, rekla sam Marici da pogleda da li je rerna dovoljno ugrijana. Odgovorila mi je da ne može da je dohvati, čime sam ja bila prinuđena da ustanem i sama pogledam. Da mi je neko pričao šta će mala Marica tada uraditi, nikad mu ne bih vjerovala. Čim sam zavirila u rernu gurnula me je! Pokušavala sam da se iščupam, ali nije bilo šanse. Sreća u nesreći je bila ta da rerna nije bila dovoljno ugrijana. Marica je otišla po brata i onda je krenuo pravi haos, bar po onome što sam mogla čuti. Lomili su ogradu, vrata, prozore, sve što su mogli dohvatiti.
Kasnije sam vidjela da su mi nestala kolica i da su ti mali nezahvalnici očigledno to planirali otkada sam ih pozvala da ostanu kod mene. Ivica vjerovatno nije ni bio bolestan. Nagrabili su svega što su stigli i pobjegli. Shvatila sam koliko sam bila naivna kada sam povjerovala u priču da su se izgubili. Maćeha ih stvarno jeste otjerala, to sam kasnije saznala, ali oni su vrlo dobro znali put kući. Poznavali su šumu kao svoj džep.
Šta je poslije bilo sa njima, ne znam i ne želim nikada da saznam. A šta se desilo sa mnom? Imala sam sreće da je naišao jedan od rijetkih komšija sa kojim sam komunicirala i izvukao me iz rerne. Do tada sam zadobila opekotine trećeg stepena te sada ležim u seoskoj bolnici i pišem ovu priču u nadi da će je neke novine objaviti da se napokon sazna prava istina o meni.
Analiza zasto i sta se desilo.
Zenska verzija
Sve sam mu napisala: I koliko mi je drag i kao brat i kao drug koliko ga cenim i postujem i da se duhovno poklapsamo i da je jako fin i plemenit i da je pametan i duhovit, da zasluzuje istu takvu koja ce da ga voli i postuje i ceni i koja ce shvatati koliko vredi, da i ja to sve shvatam ali da moje srce pripada drugom. Ma sve ce razumeti i shvatiti kad procita poruku.
Muska verzija
Brate sutnula me Marina nekom kilometarskom porukom. Mrzelo me da citam.
Dokaz da je bilo Andrića pre Andrića i Jakšića pre Jakšića.
Postkoitalne priče koje partner pripoveda na uvo svojoj partnerki, držeći je u čvrstom zagrljaju, u magnovenju pre zaspivanja, kada su misli najčistije i najsirovije, kada stvarno i misli ono što kaže. Tiho, tiho, ali ipak dovoljno glasno da joj se ureže u pamćenje, jer, žena ne bi bila žena kad ne bi verovala u sve što joj objekt želje i primalac ljubavi kaže. Karakteristično za ovu pojavu je to što žena, neretko, pusti mašti na volju i čuje ono što joj nije rečeno.
Ono što je on rekao: Prijaš mi, jako, mogao bih ovako zauvek da ležim.
Ono što je ona čula: Tako si divna i savršena, ti si za mene krojena, hoću decu da mi rađaš.
Neko im valjda došapne da ponekad moraju ispričati neku tužnu priču iz svoje mladosti. Najzabavniji deo je kada loš političar na te "pi-ar-menadzerske" bljuvotine nasedne onda se sve obično završi groteskno i štetno po samog političara.
Primer je tužna burleska Borisa Tadića:
Tadić: "Spavao sam u bednim drvenim dečijim kolicima."
Pa, jebote, predsedniče, šta si očekivao u pedesetim godinama prošlog veka?!
Internet, u kolicima na mlazni pogon?!
Tadić: "Kao dete sam jeo leba, luka i masti."
Ma, marš u pizdu materinu! Pedesetih i šezdesetih godina to je bila sasvim normalna hrana većine ljudi, ko je još imao para i za šta drugo? Ljudi su gradili pruge, bez ikakve naknade, u radnim akcijama, većina građana je jela proju, puru, hleb i mast, naši roditelji su uglavnom odrasli na tome.
Tadić: "Kao student sam prodavao novine u Klubu Književnika."
Čekaj, Tadiću, stani malo, pička mu materina, studenti u zemlji u kojoj si ti sada predsednik, cepaju drva i hrane se solo pasuljem u ,,Tri kostura".
Čarobne reči kojima se svaki muškarac prevodi u pasivno stanje. Bilo da u rukama drži usisivač ili nešto drugo.
Posebna vrsta narodnih umotvorina i narodnog stvaralaštva u kome je cilj što više napumpati priču nepotebnim i fantastičnim elementima.Važno je da ispadne moguće a u isto vreme neverovatno srećno ili vestovito/umešno. Najbolji pripovedači pričaju tako da ih cela kafana čuje i pazi sa nestrpljenjem.
Mladi Mile: Idem da upecam jednog skobalja ili barem 2-3 klema da ima da se jede...
Stari Radoslav iz Vinkovca:Saću ti pričam priču o tome kako sam uvatio 2 skobalja od 8 kila i jednog klema sa dve glave i 4 repa!
Mladi Mile:Pa tu mi pričali i još trojica jučer...
Stari Radoslav:Pa šta..
Mladi Mile:Ali ja vas nikad nisam video da pecate gos'n Rade.
Stari Radoslav:Nije fora da pecaš mali , ih, vidiš ovog tipa pored mene? To ti Steva, on nikad nije bio na reci al priča kao Vuk!
Definicija je doslovno ista kao i naslov. Priča koja po svim svojim parametrima nema apsolutno nijednu jedinu stvar koja bi na neki, pa i krajnje atipičan način, uspela da animira jednog od učesnika razgovora. Može ih često biti i više, nema tačno određenog broja niti tačno određenih pravila. Čovek sebe dovodi u situaciju da sluša neke gluposti kako bi zadovoljio neku osnovnu potrebu za komunikacijom sa ljudima jer mu je dosadilo da sluša samog sebe. Ali na kraju shvati da je najbolje razgovore vodio upravo sam sa sobom. Tok konverzacije je krajnje mukotrpan i težak i često je tema banalna politička situacija, poljoprivreda... Razgovor je obavezno propraćen potvrdnim klimanjem glavom, kolutanjem očima i kratkim ali efektnim:"Daaaa".
-Ee prošle nedelje nam bili ovi iz Carnex-a i rekli nam da imamo najbolje svinje. Oborili smo rekord od prošle godine.
-Jel? Pa super.
- Ma da bre. Znaš kako smo ih utovarali bre? A to su velike svinje? Ti ih kao juriš po svinjcu i sada ih teraš na onu rampu znaš...
- Da da. Rampa kod prikolice
- Ee to. Haha i ja ih jurio onako i kaže mi ćale:"Ajde bree jebale te svinje šta trčiš sa njima, uteruj to". A ja brate počeo stvarno da trčim tamo kao manijak neki..
-Haha da daa.
Prošla je ponoć, trenseri iskakali, metaleri odslemovali svoje. Vreme je za malo trve narodnjaka da se razgali masa i dovrši tek načet karton 'Smederevke'.
''Aserehe, aha, ehe, aserem ja, ahe, jeje ''
- Jebote, smoriste. Dj Džamijo, ae brate neku ćir'licu, živ mi ti.
- Evo-evo saću...Opaaaaa!
''Činio sam čuda stizao sam svuda, radila je svašta, ova glava luda!''
:CANGR-ŠLJAS-KRC!:
- MEDIK GADEMET!
