Posebna vrsta reklama, a sve se uglavnom svode na isto. Autori reklame prvo udaraju tamo gde je najbolnije: nadju neku ekstra zgodnu devojku ili pak nekog bildera koji nam predstavljaju „revoluciju“ u svetu fitnesa, bodibildinga i čega sve ne vezanog za dobar izgled. Uglavnom su njihove prve rečenice zapravo pitanja tipa „da li vam je dosta da vas zajebavaju što ste debeli?“. Onda sledi priča o neverovatnom tehnološkom postupku koji je doveo do stvaranja novog 100% delotvornog aparata (sprave, pilula... you name it!), izlaze neki doktori, naučnici koji nas ubedjuju da ovako nešto u svetu još nije vidjeno.
Tada na scenu stupaju ex-debeli Amerikanci i Amerikanke koji nam iznose svoje teške životne priče, o tome kako su pokušavali sve da smršaju i nisu uspeli sve dok nisu pronašli ovo novo čudo. Onda idu i oni čuveni snimci-dramatizacije: crno bela slika, naš debeli junak se preznojava radeći trbušnjake ili neke druge „bezvezne“ vežbe, ili se klacka na nekoj spravi koja je daleko daleko zaostala za ovom novom koja se reklamira, sa izrazom muke i beznadja na licu. Posle toga obavezno idu prelepi snimci na kojima vidimo neke ekstra zgodne devojke ili momke, bez trunke sala, sa pločicama na stomaku i osmehom na licu kako zadovoljno rade na novoj spravi.
Na kraju sledi zaključak koji prvo daju ex-debeli Amerikanci i Amerikanke koji se sastoji od hiljadu reči hvale, a zatim i oni ekstra zgodni voditelji koji ukratko kažu da smo kreteni ako ne naručimo njihovu spravu.

Zli brat kralja Mide.
Dok kralj Mida svojim dodirom sve pretvara u zlato, kralj Šita sve pretvara u, pogodili ste, govna (dobro, fekalije, da se kulturno izrazim). I više od toga! Samo svojom pojavom to uspeva, neki put je dovoljno samo tu da prošeta i eto ti govana preko guše.
Njegovim podanicima je najteže. Bar u početku, posle se naviknu (gadna stvar ta habituacija). Kad im se to non-stop servira, ljudi otupe, prestane da im smeta, čak pomisle i da nije to tako loše i traže još. Čak i kad se vrednost toga izražena u kuricima povećava vrtoglavo. Šta će, mučenici, drugo nema i da hoće.

Najefektivnije sredstvo za rešavanje probavnih problema.

sarkasticna primedba na "reklamu", koja bi trebalo da vas natera na greh, a tera vas na povracanje

Fraza ili Pojam koji je širi od internih fora ali uži od slenga. Koriste je pripadnici jedne ili nekoliko generacija, jer je bila aktuelna kad su oni bili klinci, a nastavili su da je koriste i kasnije tokom života. Najčešće su to stihovi iz pesama ili replike iz filmova, reklame...

Crna minuta dnevnika sa loše zamazanim optimizmom preko pa probija ispod sveže namolovani Dom kulture koji se ljušti sa ikonama SFRJ samoupravljanja: izgrebana reklama za sok sa medvedom Miloduh kome je besni arbanas izbo njušku da igra uz taktove zek zek dadumle, dadumle dadumle.

Isti tekst koji se danas čita u dnevniku napisan je još 1905. u Politici i otada se ponavlja svake godine, prvo u novinama a kasnije i na televiziji:
...A opština Trgovište je jedna od najsiromašnijh opština u državi. Već godinama ovo mesto odumire i primetan je povećan broj stanovništva koje se iseljava iz ovog siromašnog kraja. Nekadašnja fabrika za prozvodnju kučine i valjaonica vunene mrkve i repromaterijala prestala je sa radom pre 80 godina. Međutim, preostali radnici i dalje dolaze na posao da odigraju jamb i bace Turčina dok se direktor krije u dimnjaku i zavija na vlaškom. Svake godine iz ovog kraja iseli se jedan od braće Tončev a preostali izvrše ćelijsku simbiozu pa se podele na novo stanovništvo kao kad se od preostalog testa iskamči još poneka čašom obilkovana vanilica. Ono što uliva optimizam je da je u poslednjih godinu dana primećen čopor izgladenlih vukova koji se izgleda trajno nastanio na padinama Trgovišta. Međutim, problem bi mogao da bude što postoji opasnost da Jovan Memedović pozove onu ženu iz Norveške što se bakće s kurjacima pa da pokolju čopor kako bi proizveli suvo sivo vukovo meso za izvoz na tržište Memedovićeve trpeze.

Emisija velikog doajena srpskog novinarstva, Vanje Bulića. Čuvena po tome da se selila sa televizije na televiziju, i redom ih povlačila u ponor. Ipak, i pored toga se održala na malim ekranima već decenijama. Poslednji put viđena je na OBN-u.
Ono što je karakteriše je širok dijapazon gostiju. Neke od eminentnih ličnosti koji su sedeli za ''onim'' stolom su: moj komšija sa prvog sprata, kasirka iz Maxi-ja, ludak iz kraja koji smrdi na urin i dere se da je video NLO... Stručnjaci su čak izračunali da je veća šansa da vas pogodi grom, dok vas Papa gazi mopedom na pešačkom prelazu, nego da se bar jednom ne pojavite kod gos'n Bulića u emisiji.

Trenutak, kada ce igrom slucaja (sto bi rekli RANDOM-om), a za koji se pretpostavlja da ce biti 2012 godine, doci do nestanka sveta kakvog poznajemo.

Iz moranja dići nepovoljan devizni kredit za stan.

Dolazi leto, more nas zove, kao i svake godine kad krene sezona. Pošto nam je Crna Gora najbliža, a ranijih godina je u Grčku, Bugarsku i Španiju bilo mnogo teže otputovati, ljudi su najčešće letovali u Montenegro, odande su dolazili sa raznoraznim iskustvima, ali u jednom su se ipak složili - smeštaj je uglavnom uvek malo drugačiji nego što su ga agencije ili domaćini izreklamirali..Jebiga, sezona je sezona.

Potvrda da su u kontekstu sve, samo ne lepi kakvima se izolovani čine.

Pošten svet se već raduje proleću, behar probeharao, dani se izdužili a prijatne večeri ti se nude miristne i zanosne, zimska garderoba već spakovana na dno plakara (dole i iza, da se zaboravi da postoji), sočni sokovi krenuli kroz biljke, hormoni kroz mladost, a prijatno uzbuđenje kroz starost potaknutu sećanjima na neka davno prošla proleća. A onda se pojavljuje ona, rešena da iskoristi besplatnu konzumaciju do kraja, bez obzira što će sneg koji sruči na rascvetale voćke potrajati kraće od reklama na „Pinku“, tek toliko da zablati neopranu zimsku prljavštinu na ulicama i da prokvasi laganu obuću izenađenih šetača.
Da bar može čovek poštenog sneška da napravi pa da ga gađa grudvama u glavu, da isprazni iz sebe frustraciju, da rastera pramenove magle zimske depresije koji podmuklo počinju ponovo da se skupljaju u glavi. Ni sneška, ni grudve ne biva od pišorka snega iako ovaj pada kao da hoće svet da zatrpa, da proleće nikad ne dođe.
I onda se narod nervira, premišlja da li da zaroni u plakar po šalove i kape, dok deci objašnjava da ne vredi da se iz podruma izvlače sanke jer će već sutra ponovo moći da voze bicikle, psuje i klimu i zimu i ovo ludo vreme što nikad nije bilo, sve je to od bombardovanja, haarpa i kemtrejlsa nemaš ti pojma sinko ja sam jednom zaglavio u snegu na prvomajskom uranku, a baba Marta viče nemoćnim glasom „Šta hoćete, ja na to imam pravo!!!“
Evo ti pravo, jebalo te pravo, jesi sad srećna? Aj sad, paljba, i da te ne vidim do decembra. Ko nije iskoristio konzumaciju, nek si jebe mater!

Poštovaoci Boba Dilana. Ili uzdržani cenjači Dejvid Bouvija. Pristojni dopuštači stvaralštva Pola Makartnija. Obožavaoci Ele Ficdžerald. U najboljem slučaju nisu slušali ali poštuju.
Čim neka ovako suviše poznata legenda, toliko suviše da je često nedoslušana osim dve pesme sa reklama, čim dakle ovako neki ugaoni kamen svetske kulture odapne ili ga rehabilituju nekim filmom, nagradom, matijom bećkovićem ili egzitom; odmah se, kao propratna pojava, stvore i verni komentatori rada i dela, pratioci i poštovaoci, izmile svuda okolo znalci, stručnjaci, odani poklonici i Teofil Pančić.
Udaraju pokvareno na sujetu prosečnoga građanina koji se zapita stani bre kako i kad stigoše svi oni da sve to preslušaju i kad su slušali tolko Edit Pjaf malo vrapče malo rambo, i dal je moguće da Teofilu Pančiću ni ovaj tristan cara nije promakao nezapaženo i da je baš odrastao na Čuburi slušajući ploče i Šabana Bajramovića. I kako niko nije odrastao na Sinanu nego uvek na kul Ciganinu. Ako nije kul Ciganin onda je Rumun ali isto kul Kusturičin učenik drug i mentor čuveni Moldovan sestre, Antiglobalista.
E čitao sam, Teofile, Jukia Mišimu, mnogo dobro; znam sine, ja sam odrastao na tome imam i autogram na stripovima o Zagoru, Bob Dilanu i Milanu Kašaninu a imam i original ratove zvezda figurice. Ja sam ti, znaš, jedan veliki poštovalac i znalac svega i kad god umre Bob Dilan ponovo ja ću da pričam o njemu na Rtsu el ti to jasno? A posle i na B92 i na Hrtu i na Palmi plus jer sam sve pratio i sve znam i ajde pitaj me nešto sve znam.

Cola = Coca Cola - originalno ime pre svega i marketinški izuzetno dobar trik, uz to i isplativ, jedino etiketa nije bila savršenog dizajna, ali EJ niko nije savršen.

Frutella = Fanta - ne znamo kome je palo na pamet ovo ime, malo je gej, što uostalom i ide uz ovaj "žuti" sok, koje je uz Lav Twist oficijalno piće parade onih muškaraca sto se spavaju u guzicu.

Fizz = Sprite - prva dva primera su imala ako ništa drugo bar isto početno slovo, Fizz je uspeo i to da izbegne i postane originalan sok sa originalnim imenom, koje bi više pristajalo sredstvu protiv kuhinjskih moljaca, nego soku.

Exotic = ? - ovaj sok je priča za sebe, nikog nije iskopirao, jedinstven je !
Trebao je da bude neki Tonik ili Biter Lemon, ali se nešto iskundačilo. . . posle nekoliko sati borbe, vatrogasci su uspeli ga ugase požar u laboratoriji i spasili su skoro sve pacove koji su se tu zapatili. Na licu mesta su došli eksperti i zaključili da je to što su naučnici napravili ustvari, šampon za kosu. Veoma brzo je postao poznat. Uz njega je išla i prigodna reklama -
"Imate problema, sa perutom kupite Exotic, perut kao i kosa će nestati", nije dobio odziv kod potrošača onako kako se očekivalo. Medjutim neko je slučajno okusio ovaj šampon (uvek se nadje neka budala koja proba šampon, sapun, naravno i pastu za zube koju svi obožavamo) i predstavio svetu, do tada nepoznatu mešavinu spermatozoida južnoafrickog skočimiša i jabukovog sirćeta.
Ubrzo je lansiran sok EXOTIC, koji je dostigao zvezdanu slavu i daleko iza sebe ostavio sve konkurente.

Vekovi razvoja raznih aspekata života doveli su nas do današnjeg haosa koji vlada. Gde postoji ogromna ponuda, širok spektar razonode gde se čovek oseća kao da je švedski sto ispred njega i baca se na sve strane, od svega uzima po malo. Kako hrana koju konzumiramo određuje naše zdravstveno stanje tako i sve ono što pustimo u mozak i čime okupiramo misli nam se kalemi na karakter. Kao da smo jedna stabljika koja može izrasti do nebesa i usput nam se nakači gomila parazita na stablo i usled toga stablo se krivi, težinom pada na zemlju i tu ostaje.
To je posledica kada dopustimo da nas sve ometa.
To i ne bi bilo tako opasno da ne živimo u vremenu gde je privatnost otišla u istorijsle udžbenike i gde sistem hiper kapitalizma, koji čoveka vidi kao masu za ceđenje para, proizvodi gomilu reklama, gomilu kratkih fraza. To je osmišljeno i proučeno, da ljudima dopru do nesvesnog, da dobiju uticaj na volju mase. Da ih nonšalantno navedu da kupe njihov proizvod koji im u većini slučajeva nije potreban.
To je postala zloupotreba čoveka radi profita, gde se gube sve vrednosti, gubi se empatija, ljudskost, sve se čini zbog novca, motiv života tih ljudi postaje novac. U očima gubi im se dubina, postaju prazne, kao da ih je duša napustila i ostavila telo da alavo hrli najnižim porivima i vrednostima.
Na žalost živimo u periodu kada sve to cveta, gde nas na svakom koraku truju reklamama, zaostalim frazama i gde masa ne razmišljajući van sistemski ustanovljenog okvira gubi svest gde živi, ko joj je prirodni neprijatelj i postaje lak plen surovog sistema.

Izraz koji se koristi za neko mesto, bila to ulica, kraj, grad ili neka država, koja daje veliku količinu talenata u nekoj oblasti i u kojoj se određene veštine neguju, tako da uz fizičke predispozicije koje talenti moraju da poseduju, postoji i određena kultura njihovog uzgajanja.

U principu to je jako dobra stvar, samo što ponekad talenat može da se koristi i u potpuno suprotnom kontekstu.

Pitanje koje obicno postavite, kada vam neko u prodavnici kaze astronomsku cenu patika, farmerki, ili neke majice, pa vi kulturno iskulirate situaciju, da ne bi prodavca-prodavacicu, oterali u ...

Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.

Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.

Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.

Šta trażi čovek u Češkoj?

Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.

U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.

Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.

Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.

Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...

Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.

Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.

Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.

Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...

Jedna od prvih stvari u novijoj istoriji koja je imala zadatak da probudi nacionalisticki crnogorski duh sa ciljem da Crna Gora napokon bude samostalna.

Milo, stari as, uz specijalno sastavljen tim strucnjaka, znao je tacno gde treba da udari: Plazma je bila medju prve tri stvari koja je ujedinjavala sve narode i narodnosti, za kojom su ujedno svi podjednako zalili. Plazma je ostala da zivi, ali doslo je vreme za neke nove Plazme.

Kada bi neki Crnogorac dosao do situacije da bira da li ce u korpu da ubaci Plazmu ili Djetica, ukoliko bi odabrao prvo, bio bi obelezen kao separatista.

Veruje se da je Djetic keksic uticao na neopredeljene glasace i da je on medju najzasluznijima za stecenu samostalnost.

Definicija je napisana za Mizantrofi 2

Klasično lečenje kompleksa i frustracija crtanjem po koži. Pokušaj izdvajanja iz mase usled nedostatka kvaliteta druge vrste. I znanja. Rezervisano za malo priproste mićovane, iz raznoraznih zabiti koji u velikom gradu na studijama moraju da se pokažu, ako ni po čemu onda po lošem normalno. Po ugledu na pretke koji su se užarenim iglama i otrovnim mastilom boli u slučaju da ih metak pogodi pa kad ih dopreme kući da ih staramajka može prepoznati mrtve u kanatama. Ali samo po ugledu pošto to vojske, rata i metka videlo nije. I da treba da ga vidi verovatno bi bili uskraćeni za tu čast zbog mentalne nestabilnosti a sve zarad cirkusa na koži. Ova pojava inače preti da ozbiljno poljulja sistem vrednosti. Uopšte nije naivna stvar.
Studirajući malo dublje, i detaljnije novopečene tarzane možemo svrstati u par grupa:

Kineska slova
- Idiotizam level expert kad je tetoviranje u pitanju. Dati tatu majstoru i nož i pogaču u ruke, čoveku koga prvi put vidiš da te unakazi za ceo život crticama koje nikad nećeš saznati šta znače. Legenda kaže da mnoge devojke koje su htele imena dece i voljenih jebača na Kineskom nose natpis ja volim kurac. I treba.

Tribali
- Pubertetlije većinom koji su se vodili onom starom ''Videla žaba da se konji kuju, digla noge i crkla''. Jednom rečju propast u nedostatku inspiracije.

Leptiri i Delfini na krstima
- Pečat kurvi koji datira iz vremena pornića na VHS-u. Tetovirano u mestima gde nije imao Plavi Most radi lakšeg poslovanja. Reklama je pola posla.

Ratnici i vitezovi
- One najgore paljevine koje život žive da ih prime na konkurs u žandarmeriju. Do tada žive život žabe zimi. Preciznije žabe koja zimuje, šara se po koži i čeka leto da ode na Kosovo da pogine. Velika većina ima dva metra u leđima, nema vrat i obim ruke ima kao deblja neka manekenka struk. Debili ne znaju da su pola junaka kojih imaju nacrtano pobili više Srba nego što danas postoji. Oni koji nisu uspeli da ubijaju, to su bar želeli.

Ikone i Sveci
- Za ovu sortu ljudi ne treba trošiti reči, jednostavno.