Реченица којом оправдавамо то што нас је пар чаши пива ухватило много раније него што би требало.

Šminker u pogrebnom preduzeću.

Budiš se premoren.
Osećaš ustajali bolnički vazduh obilato obogaćen smradom iz toaleta. Brže-bolje zarivaš lice u jastuk i miris Lenora te vraća u tvoj lepi život.

To je samo za trenutak dok se ne zapitaš ko je još pretek'o.

Onaj lik što je jaukao, onih nekoliko žućkastih staraca čija su vremešna deca sita reanimacija, zamena zapušenih katetera, guranja napuklih kolica i ostalih vesnika bliske smrti.

Jedino jedro i zdravo su bili rekreativci sa otečenim skočnim zglobovima kojima su društvo pravili ortaci sa utrnulom facama i razrogačenim očima. Verovatno im je to prvi kontakt sa raskršćem zvanim Urgentni centar.

Proučavao si medicinsko osoblje i tražio znake zdravlja i živosti na njima. Nisi ni ti naivan, empatiju nisi očekivao...Neke sestre su bile utegnute pa ti je bilo lepše, neke otromboljene ali su sve imale identične folirantske maske kojima su se zaklanjale od pogleda.

Zarekao si se da nećeš ni da pipneš alkohol kad sedneš za volan jer si video...i svojski se potrudio da odagnaš te slike iz glave.

Javlja ti se prizor bose lelujave žene u kupaćem kostimu koja je ogrnuta belim čaršavom. Telo joj je prekriveno peskom i blatom. Pramenovi kose su se pretvorili u mišje repove. Svaki put kad je poskočila sa kolica i krenula niz hodnik, sestre su je uzimale pod ruku, vraćale i uvek isto:
-Sa kim ste došli?
-Sa krevetom.
-Dobro, idemo do kreveta i nemojte više ustajati.

Pretek'o si: na raskršu si ubacio u rikverc i eno te kako člavrljaš sa ženom dok ispijate juratnju kafu.Prebiraš po lekarskim izveštajima i urolani skenerski snimak svoje glavudže uredno stežeš gumicom za kosu.
Daleko iza tebe ostaju žuti starci i lelujava blatnjava žena.

Ubacuješ u prvu, stavljaš ključeve od auta u džep, u dva koraka si na izlaznim vratima i opominješ ženu da pogasi sva svetla.

Zaključavaš vrata svoje kuće...iz prve si ubacio u treću jer samo tako možeš da obaviš sve planirano.

I tada čuješ šapat jednog od žutih staraca:
-Gde žuriš?

Ovaj nemila radnja se odigrava jer neki ljudi ne mogu da shvate da pucanjem na ove praznike ne dokazuju da su Velikosrbi ili veliki vernici.Na nesrecu zbog takvih probisvetova neki ljudi budu ozbiljno povredjeni,a ovi mamlazi nikako da skontaju da pucanje na svim religijoznim praznicima nema nikakve veze sa njihovom verom i patriotizmom,vec da time pokazuju samo svoj primitivizam.

Vesti koje ispunjavaju šupljine u dnevniku i našoj memoriji.

Цео живот, кроз историју човечанства, учимо како су људи различити. И учимо да те разлике треба поштовати (као нпр. кад си нормалан па не мриш црнце и жутаће). Али онда схватимо да су нам неке ствари ипак свима заједничке: сви старимо, сви ћемо једнога дана умрети, сви морамо да удишемо ваздух, сви имамо руке и ноге (добро, требало би сви да их имамо), сви лажемо, сви једемо, сви серемо (и жене серу, не заваравј се!), сви би ми јебали нешто... Али се некад деси да неко нема основне карактеристике као сви остали. Једни од њих су сигурно они људи који кажу да не уче последњег дана пред испит.

Тешко је ово схватити, али се чини да ипак постоје. Глупо је да лажеш, није никакав блам учити последњег дана (неки само тада и уче) а нема неког логичног разлога зашто не би рекао истину. Узмимо сада у обзир да ти стварно не учиш последњег дана.

Зашто? Научио си све још пре месец дана и све савршено знаш тако да нема потребе. Чуо си да је добро да ти последњег дана одмара мозак тако да је боље да тај дан проведеш са пријатељима играјући голф а после да одеш на изложбу фотографија младог уметника из Алексинца.
То су лажи и приче за малу децу, а ако заиста тако проводиш тај последњи дан, или си са друге планете или те боли курац за све, како никог другог не боли!

Тај последњи дан је светиња, дан када сазнајеш за неке странице књиге, које ниси ни знао да постоје. То је заправо дан откровење када ти се показује предмет оним каквим јесте. Долази до неке збрке, али јеби га, нешто ће остати. Без обзира, сигурно нећеш седети скрштених руку гледајући Позориште у кући и смејући се на Рођине асоцијалне испаде знајући да постоји велика вароватноћа да нећеш проћи јер си се последњих дана зајебавао или барем учио мање него што би требало. Зато учиш последњег дана као луд. Сваки минута спавања, ако га уопште и буде, добро је дошао.

Зашто онда рећи да не учиш? Ко си ти? Шта желиш од нас смртника? Ако лажеш, престани и реци да и ти штребаш и прелиставаш књигу брзином светлости да би стигао све да пређеш тог последњег дана, покажи да си човек!

Изрека којом исказујемо наду (уколико је почетак позитиван) да ће се и у наставку ситуација одвијати тако добро или неверицу (уколико је негативан) да се било шта може променити после изузетно лошег старта.

У тренутцима беса људи најчешће проклинњу баш тај дан. Уз то,то је посебан дан када је у "Небеској" библиотеци отворена још једна књига,кажу бабе ....

Како би металика запевала ''вејтин фооор, д деј дет невр комз...''
Пука машта противна реалности. Јебига, народ шибн'о ону ''нада последња умире'' и фантазери се запалили чекајући да сан постане јава.
Ова сорта неандерталаца истиски верује да је ''изабрана'' па и у дваеспетој остану у тинејџ фазону рушења система, мењања света, и борбе против неправде. Појединац ове групе се нада најбољем, а кад га спуца сурова стварност проклиње себе што није ишао на занат као сва деца комунизма, већ на филозофски. Појединац је вечити противник прихватања апсурдног, просечног живота - да је на њему да се спрда до краја средња, оде на факс, мало јебе, затим да шљака за неки минималац, створи породицу,јебе жену једном у две недеље, умре и буде заборављен. Па побогу, он би нешто више! Самозвани будући ''Тесла''.
Јеботе, па он заиста верује у своју надпросечност. Оличење жанра ''фантазија'' и Толкинов главни јунак; пример Фројдовог леденог брега, А једино што уме јесте да лапрда о креирању НВОрганизације и рушењу неправедног система мајку им јебем у пичку ја, те кад схвати да су му пропелери давно отказали, то јест да се никад нису ни покренули, нерадо се сети Хамлетових речи ''words, words, words!''. Хоће ли неко некад нешто да уради? Да речи преточи у дела?

Затим одустане, и помири са бедном будућношћу. А онај хардкор сањар? А он чека, и чека, и чека дан који никад није дошао... Стварно, нада умире последња. Или пак заједно са нашим (анти)јунаком?

Đurđevdan 2010.

Еуфемизам који се односи на некога ко је ту од јуче.

Kaže se za muško čeljade kojem bi rodila šestoro dece, ne bi mu ni alimentaciju tražila.

To što se probudiš sa stojkom ne znači da ćeš jebati.

Trenutak kada su nam kola krenula nizbrdo...

Povod da se svi zamislimo nad sudbinom tih nesrećnih ljudi, i povod da ti ljudi jednostavno slegnu ramenima na našu zamišljenost.

Мерило за умор, бити уморан к'о пас

Najčešći uzročnik velikih bratskih i sestrinskih svađa. Onoga trnutka kada deca dobiju ravnopravni broj slatkiša, teren za svađu je spreman. Jedno će sve slatkiše pojesti u najkraćem roku a drugo će rasporediti da ima za par dana. Onoga trenutka kada dete koje je pojelo slatkiše uoči slatkiše deteta koje ih je raspodelilo, nastaje bratoubilački ili sestroubilački rat...

Ukoliko si u prolazu, došo da vidiš o čemu se radi i što je tolika gužva, doslovno si najebao. Imaju da te biju, da skaču preko tebe, da te lome, samo da uzmu nešto što je džaba, pa bio to i disk koji neće nikad da preslušaju. Ako se deli nešto iz Crvenog krsta, stajaće i po 10 sati da bi uzeli, iako im pomoć ne treba, zato što je njihov komšija uzeo pa nije red, pa oni kojima je nekakva pomoć zaista potrebna ispuše zbog alavaca.

DOSADNA TEMA KOJA SE IZ GODINE U GODINU PONAVLJA SVAKOG ODREĐENOG DANA SA ISTIM DOGAĐAJIMA.

Kada vas neko ili nešto neočekivano obraduje ili pozitivno iznenadi, ili nasmeje kad ste u dubiozi. Nekad može da bude i loše pritajena radost zbog nečijeg peha ili gluposti.
Ovo je inače izreka jednog od junaka iz nekadašnje engleske humorističke TV serije ‘U autobusu’.