- Kloniti se od autoputa. Tu se saobraćajne nesreće dešavaju na svakih 5 sekundi.

- Ne brinite za hranu ili piće, pošto ćete ogladniti jednom u 2 dana. A ako vam trebaju pare za nešto takvo, pretucite prolaznike jer ne mogu da prežive par udaraca pesnicom.

- Ako je policija u poteri za vama, servisi za popravljanje i farbanje automobila su najoblji jataci, pod uslovom da se nalazite u automobilu. A u slučaju da ste na nogama, otiđite kući i odspavajte jedno 6 sati. Čak će i FBI prestati da vas juri tad. Verovatno neće da diraju čoveka koji spava.

- Skoro svi automobili u gradu su otključani i može da se uđe u njih bez problema. A viđeno je i da se pale velikom brzinom. Izgleda da su već iščupane dve žice ispod volana i o njih je obešen natpis "spojiti ove dve žice".

- Skok sa velike visine vas neće ubiti ako ste u Majamiju ili Kubi. Ali ste gotovi ako ste u Los Anđelesu, San Francisku ili Las Vegasu.

- U slučaju da vas spopadne Italijanska mafija, ponudite se da radite za njih. A posle kad odete na neki zadatak, pobijte saradnike, jer vam neće uzvratiti paljbu tada.

- U slučaju da vas spopadne afro-američka banda, gotovi ste... osim ako i sami niste crnac. U protivnom se čuvajte od delova grada sa poluraspalim kućama i olupinama od automobila.

- U slučaju da se nađete u nevolji, ne brinite. Tu u blizini sigurno lebdi neka puška.

- U potpunosti je dobra ideja zaleteti se automobilom preko rampe napravljene od kutije i par dasaka. Čak dobijate i pare ako to uradite.

- Bez ikakvog razloga možete ubiti preko 9000 ljudi u gradu, a potom da otresete policiju po već spomenutim metodama. Nakon toga će svi prolaziti pored vas kao da se ništa nije desilo. Čak će pokušati i da komuniciraju sa vama.

- Ne osećajte grižu savesti ako nekom maznete automobil. Već u narednih nekoliko sati će mu ipred kuće blejati ganc-novi auto.

- Možete koliko god hoćete da se vozikate u gradu, imate beskonačno benzina. Osim ako vas neko nije zajebo i ugradio neki MOD.

- Možete bez problema da se zaposlite kao policaja, vatrogasac, bolničar, taksista, raznosač pice. Nisu vam potrebni nikakve škole i fakulteti. Potpuno je legalno, čak.

- Ako vas zadesi latino-američka mafija, pravite se Englezi... Ne, stvarno, pravite se Englezi. Niti vi njih ne razumete niti oni vas. Neće vas dirati.

- Straža na aerodromu će vas bez problema pustiti da se vozikate njihovim skupocenim avionima. Nema problema ni ako ih slupate. Kupiće nove.

- Možete bez ikakvih problema imati 6 paralelnih veza. A devojke će vam dozvoliti da koristite njihove automobile i kupovaće vam odeću.

Doći će niotkuda, u šarenoj letnjoj haljini, kovrdžave crne kose. Pogledaće ga direktno u oči, i nasmejaće mu se.

Gledaće se tako neko vreme, ona nasmejana, on zbunjen i najzad će joj prići. Zagrliće je. Zagrliće i ona njega. Šapnuće joj “ne mogu” i zabiće joj nož u stomak. Spontanost će za trenutnak poskočiti, i pogledati ga širom otvorenih očiju. Zariće joj još jednom nož na drugo mesto, okrenuti ga u krug i izvaditi. Gledaće ga i dalje, i neće verovati šta joj se dešava. Pašće na kolena. On će zakoračiti unazad i šutnuti je u glavu. Pašće na leđa. Zaskočiće je, uhvatiće nož obema rukama i zariti ga joj u grudi. Spontanost će grcati, staviti ruku nežno na njega u pokušaju da ga zaustavi. Zabiće još jednom. Spontanost će početi da se guši, da plače, da cvili. Držaće mu ruke na ramenima u nadi da će je to spasiti, da ga može odgurnuti. Još 20 puta. Pašće ruka. Nastaće tišina. On će ustati, gledaće spontanost kako leži u bari krvi, uhvatiće je za kosu, podići, i polagano, nožem, iseći će joj glavu. Popeće se na stolicu, baciće tu izobličenu glavu na posmatrače, ispraviti se iznad svih, krvave odeće i reći:

“Khm Khm. Molim za malo pažnje! Ako možete svi za trenutak da dođete ovde! Vi pozadi, molim vas ostavite za trenutak piće i priđite. Po planu smo došli do vrhunca oveog našeg okupljanja. Kao što smo se dogovorili, timovi i pravila ove igre to jest kviza koji ćemo danas igrati ili da tako kažem kvizirati haha, se nalaze na papirima ovde na stolu. Molim vas neka svako uzme po kopiju. Tamo da. Kviz će sadržati tri discipline, lepo objašnjene u tom dokumentu. Malo su komplikovanija pravila tako da pročitajte pažljivo, pa da počnemo… I da, da se našalim malo, nemojte mnogo piti, pošto tako dajete više šansi protivničkim timovima da osvoje bombonjeru, haha. Hvala.”

Nategnućeš još jednom pivo. Koleginica će otići u njenu grupu za kviz. Ti ćeš u svoju. A skroz je bila zanimljiva diskusija. Nezainteresovano ćeš blejati i cirkati pivo ostatak večeri dok koljači pripravnici u tvom timu zdušno bockaju leš i šutiraju glavu spontanosti koju je glavni koljač bacio. Za trenutak će ti se učiniti da je možda zanimljivo da bocneš jednom i ti, ali nećeš iz principa.

Ovaj sadista je onaj čovek koji kaže “Ja već 15 godina letujem sa ženom i decom u Bečićima i volim to. Volim 10 dana da imam sve isplanirano i kada mi je svaki dan isti.” Ovaj sadista je onaj čovek koji se momentalno unervozi kada mu kažeš da imaš iznenađenje za njega. Sa njim je moguć ovakav razgovor:

-Oćeš na pivo večeras?
-Ne mogu večeras imam nešto isplanirano.
-Dobro, može sutra?
-Sutra perem veš, ne mogu.
-Čoveče bre nisam te vido sto godina, ajmo negde na piće. Kad možeš?
(Čačka telefon. Spontanost ga mazi po obrazu. Uzima telefon i udara je po glavi dok ne umre.)
-Mogu u sredu, 17. Maj, od 19-20. Jel ti odgovara da te upišem?
-E baš tad ne mogu, isplanirao sam baš tad da zalivam petunije. Ajde drugi put kad se vidimo.

Drugi put ćeš ga izbegavati.

On nosi braon. Stalno. Eventualno pleteni prsluk preko košulje. On sluša klasičnu muziku. Eventualno džez. Kad hoće da poludi, pusti Bijelo Dugme. On prezire sve što je mlado. On ne voli nepravilne oblike. On ne voli šareno. On se ne kocka. Nikada, ni sa čim. On ne pije. On ne puši. Za njega je trava droga. On ne jede masno, slano, slatko, kiselo, ljuto ili gorko. On će se zgranuti na bezobrazan, rasistički ili generalizujući šaljiv komentar. On uvek čeka zeleno. On priča "da, da, mhm, da" kad mu nešto pričaš. On stoji pravo. Uvek. On trči kao balerina. On je uvek potšišan, obrijan i čist. On se čudno smeje. Veštački...

On mrzi spontanost. Ubio je milion njih. Najstrašnije.

Poglavlje prvo:

Došao si u velegrad iz svoje vukojebine. Smještaš se u stan/sobu/podrum. Pošto si tele koje još uvijek misli da je fakultet srednja škola, ne propuštaš predavanja, ideš na sve vježbe, visiš na fakultetu cijeli dan, a uveče se smaraš uz televiziju jer, jelte, ne poznaješ ni grad ni ljude, pa ne možeš da izlaziš. U konstantnoj si erekciji dok gledaš poluobnažene koleginice kako se šetkaju faksom, blejiš otvorenih usta u zgrade i narod oko tebe dok se prevozom voziš do kuće, jer je najviša zgrada koju si do sada vidio jebena sedmospratnica u centru provincije iz koje si došao, a zadnji put si u gomili bio na šetalištu u Herceg Novom, dok si se pijan probijao do Pandore da muvaš nafurane buržujke.

Poglavlje drugo:

Polako se privikavaš na fakultet, ne ideš na sva predavanja, i dalje ideš na vježbe. Našao si neku ekipu skrpljenu s koca i konopca pa sa njima blejiš po faksu, a ponekad odete do grada. Knjigu i dalje ne gledaš, a svaku noć si pijan k'o stoka jer nema ko da te kontroliše i da te smara kad u 5 ujutru baneš u kuću i zaspiš go u hodniku. Počinje nomadski život, svako veče drugi stan. Upoznaješ koleginice, svakoj uzimaš broj, a telefon ti se puni raznim imenima, za koje poslije 2 mjeseca veze nećeš imati ko su, ali eto, nek' se nađu.

Poglavlje treće:

Na predavanja ne ideš, na vježbe ponekad skokneš, čisto da dobiješ potpis, a počinje da te hvata nervoza jer se približava ispitni rok, a ti si debil koji nema pojma ni gdje su mu knjige. Polako popušta euforija velikog grada, brišeš polovinu brojeva koleginica koje su te ispalile za tako uvjerljivo obećanu kafu, a polako se uhodava i neka stalna ekipa sa kojom izlaziš. Učenje. Jebena stvar, uzevši u obzir da si knjigu zadnji put dohvatio kad si polagao prijemni. Koncentracija kao u mušice, spavanje nad knjigom i litri guarane koje besomučno unosiš u sebe, ne bi li ostao budan. Ispiti. Padaš ispite. Daješ ispit, lešiš se od alkohola, kući te dižu u nebesa, ne znajući da si i njega dao tako što je profesor došao raspoložen i dijelio ocjene. Ali jebiga, ide u indeks. Prolazi ispitni rok. Piješ.

Poglavlje četvrto:

Približava se novi ispitni rok. Ponovo nervoza. Smaraš koleginice, poneka i poklekne. Jebeš. Jebeš kratko jer nisi jebao dugo. Ali ipak jebeš. I dalje piješ. Učenje ide malo lakše, ali i dalje slabo. Usralo te sa ispitivačima, daješ 4 ispita u jednom roku, hvataš uslov. Starci u delirijumu, ti u nevjerici. Častiš sve redom, dok ne potrošiš i zadnju banku. Piješ. I još piješ. Vraćaš se u svoju vukojebinu početkom jula. Smaraš se mjesec dana. Pališ nazad. Spremaš ispite za septembar, ne bi li upao na budžet. Kurac. Padaš. Kućni budžet. Stari ti jebe milu majku, ali jebiga, bar si dao uslov. Tebe boli kurac, još jedna godina u velikom gradu. Kraj.

Политичко струјање у крвотоку ортодоксног Србина пред рафом/полицом/тезгом са мултинационалним избором рендом сингуларног производа. Мотивација иза мање-више загриженог опредељивања за "Алева" супу из кесице, "Бамби" кекс, "Јухор" мортаделу, "Бата" ципеле, "Застава" аутомоб...а, да, ал' нема везе. Углавном, у главама многих можда и једино решење за ревитализовање посрнуле српске привреде и економије уопште, а које не укључује упорно довођење погрешних људи на јебену власт.

Но, уозбиљимо се макар за и један тренутчић. Иако смо иза нас одавно оставили и на њих скоро потпуно заборавили, мрачна времена одлажења у "Пекабету" или "Ц-маркет" су ипак имала неку своју посебну драж и шарм...и ту не мислим на касирке-двојнице-Зорице-Брунцлик које би са фришко излакираним ноктима урлале на нас да одемо на другу касу (која би, пак, најчешће била касе без) или на длакаве месаре са одељења за "деликатесе" који би, на појаву муштерије, на оближњем свињском буту гасили своје недовршене пљуге (које би, пак, најчешће биле филтера без). Не. Било је то оно: пошаље те кева у радњу да купиш пар стандардних породичних потрепштина - млеко, хлеб, уље, брашно, шећер, кафу, сир, паризер, неке новине, евентуално једну-две "Еуро" табле ако, фазон, купујеш на чекове - и те ствари једино и нађеш унутра! Куповина готова за цирка три јебена минута! Додуше, после изблејиш у реду на каси још неких добрих петнаестаk али се зато барем сит испричаш са "оним чикама што су гласали за црвене" и извидиш које ћеш то жваке овога пута добити 'место кусура. Значи - до јаја. Е сад, оно што као клинац тада можда и ниси био баш толико примећивао, јесте да су сви ти производи на које би наилазио по рафовима диљем оронуле "Пекабете" били претежно СРПСКЕ производње, СРПСКОГ порекла, СРПСКОГ укуса...евентуално "балканског", ал' то је то, мојнете да пљунете на заоставштину Душана Силног.

А како је данас?

Елем, ако је оно ономад била једна крајност, онда је ово данас друга. Услед катастрофално лоше спољно-трговинске политике српски произвођачи не успевају да се пробију на европско тржиште и ту понуде своје производе, док услед лоше унутрашње предност у намиривању домаћих производних потреба добијају увозне, дакле ИНОСТРАНЕ фирме. Српски произвођачи су принуђени или да гасе своје производне погоне или да их, сусретнути са финансијском инсуфицијенцијом, за сићу уступају страним јебеним корпорацијама. Елем, читава ова ситуација назива се још и "слободним тржиштем"...тојест како је духовито окатегорисаше европска говна у смртној нам пресуди званој "Услови за улазак у ЕУ".

Све у свему - купујте домаће ако је храна, купујте немачко ако је техника. За све "између" тркните до локалне браће Кинеза. Ионако је џаба...