Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.

Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.

Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.

Šta trażi čovek u Češkoj?

Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.

U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.

Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.

Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.

Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...

Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.

Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.

Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.

Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...

Jedna od prvih stvari u novijoj istoriji koja je imala zadatak da probudi nacionalisticki crnogorski duh sa ciljem da Crna Gora napokon bude samostalna.

Milo, stari as, uz specijalno sastavljen tim strucnjaka, znao je tacno gde treba da udari: Plazma je bila medju prve tri stvari koja je ujedinjavala sve narode i narodnosti, za kojom su ujedno svi podjednako zalili. Plazma je ostala da zivi, ali doslo je vreme za neke nove Plazme.

Kada bi neki Crnogorac dosao do situacije da bira da li ce u korpu da ubaci Plazmu ili Djetica, ukoliko bi odabrao prvo, bio bi obelezen kao separatista.

Veruje se da je Djetic keksic uticao na neopredeljene glasace i da je on medju najzasluznijima za stecenu samostalnost.

Definicija je napisana za Mizantrofi 2

Klasično lečenje kompleksa i frustracija crtanjem po koži. Pokušaj izdvajanja iz mase usled nedostatka kvaliteta druge vrste. I znanja. Rezervisano za malo priproste mićovane, iz raznoraznih zabiti koji u velikom gradu na studijama moraju da se pokažu, ako ni po čemu onda po lošem normalno. Po ugledu na pretke koji su se užarenim iglama i otrovnim mastilom boli u slučaju da ih metak pogodi pa kad ih dopreme kući da ih staramajka može prepoznati mrtve u kanatama. Ali samo po ugledu pošto to vojske, rata i metka videlo nije. I da treba da ga vidi verovatno bi bili uskraćeni za tu čast zbog mentalne nestabilnosti a sve zarad cirkusa na koži. Ova pojava inače preti da ozbiljno poljulja sistem vrednosti. Uopšte nije naivna stvar.
Studirajući malo dublje, i detaljnije novopečene tarzane možemo svrstati u par grupa:

Kineska slova
- Idiotizam level expert kad je tetoviranje u pitanju. Dati tatu majstoru i nož i pogaču u ruke, čoveku koga prvi put vidiš da te unakazi za ceo život crticama koje nikad nećeš saznati šta znače. Legenda kaže da mnoge devojke koje su htele imena dece i voljenih jebača na Kineskom nose natpis ja volim kurac. I treba.

Tribali
- Pubertetlije većinom koji su se vodili onom starom ''Videla žaba da se konji kuju, digla noge i crkla''. Jednom rečju propast u nedostatku inspiracije.

Leptiri i Delfini na krstima
- Pečat kurvi koji datira iz vremena pornića na VHS-u. Tetovirano u mestima gde nije imao Plavi Most radi lakšeg poslovanja. Reklama je pola posla.

Ratnici i vitezovi
- One najgore paljevine koje život žive da ih prime na konkurs u žandarmeriju. Do tada žive život žabe zimi. Preciznije žabe koja zimuje, šara se po koži i čeka leto da ode na Kosovo da pogine. Velika većina ima dva metra u leđima, nema vrat i obim ruke ima kao deblja neka manekenka struk. Debili ne znaju da su pola junaka kojih imaju nacrtano pobili više Srba nego što danas postoji. Oni koji nisu uspeli da ubijaju, to su bar želeli.

Ikone i Sveci
- Za ovu sortu ljudi ne treba trošiti reči, jednostavno.

Uvek vreba iz prikrajka, spreman da plasira svoju provokaciju, upakovanu u raznorazne metafore, hiperbole, personifikacije, onomatopeje, pa čak i slovenske antiteze. Dok se svi mi ponekada uživimo u ulogu običnog provokatora(jer nam se ukazala jebeno dobra prilika koja se ne propušta), Doktoru Provokatoru je to životni poziv, jer on ne smatra da mu je dan ispunjen ako nije isprovocirao bar trocifren broj ljudi. Nije provereno, ali se veruje da su njegove provokacije u stanju da promene izraz lica Stivena Segala.

U prosječnoj srpskoj firmi ovo je odjeljenje koje zapošljava veći broj osoba, koje su na sumnjive načine završile sumnjive fakultete, kako bi traljavo obavile posao koji jedna osoba zdravog razuma može da obavi kvalitetno. Po broju zaposlenika ovaj odsjek je često među najvećim u čitavoj firmi, a "nesretnici" koje zapadne ovaj posao primaju često i po nekoliko puta veću platu od svojih radnih kolega iz drugih odsjeka, pa su na taj način za firmu veći teret nego korist. Ako želite ovakav posao neophodno je da imate jaku vezu, po mogućnosti više njih. Ako je broj kandidata sa vezom prevelik, može po potrebi da se podijeli na tri odjeljenja.

Jedina, ali jedina obuca u kojoj ti noge na snegu i po kisi ostanu suve.

Ko nije pravi muškarac: Ne to nije osoba iz rubrika magazina Kosmo ili Džoj, taj mačo tip da depiliranim prsima koji plače na dok gleda srceparajuću scenu romantične komedije sa Meg Rajan, da bi posle uz sveće pred čin vođenja ljubavi recitovao pesme francuskih romantičara sa originalnim pariškim akcentom. Ne to nije osoba iz Mens Helt magazina, koja vaja trbušnjake vodeći se joga-dijet programima od 21 dan, dok na ruci ima švajcarski Roleks sat, kao dodatak stilu i imidžu stabilnog muškarca, nalik na servirani protopip muškosti iz visokobudžetnih reklama sa Antoniom Banderasem ili Džordžom Klunijem. Ne to nije neandertalna životinja koja vođena testosteronom pobuđenim instinktima iz malog mozga, ženku mlatne bukovom toljagom, pa je odvuče da je siluje u svojoj pećini sa enterijerom od stalaktita, i kamenom ocrtanim slikama sa motivima iz lova na bizone.

Ko jeste pravi muškarac: Pravi muškarac je nešto dosta bliže, kategorija koja je na ovim područijima bila široko zastupljena u dužem vremenskom periodu, nažalost sada ta vrsta muškaraca zamire polako. Pravog muškarca možete da vidite u slikama iz starih albuma iz sedamdesetih i osamdesetih godina iz bivše Juge. Veseo čovek, stabilan, odgovoran prema ženi i deci. Imao je žutog Fiću ili belu VW Bubu, obučen je bio u farmerke i teksas jaknu sa univerzalkama patikama. Odlužio je narodnu armiju, imao JNA tetovažu. Karao Slovenke, Slovakinje, Čehinje, Makedonke. (Šta je istina od ovih ljubavnih pohoda, a šta legenda, tu ne ulazim u analizu.) Zaposlio se u firmi, oženio se sa nasmejanom, lepom ženom, sa dugom kosom, jedrim butinama, koja je lepa bila i bez nekih dijeta iz časopisa i majmunskog pućenja usana. U slobodno vreme išao na fudbal sa prijateljima, za Prvi maj okretao prase uz gajbu piva. Nije se gledalo ko sluša rok a ko narodnjake, bitno je bilo da se raja veseli.
Pravi muškarac nikada nije veliki materijalista i karijerista jer dobro zna da materijalizam ubija dušu. Nikada ne vodi prosebno računa o izgledu, jer je stabilan i siguran u sebe. Ali, daleko od toga da je neuredan. Pravi muškarac je većinom preldžija. Žene je zavodio šalom, muvao ih je tako što je svirao gitaru sedeći na klupi u parku.

Takvog pamtim svog pokojnog starog. Takav otac nas je učio na ne budemo pička od čoveka, da muški podnosimo poraze. Kad nas siledžije u školi diraju, da ne plačemo, neko da im razbijemo pičku, da se borimo za sebe. Naučili su nas da odrastemo sa nekim vrednostima, znalo se kad igramo fudbal da se sklanjamo kad dođu stariji na igralište, znalo se šta je brak, da se koliko-toliko poštuju roditelji i neke druge ljudske vrednosti.

Rečenica koju izgovaraju stanovnici Srbije kad god čuju da je neko dao velike pare u dobrotvorne svrhe ili da je neki bivši sportista prokockao ogromnu sumu dolara.

Ova pojava se pojavljuje kada nam se stalno dešavaju stvari sa kojima smo već na neki način upoznati,i dovodi do reakcija koje nisu prethodno analizirane u našem mozgu.

Narod Serbski se moze podeliti u cetiri velike grupacije, a to su:

1. Proletarijat (radnici bivsih drzavnih preduzeca) - plate nisu videli od 2000. tako da im materijalno stanje nije bas zavidno. Mozete ih videti okupljene na lokalnim putnim pravcima ili pred skupstinom. Pokusavaju da ubede ostatak naroda da je pod Njim bilo najbolje, i da nije sve isto od kada Njega nema, i bore se za ukidanje finansijskog kapitalistickog ataka na coveka i uvodjenje diktature proletarijata. Ostalim drzavnim problemima nemaju vremena da se bave, posto su previse zauzeti prezivljavanjem od danas do sutra.
2. PatriJote - ciljna grupa svake reklame za pivo. Dovoljno materijalno obezbedjeni da imaju slobodnog vremena za bavljenje politikom (iz fotelje), i to vreme provode u pljuvanju satanisticke Evropske Unije, ustasa, balija i ostalih neprijatelja nebeskoga naseg naroda. Strastveni vernici, zivot daju za sveto trojstvo pravoslavno: pecenje na slavi, Majku Rusiju i borbu protiv satanizma (svega sto crkva ne podrzava, npr. gej populacija). Zivot bi dali za Kosovo, tako da ostaje veoma cudan podatak da do sada nije zabelezen nijedan slucaj u kojem su zapravo otisli na Kosovo i uradili tako nesto. Mozete ih videti na snimcima sa razbijanja Beograda tokom protesta. Vodjeni Andjelom Digitalnim, planiraju da stvore od Srbije bogougodnu Nebesku Srbiju.
3. Evropljani - ciljna grupa reklama za banke i osiguravajuca drustva. Statusni simbol je nosenje pravougaonih naocara i dzempercica. Za razliku od prethodnih grupa oni ponekad imaju viska para, tako da mogu sebi da priuste putovanje u drugu zemlju, pa su samim tim i jedini kojima ukidanje viza zapravo nesto znaci. Poznati su kao izdajnici srBskoga roda i strani placenici medju PatriJotama, zbog njihove naklonosti prema zemljama Zapadne Evrope i Severne Amerike. Proklinju dan kada su se rodili u raspaloj Srbiji a ne tamo. Pokusavaju da uvedu Srbiju u 21. vek, sto i ne ide bas najbolje, kao sto mozemo videti. Progresivno - liberalnih misljenja, pa samim tim direktno sukobljeni sa patriJotama. Sve u svemu zapravo gaje neke nade da ce Srbija kad-tad uci u EU, zivi bili pa (ne)videli.
4. Elita - profitiraju od svih prethodnih grupa, patriJote i evropljani su toliko zavadjeni oko raznih gluposti da ne kontaju ko ih zapravo zajebava svo vreme. Proletarijatu je sve jasno ali cinjenica da im je prosecna starost 69 godina ogranicava njihove revolucionarne sposobnosti. Kontrolisu vladajuci sistem, organizovani kriminal, crkvu, TV i ostala cuda za kontrolu masa. Sve u svemu jedino oni mogu da uzivaju u ovakvoj sredini...

Karanje u ratama.

Naš osnovni način zapošljavanja.

Bilo koja emisija talk show tipa na roze televiziji u kojoj raznorazne seljebrity ličnosti prde o totalno nebitnim stvarima. O njihovom lošem uticaju na mlađe naraštaje suvišno je trošiti riječi.

Proces koji se odvija od prve bračne noći pa do nekih godinu dana braka.
Period 1-100 dana seksa: Seks ako ga možemo nazvati seksom pre će to biti pravo vođenje ljubavi, u početku biva nešto specijalno, nešto čemu se prilazi sa dosta osećanja pažnje i emocija. U početku se najčešće počinje sa dugom predigrom koja se odvija uz razna pomagala, voće i predmete koji dođu na dohvat ruke, pretežno su to jagode, šlag ili sl. Sam čin seksa je veoma strastven, pretežno je 70% osećaja i momenata gluma dok je svega 30% realna situacija. Završetak mora da bude obostran jerbo mladi muž ne želi da njegova lepša polovina bude uskraćna za užitak.
Period 101-300 dana seksa: U ovom periodu već su emocije splasnule i partneri su navikli jedno na drugo i nema potrebe za glumom jer su svesni svojih kvaliteta i mogućnosti. Seks se odvija velikom brzinom kako bi mogli da legnu spavati jerbo moraju da ustaju rano i idu na posao. U ovom periodu se najčešće planira dete. Predigra kao da više i ne postoji, odmah se prelazi na seks i inače traje manje od jenog bloka reklama.
Period 301-356 dana seksa: Dete ste začeli, više nema potrebe za čest seks. Muž je najčešće umoran, ili ima obaveza, kao što su gledanje bitne utakmice, pisanje nekih projekata za posao ili sl. U slučaju da je muž odmoran žena pretežno ima menstruaciju pa je seks ređi nego što možete da zamislite. Ako se već desi on traje samo toliko da bi se moglo reći da je bio seks. Mužu je dovoljno udovoljavanja ženi pa nema nameru da joj čačka mečku dok ne bi i ona stigla do vrhunca.
Period posle ove godine braka biva veoma prost i najčešće je kao ovaj iz trećeg primera, osim naravno u nekim izuzetnim situacijama, kao npr: kada muž nešto sjebe pa mora da ispravi situaciju sa dobrim seksom (dešava se da i žena nešto zajebe iako je to već ređe) , na raznim bračnim putovanjima na koja odete bez dece pa kako bi iskoristili situaciju itd.

Podsvesno poslata poruka u um mladog čoveka. Ne verujete? Ispričaću vam priču...

Problem sa kojim se susreću ako ne samo zlosrećni šegrti i učenjaci zanata, a ono sve mušterije redom... Malo li je što moraš u Kisač da potegneš ako hoćeš kod dobrog majstora za Škodu, a onda još moraš i strani jezik da govoriš (pritom ne mislim na slovački, to je tek reklamni prospekt u tvom sandučetu kada čekaš pare iz Australije).

Publika nas je obožavala.
Nisam bio siguran, da li zbog toga što nam je bubnjar medved ili što smo prvi folk metal bend koji se prijavio na "Ja imam talenat", tu sam se lomio.
Nakon nekoliko sekundi tišine oglasio se ćelavac iz žirija, mislim da ga zovu Kilogram: "Virtuozno! Vi deco ste virtuozi! Budući pioniri pravca "animal folk metal", pa već vidim naslove..."
Tu ga izgubih. Nastavio je o tome kako uz pravu reprezentaciju možemo komotno da rasprodamo turneje po dijaspori, bar mi je tako Mićko basista prepričao nešto nakon izlaska iz studija.
Budući da je zebra, imao je bolji sluh od mene, pa je valjano propratio situaciju.

Nakon što nam je ćelavi dao zeleno svetlo, počela je neka žena o ambicijama. Ni nju nisam imao strpljenja da slušam do kraja, gazda je ionako rekao da uđemo, obavimo svoje, klimamo glavama, smeškamo se (ovo je najbolje išlo za rukom Žaretu, severnoameričkom aligatoru, čije su usne već bile razjapljene u osmeh). Gazda je izričito napomenuo da ako išta pođe po zlu, Dare koji je na perkusijama skoči ispred nas i izvede svoju tačku žongliranja instrumentima, koju je naučio u rumunskom cirkusu.
Žena završi o ambicijama i o tome kako mnogi ne razumeju, da ovo što mi radimo je zapravo "ta" prava umetnost koja je godinama zanemarivana na našim prostorima.
Još jedno zeleno svetlo.

Čekala se odluka još samo ovog čupavog, što voda orkestar po Strahinjića Bana.
On nas je od samog početka gledao ispod oka. Možda je u neku ruku posumnjao da naše namere imaju manje veze sa muzikom, a više sa gazda Zokijevom namerom da sponzorišući prvi srpski animal folk metal bend, u saradnji sa Kilogramom iz žirija, probije svoje stajno đubrivo na udarni termin reklama javnog servisa.
Ja kao svinja sam se jako malo pitao u celoj stvari. Imao sam ja svoje ambicije, razume se, čitao sam "Životinjsku Farmu" i maštao o revoluciji i boljem vremenu za sebe i svoju porodicu. Moj deda, koji je bio najmudrija svinja koju sam poznavao, rekao mi je jednom prilikom, da dođe vreme kada svaka svinja mora da postane realista onog trenutka kad se nađe ispred odluke: da bude pas ili da bude pečenje.
Ja sam odabrao da budem majmun.

Izraz koji nema apsolutno nikakve veze sa popularnim fešn-guruom Draganom Kojićem Kebom, a označava vrebanje prilike, uglavnom onako iz prikrajka, skriveno i čekanje pravog momenta da se ostvari bilo koji naum koji je u glavi zacrtan. Osnova kebanja je strpljenje, bez kog ne može da se ukeba pravi momenat, jer prerano ili prekasno zaletanje može značiti i poraz.

Kebanje se najčešće vezuje za jednu posebnu sortu ljudi, veoma rasprostranjenu, a u narodu poznatu po jednostavnom nazivu, penzioneri. Svaki od njih ima izuzetno razvijen dar za kebanje. Priča se da su čak u stanju i da potpuno prikriveni kebaju nešto dvadeset pet od dvadeset četiri sata dnevno. Ponekad deluje kao da u svakom momentu kod sebe imaju spisak stvari za kebanje i čak postoji sumnja da oni to rade organizovano, bez znanja nas ostalih, kao vid određenog nadmetanja među njima, koje pobedniku donosi velike počasti.

Legenda kaže da se neko, nekad, negde i dočepao tog spiska, uspeo čak i da dešifruje čudni, samo njima znani jezik na kom je pisan i tako danas mi imamo kol’ko-tol’ko uvid u stvari koje oni kebaju. Na ovom nekompletnom spisku su se našle sledeće stvari:

Glupavi spotići na kojima se prikazuje kud-i-kamo ljepši svet.

Leto, o kakvom letu pričate? Šta da pišem? Da. Ipak ću da napišem ali imajte razumevanja za moju isfrustriranost pa mi ne zamerite.

Ovo je bilo ubedljivo najgore leto, čas vrelo čas hladno, nije se znalo kako da se obučeš. Papagaji se u jednom trenutku brčkali u pojilici a posle je dunuo jak hladan vetar pa se razboleli, morala sam ENROCIN kapi da im dajem! Leto, ccc! Dosadno. Kolotečinom je nadmašilo sva prethodna i šta zanimljivo da se desi?! Matora komšinica je išla od vrata do vrata svojih komšinica noseći kojekakve tračeve kao kakav jehovin svedok one besplatne knjige i letke pa je došla kod mene da me udavi tračevima u vezi one Tanje koje... (da vam kažem u poverenju da se spanđala sa nekim bogatašem iz susednog sela, ali ćutite i ne pričajte nikom da sam vam rekla). Strašno šta sve ljudi nisu u stanju da pričaju o drugima. Dani su mi proticali bez ikakve nade da odem na more i gledam ljude kako se penju po palmama ne bi li uzbrali koji kokos. Da, pripadam armiji ljudi koji rade da bi preživeli, crnčeći kod kineza za siću. Ej! Pa gde to ima?! Samo u ovoj bednoj Srbiji. I dok uzimam ono crevo da zalijem baštu, zamišljam da sam na moru i onda onako zanesena mišlju kako plivam, prokleta mačka počinje da mi se mota oko nogu i ja počinjem da bežim misleći da me juri ajkula! Šutnula sam je kao loptu i više je potkačila tako da je odletela i zakačila se na granu obližnjeg drveta a onda me je pogledala onim njenim nežnim okicama i meni su krenule suze na oči. Plakala sam a onda mi je svekrva doviknula "Izgoreće ti kolač!". "Kolač u tiganju, nemoguće" slogan za onaj hit tiganj mi se motao po glavi i ja sam se za čas oraspoložila. Kako tako neka bedna reklama može da ti popravi loš dan pa to ti je, a mačka je sišla sa drveta nepovređena. Nasmejala sam se i otišla da proverim koliko kolač još mora da se peče. I svi ostali dani su prolazili kao "Dan mrmota", sve isto i monotono.

I sećala sam se kako sam nekada išla sa roditeljima na more a tad sam imala 4 godine. Tad sam prvi i poslednji put išla na more. I to sećanje mi nije moglo popraviti raspoloženje niti će mi dati nadu da će mi sledeće leto biti drugačije, da ću moći da odem bar do Mrtvog mora ili do neke banje da bih imala o čemu da pišem.