Skrnavljenje ove legendarne emisije, uz koju su generacije odrastale, je pocelo slucajnim upadom ucesnika berlinske gej parade, devojke iz japanskih pornica i lutke, koja izgleda kao mesavina zapca Kermita i pijanog Irca u jedan od studija RTS-a. Neko se setio da bi od toga moglo da se skrpi NESTO, jer je cak i Tijanicu pocela da smeta smena "Boljeg zivota" i "Srecnih ljudi". U arhivama naseg javnog servisa je pronadjen scenario koji su napisali Teletabisi kao stvoren za junake nase osvezene emisije, doduse sumnjivih seksualnih sklonosti, i uz male prepravke eto nama emisije kojoj bi po retardiranosti pozavidele i "Kursadzije". Dok su se uz originalnu verziju mogle nauciti mnoge korisne stvari, ovde nam ostaje samo da sednemo i zaplacemo... Miodrag Ilic-Beli se ne okrece u grobu, to mu ne daje mira pa presao je na ringispil. Ostoja balansira izmedju metroseksualca i geja, a sta se desava sa pravim Acimom, sam Bog zna, ostaje nam da se nadamo da ce se pojaviti i u komade iseckati ovu brlju od njegove kopije.
-Tata hocu crtani!
-Ali nema nijedan crtani,sine...E!Evo gledaj "Na slovo,na slovo"!Vidi ovo je nova verzija,bas je slatko!
-Tata,zasto onaj cika jase onog drugog ciku?
-Sta?Gde?E majku vam jebem ludu!!!
Surova istina koju moramo da saopštimo nekom ko nas smara da ga slikamo više puta dok ne ispadne najmanje ružno.
-...Aaa fuj, ajde još jednu pliz...
-Ajde ne smaraj, neće ti aparat puno pomoći ženska glavo, ni ovi crno beli kurci palci, prestani da se pućiš, stani u mrak i ugasimo blic i da vidiš kakva slika.
-Mrš stoko!!!
Sikter odjeb pacijenta iz apoteke. MUUURŠ, na jako kulturan način.
TA rečenica i TO papirno govno izazivaju toliki gnev i bes kod ljudi da bi onog iza šaltera najradije pretukli i jebali mu i živo i mrtvo. Međutim, to se nikad ne događa jer tu moraš kad tad da se vratiš, pa u krajnjem slučaju kad je nestašica lekova. Možda baš tamo i ima. Zato i treba biti kulturan. Progutaš knedlu, zahvališ se i odeš.
U zapadnim zemljama nijedan lek, ali NIJEDAN, ne sme da se izda ako ga lekar nije prepisao i to se poštuje. Nema kod njih cile-mile, komšo, rođo, c, nema. Polako to dolazi i kod nas. Ne bih da plašim, ali kako stoje stvari, čak će se i za obično jebeni Analgin ići kod lekara. Eeej, za njega?
Zadnje dve godine u Srbiji, antibiotici i smeškice, se striktno izdaju uz RECEPT. Da, dobro si pročitao. R-E-C-E-P-T.
A šta je to, to obično belo-plavo papirče? Šta? NIŠTA!
Dobro, nije baš ništa al' ono... Pa, detemugumeno, nismo ni mi baš toliko blesavi i glupi. Znamo i mi nešto o medicini. Eeej, Palitrex i Pentrexyl, što mu dođu kao univerzalni lekovi za prehlade, bolove u grlu, plućima, angine i ostalo i ONI moraju. A, sve kao u fazonu: Pa, mora tako, znate, antibiotici uništavaju i dobre bakterije u crevima, pa šta ako Vam stvarno ne treba, da li razmišljate o tome... pa, Vaša jetra će Vam biti zahvalna na tome, bubrezi...
O veselim bombonicama, da i ne govorim. A, nekada ti stvarno trebaju, jebiga, iznerviraju te na poslu, žena ti vrišti što si isprlj'o šustiklu, naprasna tragedija... i samo ti treba malko da se opustiš. Nećeš da se drogiraš, pa nisi lud. Valjda.
I, ne daju. Ma, jok.
Doduše, ima i toga da i inspekcija radi svoje, da proverava, i da tim farmaceutima stvarno nije lako. Jebiga, ostaje se bez posla, gubi se licenca, novčana kazna, tvorza.
ALI, jedno veliko ALI, i to može da se završi. BEZ RECEPTA. Samo ako dotični hoće.
Hehehe. Ipak smo mi Srbi!
... nakon dugog lutanja po gradu, poslednja šansa...
- Dobar dan, daćete mi Bensedin od 5 i Propranolol.
- Ima, propranolol je 117,23 dinara a za Bensedin morate da imate...
- JEBO TE RECEPT!!!Definicija napisana za Mizantrophy.
Svašta smo od sebe radili - šišali se na tarzanke, tetovirali kineske simbole, obuvali u šljašteće patike boje mutogena, stavljali cirkone u zube, gutali kreatin, brijali grudi...Sve kako bi se mladi pičić navatao i odobrovoljio da se produži vrsta i nadmaši ćale koji je, svojevremeno, harao sa svojom "JNA '72." Nije da nije radilo, nema šta, ali ništa, bukvalno ništa ne može ni da prismrdi golom muškom zglobu koji na -12 seva iz šunjalice. Lep si ko Džoš Hartnet iz mladjih dana? Nije loše, ali nosiš sokne. Timberlend cipele, doživotna garancija, 32.000 na popustu? Ne ide sine, preduboko. Audi A osmica, tvoj, nije ćaletov? Imaš i kaena u garaži? A ćale kažeš firmu i dva splava? That don't impress me much jer - kakve su ti bre to farke? Dizel, nova kolekcija? Ne valja srećo, ugušio si taj sexy afrodizijak nogavicom, vidi se da si iz Ćićevca, paljba. Mada simpatičan si momak, zato prijateljski savet - sutra zorom pod hitno u radnju po plitki najk, beli rub iz njih da viri samo, i obavezno nove faje, slimfit da bude, nemoj da se sramotiš.
Pola 10 ujutro, gradski bus. On ulazi na stanici, zavrnuta nogavica, zvone zglobovi. Ona je već unutra, smorena. Primećuje ga. On primećuje nju, ona ima najseksi zglob u čitavom gradu. U njemu se rasplamasava požuda, ona vrhom jezika oblizuje usnu suvu od čežnje. Želja biva prejaka, cepaju sve sa sebe, divlja orgija, bus gubi kontrolu i uleće u kiosk, gine troje penzionera, njih dvoje navlače preostale froncle, uzimaju šofera i random babu za svedoke i odlaze put matičara.
Poslednji u nizu čuvenih srpskih vampira.
Iako nema toliku reputaciju kao Pavle Arnaut, Petar Blagojević i Sava Savanović, u jednom gradu je devedesetih pored svih ostalih strahova vladao i strah od vampira. Ali, stvarno.
Svi meštani tog prigradskog sela, a i veći deo grada, su se zatvarali u kuće, stavljali beli lukac na vrata, pokrivali se trnjem i deljali kočeve. Čak je priča stigla u "Ipak se okreće" i u sleng tog kraja, a sve meštane tog sela danas zovu "Čece", sve u čast ovog vampira.
Jedan uticajniji domaćin u selu je onako, valjda iz dosade, pustio buvu da se njegov komšija povampirio i da susreće ljude na moravskom mostu da bi ih zajašio i na njima prešo reku (kao to je bio jedini način da vampir pređe reku) i onda da ode u grad.
Vampir se skrivao na tavanu ovog domaćina, na tavanu, na koji ni policija nije smela da se popne.
Danas je od toga ostao taj nadimak, ta priča o liku koji je uspeo dobro da zajebe ljude, dovede televiziju tamo gde je tad retko dolazila, i naravno ostala je lepa pesma OK radio pozorišta:
Vampir u Zlatokopu...upada po kućama, nasmejanog lica!
Trenutno najsigurnije mesto za egzistenciju u ovoj zemlji. Kako materijalnu tako i mentalnu. Najbitnije je da nisi gladan i da nisi žedan, a uz to nemaš prihode i nemaš rashode, a za sve ostalo...
Jebe se tebi što je gorivo poskupelo, što jure Gadafija po Libiji, što se rodio mali beli medved kod Vuka Bojovića, što je izašla nova prva pomoć od 2 soma, što prave svadbarski kupus na barikadama, što štrajkuju u NBA, itd. Niti te brine dal će da ti seku struju il će ti izbiti ventili u kupatilu, il će ti doći ovi iz popisa stanovništva, a ti nisi kući il ćeš da ubiješ bubamaru pa da te odere po đžepu.
Tu lepo blejiš sa ekipom, opikate neku partiju basketa kad vas puste, nekad se pobiješ da ne zaboraviš zbog čega si došao, kad dođe sezona krompira, malo vadiš radi bicepsa, čitaš Dostojevskog, pričaš s ljudima i jebe ti se što se Svetlana Bojković udala po treći put. Kad tad shvatiš da su te rešetke, tvoja sloboda.
Mučan period odrastanja, propraćen saznanjem da se tečnost za sudove, pasta za zube, wc papir, zejtin, so, šećer i ostale potrepštine ne stvaraju u kući same od sebe, već da ih treba kupiti, i da zaista treba izdvojiti dosta novca za iste.
-Hoćemo na more na leto? Jel si počela da štekaš pare?
-Ma beži, nemam beli dinar.
-Pa kako, sad zarađuješ, stisni se malo...
-E, lako je tebi, ti živiš sa svojima, ćuti tamo... i lepo se provedi.
Godinama unazad negovan fenomen kod nas. 'Nači, obicno su to neka skuplja kolica i likovi od 18 do 30 godina koji voze ista ulicom dok muzika iz automobila trešti. Obično bude neki tehno ili narodnjak koji je trenutno u trendu. U svakom slučaju, oni nigde ne staju, samo se voze sa ciljem da budu upadljivi. U 90% slučajeva, to su tatini sinovi koji u životu ne rade bukvalno ništa. Imaju dovoljno godina da mogu da nadju neki posao, a i dalje su tati na grbači. Stil odevanja, to je nešto izmedju kičeva iz najskupljih butika tipa ''Sweet Years'' i dizel varijanti: Air Max (beli), farmerice, roze majica sa dubokom kragnom i biseri oko vrata, a na glavi naočare, one velike sa belim okvirima. Druže se sa likovima koji furaju isti fazon, bleje po najelitnijim kafićima u kojima se skuplja gamad slična njima. Devojke nikada ne muvaju, jer nema potrebe, one same dolaze. Naravno, one kojima je koeficijent inteligencije srazmeran broju cipela koji nose. Često su u tripu da žive 90e.
Sjajan izgovor da kuću zatrpaš smećem.
- Ama čoveče, pobacaj ovaj krš !
- Šta je s tobom ? Da bacim ovaj crno- beli TV ? Ili ovaj kineski mikser što ne radi ? Ili ovaj pokvareni kišobran ? Ili ovo bušno bure za kupus ? Neka to, nek' stoji...'leba ne traži...
Ono sto ti odzvanja u usima kad dodjes kuci sa pijacU.
Ajmo carapi crni,beli 3 za 100,3 za 100,3 za 100 !
Informacija pomoću koje svaki čovek zna šta se krije unutra.
- (Zvono) Joj poštar! Ženo ti otvaraj!
- Ako je beli (krivični), reci otputovao u Rusiju na službeni put, umro, ma reci šta hoceš...
- Kevo, ako je plavi, to je vojni poziv. Nemoj to slučajno da prihvatiš.
Reper koji je do pre nekoliko godina žario i palio Beogradom i okolinom, odlikovali su ga žestoki tekstovi koji nisu štedeli nikoga, a njega su dizali u nebesa. Onda je nekolicina intelektualaca primetila da se mnoge pesme poklapaju, a promene su vrlo male. Svoju karijeru repera je konačno ugasio pojavljivanjem na farmi i time je potpao u grupu ljudi koji idu kod Lee Kiš. Bilo je zabavno videti ga kako kao reper sa 2kg zlata na sebi peva "Ulica rađa grešnike", ali, kada je i kod Lee prestao da gostuje, to je bio njegov kraj. Njegova labudova pesma je bila pesma "Bikini", ali daleko je ona od njegovih starih pesama. Sada je od Juice-a ostala samo isceđena pomorandža.
Pesme
Beli grom: Ovih dana obišli smo razne otpade, hoću opruge i amortizere...
Brate mili: Ovih dana obišli smo razne butike, nemaju čak ni dobre patike...
Čovek koji i na crnoj mački nađe bele šare, manijak koji se veseli kazni za parking, jer mu je pauk mogao odneti kola.
I tako kažeš otkazali ti bubrezi. Ma nemoj da brineš, pa moja baba sa tim živela 5 godina, opusti se. A i na tim višečasovnim dijalizama možeš upoznati baš dobre osobe.
Pa ako nisi dao uslov za drugu godinu, nije kraj sveta. Ej pa glavni si sledeće sezone kada stigne podmladak, ima da se ribice lepe na tebe, raspoloži se. Naravno to što ćeš preko leta raditi na građevini samo će ti pomoći da nabaciš ten.
Pre nove ere: Cela zrna pšenice su se jela sirova. Malo kasnije su se mlela i dobilo se crno brašno od kojeg su pravili hleb bez kvasca. Kada je kvasac pronađen, hleb je dobio pravu formu. Brašno se bacalo kad bi ga miševi napali. Tvrd kao kamen.
Početak nove ere: Brašno se prosejavalo, miševi nisu smeli da mu priđu. Hleb je zdrav. Upadne poneki insekt ali se odmah vadi iz testa. Mek kao duša.
14 vek: Miševi svuda. Brašno napadnuto. Imućniji su brašno od celih zrna čuvali. Mek i izdašan. Hrskava korica.
18 vek: Pronađen način kako napraviti beli hleb. Odbacili su sve korisne sastojke iz pšenice i dobili beskorisnu namirnicu. Narod poludeo a kasnije prilagodio. Mek, mekši, tvrd. Miševi nemaju šanse. Dlaka iz kose u svakoj vekni.
21 vek: Fabrike rade punom parom. Proseju šta su prosejali, mašine mese, i peku. Tvrda i lepljiva korica, vazduha koliko hoćeš, dlaka i insekata po celom hlebu, miševi gratis. Kamuflaža belog hleba braon bojom da bi se dobio crni. "Zaustavljaj proizvodnju! Upala su cela zrna pšenice! I više vazduha da se umpumpava!"
Domaći filmovi koji se prikazuju nenormalan broj puta , a narod ih idalje obožava i svaki put gleda kao da je prvi. Domaće televizijske stanice ove filmove koriste kada ne znaju ni sami šta da puste...
-E, večeras ponovo Lajanje na zvezde ( ili npr. Maratonci trče počasni krug, Kad porastem biću kengur, Crna mačka beli mačor, Valter brani Sarajevo, Mi nismo anđeli 1, 2, 3 , Sječaš li se Dollly Bell, Sivi kamion crvene boje, Ko to tamo peva....)
-E super.. Taj film mogu da gledam 100 puta !
Borbeni poklič klinaca koji se, zamahujući svetlucavim, vašarskim plastičnim mačevima, zaleću jedan na drugog, tamane i poistovećuju sa likovima iz nekada popularnih Moćnih Rendžera, Nindža kornjača, itd.
-Ic morfin tajm! Ja sam plavi rendžer!
-Ja sam beli, on je jači!
-Onda sam ja Robokap, on je jači od svih rendžera!
-E, ne može!!! Haaa-ja!:zakucava ga mačem u glavu, a njegov ćale izlazi iz dvorišta i ređa mu sve po spisku:
Nezaobilazna institucija svake akademske ustanove u Srbiji, koja na hijerarhiji dotične stoji malo iznad dekana- pre svega jer ima više informacija od njega. Uglavnom je reč o čikici u šezdesetim ili sedamtesetim godinama, koji dane, ali i noći (da faks ne bi zasebno plaćao noćnog čuvara) provodi u portirnici pokraj ulaza. Nezaobilazna radna oprema su mu tranzistor star oko 30 godina ili crno-beli portabl TV, sveska za upisivanje pristiglih profesora i fascikla za lične karte i indekse. Neretko, uz saglasnost nastavnika, prodaje njihove skripte, a bez njihove saglasnosti- studentima teze i puškice.
Izuzetan je psiholog, zna sve bivše i sadašnje nastavnike i studente (ma koliko da ih ima; da ima Fejsbuk, imao bi ubedljivo najviše prijatelja), čitave delove gradiva iz nekih "zeznutih" predmeta, studenti ga neretko pitaju za savet kako da se postave kod kog nastavnika na ispitu. Sa profesorima je na "jebi si mater", i sa svima je na "ti", bilo da su asistenti ili dekani sa decenijskim stažom, neretko zajedno obitavaju po kafanama.
Student: Žikice, dobar dan!
Portir: O, zdravo, Nidžo, kako je?
Student: Da Vas pitam nešto, onako, među nama?
Portir: Reci!
Student: Imam ispit kod onog profesora Kneževića... Ne znam ga, ja sam tek ove godine prešao ovamo, pa mi recite... Kakav je on?
Portir: Auu... Pa sedeli smo mi jednom u kafani preko puta. Ovako je dobar čovek, troje dece, žena obrazovana i sve, ali... ovako da ti kažem, deluje malo kao davež. Hoće da postavi i deset potpitanja na jedno pitanje, misli student da neće živ da izađe. Ali uglavnom pita onu njegovu skriptu... Mislim, stari profesor Popović, kome je on bio asistent je bio tačan sa kriterijumom, mogao si sat po njemu da naviješ, napisao knjigu od 500 strana, a ovaj čekao da on ode u penziju, pa da mu ruši teorije svojim skriptama.
Student: Aha, hvala Žikice! Šesticu ste mi obezbedili!
Portir: Ništa, Nidžo. Nemoj da ti je upiše, ako znaš za više!
Opet ja o nekim osobama.
Ne mogu da izmisljam novo ime, i ovakav naslov je dobar.
Ipak, i ovakva cuda prirode su vredna da se zabeleze i da se definisu.
Naime, o ukusima ne vredi rapravljati, ali moramo da se slozimo da sa osobom koja gleda samo novije (i to holivudske) filmove nesto nije u redu. Ta njihova osobina naravno dolazi do izrazaja prilikom biranja filma za zajednicko gledanje sa drustvom. Ove osobe su najglasnije i po pravilu ne zele da gledaju ista sto je izaslo pre 2007. godine, jer po njihovim recima, tad su bila neka prosla vremena gde su drugacije stvari bile cenjene.
Aman!
P.S. Suprotnost njima su kvazi poznavaoci filma, koji namerno izaberu za gledanje neki sto nepoznatiji i stariji film da bi ispali neko jaje, al ipak oni ne iritiraju ko ovi trenutno definisani.
E, necu da gledam taj Clerks, pa to je mator film!
Pa iz 94-e je valjda, nije to star film.
Pa sto je onda crno-beli?!
Dobro, sta oces onda da gledamo?
Epic movie!
Udari grom na Svetoga Savu! Sinji gavran zakuka u zoru. Puče ogledalo. Povuče Kon masku, uši mu se okrenuše napred, turi je pod bradu i pogleda u kameru.
Biće sranja.
Vučićev pandemični Luka Brasi, stari, iskusni beli vuk, čovek kome plač dece ne smeta, jecaj majki mami osmeh, a molbe za milost, i pozivanje na razum prolaze kao bela buka kroz more vrisaka, dok radi posao za koji je plaćen.
Jer plaćen je da razglašava loše vesti i on to radi.
Nema škole! Škole su opasne! Festivali? Tu se poštuju mere, nisu to deca. To su glasači. Penzioneri su glasači. Njih štitimo. Deca nisu bitna, deca se ne bune.
Zdravlje nacije? E mili moji, ništa ne razumete. Ništa to nije bitno. Izbori su bitni, sve ostalo je priprema da se dožive izbori. Da nije izbora, ja ne bi sedeo ovde a vi ne bi ste sedeli tamo! Razumete li vi to? Ja bih bio doktor, a ne struka. Stuka se plaća a ja radim samo svoj posao.
Negde na trulom zapadu:
- ... i zbog posledica pandemije profiti su pali, te moramo da smanjimo proizvodnju u 2 fabrike. Odbor je aminovao da to bude Bangladeš i Srbija.
..-Pozovi Butulju da mu javis loše vesti.
-Halo, Butulja ovde.
-Gospodine Butulja, na žalost, kao što znate izbor je pao na vašu fabriku. Moramo da smanjimo troškove...
-Pa da otpustimo! Nema problema, evo imam 2 trudnice i 3 na porodiljskom, i bar još jedno pedes', ništa ne rade stoje samo tu ko ovce, nit viču nit tapšu a jedu sendv...
-Butulja! Šta... Nije ni bitno. Možda ima bolje rešenje, to je previše, staće proizvodnja. Znate da legalno porodilje...
-Hahahahaha, čuj njega, LEGALNO. Ne sekiraj se za proizvodnju, ostali će od sad i Nedeljom na posao tako da proizvodnja ide.
-A što se tiče otpremnina...
-Otpremnine ne treba, svi ovi imaju potpisano da su prekršili pravilnik.
-... Butulja, razumete li da ne dobijate nikakav bonus za dodatno...
-Ma razumem ja sve, ne sekiraj se samo radim svoj posao za razliku od ove marve ovde. Aj zdravo, sve u redu, već sam im napisao imejl da ne dolaze sutra.
...-Gde nadje ovog Kona u pičku materinu? Ajde, psihopata, al ovaj uživa. Navući će nam loš glas.
-Ma ne sekiraj se, vole oni tako.
Na skali teškoće i iritantnosti, ugnježdeni odmah između jehovinih svedoka i tvrdokornih glasača Sulejmana Ugljanina. Sunčevu svetlost ne gledaju kroz prizmu već samo kao prisustvo i odsustvo iste. Mrze jebeni Beneton i Zvezdu iz Gornjeg Milanovca, ali zato raspoznaju više nijansi sive boje nego što najnoviji android kiborg htc galaxy smart phone ukupno ima boja. I što je najvažnije, razumeju se u umetnost. Ti se naravno ne razumeš, jer ti je sunce žuto, farmerke su ti plave, a komšijina živa ograda zelena.
- E, brate, su ti to fotke sa mora, daj da vidim? Šta je ovo, imaš samo 20-30.
- Ma, i to je mnogo, slikali čisto da za par godina ne zaboravimo gde smo bili.
- Brate, šta je ovo, gde su ti crno-bele slike, ovo sve u boji. Da nisi ti malo...khm...zastranio?
- Kakve crno-bele slike, koj će mi kurac to. Brate, otišao sam da osolim muda, pijem, duvam i jurim sojke. Šta će mi slike sivog mora.
- E, baš se ne razumeš u umetnost. Tačnije, pojma nemaš. Vidiš, da si ovde uključio crno-beli mod, dobio bi mnogo bolju ekspresiju lica tvog drugara, koji...šta radi ovo?
- Povraća, brate. On se uvek napije ko guzica i nikad se ne seća šta radi, pa smo morali da mu uradimo fotodokumentaciju. Imaš još par fotki napred gde mu glava leži u povraćki.
- Jao fuj, štas ti slikao. Aaaaa, čoveče, kako si se sjebao, ovde je trebalo da uključiš sepia mod, tad bi tela ovih devojaka...pa one su gole?
- Da, brate, gole su, zamisli kurve, nisu htele obučene da se jebu s nama. Slikali smo ih da pokažemo Kimiju iz trećeg ulaza koji se kladio u 50 evra s nama da niko neće ništa da sobali na moru.
- Aha, a što je ovaj pejsaž u boji, bolje da ste...
- E, daj taj aparat 'vamo, što ne gledaš crno beli tv kad ti je toliko do jaja.
