Lik sa Parkinsonom.

Ljudi došli još pre dva'estinu godina, ali bez obzira da li su došli sa svojih 12 ili 42 godine, nema šanse da se prilagode lokalnom jeziku. Niko normalan im i ne zamera, samo nekad zna da bude smešno.

Bogataški monokl.

Najgadniji izraz crnogorskih ''šmekera'', uglavnom barskih.

Povuci me za kurac, u slengu.

Potresna priča.

Keva živi u šumi, ima ćerku dronfulju najveću, koja se potajno već duže vreme vata sa Bakijem, šumarom. Htela žena jedno pre podne da obiđe stara-majku koja je imala kuću tu blizu, preko brda. Put do bakine kuće bio je asfaliran. Normalan. Sasvim običan za seoski put kod nas. Međutim ova Crvenkapa dronfulja se seti da kao bude fina i uzme da odnese ručak, a usput svrati do Bakija koji je krao državnu šumu, malo dalje od glavnog druma. Krenu ona putem zatim, uđe u šumu. Ide ona ide, ptice cvrkuću ona peva "Ja sam kurva mala džiberu sam dala" i odjednom šušnu žbun. Kad iza žbuna Vuk se uštekao, ušiva čarapu čo'ek, ide zima, žena ga ostavila i čopor mu pobego. On onako gladan, nikakav k'o cigan ispred pozorišta, pita Crvenkapicu da mu da neki dinar ili nešto iz korpe.Crvenkapica mu opsova milosnu majku onako kurvinski. Vuku je to jako teško palo jer ga je keva sama podizala i on je bio mnogo vezan za nju, dok je nije pojeo kad je udarila zima. Vuk razjaren onim što je čuo poče da juri kurvu.Nije bio mnogo brz pošto je bio jako gladan, a crvenkapa uhranjena dugonoga kurva brzo je trčala. Spustila se na drum jer joj je tu bilo lakše da beži i krenu trkom ka bakinoj kući. Uđe u kuću, dok je vuk jurio za njom. Ona mu ona zalupi vrata ispred nosa. Vuk kuc, kuc, baba reče "ko je"?Vuk se razdra "Ja sam, mamu vam jebem, otvaraj oću da ubijem kurvu". Baka skinu dvocevku sa zida reče vuku da gvirne kroz špijuna, on gvirnu, ona opali, posle dođe i šumar da utvrdi da je ovaj Vuk stvarno mrtav i svi zajedno sedoše da popiju kafu i da se dogovore oko procenta koji uzima šumar kada proda Vukovo krzno.

Jaka, ljuta i vruća. Kao i žena kojoj je namijenjena.

Univerzalna poslovica na latinskom jeziku koja se prevodi po sopstvenom nahođenju u raznim situacijama sve u cilju da se ispadne pametan pred neukim narodom.

Mjesto gdje po nekim ljudima većina siromaha krije pare.

Ne da. Ne da, pa ne da. Džaba pokušavaš, ljubiš vrat, stenješ, vrtiš bradavice. Jok.

Suva ćeš doma otić' sa jajoima natečenim k'o u majmuna. Oprosti. A i jeba' te pas kad u moru lakih riba, ti na takvu naiđe.

Jedan od najboljih izgovora za izbjegavanje pozdravljanja sa osobom sa kojom vam se ne pozdravlja. Jebiga, ne ljubi ti se sa brkatom ujnom, ćaletovim ortakom, ili jednostavno želiš da izbjegneš grebanje sopstvenog lica o nečiju neobrijanu bradu.

Jato bokeljskih galebova dresiranih za vuču.

Putovanje iz šolje za kafu.

Pojava kad neki bolid pojede govno i načisto sjebe svoj život, prijatelji i porodica ga nekako uspiju spasiti od totalnog kolapsa, a on se nakon toga osjeća kompetentnim da drži predavanja na univerzitetima.

Izraz koji sam čuo u Crnoj Gori, pretežno od starijih ljudi.
Naime, škrip označava mesto, najčešće dva kamena između kojih je rupa koja se koristi kao univerzalna kanta za smeće. U škrip se baca mrtvo tele, flaše, pocepana garderoba pa sve do hemijsko-bioloških supstanci za koje se još ni ne zna.

Homo sapiens podvrste "isti kurac".
Levo? Desno? Koga briga, ionako se skreće.
Kafana? Stefan Braun? Pa ima neka muzika na oba mesta.
Fudbal? Kriket? Jebiga, oba se vode pod sport.
Pivo ili somersbi? Svakako će se ispišati.
Čovek čiji su stavovi apstraktna pojava, nešto poput srpske ekonomije. Priča se da postoji, ali nije naučno dokazano.

Društvena ameba, koja igra isključivo kako drugi sviraju, ne praveći razliku svira li Stiven Tajler ili Džole Džogani, da se tako duhovito izrazim.

Da sam prije 5 godina imao ovakav ljetnji raspust vjerovatno bih rekao da je bio savršen. Sada, najveća ocjena koju mu mogu dati jeste tri... na skali od jedan do pedeset to jest.
Zašto? Pa zato što u svega par pasusa mogu prepričati sve što mi se desilo u proteklih šezdesetak dana koliko je isti i trajao. Kad kažem "sve," mislim bukvalno sve.

Elem, dan pred raspust zacrtao sam sebi da ću očistiti godinu u avgustu. Odavno nijesam toliko promašio ali o tom-potom.
Naime, u avgustovskom roku ostavio sam tri ispita za polaganje a u Podgorici je to, jelte potonji ispitni rok. Nije da imam prostora da se žalim obzirom da nas ima samo tridesetak u mojoj, sada već bivšoj, generaciji ali opet bolje da krivim državu nego sebe za sopstveni neuspjeh. To svako radi, pa što ne bih i ja?

Eh, već prvog dana u okršaju između mene i pedesetak kila hartije izvukao sam deblji kraj. Iz nekog samo njoj poznatog razloga knjiga nije htjela da dođe do mene. Nije da to obično radi ali treba imati poštovanja kad vidi da sam umoran čo'ek.
Rezultat nakon 12 sati spavanja i još toliko sati gledanja u sunce - Pazl 0:1 masoni i ostala govna.

Ni drugi dan situacija nije bila ništa bolja. Opet greške u komunikaciji sa saigračima. Državna bezbjednost, evropska unija, NATO pakt, ruski tajkuni i ostala fizička i pravna lica koja mi žele zlo a predvode ih masoni i počinjem da sumnjam i jevreji (neđe smo ih ja i jedan drug negativno pomenuli a oni sve čuju) podižu svoju prednost na dva pogotka.

Premotaćemo film do otprilike desetog dana. Tad sam krenuo opet da treniram sa drugom na trim stazi tako da se raspodjela vremena značajno promjenila. Počeo sam da trošim 13 sati na spavanje, 9 na gledanje u sunce i 2 na trening... osim neđeljom. Tad bih se vraćao na "staro računanje vremena."

Tu neđe oko petnaestog dana jedan drug mi reče da će da ide na more. Taj drug mi je ujedno kolega sa fakulteta. Mlatili smo malo preko Morače, pričali o mogućoj vojnoj intervenciji u Siriji, kratkom filmu, čak i o projekciji srčanih tonova... doduše tu je više on pričao nego ja al' ajde.

Vraćamo se u dane opasnog treninga koji bez prekida traju neke dvije i po neđelje. Drugu sa treninga je bio rođendan.
Slavio sa još jednim likom kojeg niti znam niti poznajem. Dobar momak. Mislim i jedan i drugi su dobri momci.
Bile i neke đevojke i još jedan lik tamo. Rekao bih za tog tipa da je metalika. Ne volim metalike al' opet smo se fino ispričali o filosofiji, ženskim pravima i seksu.
Otišao kući neđe oko 2 ujutro i ispurnjao 17 cigara za manje od 2 sata. Ne znam zašto.

Nazad na dane treninga koji traju do deset dana prije ispita kada se pali crveno svjetlo!
Počinjem ubjeđivati sebe da i nije tako loše izgubiti godinu, fazon duže živim na računu starih iako u zadnje vrijeme češće ja njima dajem pare nego oni meni. Dobro je to.

Dolazi ispitna neđelja. Svoju filosofiju počinjem širiti po hodnicima mog fakulteta đe tješim ljude koji su nešto i naučili za vrijeme raspusta. Zapravo me boli kurac. Boli i njih kurac za mene. Doduše mene nešto manje boli kurac jer ja sam donekle altruista a ostali ljudi su mahom sebična govna.
Poslije mi bi pomalo žao par ljudi. Dobra su đeca al' makar ću imati s kim da iskočim na kafu poslije vježbi ako me zovnu. Ja inače slabo idem na kafe al' kad me neko zovne ne odbijam.

Elem po završetku ispitne neđelje rezultat je oko 60:0 u korist masona i ostalih tajnih društava koja preko chem-trailsa djeluju na moj nervni sistem i tako izazivaju lijenost.

Poslije toga sam još jednom iskočio sa onim kolegom da malo prozujimo preko Morače. To mi je bio drugi dan nakon rođendana. Za rođendan sam izio neki roštilj. Bili neki punjeni ćevapi i ražnjići sa slaninom. To dvoje obožavam (mada sam cijelo ljeto jeo odlično obzirom da je stara bila na odmoru).

Ove godine ću pobjediti masone.
Obećavam!

Suptilan način da nekome stavite do znanja da je u nekoj situaciji ispao ovca i da ga je neko opasno zajebao za nešto.

6. 9. 1822. godine, Negdje...
razgovaraju Sen Simon i Ogist Kont (dvojica osnivača sociologije)

SWEET_SEN says: đe si brate Ole? Šta mai?

OGGY says: evo sad došao iz pekare. Kako sam samo bijesan!!!

SWEET_SEN says: što lave? Šta bi? Da ti neko nije uvalio ljepila u kiflu?
OGGY says: ma jok bolan! Slušaj: dođem ja u pekaru, stanem u red ko čovjek kakav, čekam da dobijem svoj komad hljeba, nisam jeo već dva dana, poješće mi želudac sam sebe.. neće, pusti to, što me odvraćaš od teme?

SWEET_SEN says: šta sad na mene svaljuješ svoj želudac??!

OGGY: KO je spomenuo želudac? De da ti ispičam. Ne prekidaj me

SWEET_SEN says: dobro ajde. Čapri, nesto...

OGGY says: stojim tako, gledam one kroasane, skapah.. kad ti doletiše tri ili četiri srednjoškolca, uletiše preko reda i pokušiše zadnji kroasan. Hejjjj!!? Em nekultura, Em nekroasan. I znaš sta sam morao kupiti? Perec od tri dana. Sen brate, ljut sam. Ne mogu više. Ti si moj brat – pomozi mi...

SWEET_SEN says: šta treba buraz, samo reci. Tu sam za te...

OGGY says: danas sam zamrzio srednjoškolce.. gade mi se.. ne mogu ih smislit.. ja moram osvetu sprovesti... pomozi mi...

SWEET_SEN says: nije frka rođak, pomoći ću ti, samo reci sta ćemo...

OGGY says: želim nešto trajno.. nešto generacijsko.. nesto mučno, bolno, teško, mozgoparajuće, nešto naporno i žestoko, nesto sto ce proklinjati zbog patnje koju će im to nesto zadavati...

SWEET_SEN says: Heeej... Ajmo izmislit S.O.C.I.O.L.O.G.I.J.U................................

Čuvena rečenica iz serijala "Otpisani" usvojena i u drugim filmovima sa tematikom narodno-oslobodilačke borbe. Izgovarali su je mladi ilegalci, ljudi od čelika, kada bi ih pogodio neprijateljski metak. Bez obzira što su često umirali od tih rana, ili ostajali bogalji koji na nosilima pevaju ratničke pesme, junački su tvrdeli da ih je zrno samo okrznulo i da hrabro nastavljaju borbu protiv agresora.