Grub izraz kada se lepšem polu nešto ne može sa lakoćom objasniti, onda se vrši upotreba jezika za gluvoneme tj. objašnjava rukama a u izuzetnim slučajevima i nogama.

Objavljen od strane selektora fudbalske reprezentacije Srbije, predstavlja znak da svi oni koji makar malo prate fudbal, a imaju trenerske ambicije (98% muške populacije u RS) mogu da počnu da komentarišu izbor igrača. Selektoru se zamera što nije pozvao pojedine igrače (obično one starije od 30 godina (koji su pritom izjavili da neće vise da igraju za reprezentaciju, ali to većina njih koji komentarišu ne znaju, a i zašto bi, kad znaju selektoru da ospuju majku na 348 različitih načina), one koji nisu igrali zadnjih godinu dana (nego u svojim klubovima glume radijatore i greju klupe) ili su pak igrali ali nisu dali gol u zadnjih 16 utakmica)) i obavezno sto je pozvao mlade igrače (obično one iz Zvezde ili Partizana (a tu postoji pravilo da pljujes igrace onog tima za koji ne navijaš i pritom na 348 različitih načina psuješ majku menadzerima koji "guraju" te igrače, direktoru FSS i selektoru (naravno))).
Oni malo duhovitiji "selektori" pisu rečenice tipa "Hoće li mi neko reći šta radi Šćepovic u napadu? Pa on ne može da da gol ni kad je minut ćutnja!!!" ili "Gde mu je Zdravko Čolić, on zna dobro da peva Bože pravde" ili pak "Mislim da možemo da rezervišemo babe narikače za sahranu reprezentativnog fudbala".

Poznat izgovor babe kad joj nešto zamerim.

Etiketa porekla, zalepljena na sve ono što si dobio za džabe.

Iz malog mozga prepoznati rješenje kao ozbiljnog problema čovjeka kojem gori pod nogama i ne propustiti priliku podjebavanja istog.

Stajling stajlinga bez. Oldskul sleng za način oblačenja pre svega namenjen za drevno-mušku i drevno-popularnu aktivnost tzv. raspadanja, bleju na klupicama u kraju et d moust, a onda i za, tipa, bacanje đubreta, odlazak u kladionu/prodavnicu i, uostalom, sva druga mesta za koja vam iskreno eksplodira kurac da li ste obuli dve iste čarape ili vam FUBU trešu krasi flekuštara veličine jebene naftne mrlje u jebenom Pacifiku. Ono - nabaciš par stvari na sebe i doviđorno. Ionako si latentni klošar u duši, brate, bole tu kurci.

Elem, sâm nastanak naslovnog izraza je najverovatnije posledica nekakve šuntave igre rečima sa imenicom "apatin", odnosno pridevom "odrpan", bez sumnje iniciranom potajnom željom svakog od nas da barem u lokalizovanoj javnosti može da se oslobodi civilizacijskih stega, da ne kažem da može da počeše muda kroz rendom vremenom-nastalu rupu u garderobi i bude k'o Adam pre jebenog lista, jebem mu majku da mu jebem stvarno. Srdačan.

Израз којим на елоквентан, културан, штавише софистициран начин желите/покушавате да порекнете нешто што је и више него очигледно.

...9389. godina, negde na teritoriji antičke Donje Mezije... nekadašnji rimski grad Justiniana Prima... noć pred sahranu... ritual čuvanja pokojnika...

Rajko: Kad već pominjete Srbe, da li možda znate nešto više o njima? Da li ste znali da je ovaj običaj čuvanja pokojnika ostao baš od njih?
Ištvan: (šapatom) Sad kad opet krene sa nekom filozofijom, njemu definitivno treba oduzeti vremenski modulator.
Mate: (šapatom) Ili mu zbraniti onaj ćaj od Prunus domestice, što ga on nazivaše rakijom... hahaha?
Behrami: Stari ti bi mogao da odmoriš malo!
Mate: Ti Srbi, jel' to beše neko izumrlo pleme, nešto kao Huni, Avari, Vandali?
Rajko: Vidim da niste baš upoznati... a i ti mili moj Mate što tako iza leđa spomenu rakiju... da znaš samo, i ona vam je od njih... a pošto je duga noć pred nama iskoristiću priliku da nešto prvi put kažem o sebi... ne samo o sebi, nego i o vama.
Behrami: Kakve sad to veze ima sa Srbima?
Rajko: Ima i te kako. Sećam se priče đeda...
...
Pre tačno osam hiljada godina moj pra-pra kurajber Miloje Serbski, konjanik oklopnik krenu baš iz ovog mesta... :Huuuu: (uzdah i suza na lice staračko)... krenu sa svojom vojskom na Dardanijsko polje u boj, kasnije se to zvalo Kosovo... Behrami je verovatno čuo i njegovi su iz tog kraja.
Behrami: Jeste, čuo sam... i to da su Srbi na tom polju doživeli strašan poraz i od onda im se briše svaki trag.
Rajko: Daleko da je tako moj Behrami. Mi smo nakon toga na ovim prostorima, obitavali još oko 2000 godina, nas je samo istorija zatrla i sve ovo se ni bi sada ponovo nazivalo rimskim nazivima, već srpskim... i ovaj jezik što govorimo nije nikakav Balkanski no nekadašnji Srpski.
Ištvan: Oćeš da kažeš da si i ti od Srba?
Rajko: Naravno. Ali to sad i nije više bitno. Da nastavim...
Mate: Samo ne moraš toliko detaljno, krati slobodno! I isprićavam se meni je deda prića, da se ovaj Balkanski jezik nekada zvao Hrvatski a ne Srpski.
Rajko: Znam da nikada nisi voleo moje priče, skratiću koliko god mogu! A te izumrle Hrvate što pominješ... samo da znaš da su ti i oni bili nekada Srbi.
Mate: Nije točno! Hrvati su bili naslednici Ilira a ti Srbi neka Slovenska pljačkaška banda.
Ištvan: Daj pusti čoveka neka priča! Kao da je bitno ko su sad Hrvati.
...
Rajko: I desi se tada velika bitka, bi baš na Vidovdan... divlji udariše na pitome... Islam na Hrišćanstvo... Azija na Evropu, a samo Srbi kao okosnica... I junački se borismo protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, borismo i izgibosmo, ne svi ali podosta, 60 000 muškog življa, porobiše nam zemlju... pa jebaše i oca i majku 500 godina potom...
Tamo ti negde u 19. veku konačno zbacismo okove turske i krenusmo da jačamo kad eto ti nevolje opet, udariše Germanska plemena... u dva navrata i to žestoko. Ginusno i tada, al' preživesno opet... pa napravismo pakt sa tim Hrvatima, što spomenu Mate i s još nekima.
Kratko potraja, kol'ko zbog međusobnih čarki, tol'ko i zbog snage koju imadosmo tada, te opasnosti po velike sile.
...
Puče fudbal raziđe se društvo... okriviše Srbe za pocepanu loptu!
Svetski ''čuvari mira'' poslaše nam anđela, ''milosrdnog''. Nova stradanja. Mi Srbi rešismo da menjamo nešto tada, da se složimo i okrenemo novi list!

Ištvan: Ko bi rekao?
Rajko: Ma šalim se samo... hahaha! Priča postaje previše sumorna pa da osvežim malo. :Sine aj nalij još po jednu!:
Mate: Ajde sipaj i meni!
Rajko: Posle tog anđela, bili smo sluge, robovi... dođosmo do zaključka da je bolje biti rob nego Srbin, biti miran, tih, ljubiti dupe drugima i živeti a ne stradati, u stvari samo životariti.
... Napravismo kobnu grešku, polako, polako... bivasno sve manji i manji... mešasmo se sa drugima, nekada nedostojnima i nekadašnjim neprijateljima. Oni viđeniji se razbežaše i razastrše po svetu kao Cigani. Nametnuše nam nove jezike i imena, novu ''kulturu'', izgubismo sve... Državu, naciju, tradiciju... postadosmo čerga, a čergu vetar odnese...

... starac ponovo zadrhta i krenu da jeca, spomenu pokojnika ponovo, pa šakama prekri lice... i ostali se zamisliše i zaćutaše... Mate zagrli Ištvana pa spomenu i sopstvenu tužnu sudbinu i gubitak identiteta, reče: Mislio sam da ovo nikada neću reći... ali... bolje je biti Srbin nego rob!

Guljenje trupaca, rezanje čekija. Sportska disciplina pravih muškaraca. Odvija se u za to specijalno konstruisanoj areni zvanoj "pilana".

Fakultetsko obrazovanje -nije potrebno.
Škola uopšteno -nije potrebno.
Leđa -treba jašta.

Počinje se posle trogodišnje srednje, a oni napredniji već posle osmoljetke. Samo najinteligentniji primerci uz veliko požrtvovanje uspeju da dođu do zvanja "gonič brente". Brentista je dakle sve i svja. On prvi iz kazana sipa pasulj na pauzi za ručak. On ima pravo najviše da sere o odnosima Kine i Senegala i njihovom uticaju na nestanak biodiverziteta u prašumama Amazona. On ima najmanje zuba.

Rakija je skrivena iz testere. Vrlo lukavo, jer kada bi gazda pomislio da će iko normalan sakriti alkohol iza rotirajućih elemenata. Vidiš kako su pametni brentisti, sjebali su gazdu. Posle kad ostanu bez ruke traže odštetu od istog, ali prc, nisu prijavljeni a gazdin pašenog radi u inspekciji, a zet u SUP-u. Radi s jednom rukom kotejebe. Al bar si bio uljeskan svo ono vreme, opet si doskočio Jovi Pauku (gazdi). Nema brale, ko će seljaka da prejebe, pa on gonio telad preko granice, a čuvari za njim, a on pusti jedno tele levo, jedno desno, a sam spuči pravo i pobegne im. a ha-ha kako ih je zajebao.

Jeste dobro leglo ladno pivo posle 14 sati nošenja daski. Upišider mala na crtu nije još legla plata. Dođem kući, stavim slanine i vruću crepljiku na petu jer sam se ubo na zarđ'o ekser, kaki tetanusi kake pičke materine, ionako knjiž'ca nije overena.

Samo... žao mi opanka, nov, kupio u Rumi trećeg, zkaišom. AL bole me brige, ja sam gonič brente.

Inače internet klub u Živinicama (grad u BiH) poznat svima u krugu od 163,2 kilometra, što je znanstveno dokazano. Pored toga što je internet klub, klincima je poznat kao štek-mjesto za pušenje, a malo starijima za travu i lokanje raznoraznog pića, pa i mjesto za liječenje živaca (zidovi su uvijek krivi).Gazda Damir ima velike prihode, pa sa vremena na vrijeme prekreči rupe i instalira koju igricu. U Saffian zalazi svako, npr. mali Mihro, veliki Mihro pa i mnogi šabani većini ljudi nepoznati.Uglavnom svi su tu. Istraživanja su pokazala da je Saffian glavni uzrok nestanka porodica u Živinicama.

Možda jedna od najčešćih(ako ne i najčešća) rečenica svakog TV šoua sa eliminacijom. Rečenica koja podiže tenziju, razbija dosadu, a za cilj ima da odvuče naivnog gledaoca ispred malog ekrana. Posle ove rečenice idu OBAVEZNO reklame, a gledalac ne bi li propustio odluku pobednika mora da odgleda reklamu o nekom totalno ne interesantnom i beskorisnom uredjaju...

stalno klanje cije je prijateljstvo jace musko ili zensko?

Mariška koju ćoman-uzgajivač neguje na nekom skrivenom mestu.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Vojvođanski arhaični izraz koji je i dan danas u upotrebi, a koristi se za osobu koja je blentava, dobroćudna i koju mnogo volite, baš ponajviše zbog toga.
Izgovara se šaljivim tonom, onako sporo, po laloški i sa produženim akcentom na "o".

Izraz upućen osobi koja uporno pokušava da vas nagovori da kažete ili uradite nešto o čemu nemate blage veze, pa strepite da ćete ispasti glupi ili smešni. Ili dva u jedan.

Izraz koji će mnogima biti poznatiji u obliku „kruha i jezika“. U neka prošla vremena (nažalost ima toga i danas) kada u lošije stojećim kućama često nije bilo dovoljno hrane za mnogobrojna gladna usta, bio je to čest odgovor na pitanje: A što ćemo danas jesti?

Kruva i vonja čini se još teži, da ne kažem tužniji izraz. Čula sam ga u filmu „Servantes iz Maloga Mista“

Psovka kojom izražavamo zgražavanje nečijim stepenom "obrazovanosti" ili čovečnosti, ili oboje.

Danas nije lako bit' normalan, a bit' nenormalan je još teže. Najlakši način da postaneš nenormalan i pođeš u pičku materinu je - da počneš da pišeš pjesme.

U današnje vreme ovakav dijalekt je u upotrebi tokom telefonskog poziva koji se odvija dok ste u društvu a roditelji baš tad pozovu, klasični odgovori su : da,ne,ok,ajde,možda.