sport,igra,nadmetanje ili samo kurcenje? Najverovatnije od svega pomalo sa akcentom na ovo poslednje.Iskljucivo muska igra u kojoj je potrebna snaga,brzina i dobri refleksi i odredjena doza odsustva straha od povreda.Za zene igra bas nije preporucljiva zbog neznije gradje,prsnih jastucica,bikinija i nemogucnosti kurcenja.
Za igru je potrebna ekipa od jedno pet,sest ljudi,loptica velicine teniske loptice,pozeljno da je gumena koja ne upija vodu i da nije od plastike da ne pece dlan kad se po njoj zvizne i naravno plicak do iznad clanaka sa finim ravnim pescanim dnom bez mulja i otpada(idealan teren je na novosadskom Strandu kad je vodostaj nizak).Kad su odredjeni gorenavedeni uslovi ispunjeni igra moze da pocne.Ekipa formira krug koji treba da ima precnik od desetak metara i onda pocinje lansiranje loptice jednom rukom.Cilj je dodati bilo kojem saigracu lopticu na takav nacin da mora da skoci,napravi akrobaciju,i odbije lopticu nekom drugom saigracu koji radnju ponavlja.Loptica se udara jednom rukom i to je u sustini i jedino cvrsto pravilo.Nema timova,nema pobednika,cista zajebancija uz enormno trosenje energije.Parade,klizeci na grudima po plicaku,okreti,zaokreti,premeti,cisto kurcenje da bi se izmamila simpatija zenskog dela publike i njima dala mogucnost da u svemu tome osacuju kakvog zgodnog muzjaka.

Iako je Rusija jako velika zemlja koja je pritom i sa društvenog i prirodnog aspekta jako raznovrsna, u Holivudu se drže provjerenog obrasca prema kojem je ista zemlja vječite zime okovana ledom u kojoj ljudi nose isključivo duge zimske kapute i šubare koje krase komunistički simboli uprkos tome što je režim za koji su isti vezani pao sada već prije više od 20 godina (žao mi je ako sam učinio da se osjećate matoro). Jedini izuzetak za ovo poslijednje su ruski mafijaši koji su uvijek u odijelima.
Sve ovo gore nabrojano jako teško je vidjeti kada se radnja odvija napolju obzirom na to da snijeg pada toliko jako da gledajući film na momente možete pomisliti kako se radi o onom snijegu koji se na TV-u sreće kada oslabi signal a jedino što vas može razuvjeriti jeste kadar u kojem se kroz oluju jedva nazire crkva svetog Vasilija Blaženog (prema mišljenju stručnjaka iz Holivuda sjajno snajpersko gnijezdo) koja se pojavljuje bar par puta u toku filma jer je radnja gotovo uvijek smještena u Moskvi. Ako se radnja filma kojim čudom tamo ne odvija, onda je obično smještena u nekom logoru u Sibiru a ako nije ni tamo onda je vrlo moguće da uopšte ne gledate holivudski film.
Scene koje se ne odvijaju na otvorenom smještene su obično u podrume i striptiz barove a time se na neki način gledaocima stavlja do znanja da je Rusija mračna podjednako koliko i hladna.
Rusi su u američkim filmovima takođe i teški alkoholičari (što i nije tolika greška) i jedino piće koje piju je votka koju nose sa sobom u čuturicama a kriminalci su pritom bez izuzetka zavisnici od kokaina.
Ako je vjerovati holivudskim filmovima, Rusi govore engleskim jezikom sa jako grubim i specifičnim akcentom a jedine ruske riječi koje koriste jesu "да", "нет", "здравствуј" i "водка".
Za razliku od Azijata u Holivudu, svi Rusi nijesu kriminalno angažovani ali su u stanju da pruže otpor u svakoj borbi. Dok su Azijati brzi, sitni, zalizani i najbolje barataju hladnim oružjem i vatrenim oružjem manjeg kalibra, Rusi su snažni, krupni, ošišani na opasno i vični upotrebi AK-47 atomatske puške poznatije kao Kalašnjikov a snajperisti uvijek koriste Dragunov snajpere.
Ruskinje su kao i sve žene koje nijesu porijeklom iz amerike u filmovima njihove produkcije obično sponzoruše a pritom su u najvećem broju slučajeva plavuše sa dugim nogama, plavim očima i grubim akcentom pored kojeg jedan prosječan američki muškarac zvuči kao djevojčica koja još nije ušla ni u pubertet.
Ukratko, Rusija u Holivudu još uvijek važi za komunističku državu koja je pritom preplavljena votkom, kriminalcima, prostitutkama, ledom i opet još malo votkom.

Oni su tandem, oni su braća, oni su najbolji prijatelji, oni su suprotnosti koje se privlače.
Lauš je zajeban, ćutljiv, obilić, privlači nekom tamnom tajnom, puši cigaru za cigarom, obavezno ošupči nekog siledžiju koji se kurčio okolo i to jednom rukom nastavljajući da puši. Neće da jebe Snežanu Savić tek tako, dopisuje se sa Mirjanom Joković.
Štimac se od malena znalački nosio sa životom, on je optimista, on je prilagodljiv, on je mali kreten, on je Tom Sojer, on ne skida neki poludebilan osmeh sa lica. On stalno priča, on mora da priča, tako mu lakše, ma njemu ništa nije teško, on održava Lauša kad padne u depresiju, on ga tera da izdrži.
On mu masira stopala i kaže ovo je ništa kako je nekad bilo teško.
Štimac btw mora da priča nekim sirotinjsko-paćeničkim akcentom posebno za njega izmišeljnim: Zapadno slavko štimački.

Trivia: U filmu Boj na Kosovu Štimac je igrao Lauševog štitonošu, ali su te scene izbačene jer se Štimac u to vreme ženio, pa je njegovoj budućoj supruzi smetalo to stevčo da Štimac bude prikazan kao retard ponovo.

I ladno bi mu Štimac spasio ludu glavu i na Kosovu i odveo ga u Ugarsku kod Šicera u Mali rit i reko bi mu: budaloo mogao si da pogineeš pa bi mene tvoja matera posle grdilaa!

Opšte prihvaćen izraz za napirlitane starice koje i dan danas defiluju ulicama nekadašnjih kordoa ili njišući svojim bokovima konobarišu po ibaskoj magistrali.

Kad se cvet mladosti savije u vazni života, a poriv za devojačkim izgledom i dalje nastavi da prolama smežurano telo, produkt ne može biti ništa drugo do kombinacija antikviteta upakovanog u ukrasni papir sa šarenolikim motivima klinačke posteljine.

Ova balsamovana teles, umotana u zavoje živopisne istočnoazijske manufakture ne preza ni da svoje ostrugale pete uzdigne na dvocifren broj centimetara, skladno koračajući poput hibrida dame iz film-noira i razjarene zveri koja kao da se promolila iz anusa Borisa Karlofa, sve sa dekolteom Monike Beluči. Crven karmin je konstanta u estetskom prikazu, zajedno sa kosom kojoj bi pozavidele i mlađane pankerke sa poremećajem identiteta na lošoj vutri. Cigareta što duža i tanja, skidajući naslage karmina se stidljivo promalja dokačinjući, ovlaš, nevešto depilirane facijalne dlačice, tik pored veštačkog mladeža.
Vokabular provodadžijsko-kočijaški, govor razgovetan sa nazalnom primesom i priprosto dobrodušnim akcentom, krasi ovu pomodarnu, popunjenu, na turskom melosu odgojenu Evitu Peron, naviklu na dnevnu dozu kafanskih bahanaliju u sastavu sredovečnih udvarača već u dugogodišnjoj vezi sa delirijum tremensom, veranjem po stolovima, hvatanju za mikrofon i teranju seoskih džukela u kurac.

Neukroćena gracioznost među sirovom goropadnošću i pregršt pozitivne energije trejdmark je ove harizmatične dame.

reč koja se može koristiti za direktno imenovanje i iskazivanje određenih složenih sklopova emocija (videti primer)

U davnim vremenima kada je žensko međunožje bilo veoma zajebano za videti a kamoli uraditi nešto ozbiljnije povodom istog (tipa, proniknuti ili tako štogod u pravcu tom; prim.pesn.), džentlmenska terminologija za "čeljade sa matericom" koje je već dovoljno odraslo da bi joj pomenuta (materica tj.) za nešto i poslužila. Gospođica sa slovom G niže sebe. Mlada dama sa potencijalom. Stasala.

Elem, nešto prostiji čovek bi možda naslovnu kategoriju definis'o i sa "počela da krvari", ali zadržimo se u daljem tekstu na nivou vokabulara koji bi ipak daleko više pristajao ljudskim primercima koji su živeli u vremenskom kontinuumu u kojem je slavjanoserbski bio opštepoželjan način sporazumevanja prilikom ugodnih sedeljki, večerinki i ostalih salonskih hepeninga sa obaveznim fortepianom međ' naslednim stilskim nameštajem.

Sve ovo, naravno, nedvosmisleno stavlja jednu gospodičnu u provinijenciju gradskog - i isključivo gradskog - života, a s tim u vezi stoji i apsurdno niska statistika priraštaja stanovništva u odnosu na onu pri "seoskim uslovima razmnožavanja". I dok je po selima ženama redovno letelo perje jerbo su ih normalni muškarci čerupali kako i gde su stizali (je l' jeb'o nekad neko od vas u senu, ždamo?), u varoši su gospoda čitala jebenog Bajrona, išla da pogledaju najnoviju - mada prethodnim uvek neobičnu sličnu - komendiju od Stevana Sremca i onda odlazila u vizitu kod milostivih matrona, prečasnih sudija, visokočerstvujuščih profesora i inih, kojima je svima bilo zajedničko to što su imali mladu pičetinu kod kuće koju su ovi prethodni iskali da nataknu. Da, da - to su bila ta vremena kada su prostitutke, sobarice, kuvarice i eventualno dadilje najviše doprinosile psihičko-fizičkom sazrevanju jednog dečaka u odraslog čoveka, sa prilično ogromnim akcentom na ovo fizičkom.

Ako ni zbog čega drugog, neka im je onda u to ime - VEČNA SLAVA!

apsolutni must-have u modernom društvu je posedovanje albuma sa slikama sa izlazaka. Mahom u cilju postavljanja na socijalne mreže, jer u suprotnom vam se ne računa da ste izašli, a nema ni dokaza da ste se lepo proveli.
Obim materijala može da varira, ali struktura je ista.
Prvih 30% slika - poziranja. Promovisanje odevne kombinacije, u 360 tačaka iz 4 dimenzije, kao i svoje sobe, kreveta, ogledala svoje sobe, dnevne sobe, kupatila, ogledala u kupatilu, lifta, ogledala u liftu i to. Ukoliko su u posedu i kožne garniture, u ovoj fazi biće zabeleženo.
Drugih 30% slika - za razliku od predhodne faze, poziranja su grupna. Svi su lepi, uglađeni, nasmejani i napućeni. Slikaju se i pića kad se tek donesu, kad se nazdavlja, kad piju i kad su prazne čaše na gomili, sa akcentom na tome kako svi imaju alkoholni kapacitet prosečnog Rusa.
Trećih 30% slika - započinje u trenutku kada pijani foto-manijak kreće da škljoca, održavajući ritam 40 slika po minuti. Ove slike detaljno prate genezu raspada, stoga imaju i najveću upotrebnu vrednost. Beleže ko je savatao koga, ko nosi atlet majicu ispod košulje, ostatke šminke, boje veša oba pola i daje detaljan uvid u zubnu protetiku i u to kako ko stoji sa krajnicima, umnjacima i karijesom.
10% slika - slike kojih se niko zasigurno ne seća, pretpostavlja se da postoje, ali se za njih ne pita.

Finalno mistifikovanje života čuvenih umetnika, naučnika i narodnih vođa nakon što pomenuti otegnu papke. Specifična komercijalizacija smrti u cilju održavanja mita o preminulima.

Naime, potreba čovečanstva za herojima vazda je bila aktuelna stvar i kroz vekove postojanja istog neprestano se provlačila kroz mitove i legende o slavnim junacima, ratnicima i vojskovođama a uporedo s tim i u svedočanstvima velikih pisaca, pesnika, doktora, mislilaca i učenjaka uopšte. Danas, doduše, kada bi nekog klinca na ulici pitali «Je li, mali, ko ti je idol?» dobili bismo verovatno ime nekog pevača, glumca ili sportiste – gde je ovo poslednje i najmanje zlo osim u slučaju Denisa Rodmana – što je, složićete se, jasan pokazatelj kuda ide ova planeta. O tome, ipak, nekom trećom prilikom.

Elem, kako su rođenje i smrt jednog čoveka - hteli mi to ili ne - dva najznačajnija događaja u životu istog, logično je da se u slučaju «zaslužnih građana» pomenuti datumi stavljaju na posebno mesto u biografijama pomenutih, poput Božića i Vaskrsa u jevanđeljima apostola Hristovih. U toj paraleli, naime, i nalazimo razlog apgrejdovanja preminuća genijalnih ljudi – asimilacija sa božanskim, transcedencija prema Bogu. I tako, ništa ne sme biti obično; ni kuća u kojoj se umire, ni soba, ni krevet. Svaki detalj oko samrtnog odra postaje neprocenjivo bitan, sa posebnim akcentom na usta budućeg pokojnika i konačnu poruku koju će nesrećnik u agoniji poslednjeg naleta božanske genijalnosti ostaviti ljudskoj rasi. Ishod, međutim, često ume da bude potpuno razočaravajući. Jebiga. Smrt naposletku ipak nije ništa inspirativno...

Izraz koji se upotrebljava u sledećim situacijama:
1. Kad ne poverujemo u nešto što smo upravo čuli od strane sagovornika.
2. Kad se razočaramo nekom vešću.
3. Kad ne ŽELIMO da poverujemo u ono što smo upravo čuli, iako je istinito.

Dobra i lepša strana jednog naroda. I kada prema pripadnicima neke etničke zajednice, nacije ili naroda ne gajiš simpatije, protiv žena nemaš ništa - šta više. Ako neko može da utiče na odnose izmedju dve zemlje, to su svakako one:

Batica za vino. Ekspert osetljivog nepca i istančanih kognitivnih čula, koji vam sa argumentacijom jednog akademika u bilo koje doba dana ili noći može reći koje to vino idealno paše uz vaše "Šatobrijan" palačinke s nutelom ili San Pjera šurenog u mleku primorske koze. Jer on je SOMALIJER, taj neverovatni pušač kurca kada je napitak Bogova u pitanju!

Elem - ako do sada još niste bili u prilici da upoznate ili, barem, da čujete za nekog ko se bavi ovom plemenitom profesijom, to možda ima veze sa tim što u Srbiji "Opšta teorija Gastronomije" i dalje čeka svoje jubilarno prvo izdanje...a i šta-koji-kurac-kurac-od-ovce zanimanja su zasad i dalje rezervisana za apsolvente Megableje (ovom prilikom srdačan pozdrav svim svršenim geopolitičarima-PR botaničarima). Pa, ipak somalijeri postoje i kao i kod svakog drugog izmišljenog zvanja sektaški mistifikuju svoju ulogu u društvu i životu uopšte.

Somalijerstvo se, za početak, uči na tečaju, tipa, k'o ikebana, tekvondo ili švecki i nema nikakve veze sa enologijom (nauka o vinu; prim.prev.). Nema nikakve veze ni sa kelnerskom profesijom jerbo narečena zahteva ozbiljnu šljaku, spretnost i par giga memorija. Pa, ščim onda ima veze, jebeno? Odgovor se nalazi negde između latentnog alkoholizma i drkanja malog, u dlake obraslog kurca, s akcentom na ovom potonjem. Onda, ustvari, i ne čudi podatak da je savremeno somalijerstvo kao takvo nastalo u govnarskoj Francuskoj a kao još jedna "catégorie ziljavique" koju su glaski petlovi servirali ostatku planete.

Probam i preporučujem vina, msm, gle'te kurca...

Ne, nije štamparska greška. ŽenetIna se piše baš ovako i izgovara sa crnogorskim akcentom.

Posebna kategorija žena. Po karakteru i de jure gora i od babe na kasi "Maksija" i od debelih žena u gradskom prevozu. Neuspešno kalemljena Zorannah na Natašu Kandić čiji je rezultat nešto stvoreno da zagorčava život svima i rađa potomstvo tipa mlađanog nam Živojina.

Od malena naučena da svi njoj moraju da daju prednost, da ima pravo na sve što poželi i da to mora da dobije. Da može da parkira gde hoće, svi moraju njoj da se prilagode. Da može da ide preko reda, redovi su za plebs, ne za nju. Da za nju pravila i društvene norme ne važe, njen komfor je najbitniji. Ako još sa sobom vodi mladunce, plod uterusa joj nasušnog, pa jebeš umiruće u ambulantnim kolima koliku prednost ona ima. Sačekaj marvo, da ja laganim korakom pređem preko pešačkog prelaza i svoje mladunce odvedem na časove violine i baleta. Jer ona u svom selu to nije imala i tajo nije hteo da je dadne na te gradske kurvaluke, al' oni će nadoknaditi. Sad je pobegla od taje u grad i samostalna je i moderna. A i žgepčad će iskoristiti kada joj zatreba. Za bilo šta.

Nema kod nje ni solidarnosti ni empatije. ŽenetIna se hrani životnim sokovima svih oko nje, prvenstveno mužića joj koji lagano kopni sve dok u šezdesetoj (ako je doživi) ne prolupa totalno i u trenerci i papučama krene po komšiluku da pokušava da se socijalizuje sa ljudima koji su ga odavno prezreli zbog ženetIne mu.

Kada ostari postaje ona baba što uleće na prazno mesto u busu i pola sata popunjava blanko čekove na kasi za pola litre mleka i dvajz deka kafe. I nikada ne ponese naočare. Da bi svi nju morali da čekaju. Jer ona ima prednost. Crknite paori!

Demonstracija psiho-somatskog poremćaja sa zvoriničko - beogradsko - sarajevsko - pazovačkim akcentom. Ilustartivan prikaz svega umišljenog, fantazmagoricna pojava duševno obolelih. Patološki prikaz svega nevkalitetnog. Pojava koja je sebe ubedila u sve ono što zapravo nije. Mlatimundijalnomultimedijalna parodija sebe same sa stepenom inteligencije do sada nepoznatim bilo kome sa najmanjim stepenom istog. Žena seoskog muflona kog je ubedila da je Tajson samo da bi njoj samoj bilo lakse da umisli da je bitna. Kraljica sopstvene basne i princeza sopstvenog nemustog jezika. Kapitalni primerak retrogradne bosanske seljancure koja zna da pise i čita dok poentu nikada nije kapirala. Profesionlani šetač po živcima. Moćna u četiri zida svoje obe ili najčešće u automobilu. Poznata po brojnim hitovima od kojih mi ni jedan ne pada na pamet ali svakako njen najveći uspeh je neprestano podvrgavanje ruglu sebe same na republičkom nivou, zbog čega se nalazi na samom vrhu liste visoko ozračenih. Vokalni kontejner koji ne zaslužuje komentar. U njena najveća dostignuća možemo svrstati patološki odnos sa svojim izabranicima. Svima njima je jedno zajedničko. Cipele, jakne, odela koja im kupuje gore pomenuta pred slikanje ne bi li izgledali što moćnije pored nje. Mutant koji svake druge godine ima svadbu iz bajke sa čovekom svog života. Njen najverniji fan je ona sama. Medicinski fenomen gluposti podložan ljubavi samo svojim roditeljima. Najviše sliči ženki vepra i može se videti u vreme lova na sremačkim njivama u okolini pazove.

Kao i u mnogim stvarima koje reflektuju duboke kulturološke razlike između čojeka domaćina Srbina, na jednoj strani, i Amera, kapitaliste i masona, na drugoj, tako se i akcioni heroji razlikuju.

Američki akcioni heroj: I pored toga što se nalazi u šumi Turkmenistana gde šibajući neke nomade štiti interese američke demokratije i bezbednost sestrića od tetke sa Floride, njegova frizura je kao iz kataloga sa stola lokalnog brice, besprekorna bez i jedne dlake da štrči. Opremljen je najsavremenijom lasersko-špijunsko-hajteh tehnologijom, sa satom koji ima kuvalo za espresso kafu i hemijskom, koja je aparatić za autogeno varenje. Većinom u crnom odelu, koje i pored toga što je zadnjih 20 minuta prejahao na ranjenoj kamili 7 kilometara pustinje, zadavio šest aligatora i ubio 387 terorista, čisto kao da je oprano Pervolom Blek-Medžik u Gorenje veš mašini, i to sa dva ispiranja lebtejebo. Namazao neku kremu za cipele po licu. Tu je neki Rus po defaultu morao biti, sa gadnim рашн akcentom, bezosećajan, dok naš Amer nosi sliku bivše žene, koja je poginula u atentatu bombi dok su bili na njihovom medenom mesecu, tako da i pored smrtonosnih veština koje ima (skida praćkama helikoptere, nosi na ramenu 17 vijetnamskih siročića, preskače tarabe, i to po dužini), ostaje u suštini duboko emotivan lik, čije se emocije latentno naziru dok u slow motion snimku primiče ustima čašicu teksaškog viskija, rukom u kojoj drži napola ispušenu kubanku.

Srpski akcioni heroj: Bradat, sa obrvama kao Momčilo Krajišnik. Ogromnu trbušinu, uzgojenu krkanjem vruće jagnjetine na Manjači, je sa dva ukrštena redenika municije. Od standardne opreme mu je AK47, dve zelene bombe, meci kojima je svima dao imena Alija, Meho, Junuz.., i golema nožina, kojom prasićima iz jednog poteza skida glave. Na nogama vojne čizme, iz kojih se naziru hom mejd pletene vunene čarape, i maskirna jakna sa trobojkom i amblemom Vojske Republike Srpske. Uz pojas mu se nalazi flašica od koka-kole sa usutom mrkonjičkom prepečenicom od 25 gradi, i dve glavice belog luka, protiv svih bolesti i prostrelnih rana od bojeve municije. Za razliku od Amera koji nosi sliku žene srpski akcioni heroj nosi u džepu od džempera premotan poster Vesne Zmijanac, gole sise edišn. U nekim varijantama, i Pan Erotiku premotanu u zadnji džep farmerki. U ustima zagrizao Moravu bez filtera. Kako god da poćeraš, uvek jebe Mirjanu Joković.

Kurac moj. Nažalost, ova konstatacija ponajbolje opisuje nestidljivu šupljinu egzistencije i alavu, grotesknu babušku šunda koja čuči na ramenima savremenog čoveka. Nemojte me pogrešno shvatiti, autor nema ništa protiv Gordana Kičića, čoveka koji uvek glumi sebe, čak i kada to ne pokušava, čak i kada ne glumi, čak i kada pazari povrće. Stvar je u stavu, stavu koji se tako besomučno, preko veze, intruzivno nameće pitomim ljudskim glavama, stav da moraš biti prikaza sposobnosti, govoriti brzo, naizgled mudro i smisleno čak i kada opisuješ brabonjastu jutarnju fekaliju, sve gurmanski začinjeno teatralnošću i šik akcentom koji tako dobrano doprinosi navodnom kvalitetu diskursa. No, ne stajmo na diskursu, glamur je takođe bitan, taj zalizani, klintistvudski pilj, jako poželjan je u arogantnom pohodu na društvenoj lestvici. Biti Gordan Kičić, stvar je kvantiteta nad kvalitetom, naporni oratorni fejl u skupocenom kaputu, čija iritabilnost naprosto zbunjuje slušaoce, dovodeći ih u zabludu da su zapravo čuli nešto jako bitno. Gordani Kičići su svuda, uspravljeni, babunsko kokainskih pokreta, brzih, neartikulisanih i tako pažljivo skrojenih da deluju preduzetnički. Oni što te zovu druže, bato, brate, kume, prike, kada im nešto treba. Za svaku radnju imaju čoveka, koji će skokom, gde oni okom, često okićeni muškim torbicama (hmm, gramatička neispravnost), rejbankama i mokasinama. Čelnici stranačkog podmlatka, ili pak oni koji to pretenduju biti. Poznajete takve glave, umesto aure širi se smrad svežeg izmeta, zakrljžljali evolutivni impuls, osećaj inkompetetnosti zavijen u ukrasni papir, i taj ogavni, ogavni pogrešno usmereni kontemplativni zrak u svaki vid materijalštine. Gordan Kičić koji gleda u zvezde, ne razmišlja o vaskolikom kosmosu i beskonačnosti nepoznanice bitisanja, on zvezde povezuje u dve povelike dojke, sa svežnjem novčanica između.

A Bogdan Diklić? Bog. Samo što je uvek glumio budale. Simpatične, duboko poremećene, dopadljive budale.

Stvar koju po penzionerima, dileri imaju u neograničenim količinama i ne znaju šta će sa njom pa je podmeću ljudima u pića bez ikakvog razloga.

Mudoje (mudojizam) je pojam u žargonu srpskog jezika koji se odnosi na džibere i seljake koji imaju tipično srpske 'namuđene' osobine, pa odatle naziv vodi poreklo. Pojam obuhvata one koji se ili bave kriminalom na nekom nivou, ili su prosto džukele u svakom smislu te reči. Stoga razlikujemo tri osnovna tipa 'mudoja' ili 'mudojizma' - običnog seljaka džukelu koji se loži na govno muziku i agresivan je, ali nije kriminalac (osim u smislu saobraćajnih prekršaja), zatim 'mudoja' valjatora koji se bavi nekim krimi radnjama i najviši nivo mudojizma, ultra-mudoja koji je zajebana krimi džukela i uglavnom vozi mudojastične džipove od minimum 50 000 evra.

Izraz koji se danas i ne smatra slengom, pošto ga koriste svi, od uličnih dilera markica za prevoz do glavnog i odgovornog urednika Trećeg programa Radio Beograda. E pa, nije uvek bilo tako. Naime, odavno postoji reč "opušteno", u smislu "nezategnuto", "labavo", "otromboljeno" i tome slično. Međutim, reč "opušteno" u smislu "ma zabole te", "bez brige", "biće prilike", "smiri se, jesi normalan" postoji tek od proleća dvehiljadite, kada je ušla u srednjoškolske krugove u Beogradu. Po mojoj rekonstrukciji, koja ne mora biti tačna, ali sigurno nije daleko od istine, reč su prvo počeli da koriste uživaoci lakih droga u Blokovima na Novom Beogradu (nisam odatle, pa ovo nemojte smatrati lokalpatriotizmom). U to vreme je cvetala industrija najnekvalitetnije indijske konoplje koja se može stvoriti a da čovek ne umre, kao i rastafarijanska kultura, oličena u sintagmi "Relax, man!", izgovoreno lagano, jamajčanskim akcentom. Naravno, odavno postoji izraz "opustiti se", ali "opušteno" jednostavno dotle niko nije koristio. Elem, nedugo zatim, izraz se proširio na sve strane, tako da je već oko petog oktobra Otpor imao nalepnicu na kojoj je pisalo "Opušteno", dok je moj ortak iznosio najozbiljnije tvrdnje da je dotična reč namerno poturena iz DB-a i ostalih režimskih centara moći, ne bi li omladinu podstakla na uljuljkivanje, otprilike, da je plan bio da na konstataciju "Mamicu im, ovi opet pokrali izbore", odgovor bude samo jedno lagano, razvučeno "Opušteno", izgovoreno sa najblaženijim osmehom na licu. Na žalost, za taj pakleni plan očito nije bilo dovoljno gandže iz robnih rezervi. U svakom slučaju, ne znam da li mladi danas upotrebljavaju ovu reč u toj meri, ali treba imati na umu da je dobrim delom predstavljala slogan jedne sad već omatorele i smorene generacije.

Pojedinci tvrde da je reč o folklornoj muzici naših predaka preko Drine, ipak velika većina koja je imala priliku da se upozna sa čarima izbacivanja vazduha pomešanog sa etanolom iz dubine pluća u formi "pesme" smatra da da reči "pesma", "muzika" i "kreativnost" zvuče neprikladno u rečenici sa ovim pojmom, dok se oko reči "folklor" još uvek lome koplja iskusnih poznavaoca Gange.
Postoje različite tehnike "pevanja" Gange, medjutim bez obzira da li se odlučite za "dvoglas" ili "praćenje" Ganga će uvek zvučati isto.
Zvuk Gange je zvuk koji se nikada ne zaboravlja!
Teško ga je opisati, ali ako bi smo pokušali možda bi mogli reći da je najsličniji kriku ranjenog nosoroga u prašumi ili zova irvasa u vreme parenja. Ako bi pak morali da ga uporedite sa nekim zvukom homosapijensa odlučili bi se za krike izazvane telesnim i duševnim bolom (nakon udarca maljem u glavu ili naricanje bakuta na sahranama)
U ruralnim krajevima se i danas ne retko "zapeva" po slavama, svadbama i krštenjima, a u još ruralnijim postoje i organizovana takmičenja gde se Gangaški orkestri iz okolnih ruralnih mesta nadmeću u ovoj "disciplini" a organizator obezbedjuje nagrade (obično u vidu prevrelog kajmaka iz "mejšine" u težini učesnika pobedničkog hora)
Ove "pesme" obično sadrže rodoljubive motive ali ne retko se u njima mogu pronaći i ljubavne poruke sa prikrivenim erotskim sadržajem. (obzirom da se radi o "Folklornom pevanju" jasno je da je ovaj vid umetničke ekspresije stvoren u strogom patrijarhalnom duhu što znači da su samo grlati muškarci u horu pa ne treba da začudi činjenica da je poruka gotovo svake gange upućena "Maloj")
U primerima će biti iznete samo neke od poruka koje nam gange salju.
Poruke su kratke ali uvek smislene, a suština Gange je da ova poruka traje nekoliko minuta sa akcentom na samoglasnicima i da se ovaj zvuk prolomi izmedju okolnih planina do susednog sela kako bi "komšije" znale da se negde u daljini slavi!

Ko nije pravi muškarac: Ne to nije osoba iz rubrika magazina Kosmo ili Džoj, taj mačo tip da depiliranim prsima koji plače na dok gleda srceparajuću scenu romantične komedije sa Meg Rajan, da bi posle uz sveće pred čin vođenja ljubavi recitovao pesme francuskih romantičara sa originalnim pariškim akcentom. Ne to nije osoba iz Mens Helt magazina, koja vaja trbušnjake vodeći se joga-dijet programima od 21 dan, dok na ruci ima švajcarski Roleks sat, kao dodatak stilu i imidžu stabilnog muškarca, nalik na servirani protopip muškosti iz visokobudžetnih reklama sa Antoniom Banderasem ili Džordžom Klunijem. Ne to nije neandertalna životinja koja vođena testosteronom pobuđenim instinktima iz malog mozga, ženku mlatne bukovom toljagom, pa je odvuče da je siluje u svojoj pećini sa enterijerom od stalaktita, i kamenom ocrtanim slikama sa motivima iz lova na bizone.

Ko jeste pravi muškarac: Pravi muškarac je nešto dosta bliže, kategorija koja je na ovim područijima bila široko zastupljena u dužem vremenskom periodu, nažalost sada ta vrsta muškaraca zamire polako. Pravog muškarca možete da vidite u slikama iz starih albuma iz sedamdesetih i osamdesetih godina iz bivše Juge. Veseo čovek, stabilan, odgovoran prema ženi i deci. Imao je žutog Fiću ili belu VW Bubu, obučen je bio u farmerke i teksas jaknu sa univerzalkama patikama. Odlužio je narodnu armiju, imao JNA tetovažu. Karao Slovenke, Slovakinje, Čehinje, Makedonke. (Šta je istina od ovih ljubavnih pohoda, a šta legenda, tu ne ulazim u analizu.) Zaposlio se u firmi, oženio se sa nasmejanom, lepom ženom, sa dugom kosom, jedrim butinama, koja je lepa bila i bez nekih dijeta iz časopisa i majmunskog pućenja usana. U slobodno vreme išao na fudbal sa prijateljima, za Prvi maj okretao prase uz gajbu piva. Nije se gledalo ko sluša rok a ko narodnjake, bitno je bilo da se raja veseli.
Pravi muškarac nikada nije veliki materijalista i karijerista jer dobro zna da materijalizam ubija dušu. Nikada ne vodi prosebno računa o izgledu, jer je stabilan i siguran u sebe. Ali, daleko od toga da je neuredan. Pravi muškarac je većinom preldžija. Žene je zavodio šalom, muvao ih je tako što je svirao gitaru sedeći na klupi u parku.

Takvog pamtim svog pokojnog starog. Takav otac nas je učio na ne budemo pička od čoveka, da muški podnosimo poraze. Kad nas siledžije u školi diraju, da ne plačemo, neko da im razbijemo pičku, da se borimo za sebe. Naučili su nas da odrastemo sa nekim vrednostima, znalo se kad igramo fudbal da se sklanjamo kad dođu stariji na igralište, znalo se šta je brak, da se koliko-toliko poštuju roditelji i neke druge ljudske vrednosti.