Oksimoron. Jedan od najvećih mitova današnjice, naročito ako još ideš na lokalni fakultet, pa još živiš sa starcima. Vjeruje se, da otkad imaš svoj vlastiti sobičak, da će ti krenuti u životu. Hoće, ali nizbrdo. Uvjeren si da ćeš naletiti na ženske koje će se udariti kao štuke, a završiš s izležavanjem do podne i šiljem druškana. Uza sve obaveze ili čisto zbog lijenosti, jedeš u menzi od koje sereš tolike brokve da bi mogao otvoriti veleprodaju. Ako imaš slabu izolaciju u sobi, nastupa Raskolnjikov scena gdje ideš na faks s veseljem samo da se malo ugriješ. Jedino što te grije u toj ledari je trenutak kad ćeš se vratiti nazad u topli dom i zamamni miris kuhinje koji iščezava. Radno vrijeme je fleksibilno, učiš cijeli dan, lupaš prekovremene koje nitko neće platiti, osim tvog duševnog zdravlja. Odlična priprema za realnost u kojoj živimo i s poslodavcima s kojima ćemo se sretati. Tvoj rad, unatoč najboljim pripremama, izostane često nevrednovan jer imaš sreće kao ljudi bez zdravstvenog u SAD-u. Vječito podcjenjivan, s rijetkim užitcima, pitaš se zašto zanat nisi završio. A onda se sjetiš da imaš tri lijeve i da bi osvojio Supertalent sa svojom šeprtljavošću. Zbog zamora materijala, pamćenje ti je sve gore, a usprkos tome što redovito aktivno sudjeluješ, na kraju se svede na jedan zaborav i začudni izražaj lica da si uopće prisustvovao predavanju. Što odmičeš više s godinama, ne možeš ni nabrojati predmete s prethodnih.
Nekako doguraš do kraja fakulteta , a onda mučno tražiš posao kojeg nema kao i tvojih snova. Od podcjenjenosti do prekvalificiranosti, a isti osjećaj se proživljava.
Jedan kliše koji izgovaraju ljudi koji su stvarno imali teško detinjstvo i celokupno odrastanje, dok ga na drugoj strani koriste delikventi, manijaci i ostale psihopate ne bi li se bar kolko tolko opravdali, makar pred sobom, i sudijom naravno.
Ja mislim da je svaka životna priča u 99.99% emisiji Crni biseri na čelu sa Vanjom Bulić počinjala upravo tako.
Liti krokodilske suze zbog vrapčije pameti i rođenja sa zečijom usnom. Biti smatran za mačiji kašalj zbog pilećih grudi i kokošijeg slepila. U odraslom dobu preležati ovčije boginje, zakačiti ptičiji a potom i svinjski grip, zaraditi kurje oko, zaraziti se kravljim ludilom i mišjom groznicom. I pored pasjeg života sačuvati konjske živce.
Odrastavši odreći se konjskog repa i jareće brade a ponositi se orlovskim nosem.
Povremeno biti brz kao zec trčeći kao muva bez glave. U odsudnim trenucima imati oko sokolovo umesto telećeg pogleda. S vremena na vreme prevazići lenjost bube i iznenaditi sebe i druge snalažljivošću vidre, lukavošću lisice i pameću pčelice.
Biti hrabar kao lav i ne dozvoliti da crv sumnje nagrize samouverenost onda kada je potrebno biti jak kao bik ili vredan kao mrav u prevazilaženju problema kojih u tom trenutku ima kao kusih pasa. Tvrdoglavo kao mazga i nepokolebljivo kao gladan vuk grabiti napred i pritom pevati kao slavuj hrabreći sebe.
I to ne ona koju ćeš platiti, pa jebati. Ne. Život je ona nečastiva kurva koja će ti uzeti debelu kintu, i pobeći sa njom ostavljajući ti dve gorile da te lemaju jer si hteo da je "zajebeš".
Život je kurva.
Prema svakome, bez izuzetaka.
I onaj ratni zločinac što je dočekao starost u svojoj fotelji, gledajući japanski dnevnik, a isto tako i onaj dobroćudni čiča što hrani golubove i priča unucima dogodovštine iz detinjstva. Jedina razlika je što je život prvog zajebao samim rođenjem, darujući mu težak bol koji ga je razarao, i koji je želeo da podeli sa drugima. Njemu je ubistvo, mučenje i plač drugih trenutni analgetik sa kratkotrajnim dejstvom. Onog drugog su, pak, svi zaboravili. Ostao je sam u zapećku sobe, ti isti unuci ga posete jednom u mesec dana, a što su stariji, to ređe.
Oba starca su uhvaćena u težak vrtlog života. Jedan po rođenju, drugi, iznenada i konstantno. Život im je darovao samo momente sreće, da bi znali šta je bol. Kakva kurčeva tabularaza, da je čovek isprva, prazan list hartije, ne bi se ljudi rađali sa sklonostima ka raku, srčanom oboljenju, slabom vidu, socijalnom zatupljenošću i plačući. Ustaješ ujutru da bi preživeo još jedan dan, gledaš kako vreme prolazi, čini ti se da stojiš, a zapravo ideš još brže od tog vremena. Jer sekunda je dovoljna da ti se život obrne za 180 stepeni. Sekunda je dovoljna da napustiš taj isti šugavi svet, i sekunda je dovoljna da ti odredi ostatak života.
Nažalost, darežljivost života, i Boga - genetike je vazda bila velika. Daruje ti bure govana, a ti gledaš kako ćeš ga progutati. Da li postepeno, ceo život, ili na momente mnogo, pa odmarati do sledećeg momenta.
Kroz prizmu pesimiste, posmatraš vreme koje ide, a ti stojiš. Ne, čekaj. Ti ideš još brže.
U ovom slučaju nije nikakvo književno delo ,nego je kompjutersko kućište sa ostalim komponentama bez koje kompjuter ne može da radi.
Ono kad imate veliku dioptriju, pa privremeno ostanete bez naočara/sočiva.
Recenica koju je nas narod shvatio preozbiljno.
- "Sad kad pobedimo Australiju bicemo prvi u grupi, posle idemo na Amere to deremo, a onda Urugvaj nisu nam ni do kolena, posle u polufinalu najverovatnije sa Brazilom jedan mec je to svasta je moguce i u finalu smo. Srbija ale ale grrrr.. najjaci smo..arrrr :tri prsta: "
Epilog: Srbija gubi od Australije.
- :Ulazak Djokovica u finale Wimbldona, predhodno ispadanje Federera, i saznanje da igra sa Berdihom, ponasanje javnosti:
Blic anketa: " Ko bi Djokovicu bio laksi protivnik u borbi za trofej? "
Bogdan Obradovic: " Tesko pitanje. Sto se tice Novaka, mislim da bi on vise zeleo da u eventualnom finalu igra protiv Endija Mareja. Na Endiju bi svakako bio veliki pritisak..."
Dejan Vranes: " Moje je misljenje da bi za Djokovica u finalu bolje bilo da je to Nadal... "
Epilog: Novak gubi od Berdiha.
Improvizovani splav od krhotina potonulog broda na kojima pluta nekolicina preživelih.
15. april 1912, negde u Atlantiku
- E, poslednji put da sam uplatio ovako skupo krstarenje, Dirdra!
- Ah, umukni već jednom, Džone, i dodaj mi svoju cipelu. Vidiš da nam ulazi voda u klavir...
Prdnem. I zatvorim sva vrata.
Uživam.
Opet prdnem. Pod jorgan.
Zaronim.
Kad te dobra komšinica zovne na kafu,samo da bi ti rekla kako je našla nekog bogataša.
CV montera.
Naravno, reč je o toalet papiru. Ono što se dešava je sledeće:
Sediš za kompom do poslednjeg trenutka ili radiš nešto drugo. Bitno je da si u nekom poslu. Trpiš odlazak u WC do poslednjeg trenutka. Gasovi (čitaj prdeži) koje ispuštaš su sve topliji. Pomisliš: ,,Samo da završim još ovo!" (ili: ,,Samo da pročitam još ovu definiciju!"). Cupkaš u mestu, uvijaš se i osećaš kako polako kreće. E sad ... trkom do WC-a ...
1) Nemaš sreće ! Unutra je :
Ćale: Verovatno se brije !
Keva: Verovatno riba kupatilo !
Sestra: Verovatno brije noge ili se kupa !
... Divljak u tebi se budi i hoćeš da razvališ vrata. Urlaš da požuri, predomisliš se nakon 2 sekunde i urlaš da izađe napolje istog momenta.
2) Imaš sreće !
Utrčavaš unutra, brzinom munje zaključavaš vrata, jednopotezno svlačiš pantalone i gaće, dok drugom rukom spuštaš dasku ili podižeš poklopac WC šolje u zavisnosti od situacije. Izlaziš iz agonije u roku od 3.8 sekundi sa blaženim osmehom na licu kao novopečena majka koja je dobila svoje prvo čeljade. Stanje nirvane obavezno kvari pogled na desno. Shvatiš da idiot koji je pre tebe bio na šolji, nije zamenio staru rolnu novom ! ,,Jebem ti kretena ... mamicu ti natakarim na budžu ... marš u pizdu materinu ! " Pogled leti po kupatilu (obično u pravcu mesta gde držite celo pakovanje Perfex-a) i sad razmišljaš kako da u što manje koraka, onako raskrečen, uzmeš rolnu a da ne napraviš štetu. Pogledaš ispod (da te nešto ne iznenadi :) ! ), zakoračiš, zgrabiš i uspeo si !!! Izlaziš iz toaleta i dereš se : ,,Ko nije zamenio rolnu!" ...
K'o rolna toalet papira, žiiivot se odmotava ... svakom se desi kasnije il' pre da nema više čime da se obriše ...
Skraćeni naziv za one duboke, iskrene konverzacije između prijatelja koje dolaze s vremena na vreme, i u kojima se pretresu svi važniji i ozbiljniji aspekti života, od porodičnih pitanja do emotivnih stanja.
Uvek dođu kao neki trenutni "presek" dokle se stiglo u životu i bude nekako lakše i rasterećenije posle njih.
- "Pa gde si bre, sinak, reče da ćeš da dođeš još pre tri sata!"
- "Jebi ga, brate, sedoh sa Goksijem na po koju i uđosmo nekako spontano u "život i mi" priče!"
Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.
Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih i nesnalažljivih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, kamena tvrdjava sva u lišaju i mahovini, načeta ludost u službi zdravog razuma. Svakoga ko poseduje Andromedu odlikuje i tračak sujete, jer svakome je njegova Andromeda najlepša. Uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, ona se širi i skuplja oponašajući pluća univerzuma, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše čezneš i žudiš. Druge ne smeš povesti tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti - na letimičan pogled deluje blistavo, a opet, ta blistavost materije i duha neiskusnom posmatraču može delovati zastrašujuća.
Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju, nalazeći jedino prokletstva ljudske pohlepe i tragičnu patnju postojanja. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama ispod pazuha. Tamo jedino mogu biti svoj, sam sebi prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.
Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju iskre žudnje i zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim krmu ka nepoznatom pravacu, ćutanju, drugujem sa mislima koje ne trebaju ograničenu reč, zvukovima koje daruju instrumenti koje sam jedino za sebe izmislio. Nema gladi, hladnoće, sujete, prohteva, zahteva, jasno odredjenih pravila, tebe, mene, civilizacije..
Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti iz daleka. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo početna stanica sa koje sam krenuo davno, vrlo davno.
Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih slova i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti u ograničenosti vremena i postojanja, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, um neslućene dimenzije a ljudska sudbina jedan novi smisao. Ne postoji ni jedan vid barijera ni iskušenja - samo pobeda.
A onda nekako prokrijumčare zgusnuti snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.
- Kevo vratio sam se.
Muk. Čekanje. Pomirujući osmeh.
- Sedi prvo da jedeš, nisi ništa uzeo u usta danima, a onda se sredi pa idi malo medju ljude. Zaboraviće te.
- Koliko sam bio odsutan?
- Eonima. Nešto kraće nego obično.
Ruta koju svi moramo trčati. Neko krene prije, neko kasnije ali svi smo na stazi i ostajemo sve dok možemo izdržati. Neki odustanu zato što su krenuli ranije, drugi nastavljaju dalje jer još uvijek mogu a neko pak odustane izbog prepreka i problema koje susretne na stazi. Većina ne odustaje svojevoljno i mi ih razumijemo jer znamo da ćemo i mi nekada morati stati. Na tom putu čovjek trči i sa ljudima koje vremenom zavoli, baš zato što su tu, trče uz njega i želio bi da ostanu uz njega na tom dugom putovanju.
U jednom trenutku pronađemo osobu uz koju bi mogli trčati zauvjek ali smo svjesni da će doći trenutak kada ćemo ipak morati stati.
Period u životu muškarca pre stupanja u bračne vode.
- E, moj prijatelju, ja sam ti u prethodnom životu imao...
- Čekaj, šta, ti veruješ u reinkarnaciju?!
- Ne, bre, nego hoću da kažem, pre nego što sam se oženio.
Za većinu građana je postao mnogo loša navika...
Ono što ti se desi kad ti neko cimne stolicu na kojoj se u tom trenu klatiš.
Mare se klacka, Mirko ga cima.
Mare(vidno uznemiren): Pa majke ti ga nenormalne je l' sam ti rekao da batališ to da mi radiš?! Usrao sam se bre! Video sam oca, majku, brata, setio se bežanja od murije u trećoj godini srednje...
Još jedna od glavobolja naučnika sa univerziteta u Masačusetsu
Neverovatno je koliko u srprkom jeziku postoji izraza za meru nečijeg pijanstva, ali još je neverovatnije koliko ti izrazi nemaju veze s alkoholom i njegovim učinkom na um i telo.
Predškolski uzrast: PIJAN KO SVESKA
Školski uzrast: PiIJAN KO SVESKA
Zrelo doba: Muškarci su hranitelji porodice, tako da vam trebaju predmeti rada (PIJAN KO DASKA, PIJAN KO LETVA) i sredstva za rad (PIJAN KO ĆUSKIJA). S druge strane, veliki broj žena svoju punu životnu ostvarenost postiže materinstvom, što nas opet vraća na PIJAN KO MAJKA
Smrt: Ovo je barem lako: MRTAV PIJAN, MORTUS PIJAN, PIJAN KO ZEMLJA
