Саржај највећег броја порука, које стижу у инбокс телефона једног студента. Убедљиво води, испред распитивања око резултата теста, "Кад имамо вежбе?", и цимања за литературу. Од тренутка поласка на предавања, до изласка из аутобуса, број порука овакве садржине, расте као број литри испијеног расола на културолошкој манифестацији "Купусијада". Другим речима, на концерту / утакмици / у локалној биртији, била је општа хаварија, ти што сада ниси уморан или мамуран вежбај мало краснопис. Наставак поруке често гласи: "и за прошли пут, ако није прецртавао по списку".

Strategiju primenjuju mala deca kada žele da dobiju nešto. Sladoled. Ili lizalicu. Ili nešto tako veliko. I slatko.

Disko kugle? Pa, i nema ih nešto više. Polako odlaze u zaborav. Možete ih susresti na proslavama 300 godina mature nekih specijalnih tehničkih škola gde se brkate guzice, u svoje vreme skoro devojke, gube do iznemoglosti ili dok im kineska baterija na bajpasu ne iscuri. No, radi bolje estetike i maštovitog ugođaja zamislićemo disko kuglu šarenu kao naselje gastoza u Malom mokrom lugu i slicnim Ostružnicama.

Koliko ljudi, toliko ćudi. Jest, kad bi kupovni sok zaista bio priorodan, a ne od prasećeg izmeta i sličnih organskih materija neprijatnog mirisa. No, kod devojaka, žena i sličnih što nemaju penis, ćud je jednostavno-ženska. Mada, i one se razlikuju u zavisnosti od društvene pripadnosti, muzike koju slušaju, omiljene marke kamiona, ili pak da li koriste uloške sa ili bez krilaca i zakrilaca.

Izašao si u klub, osmatraš situaciju i kao hijena krećeš ka svom plenu. Pod gasom od dvolitre Mastera koju si popio ispred, jer unutra ne bi mogao za te pare ni dobro veče da dobiješ od nadrkanog konobara buljaša. Osmatraš tip, predispozicije i kretnju žrtve i prilaziš, planirajući taktiku, kao i naša fudbalska reprezentacij, usput.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Rečenica koja opisuje kvalitet i kvantitet tripa koji je uslijedio nakon purnjanja veće količine cannabisa.

Izraz koji opisuje veoma neugodnu situaciju u kojoj se nalazimo,al zbog okolnosti nismo u poziciji da bilo šta prigovorimo niti da se usprotivimo.

U našem bogobojažljivom i sujevernom narodu, misterije života oduvek su se pripisivale nekoj nevidljivoj sili koja je - hteli mi to ili ne - vazda upravljala Čovekovim vremenom na Zemlji, oblikujući ga, organizujući i govoreći kada mu je kraj a bez da je isti ikada imao tu šta da se pita. Bog ili Sudbina – sasvim je svejedno; rođenje, zaposlenje, ženidba, Tašta, Smrt – sve je to neko već odavno isplanirao, i što pre ta činjenica bude prihvaćena biće ti lakše. Obilna konzumacija alkohola pri tome, razume se, sasvim je dozvoljena.

Elem, s tako uperenim prstom u Svevišnjeg ( ali bez i najmanje namere da mu izbije oko ), Srbin je našao sasvim prihvatljivo objašnjenje/opravdanje za, ne “petvekovno”, već VEČNO očajno stanje u kojem se nalazi, time s osmehom skidajući svaku odgovornost sa sebe sâmog da povodom istog nešto i preduzme. Eventualno samoinicijativno poboljšanje sopstvenog i života svoje porodice, za jednog pripadnika nebeskog naroda verovatno bi značilo i terminalno odstranjivanje iz VELIKOG PLANA koji je dobri Gospod namenio Srbima, a u vezi sa onim nastanjivanjem galaksije Andromeda za par desetina hiljada godina.

Skoro u isto vreme kada se pomirio sa time da će raditi ono što mrzi, mrzeti ono što ne radi i, uopšte, mučiti se za sve i ni zbog čega, naš čovek je razvio najsvetiji oblik mržnje ( Attack: 220 + 16 ) prema svakoj individui koja se oglušila o Božije Slovo i odlučila da živi “nešto” bolje, srećnije, duže. Tako se, bajdvej, i razvio onaj epski antagonizam prema Slovencima, mamicu im jebem zmajčekskouououo, mada su oni i pre toga bili kreteni, ako ćemo realno. Ipak, videti jednog člana ili članicu sopstvenog plemena kako “uspevaju” u životu pa makar i u najbeznačajnijim segmentima istog, za jednog ortodoksnog i verovatno neistuširanog “ića” može značiti samo jedno: pakt pomenutog/pomenute sa Sotonom i kategorisanje istog/iste kao najcrnje znane domaće ili divlje stoke, uz obilno unutrašnje pominjanje ženske familije i porodičnog stabla uopšte.

A onda može da se vrati i nastavi da kuka kako nema šta da jede...

Zagarantovana i krajnje iritirajuća opaska koju ćete da dobijete od svakog pravog gramatatičara-cepidlake, kada umesto "autobusom" greškom kažete "S autobusom".

Vrlo često razlog zašto neki frižider ne radi dobro ili radi ali suviše bučno.

Život razmažene mamine i tatine ćerke, koja nije podigla ništa teže od kašičice (i to one za kafu). Ceo život je imala sve "na tanjiru" i niko nije smeo ništa da joj uskrati. Mama i tata rešavaju sve probleme umesto nje, a realan život i sazrevanje su joj nešto nalik na špankso selo. I kako to da neki muškarac sme da povredi njena osećanja kad je ona tako divna, naivna i nevina (kao majka devet Jugovića)? Uvek zaštićena od svih i svega, skrivena i ušuškana u topli stan za koji su tata i mama prodali njive i sve krave da bi ga kupili negde u centru grada.

Glup. Mentalno ograničen. IQ-a negde na nivou sobne temperature.

Izraz, pretpostavljam, potiče iz uniformisanih vremena kada su kape bile obavezan deo stajlinga svakog čoveka, bez obzira na pol, god i pripadnost nekoj društvenoj kasti, gde "težina" iste često nije bila u korelaciji sa intelektom njenog nosioca.

Stojiš pod tušem, rukama naslonjen na zid, pognute glave, zatvorenih očiju. Ti se ne pereš i ne trljaš, ti se jednostavno zajebano tuširaš. Mlazovi vode ne skidaju štroku i znoj nego u kanalizaciju odnose tvoje teške misli i probleme. S vremena na vreme uzdahneš. Zamišljaš da si u reklami za Najk i da u pozadini neki zajebani glas kaže neku zajebanu rečenicu: "Život je borba" ili nešto slične debilnosti. Sam si sebi prekul.

Поклич који објављује да није готово и да се игра наставља. Инат је оно што је битно, мозак нема ништа с тим.

Najefikasniji način buđenja konobara, efikasniji od svake vrste budilnika.

Cuvena recenica svakog roditelja kada usled nedostatka argumenata zele da njihova bude poslednja.

Под будним оком. Када је неко под лупом то значи да је фокус јавности усмерен ка њему, да је под евентуалном истрагом и да му одређени људи дахћу за вратом.

Iliti ko prebaci crkvu, igra za selo. Izraz koji se koristi kad' neki igrač uputi svojim majstorskim i profesionalnim udarcem loptu preko zaštitne mreže koja se nalazi pola metra iza gola. U najgorem slučaju kad u Jelen Super Ligi prebaci stadion.

Zamočaj me! Malo grublja verzija izraza hoćeš li i muzičku želju? Logično, upućuje se osobi oko koje obigravaš kao francuska sobarica i što ti više obigravaš, prohtevi dotičnog ili dotične sve više rastu.

Обично се користи у Семберији, када вам је нешто мрско да урадите.
Ко је некада боравио у Бијељини или околини, добро зна о чему се ради.
Такође неко каже "Ај' ували му..." мада у суштини све је то исто.

Rečenica kojom će majka/otac uvek završiti raspravu sa detetom ili rečenica koju izgovaraju kad jednostavno ne znaju šta više da kažu.