Halid Beslic-Hej zoro

Stanje koje nastupa nakon dugog procesa razjebavanja levog tastera miša, kada on počne reagovati na tek svaki drugi ili treći klik.

Raskrstiti sa starim načinom rada i preći na nov i pomalo rizičan sistem koji može doneti veću dobit ali i odneti sve. Okrenuti ćurak, oterati sve u kurac i početi ponovo sve iz početka. Samo se najhrabriji usuđuju na ovo.

Uz masne fote i igru "flaše", jedna od najčešćih tinejdžerskih igara na privatnim žurkama. U igri jedna osoba drugoj postavlja pitanje "Istina ili izazov?", ako se ovaj opredijeli za izazov mora da odradi neki poduhvat (da poljubi neku curu, da proba cigare, da eksira određenu količinu cuge, da skine određeni dio garderobe, da istrči u gaćama na snijeg i sl.), a ako se odluči za istinu, onda mu se postavlja neko vrlo škakljivo lično pitanje na koje on mora (bar u teoriji) iskreno da odgovori. Nakon toga onaj ko je odgovarao bira slijedeću osobu kome sada postavlja pitanje istina ili izazov i tako se igra nastavlja. Igra je odlična jer podstiče slabljenje inhibicija (ukoliko se opredijelimo za izazov), odnosno povećanje povjerenja (u slučaju istine).
Sve u svemu, dovodi do zbližavanja, komičnih scena, zagrijane atmosfere, opuštencije, a nekom se možda posreći pa na kraju ispadne i nešto konkretno.

Ako je rečenica "Mama, mama, zašto se naš vulkan dimi??" u antičkoj Pompeji bila najava katastrofe, onda je pojava iz naslova definitivno katastrofa u najavi.

Eh, kad se samo setiš...Dvetisuće-i-neka, uporno odbijaš da se povinuješ savremenim internet tokovima, bauljaš po nekakvim Forumima, krstaricama, humorističkim sajtovima...i onda, bukvalno preko noći, zbog neke jebene Milene iz Blokova praviš svoju fejsbuk stranicu, tvoj prvi znak da uopšte postojiš na ovoj planeti, za mnoge i jedini (vidi: twitter). Brzinom pojavljivanja Ace Vučića na licu mesta pri nekoj od prirodnih nepogoda (poplava, požar, cunami, invazija vanzemaljaca na Feketić) otkrivaš jedan potpuno novi svet i vremenom postaješ punopravni član istog: šeruješ, lajkuješ, postuješ (najčešće Šabanove pesme i ponešto od EKV-a), stokuješ, hotuješ, je-suis-čarlisuješ...i sve to čineći sa bezbedne udaljenosti sopstvene tastature, analogne onoj Mire Marković u Moskvi.

Ali onda osviće i taj dan, dan koji nikad nisi mislio da može da svane i tvoj tajni virtuelni svet se ruši poput očekivanja roditelja kad im ćerka dovede dečka crnca na gajbu: tvoja majka pravi profil na fejsu. Pakao. Odbijaš njen frend-rikvest (šveca, normalno, nije), blokiraš je maltene istog sekunda u drugom tabu...ali u panici i ne stižeš da primetiš da ti inbox već jebeno ključa od notifikacija, brana je popustila i reka u nezadrživom naletu kreće da čisti sve pred sobom. A Vučića nigde na vidiku... 

Širom ove naše Planete na koju imamo čast da smo osuđeni, odomaćeni naziv za antidepresive. Opšteprihvaćen i pomalo duhovit eufemizam za vrstu lekova čija svrha, doduše, nije nimalo duhovita ali je zato urnebesno uzaludna. Uglavnom, ono što apoteke u Srbiji najčešće NEMAJU a kafane rado ZAMENJUJU.

Jebiga. Razboli se čoveku duša, ispuva se k'o paradajz iz staklenika kad ga bocneš viljuškom i ne možeš je više napumpati u prethodan oblik pa da ga jebeš. Uplaši se, šta li, pokunji i sakrije u najmračnije kute ljudskog tela i neće odatle da izađe ma šta god joj radili. A čovek, šta će, pokunji se i on i pobegne sa reflektora Života, gorko žaleći što je tu ulogu uopšte i prihvatio da igra. I desi se ono najgore - ostane, siroma', sâm sa sobom. A nema ničeg goreg, dragi moji, nego kad čovek ostane sâm sa sobom. Jednostavno, nije za to stvoren i gotovo. Bolje bi mu bilo i da je u zatvoru, okružen najgorim otpadnicima od društva, neg' tu gde je sada, okružen samim sobom. Zaokupi mozak svim nijansama crnih misli i "ode u kurac" - što bi rek'o naš narod - odakle povratka nema redovnom autobuskom linijom ili crvenim cipelicama Doroti Gejl.

Elem, zabrinu se majka, otac, baba, muž/žena, prijatelji, uža rodbina ( jer neće da šire )...Naposletku i komšije počinju da primećuju promenu u, inače, "tako razdraganom držanju". Sumnja se u početku kolektivno na promenu vremena, pokvaren stomak, ljubavne jade ili na neku od kombinacija istih, tumače se simptomi i ovako i onako, pljušte saveti sa svih strana, svi bi da pomognu kako znaju i umeju. Onda se seti neko pametan da zovnu doktora. "Ma, šta oni znaju?!" - dovikuje rendom osoba sa dobronamernim izrazom lica - "Još će da nam našeg/našu...proglase ludim/ludom, pa kako ćemo onda od stida na ulicu?!". Ipak, u najvećoj tajnosti i sa kvalitetno osmišljenom pričom za ljubopitive interesente, mučenika ili mučenicu odvode kod "lekara za glavu", razbijajući tako stari porodični tabu o nekakvim padovima sa šljive čukundede Gvozdena od pre skoro jednog veka.

To cenjenog drmr-a, međutim, nimalo nije interesovalo. Susrevši se sa "bolesnikom" i revnosno pribeleživši njegove reakcije i sopstvene konstatacije na neko blokče, on nakon par minuta dolazi do jedinog mogućeg rešenja koje je u korelaciji sa količinom znanja stečenog nakon 15 godina studiranja Medicine i još toliko radnog iskustva sa "najgorim slučajevima" - TABLETE...

Sredstvo za manipulaciju kontakata.

Mistični proizvod domaće kuhinje, naročito u Banatu. Tako kifličast, posmatran sa one uže strane izgleda izuvijano kao nautilus mada nekako podseća i na beskonačnost. Beskonačnost čega? Univerzuma možda? Ne znam. Ali vrlo verovatno da kiflica može da komunicira sa istim. I ta reč ''kiflica'', ki-fli-ca. Zvuči nekako nadrealno, kao da zvuk rezonira nekom božanskom nijansom.
Pretpostavljam da je ta veza sa okeanima jedan od razloga zašto ih ljudi ubacuju u frižidere, dok se ne udave u vodi i onda ih vade napolje, gde se smatra da su savršeno jestive, i isto toliko ukusne. Pa ih onda ponovo vraćaju u frižider. Jer to nisu nesavršene pogačice, to su ki-fli-ce.
A takođe veza sa univerzumom im omogućuje da ih domaćica poslužuje svojima do u beskonačnost, dok ne počneš da pljuješ kifličastu materiju na usta.
A, da, i istu često pune paštetom za deset dinala. Ali nema veze, to je kiflica, ona će sve te ostatke vezivnog tkiva i emulgatora purifikovati u čisto proteinsku masu. Jer to je kiflica. Simbol savršenstva i perfektnog skrobnog oklopa koji uopšte, ali uopšte ne menja ukus čak ni nakod dvadeset dana.

Jedite kiflice, Koliko ih god ima, jedite ih. Ne prestajte da ih jedete. I volite. Svi volite kiflice. Ja volim kiflice. Obožavam kad dobijem prepunu kesu kiflica. Za slavu. Za rođendan, za dan kad sam nalakirala nokte. Volim... Volimo kiflice. Dun... Dun... Dun...

To je izraz koji se koristi obično kad ste u žurbi i nema vremena za objašnjavanje gde idete...

Ono što kažemo nekome kad nas smara preko telefona, pogotovo ako se pomene vraćanje novca u razgovoru. U zavisnosti od toga gde ste, može se upotrebiti kancelarija, kladionica, tuš-kabina (da, ima ljudi koji i tu vode razgovore!), naravno, ulazak auta u tunel nije u opciji, iako je i to sasvim providno.

Neugodna situacija u kojoj vas boli čitavo tijelo. Bilo da je to posle sinošnje pijanke, bilo da je posle prve partije fudbala sa ortacima, nakon više od godinu dana, bilo da je posle kvalitetnog seksa, bilo da je posle nekog fizičkog rada.

Slomljeni, sažvakani, pljunuti nazad pa ponovo slomljeni osjećaj.

Odgovara vam u potpunosti. Šta god da je u pitanju perfektno se slaže uz vaš imidž i karakter. Gotovo da vas opisuje, vaše drugo ja.

Čarobna reč kojom se oslobađate od obaveza koju pokušavaju da vam nametnu druga lica(roditelji) ili pak kao kratko ali jebitačno obrazloženje svog sadašnjeg položaja.Roditelji obično idu ovom analogijom-''ako ne uči-neće spremiti ispit,ako ne spremi ispit-neće ga položiti,ako ga ne položi-neće dati uslov,ako ne da uslov-pašće godinu,ako padne godinu-moramo da mu platimo obnovu,ako mu platimo obnovu-tata ne može da sredi svoju kantu od auta a mama da kupi novu mašinu za pranje sudova i kosmodisk.***

Још од тренутка кад је Пинокио почео да фарба добру вилу не желећи да сазна како је изневерио маторог Ђепија, оваква форма лагарије и спрдачине није могла толико често да се сретне.

Универзална женска фраза пружања (не)искрене подршке приликом дијалога које је уско повезан са вишком килограма. Скривање истине ради неповређивања осећања. Ваљда. Јебем ли га. Увек је лакше слагати кад је неопходно, него испасти грбав.

Nekad bio pojam vezan isključivo za naučne radove, eksperimente, obrazovanje i istraživanje. Danas je prva asocijacija pri pomenu laboratorije, mesto za proizvodnju narkotika.

Pismo koje se čita na skoro svakom mitingu od nacionalnog interesa, kao intermeco između govora dvojice političara i služi da podjari atmosferu dok ovaj drugi ne skupi muda da izađe pred masu. Mala Milica piše tako da ti knedla u grlu stane, oči zasuze, a pesnica se stegne u bijesu usmjerenom prema krivcima za dječiju tugu.

Ko je mala Milica? Četvorogodišnje vanzemaljsko i sveprisutno biće koje tečno čita i piše, razumje se u matematiku, informatiku, politiku, civilne inicijative i vojne tehnologije sa posebnim osvrtom na bojne otrove. Uvijek u epicentru životnog zemljotresa, ali i dalje stamena iako prinuđena da moli za pomoć. Kroz tu njenu molbu provijava želja za normalnim životom koji joj je uskratio upravo onaj što je i izazvao masovno okupljanje.

Saljiva recenica koju upucujemo osobi koja nam je dosadila verbalnim silovanjem sa nekom pricom sa kojom mi nemamo veze, i to nesto ne mozemo ostvariti ni u kom slucaju,iz naslova je to pravljenje dece bez polnog organa, nemoguce, bas kao i veza sa nekom situacijom onoga ko ovo izgovara.

Ono što neki ljudi imaju urođeno i što zasigurno znači da će postati programeri. Pojam "cerebralni" odnosi se na mozak, a "algoritam" na poremećaj isuviše logičnog rešavanja nekog problema.

Amaterski fotograf iz SAD-a koji je preko noći postao veliki ložač mase. Takođe čovek koji je napravio prvi korak u stvaranju Fotošopa. Fora je u tome da je on na jednoj svojoj fotografiji primetio nejasnu siluetu njegovog mrtvog rođaka, ali je provalio da je slučajno stopio sliku svog rođaka sa svojim autoportretom. I tada je dobio ideju. Tako je jedno vreme ložio masu (primenjujući isti taj postupak), a jednom je tako naložio i udovicu Abrahama Linkolna. Međutim, ljudi su ga provalili zato što su na slikama primećivali sve više i više živih osoba i Mamler je na kraju optužen za prevaru.

Osoba koja ima izrazitu potrebu da zna sve o tehničkim uređajima, raznoraznim spravama, opremi... 99% njih su muškarci. Najrašireniji od fetiša koji se mogu javiti su fascinacija automobilima, zatim oružjem i vojnom tehnikom i mobilnim telefonima a postoje i specifične, uske ciljne grupe - likovi koji se lože na muzičke instrumente i opremu (pre svega električne gitare), fotografsku i video opremu, informativne tehnologije, ribolovački pribor...

Glavna karakteristika ovih likova je da, na primer, u prste znaju karakteristike električnih gitara Fender Stratokaster i Gibson Les Pol a da sami na gitari umeju da odsviraju 2, 3 akorda. Ili da satima raspravljaju zašto je ruski Kalašnjikov bolji od američke M16 a da pri tom nisu pucali ni iz vazdušne puške. Itd, itd, primera je mnogo. Prepoznate ih po tome što im je na desktopu slika omiljenog gedžeta, satima mogu da prelistavaju online kataloge, redovno kupuju magazine gde se daju pregledi najnovijih "igračkica". Bez izuzetka su aktivni na jednom ili više internet foruma. U gradu su u stanju satima da dave društvo sa "gear-talkom", mada obično vise sa istomišljenicima sa kojima vode beskrajne rasprave o tehničkim karakteristikama uređaja (automobila). Kada ne daj bože da nalete na nekoga ko je profesionalac u oblasti koja ih zanima, udaviće ga pričom i gomilom pitanja i pokušati da ga zasene količinom svog znanja sa entuzijazmom malog deteta.

Tehnički fetišizam je, u suštini, svojevrstan oblik mentalne masturbacije, veoma raširen kod muškaraca.