svako poznaje bar jednog, hodajuća crna hronika, od njega možeš da čuješ samo loše vesti, on ne veruje da drukčije postoje

Eh, sudbino!
Dal’ je neko svestan koliko imam godina? Davno sam zreo za penziju, ali džaba mi, ne daju. Granica se stalno pomera, teško da ću to dočekati. Osim toga, hranim se jako nekvalitetno i skupo. Radim prekovremeno, a niko to ne ceni, svi me drndaju i jebavaju do iznemoglosti. Bar hvala neko da mi kaže. Ali ne, čak i kad mi nije dobro, nema odmora. Zakašljem se povremeno, zaškripi mi neki zglob ili tako nešto, ali jebiga, ništa strašno ni opasno, teraj dok možeš. A kad više ne možeš, problem naraste i mora da se ide na veću intervenciju. A za to traže pare, i to puno para. Bez kinte neće ni da te pogledaju. Majku li im nezasitu, imaju li ti ljudi duše? A i tada me samo skinu s kurca, kol’ko da odrade svoj pos’o i uzmu tu jebenu kintu i ćao. Možeš da radiš, vuci i dalje dok ne kljokneš. Kad jednom kljoknem, to će mi biti kraj. Koga za to da okrivim?
Ne znam. Ovoga jadnika što u mojoj saobraćajnoj piše da mi je vlasnik ne mogu. Potpuno isto važi i za njega.

To su ''gradjani'' predgradja, koji ne mogu da sastave 3 recenice, a da se bar u jednoj ne izaseru protiv seljaka.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Kultni natpis na zgradi koji su primetili svi koji su bar jednom išli u Beograd...

Može biti interesantna razbibriga ukoliko ste u stanju da bar privremeno potpuno isključite mozak. U suprotnom može vam spržiti kompletnu sivu masu.

Još jedan prepoznatljiv akt iz djetinjstva balkanske djece. Neizbježno je bilo prisustvovanje izljevanju ploče na novoj kući, ako ne sopstvenoj onda bar nekog od rodbine. Tu se morao ostaviti pečat za sva vremena. Oni nesretniji, koji nisu imali prilike pisati po betonu, utjehu su tražili u friško obnovljenoj česmi, ili betonskom trotoaru oko kuće.
Najbolje je bilo pisanje ekserom, što većim, da se urezani datum što bolje i jasnije vidi, mada u nedostatku eksera kao zamjena dobro posluži komad drveta. Uz datum je po pravilu trebalo biti i ime ili bar nadimak, da se zna ko je autor.
Nakon završenog umjetničkog natpisa u betonu preostaje molitva, kako bi tih dana bilo suho i vedro bez kiše , te da niko ne primjeti pa oskrnavi djelo.

Pošto Šešelj na svako pitanje zna odgovor, bar u Hagu, u svakodnevni govor je ušla ova rečenica kojom se neko brani ako slučajno nešto ne zna.

Po starijim osobama našeg društva glavni uzrok svih problema.
Normalno, upućuje se svuda kao poklapajući argument posle kojeg (bar po njima) nema dalje...

Situacija koja se bar jednom desila svakome od nas. Upravo ovo počinje da pravi vezu između klinca koji pije vikendom i ozbiljnog alkosa.

Kada uživo ili na filmu vidimo snažan ili bar nezgodan udarac u medjunožje muškarca, svi se uhvatimo kao da smo lično udareni.

Ne budi glup. Radi svoj posao. Za neupućene, Krneta je stub odbrane Crvene Zvezde, iliti štoper, koji je u svakoj utakmici u kojoj je nastupio direktno skrivio bar jedan gol.

To je sluzba u kojoj je svako bar jednom pozeleo da radi,kad vidi ko sve ima dozvolu i upravlja motornim vozilom.

Svi smo mi bar jednom razmišljali šta bi bilo da dobijemo sedmicu na loto-u, ali nikad da uplatimo.

Svi ga znaju i svima je drug.

Svako ko je ikada bio u tom vojvođanskom selu smeštenom u južnobačkom okrugu, zna bar jednog.
Svako ko je bar poznavao nekog iz Čuruga 80% šansi je da se taj zove Steva.
Svako ko ima rodbine u Čurugu, budite sigurni, ima rođaka Stevu iz Čuruga. To nije ni čudno jer pola stanovnika tog sela nosi to ime.
Da izađeš u neki lokal i vikneš glasno "STEVO", pola lokala bi se odazvalo.
Da odeš na seoski vašar u Čurug i vikneš "STEVO", takođe, pola mase sa vašara bi se odazvalo.
Da odeš na čurušku plažu i vikneš "STEVO" pola njih bi izašlo iz vode.

Ne možeš da odeš u Čurug a da ne upoznaš bar jednog Stevu.
Ako ne znaš nijednog, smatra se da nisi bio tamo.

Ima više varijanti tog imena i sve su u upotrebi na tako malom geografskom području.
Od Steve, Stevana pa sve do Stevice.

Steva je Steeeva!

Ono što bar jednom, a češće i više puta u životu doživi prosečno smotani muškarac dok zakiva nešto čekićem, a pri tome "zaboravi" da se prsti ne ukucavaju...

Pokazatelj da je Srbija zemlja sa najmanje 20 miliona stanovnika i da svako domaćinstvo ima bar 2 televizora koja uporedo gleda.

Ide sa godinama. Najuočljivija je popustljivost oca prema kćerkinom izboru momka bližeći se godinama večite neudavače.

U svakom od nas čuči po bar jedan spermatozoid. Ako ne čuči - čučao je, a ako nije - 'oće.

Studnet koji bar 80 puta mesečno jede u menzi. Velikoj većini menzoholičara vrlo rano otkažu mnogi vitalni organi što je prirodna posledica tako nezdravog života.