Bolest koja se garantovano leči u Sremu.

Lepa stara srpska reč koja označava isto tako jedan lepi stari običaj uzvraćanja poklona odnosno dara. Ali nije to sad ovo moderno uzvraćanje kad se računa aha doneli su mi za slavu Milku 75 grama, čarape i čašu, to je dakle 300 dinara, znači ja mogu njima kafu, ratluk i činiju za ništa, to je otprilike isto. Dar lepše i nekako drevnije zvuči od suviše komercijalizovnog poklona, nosi neki lični pečat i nekako ima taj božanski prizvuk i privid nematerijalne materijalnosti, dakle nešto kao ona knjiga sa zlatnom pticom, ko se seća.
Tako, recimo, vi date na dar upecanu retku ribu, neki ručni rad, sliku sobom namalanu, stari gramofon, karte s golim ženama, dobro to i ne baš, a onda, na primer, dobijete u uzdarje (još lepša reč od dar) slatko, teglu s džemom, šal njome omirisan, Pino silvestre njenog oca ili u krajnjoj liniji pičku, finu, presovanu, čuvanu.

Prilika da gradski đilkoši koji misle da znaju igrati fudbal, a zapravo imaju dvije lijeve, zaigraju pred punim tribinama!

Pojava koja se javila tokom devedesetih godina uslovljena sankcijama, inflacijom i nemaštinom u globalu. Naime, radi se o autobuskim kartama (Lastinim zasigurni, za ostale ne znam) koje prilikom kupoprodaje vozač-putnik i šalterski radnik-putnik nisu cepane, niti vidno oštećene ni na koji način već samo pečatirane najprostijim pečatom koji je na sebi imao podešavanje datuma pomoću rebrastog točkića. Tako da je pečat koji je napravljen za vreme Titovog vremena i tada služio. Služio bi i danas da se nije pojavila dvojka u vidu prvog broja na tekućoj godini. Elem, pošto smo mi Srbi dovitljiv narod pogotovo kad nas nešto lupa po džepu, provaljeno je da mastilo sa karata uspešno skida najobičniji deterdžent koji inače ne oštećuje papir. Trošak bi nastajao samo na početku dok se nepokupuju karte svih boja i zona pošto su se boje menjale zavisno od dana u nedelji i moglo se putovati bilo gde za prvobitni iznos karte, dakle džabe.

Pola čovek - pola fusnota.

Filmovi u bilo kom dijelu svijeta imaju svoje karakteristike. Amerikanci imaju Ramba, Britanci redovno ginu, Japanci imaju svakojaka čudovišta itd.

Reč koja se upotrebljava u situacijiama kada nekome hoćemo da pokažemo stepen zainteresovanosti za njihovu priču.

Još jedan način na koji roditelji leče svoje komplekse, pokušavajući da preko dece ostvaruju svoje ne ostvarene želje.

Vođeni pomodarstvom koje nam zapad servira u svakom jestivom i ne jestivom obliku, pored svih gluposti ovaj fenomen se provukao skoro neprimetno. Malo po malo, mic po mic i eto nama višeimenskih subjekata. Sve bi to možda i bilo simpatično da nije rađeno sa ciljem isticanja pojedinca.

Dobijanje prinove se smatra najvažnijim događajem u životu svakog roditelja. Zbog toga, nije sve jedno koje će ime sa ponosom nositi novi član familije. Iz muškog ugla to i nije neka dilema. Ako bude žensko, još manja, jer se on tu ništa ne pita. Sin će se zvati po dedi, pradedi ili omiljenom fudbaleru. Domaćem, jer bi Didije bilo previše čudno, što ne važi i za Anton - Pavle ¿
Zato pre nego što dete usere prvu pelenu i pre nego što počne da se loži na tenis, ono dobija lični pečat posebnosti - duplo ime.

Prvi put receno , verovatno jos pre nove ere.

Jedini nacin na koji mozes podeliti ljude je da ih podelis u dve kategorije. Procenjivati da li su dobri, ili zli, pametni, ili glupi, obrazovani ili neobrazovani, isuvise je plitko i relativno. Ali sasvim jasno mozes videti da jedni imaju nekakvu svoju pricu, da su nasmejani ili uplakani, depresivni ili vedri,da zive neko svoje ludilo. Mozes im po osmehu, po pokretima, po nacinu na koji pristupaju ljudima videti da imaju strasti, bili mrgudi ili dvorske lude. Razgovarali s njima o svetskoj ekonomskoj krizi ili o sportu i onoj stvari, na njima se uvek ocrtava taj lični pečat. Nevezano za to da li su prosli sito i reseto, ili su ziveli povuceni u svoj cosak, na njima se ocrtava zivot i mozes videti da su oblikovali svoju pricu. Ljudi koji nemaju pricu imaju samo onu turobnu prazninu u ocima, ono sto su proziveli morali su jer im se nametalo, sve sto su pokusali je da se uklope u masu, ali bez strasti, bez price... S njima mozes da pricas o svakodnevnim aktivnostima i smislu zivota, ali ne o zivotu samom, to im je teska tema, jer se nisu potrudili da sami iskreiraju isti.

Mnogo ćelav estradni umjetnik koji se u crnoj trenerci i sa naočarama za sunce u ranim večernjim časovima vozi kamionetom po periferiji u potrazi za starijim gospođama koje će oteti i zaposliti u svojoj firmi koja se bavi prodajom organa, i to prvenstveno bubrega.
Ponekad nosi i vojničke pantalone o koje obriše ruke poslije pišanja u dječjem parku kada se vraća iz pljačke organa.
Nosi nočanik u zadnjem džepu i koristi svaku priliku pri vađenju istog da se počeše po guzici a priča se da voli udariti partnerkino dlakavo međunožje kurčinom prije nego pređe na bilo što konkretnije. Čineći to, obično pjevuši stihove nekih svojih pjesama od prije bombardovanja i ponavlja ih ritmično pri svakom udarcu.
Inače ne znam jesam li rekao ali toliko je ćelav da mora da nosi maramu na glavi da se ne bi primjetilo koliko je ćelav.
Stvarno strašno...

Šizofrenija kod ljudi koji su privatno mirni, ponizni, pa čak i papučari, ali imaju tu sreću da rade na šalteru, gdje mogu ispoljiti svu svoju nadrkanost i nadmenost.

Frontmen grupe Megadeth, 100% nenadjebivo lud čovek koji ko zna dokle bi doveo Metallicu da nije bio izbačen iz nje. Navukao se na metal tako što je prodavao drogu, pa mu je jedna od klijentkinja plaćala u naturi, tj. u pločama old school metal bendova. Dok je bio u Metallici, toliko se intenzivno alkoholisao da ostali članovi nisu mogli da ga prate u tome, pa mu ni neosporivo gitarsko umeće nije pomoglo da ostane u bendu. Tukao se sa ostalim članovima, jednom prilikom je sipao pivo u bas gitaru tadašnjeg basiste, pa je ovaj doživeo veoma jak strujni šok. Nije ga nikako bilo moguće kontrolisati, pa je otpušten iz benda. Ipak, zaslužan je za dobar deo muzike na prvom albumu. Povodom rifova i solaža koje mu je Kirk Hammet pokrao na tom albumu, a koji su svakako ostavili pečat, izjavio je samo: ''Nema veze, makar sam mu prethodno pojebao ribu''.
Pre desetak godina je zaspao na stolici priklještivši radijalni nerv što mu je potpuno paralisalo ruku. Onda je dokazao da je i medicinski fenomen, potpuno se oporavivši od ovog hendikepa.
Svoju neobičnu prirodu Dave Mustaine je reflektovao u pesmama Megadeth-a, kome je samo i jedino zvučno ime poput imena 'Metallica' falilo da doživi 100x veću slavu od iste.

Arhaični izraz za 'vatanje sa momkom. Jebiga, navuče te baraba.

Kao što Beograd ima Lazu, a Niš Toponicu, tako i severni deo Srbije ima svoju ustanovu za instant relaksiranje duše bez obzira koliko to delovalo nestvarno s obzirom na miroljubiv mentaltet ljudi. Elem, radi se u stvari o adresi Opšte bolnice u Somboru, odeljenje psihijatrije - koja se nalazi u ulici Apatinski put broj 38,
ali se u slobodnom govoru odomaćilo Apatinski put, a i to "put" se negde izgubilo pa je ostalo samo Apatinski.

Savet koji dajemo nekome u trenutku kada je potrebno da dodatnim angažovanjem moždanih ćelija ili dovođenjem istih u odgovarajući položaj shvati nešto.

Imamo dosta primera u kojima je ideja za neki pronalazak potekla iz prirode. Fotoaparat - oko, avion - ptica. Robotska ruka, robo-pauk predstavljaju mehaničke pandane čoveka i pauka...

Nasuprot pomenutom, gde je tehnologija učila od prirode, imamo i situaciju gde se funkcionisanje nečeg prirodnog poboljšava procesom koji se višestruko dokazao nad tehnološkim dostignućima.

Poznato je da je najbolji metod da se neki uređaj natera da proradi upravo blago udaranje, drmanje, odnosno mućkanje. Ako motor juga ne radi najbolje, potrebno ga je blago udariti čekićem, takođe i akumulator. Najbolji način da se popravi slika EI Niš televozora je mućkanje, takođe. Daljinski upravljači svih uređaja - isti način. Analogno ovome, najbolji način da čovek poboljša proces razmišljanja je da mućne malo glavom.

Nekontrolisani rad nogu pogonjen od strane uskovitlanih misli. Vrtlog cijelog tijela, tornado, takoreći.

Velika istina koja će te pre ili kasnije udariti u glavu. U šetnji, u kasnoj večeri posle izlaska, u krevetu dok gledaš jutarnji program sa Boškom Jakovljevićem u razdrljenom roze džemperu, na letovanju, na venčanju, ispod kurve u motelu sa noćenjem i doručkom nadomak Guče, udariće te.

Društva u kojima nikad nisi bio prihvaćen, poslovi koje nikad nisi mogao da dobiješ, babe koje u prevozu pilje u tebe da ti izazovu grižu savesti, one sitne finese kojima su te mučile devojke koje nikad nisi mogao da imaš, pare koje si pucao i pucaš na duvan, alkohol i opijate, propaganda koja ti govori da čekaš sutra, jer sutra dolazi puno prilika samo za tebe, ali dana ti ponestaje, a cela zemlja pulsira pod pritiskom kao prepuna čekaonica, dok se, s druge strane šaka ljudi otima za vlast nad stokom kao pijačar za dobar komad mesa, a ti sanjaš činovnički san uljuljkan u kolevku demokratije i slušaš kako govore da je dobro ako ne bude gore i počinješ tako da misliš i shvataš šta se dešava i to ti se ne dopada i onda guraš i zapinješ i znojiš se i stenjući, bez spavanja, stegnutih zuba sasipaš sve samo u korak, pa još jedan korak i napinješ se još jednom, ubeđen da te taj izvlači na površinu, da te oslobađa mehanizma, povlačiš!

I, na kraju, na izmaku snage, a pred sam kraj tvog dana, iscrpljen, izmoren, izlomljen, dok polusvesno teturaš napred, jasno kao svetlo, napokon ugledavaš širu sliku i shvataš.
Igra je nameštena.
I sve vreme si bio zupčanik.

Lik iz crtanih filmova, ali u drugu ruku veoma stvaran lik, koji ima enormno velik palac na nozi.

Poprište odvala i smehotresnih misli od strane (polu)analfabetizovanog čoveka koji ovim putem želi da poruči kako prodaje ili, pak, kupuje određeno dobro. Sastavljeno u stilu Tominog engleskog, Gagićevog prodora ili pevanja Goge Sekulić, ovi oglasi odišu nekom jebenom iskrenošću i dobrotom koju je teško zamisliti. Kao da nikad ni ne možeš posumnjati kako je autor tog teksta neki drlov koji deci buši balone i babama lomi muškatle. Nekako to mučenje prilikom pisanja, poput rukopisa prvaka koji tek štampanu ćirilicu pokušava da savlada, daje jednu kompaktnu iluziju koju je teško razbiti.

Nijedan oglas nije kompjuterski "svaren", već predstavlja manualni pečat domaćina, glave kuće i ponositog čoveka koji svojim humorističkim pristupom pokušava da uvali vepra za priplod mortus pijanom beraču malina ispred seoske prodavnice koja, naravno, u svom sklopu ima i poljoprivrednu apoteku. Upravo na njenom staklu, pored plakate da lokalni fudbalski klub igra utakmicu 12. kola opštinske lige u nedelju, u 11 sati, stoje i izlepljeni oglasi.