Nesretnik...Nikako da dobije sina!
Prvi put mu je bilo skoro svejedno." Samo nek je živa i zdrava,tatina princeza" - tešio je sebe.
Drugi put je rešio „ e ima da bude muško.Ženo dolazi vamo!“
„Čestitam dobili ste divnu devojčicu“- saopšti mu sestra 9 meseci kasnije...
Džabe je zamišljao kako će jednog dana,svog sina,svog naslednika učiti stvarima svojstvenim muškarcima.Pivo,fudbal,žene,tuča,psovanje...Umesto toga -šminkanje,nepsovanje,barbike i ko zna još koje stvari.Nije želeo da zna.
Nije mu se to nikako svidelo.
Primanja im nisu neka i obaveze oko deteta jesu velike,ali… „Ženo dolazi vamo i ovaj put se skoncentriši“! (Ovaj put mora biti muško!)
Tog puta radili su njih dvoje zaista sa kocentracijom i razumevanjem kao nikad pre.
I možda čak i previše …
Treći put ponovo ćerka.
“Ne vredi“…Nije se više usuđivao dalje da pokušava.
„Ma samo nek su žive i zdrave,tatine princeze“….

Čovek kome se bliži kraj, koji skapava.

Svaka porodica poseduje jedan, njegov osnovni zadatak je da spreči bilo kakvo rasipanje struje i ako je potrebno da vam bezbroj puta dnevno naglasi kako se ta struja plaća i kako je vi nećete platiti. Odlikuje ga i visoka frekvencija alarma za prekomerno korišćenje struje, a po potrebi može i koristiti silu, ovisno od troška i pola.

Covek nizak rastom. Poznato je da je februar skracen u odnosu na ostalih 11 meseci.

Karakterna osobina.
Osobe koje su dosle iz inostranstva i donele "Ojre" ili neku drugu jacu valutu u nasu zemlju... Najveća koncentracija ovih osoba je leti i u toku zimskih praznika..
tada se mogu naći u svim diskotekama i splavovima. Prepoznacete ih po idiotskom ponašanju i cudnom osećaju za modu. (raskopčana šarena kosulja sa obaveznim inicijalima D&G, velikom kajlom oko vrata, kajišem sa ogromnom tokom...)
Pije vodku i red bull, ili viski.... iako ne moze popiti više od 2čase obavezno naručuje 2flase, kako bi pokazao da se ima a i da se može! Naravno plaća se "Ojrima" u velikim apoenima. Prilikom plaćanja izvodi se poseban ritual: mlati se rukama punim novčanica, lepe se na celo, guzvaju i na kraju bacaju konomaru u ruke....
Iako doticni radi kao brisač podova u hotelu, kada dodje ponasa se kao da je vlasnik istog.
Davno je otisao iz sela, ali ne kaze nas narod džabe:
"Seljaka je lako iz sela isterati, ali selo iz seljaka nikada. "

Pojava koja se javila tokom devedesetih godina uslovljena sankcijama, inflacijom i nemaštinom u globalu. Naime, radi se o autobuskim kartama (Lastinim zasigurni, za ostale ne znam) koje prilikom kupoprodaje vozač-putnik i šalterski radnik-putnik nisu cepane, niti vidno oštećene ni na koji način već samo pečatirane najprostijim pečatom koji je na sebi imao podešavanje datuma pomoću rebrastog točkića. Tako da je pečat koji je napravljen za vreme Titovog vremena i tada služio. Služio bi i danas da se nije pojavila dvojka u vidu prvog broja na tekućoj godini. Elem, pošto smo mi Srbi dovitljiv narod pogotovo kad nas nešto lupa po džepu, provaljeno je da mastilo sa karata uspešno skida najobičniji deterdžent koji inače ne oštećuje papir. Trošak bi nastajao samo na početku dok se nepokupuju karte svih boja i zona pošto su se boje menjale zavisno od dana u nedelji i moglo se putovati bilo gde za prvobitni iznos karte, dakle džabe.

Obicno dolaze iz okoline Beograda, ali svoje srednjoskolsko obrazovanje zavrsavaju u prestonici.Zbog toga su primorani da putuju, te su u prirodi najcesca pojava u autobusima. Lako ih je prepoznati. Njihova pojava momentalno narusava harmonicnu tisinu u datom prevoznom sredstvu. Oni ne mare za ostale jedinke i srdacno dele svoje privatne price, misljenja i komentare sa njima, zbog cega i nose gore pomenuti naziv. Ne reaguju na preke poglede ostalih jedinki. Oni su nepokolebljivi.Bilo kako bilo, bez obzira sto pripadaju istoj vrsti i javni putnici se medjusobno razlikuju. Razlog tome je procenat njihovog umnog i fizickog umora (ili vam procenat raspolozenja kod pricljivih jedinki) . Naime, ukoliko je jedinka javnog putnika iole umorna, volja za ispunjavanje svog prirodnog nagona slabi i jedinka vise ne zeli toliko da prica.Ukoliko se jedinka visokog procenta umora nadje u blizini jedinke visokog procenta raspolozenja moze doci do eventualnog sukoba koji traje...

Njegovo mišljenje je najmanje bitno. U situacijama kad jeste bitno, niko nema nameru da ga sasluša i posluša. Oduvek je tako. Kada bi ćale pitao gde će na more, njegov predlog niko nije poslušao. Kada su u školi sastavljali timove za fudbalicu na školskom odmoru, nije igrao za koga je hteo, već za koga su mu rekli. U kući se ne pita ništa, svako radi šta hoće, bez plana, rasporeda. U raspravi sa ženom, njegova neće biti zadnja, kakvim god argumentima se koristio. Da će šefova biti zadnja, to se podrazumeva. Deca ga ne jebu ni pet posto. Da udara, nema srca, da viče, nema glasa, da se raspravlja, džabe, ispadne kao da se svađa sa ženom. Kada savetuje, smešan je. Kada se smeje, pijan je. Kada je pijan, tuku ga. Njegova će poslednja biti na samrti. I to ukoliko kaže šta ima i odmah umre, pre nego što pijavice stignu da mu odgovore.

Lik iz društva koji je poznat po tome što je uvek musav.

Kako je pseudonim Jagodine, Sibir, i kako diktator na čelu, na kog narod drka karu, ima potpunu vlast, tačno se zna ko je persona non grata, u ovom, za nestanovnike Jagodine, obećanom gradu gde se poslovi u tvojoj struci dele čim nađeš ženu i gde se narodu daruje novac na lepe oči.

Tako je i nastao ovaj izraz, koji je slobodno rečeno neki nastavak onog: proveo se ko bos po trnju, ali svakako sofisticiraniji, urbaniji i manje isklišeraniji. Koristi se kao opis sranja u kom si bio i kako si se u njemu proveo. Kako je peder u Jagodini ređa pojava od muslimana u Vatikanu, a kako je sprdanje na račun ovih morbidnjaka češća od povrede Jelene Janković, ovo je fora koja je postala veća zajebancija od Dejtonovog sporazuma.

Ono malo pedera koji se hvališe svojim opredeljenjem je dobilo šut kartu, ovo malo što ih je ostalo čuva sebe i svoj obraz ko monahinja himen, brane svoj identitet ko Valter Sarajevo, pa otuda i ironije koja može narodu da služi ko sprdnja na svoj račun, onda kad su iz neke situacije izašli sjebani, ko kad protivnički igrači iznerviraju Gatuza.

Lik na poslu ili u društvu, koji će vas za čas posla nešto zajebati ili vam nešto maznuti. Inače, usta su mu puna priče o svom čuvenom poštenju, ali malo sutra.
Ima ih svugde, prosto su neizbežni. Na poslu takav lik se stalno vrzma negde gde se može nešto munuti ili nešto iskamčiti na mufte. Uvek je tu kad se kafendiše ili je neki krkanluk, ali se neće zajebati da vas ponudi ili donese nešto svoje...
Neizbežno pitanje koje će vam postaviti je "jel ti to treba?" ili "ima li viška?".
Neće ukrasti jedino ono što je zakovano, zavareno ili pod naponom od 20000 volti, ali ni to nije sigurno.
Sa vama u društvu, pokupiće vam zadnju cigaru iz paklice, maznuti upaljač sa stola, koristiti vaš mob, iskamčiti turu pića, samo nek je džabe...
Ali nikad neće zaboraviti da napomene svoje poštenje!

Ženska osoba koja poseduje ogromnu tašnu iz koje stalno izvlači najneverovatnije predmete. Njena ručna torba po gabaritima više podseća na kofer a po opremljenosti može da se takmiči sa bilo kojom prodavnicom sitnica.

Zbog težine tereta ovu torbetinu je nemoguće nositi u pozi "šlog ruka". Nosi se isključivo prebačena preko ramena ili skroz spuštena, prihvaćena za drške, maltene vukući se po podu. Podrazumeva se da je telo blago nakrivljeno na stranu na kojoj se nalazi par kilograma težak teret.

U unutrašnjosti Meri Popins torbe može se pronaći sve, od igle do kamiona. Obavezno su zastupljeni veliki i mali neseser sa par sjajeva i karmina, obična i vodootporna maskara, ajlajner, olovke za oči, obrve i usta, senke, puderi, raznorazne četkice, obične maramice, vlažne maramice, ključevi od stana i za odbranu od manijaka, novčanik sa parama i povlasticom, četka, češalj, ogledalce, flajeri koji se dele po ulici, papirići od čokoladica, dezodorans, poneki časopis, žvake, kondomi ... a neretko se tu nađu i mnogo čudniji predmeti.

Kratak sadržaj dela u najviše deset rečenica. Nalazi se u prvih dvadeset strana svake knjige uzete iz biblioteke.

Omotač je socijalna zaštita od ostećenja za korice svesaka i knjiga u mladjim razredima osnovne škole. Bar je tako bilo do pre neku godinu, sad sumnjam da je tako, imaju fejs.

Omotači se dele na dve podgrupe:
1. omotač od ukrasnog papira za poklone koji su u početku svi koristili, a kasnije samo oni sa manje keša;

2. plastični omotači koji su se pojavili malo kasnije sa likovima Nindza Kornjača, Pedje Stojakovića i Divca, ili Alfreda Dzonatana Kvaka. Oni se nisu pravili u domaćoj radinosti, i kupovali su se u knjizarama, pa su u pocetku svog razvoja bili rezervisani za fensi decu (uglavnom onu decu koja su imala one patike što im svetli djon kad se nagazi).

Razlog postojanja omotača je mogućnost korisćenja knjiga i potonjih generacija, da roditelji ne bi morali svakom detetu da kupuju novi komplet knjiga (dodatni trošak postoji i kada se predmet "Priroda i društvo" razdvoji na "Poznavanje prirode" i "Poznavanje društva" kao dva zasebna predmeta).

Mislim da se omotači nigde na svetu nisu koristili, osim kod nas.

Ono što ratni profiter kaže u trenucima zahvalnosti.

Preživljavanje godišnjeg doba koje nazivamo 'leto'.

Ili dobro, dobro lik.
Čovek iskuliro lepo sve. Imao brkove negovane, naočare zlatne i smeškao se divno. Gde sam ja, kaki rat, kake sankcije, kaki kurci, palci, odsečeni, drekavci, tuneli, sve je ustvari ok. Prototip Borisa Tadića, al mnogo bolji, sa dušom, imo onaj komunjarski šmek za babe. Svi vole Slobu al mora da postoji i neka lajt vezija, manje agesivna, kulerska. Najbolje delovao u tandemu sa Momirom Bulatovićem. Zajedno jeli po celo jagnje i pili po tri litra vina. Momir tu prednjačio, pa se i napije, Zoki jok. Smejali se Slobi što ozbiljno shvata vlast i život uopšte, a ženu pogotovu. Ne zna se ko je imo lepše brkove i ko se više smešio. Pogledaš te ljude pa pomisliš ovo bre neke dobričine. Ovi isti ko moj teča i njegov komšija kad su veseli. Divota jedna.

Može se smatrati uspehom ako u životu postaneš Zoran Lilić. Putuješ po svetu za džabe al ne smrzavaš se ko Memdović. Blizu si vlasti, imaš sve, super ti, karaš Vesnu Zmijanac, a nemaš nikakvu odgvornost. Prinčevski. Postojao izraz lilićevski za nešto opušteno, bez sekiracije.

Legendarna konstatacija Nikole Pejakovica iz filma Mi nismo Andjeli 3 upucena omladini sa ciljem da ih spusti na zemlju i pokaze im da starija ekipa jos uvek ima sta da pokaze.

Devojke Bonda Jamesa Bonda dele se u tri grupe:

DOBRILA: Uvek lepa i ponosna, iako često previše smotana ili preslaba da izađe na kraj sa zlikovcima. Veći deo filma provodi na tri ćoška, uskopičena, jer tobože prezire Bondov mačizam, ali svi osim nje znaju da će mu na kraju podleći.

NEVALJALICA: Uglavnom mnogo zanimljivija, a neretko i mnogo seksipilnija od Dobrile. Obično bane negde oko trećine filma i odmah s vrata počne da atakuje na Bonda Jamesa Bonda, rastrzana gotovo hamletovskom dilemom da li da ga prvo povali pa ubije ili da ga ubije pa povali. Cica ponekad tokom filma doživi prosvatljenje pa se prodobri, a ponekad i ne, što je potpuno nebitno, jer ne dočeka odjavnu špicu kako bi gledaoci shvatili da je ruka pravde spora, ali dostižna.

ONA TREĆA: Ponekad dobra a ponekad i nevaljala, ali to je manje-više svejedno, pošto je potrošna i retko kad potraje do polovine filma, pošto njen leš treba da posluži kao poruka Bondu Jamesu Bondu da gleda svoja posla i ne tura nos tamo gde mu nije mesto.

Glavni obaveštajni agenti svake obrazovne ustanove, spram njih su agenti MI6-a i MOSSAD-a mala deca. Uvek su upućene u sve događaje u školi, znaju tačan tajming ko je kada došao na posao, ko je koliko zakasnio na čas...
Po karakteru i tipu ličnosti, dele se na dve kategorije, good tetkice i bad tetkice.
Good tetkice neće da te drukaju, čak su i spremne da ti daju alibi kod direktora ako se malo zaneseš na puš-pauzi. Uvek su dobro raspoložene i spremne za zajebanciju, odlično komuniciraju kako sa nastavnim osobljem tako i sa đacima. Kuvaju dobru kafu!

Bad tetkice se uvek "sasvim slučajo" zadese na mestu nekog nemilog događaja, da te ukebaju ako malo zakasniš (i posle naravno druknu), uvek čuju poverljive razgovore. O sebi imaju veoma visoko mišljenje. Nije im strano da povise ton na đake (bez nekog posebnog razloga) neretko i na zaposlene koje "smatraju inferiornim" (ljudi koji nisu skolni sukobu). Njihovu kafu NE PIJEŠ!!! Sa njima se obračunavaš na kvarno.

Učestalo ime tetkica: Divna