Izgovor ljudi koji imaju značajan nedostatak samokritičnosti, a zdravo rasuđivanje im je upitno. Za svaku pošast izazvanu prirodnim katastrofama, bolestima ili sopstvenim svinjarijama krivi su im Amerikanci (potpomognuti Jevrejima i ostalim "belosvekim satrapima").
http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/3880/Kastro-Amerikanci-krivi-za-grip-na-Kubi
Amerikance danas optužuju od toga da su lažirali posetu Mesecu, preko toga da su izmislili sidu, do toga da su u kontaktu sa vanzemaljcima.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Seoski sinonim za trapavost i neurednost. Prilikom klanja praseta kome je ražanj sudbina, gleda se veličina zakolja kao mjera vještine i sposobnosti majstora. Što je uži zakolj to bolji majstor.

Oldschool osoba je osoba koja ima nekih, 40-50 godina. Može biti i muško i žensko. U jeku mladosti slušala je gramofonske ploče i išla na rok žurke, a u daljem životu pratila razvoj TV tehnologije kako su godine odmicale. Od crno-bele tehnologije, pa sve do LCD televizora.

I sada želi da živi u skladu sa vremenom, pa koristi i internet. Ima fejsbuk i posećuje ga samo jednom dnevno na sat vremena, u glavnom od 21h do 22h.
Uglavnom se prva javlja na chat-u i najčešće jednom rečju.
"Pozdrav (Vaše ime)", ili "Ćao (Vaše ime)"
Naime, takva osoba ne ume da putem interneta izrazi svoja osećanja, što današnjoj omladini veoma dobro ide za rukom. Svaka rečenica joj je prepuna ozbiljnosti, iako ona nije uvek ozbiljna. Ne koristi smajlije.
Dopisivanje sa njom nikad ne može obuhvatiti više od odgovora na pitanje "Šta ima?", jer oldschool osoba nije u stanju da putem interneta iznese svoje mišljenje o drugim dešavanjima koja su možda interesantna za razgovor.
Prilikom dopisivanja sa oldschool osobom strah te je da zbiješ šalu, jer te je strah da će ti odgovoriti sa: ok
Na pitanje: "Šta ima kod tebe?", ne odgovara kao i mi (eo brate, ili klasika... ili smor), već kuca barem 10 rečenica gde nabraja sve od ustajanja do leganja u krevet. Taj odgovor piše oko 15 minuta, dok ti gledaš u "... is writting a message" i refrešuješ window jer misliš da je fejs ubagovao. Taman kad' pomisliš da ti oldschool osoba neće ništa odgovoriti, na tvom ekranu izleće 10m teksta što te opet vraća u prvi plan dopisivanja i stavlja ti obavezu da to prokomentarišeš.
Najčešći naš odgovor na to je: ":D :D ekstra" - jer ne želiš ponovni proces.

Sve to traje neko vreme dok oldschool osoba ne nađe sledeću žrtvu kojoj će napisati: Ćao (njegovo ime) i sačekati da je ona pita: "Šta ima kod tebe?"

Tada ne koristi Copy-Paste, nego opet kuca sve. Taj krug ponovi oko 3,4 puta za veče i onda ide da spava.

Kada uživo sretneš oldschool osobu, uvek će ti pomenuti kako ste se dopisivali na internetu.

Ono što jedna domaćica govori drugoj tokom četvoročasovnog kafenisanja.Cilj je da tokom razgovora ispadnu u najmanju ruku narodni heroji.

Klasična zajebantska fora za osobu koja se trudi da prkosi mogućnostima svog internet protoka zarad malo zabave na nekom od online servera. Fazon koji predstavlja podsmeh učesniku koji ne uspeva da se priključi igrici, već na zabavu ostalih, pravi promaju ulazeći i napuštajući server.
Vrlo opasna šala koja neretko dovodi do toga da od ruke već izludelog (ne)igrača, strada i sam šporet, makar bio i nov novcat Smederevac.

Toma Nikolić, od kada je počeo da nosi skupa odela.

Ženska koja je u toku seksa smorenija nego Koštunica na žurci. Il' ne zna šta treba, il' nije raspoložena, možda nije u formi, možda joj ne odgovaraš... Dok se ti znojiš, od nje ćeš čuti samo glasno disanje il' povremeni blagi uzdah.

Синтагма настала у маниру некада популарне дечје игре "Покварени телефони" (или Gluvi telefoni), с тим што овде нису у питању деца, него нека матора коњина/кобила која се вероватно представља као "угледни истраживачки новинар", а читаво умеће истраживачког новинарства јој се своди на то да уме да покупи текст са интернета, изведе copy/paste и пропусти текст на енглеском кроз неки преводилачки програм (такође са интернета). Потпише, објави у новинама, добије хонорар, и тако до новог текста.
Наравно, подразумева се и непознавање сопственог језика и оног са кога "преводи".

Široj publici ova pojava je poznata i kao "Rat Bendova" svodi se na par minuta žešće svirke (ima odličnih bendova,zaista) par minuta Fadla&Daria dok se 95% emisije svede na impresije najvećeg maga žičanog instrumenta.Kroz ciklus smo saznali:

-Ko šeta kera po Londonu
-U kojoj pekari (blizu Zela,naravno) doručkuje Leni Kravic
-Zašto Whitesnake "nije to to" izazov za dragog nam Zeleta
-Kako je Gobac balkanski Dilan
-Kako ne postoji bend koji ima bubnjara pevača (?ŠKK a Eagles?)
-Kako je on u stvari Immigrant song napisao u 6-om osnovne samo ga je neko pokrao

Čovek stiče utisak da onih 5% svetskih bendova svojski treba da se potrude da bi maakar na sekund odvukli pažnju Zeletu (Jer čoveče,on je gledao sve što valja "95% bendova uživo)

Arhaično-fleksibilan izraz u opisu nečeg iritantnog, nečeg maleroznog, a ponekad i nečeg lošeg, zlog čak, sve u zavisnosti od trenutne situacije i stepena sopstvene nadrkanosti. Prvenstveno proizvoljno tumačenje izraza koji svoje korene vuče iz najdubljih kutaka mračnih šuma darkvudske Šumadije i Pomoravlja.

Ono sto ce vas za razliku od Tome File, sigurno osloboditi zatvora.

Za razliku od drvne ili metalne industrije gde je obrada nezaobilazna faza proizvodnje, u muzičkoj industriji je obrada krajnje nepopularna i uglavnom neželjena faza među iole normalnim poklonicima muzike, ali zadnjih godina izgleda jedini pravac nemaštovitih izvođača. Više se niko ne seća kad se pojavila neka originalna stvar, samo iskaču hiljadite verzije Elvisovih hitova, Bitlsa itd, a kao nus pojava pojavljuju se čak i 'tribute' bendovi koji se afirmišu i reklamiraju upravo time što nemaju nijednu svoju pesmu.
Gde god se okreneš, svud neki copy/paste...

Начин да цијеле Вуканалије прочитам без да научим ћирилицу јер сам лијен...

U potpunosti zavisiti od nečega, biti opterećen, poročan.

U davna vremena kada su knjige bile retkost, a štamparije nisu bile izmišljene postojala su mesta gde su se knjige prepisivale. Jedno od tih mesta je bilo i Resavska škola u manastiru Manasiji.
I dan danas postoje sledbenici Resavske škole i zovu se loši đaci. Oni ako ne prepišu pismeni zadatak skoro pod obavezno dobiju keca.
I u drugim sferama života se Resavska škola održala.Naročito na internetu. Po forumima na neku temu se mogu naći potpuno isti odgovori do u slovo. Takvi sledbenici Resavske škole se sada nazivaju učenici copy-paste škole.

Učiniti nešto krajnje funjarski, uglavnom zarad hranjenja sopstvenog ega.

Opisuje način oblačenja ljudi ala Bata Kan Kan. Ništa s ničim.
Na marvenu pijacu možeš da ideš skoro kakav hoćeš, ali sa pojedinim kombinacijama rizikuješ da te zadrže tamo k'o robu za prodaju. Šarenilo boja i bogatstvo raznih znakova daju snagu upečatljivom prizoru strašila u bašči. Ovakve kombinacije nose ljudi sa odsustvom bilo kakvog ukusa. Oni ne pokušavaju da budu drugačiji. Jednostavno ne znaju šta sa čim ide. Kineska roba je uveliko doprinosi razvijanju ovog modnog stila.

Osoba koja sve zna, sve vidi, sve cuje, muskog ili zenskog roda, uvek spremno odgovara na pitanja iz svih mogucih oblasti na forumima. Odgovori su uglavnom beskrajno lupetanje, filozofiranje i nemaju poentu i svrhu postojanja.
U stvarnosti najcesce osoba koja je procitala 2 knjige u zivotu, fore vadi iz naftalina, nije videla sunce od rodjenja (sto zbog kompleksa debljine, sto zbog izrazenih akni), nego provodi zivot na kompjuteru, trazeci svog idealnog partnera na raznim online-dating sajtovima.

Uglavnom babe, kada čitaju umrlice u bilo kojim dnevnim novinama, kažu za svakoga ko je desetak godina mlađi od njih da je mlad čovek.