Ono što je nekad bilo "Molim" ili "Nema na čemu", u upotrebi isključivo na televizijama. Pojava nastala prvih godina 21. veka, koja se očituje u voditeljevom/kinom zadihanom zahvaljivanju gostu što je svoju pamet i logoreju podelio s nama, a on uzvraća sintagmom iz naslova.
U korenu pojave je psihološka podložnost autoritetu Televizije, kao i marketinško shvatanje života koje podrazumeva da si se, pošto si imao svojih 5 minuta na tv-u, izreklamirao onoliko, pa ćeš posle te glamurozne pojave nadalje bolje prolaziti u životu i radu, i da ćeš možda za Prvi maj dobiti čestitku od predsednika, ili bar od njegovog savetnika za medije, propalog Idola.

Sasvim ok voditelj koji radi na popularizaciji kosarke, nekada vrlo uspesnog sporta u Srba. Zadnjih par godina imamo dosta problema, samim tim Tegeltija je preuzeo na sebe dobar deo posla oko unapredjivanja kosarke,u svojim novinarskim emisijama, u kojima se moze cuti glas naroda (pa sad, kakav god da je, demokratski je i to cuti). Covek pored novinarstva ucestvuje u raznim kosarkaskim manifestacijama, humanitarnim turnirima, pored toga je ziva kosarkaska enciklopedija. I sam je nekad dosta uspesno trenirao kosarku. Poznat po svom pozdravu "pomaze Bog". Neki ga zbog toga kritikuju. Odista ne razumem zasto.

Fudbalski žargon za relativno kratak vremenski period kada te je posr`o golub. U tom vremenu, možeš kao Ronaldinjo da strpaš lokalnom rivalu 23 gola za 90 minuta (i da tvoja ekipa pobedi sa 23:0), pa da te primete skauti velikih klubova, možeš da položiš tri ispita za uslov u trenutku kada su te svi otpisali; ili pak, možeš kao tipičan nolajfer (ja), za jedno veče da napišeš 5 defki na "Vukajliji" i da sve imaju skor +20, a da na rejting tabeli skočiš za 10 mesta (beše jedno inspirativno avgustovsko veče, Crvena konjeva mas` se sigurno seća).
Najgori problem je što utripuješ da je to relativno duge prirode (odnosno da će potrajati), pa prizemljenje u prosek svakodnevice biva bolno.

Исто што и прва. Ретко се виђа.

Šaljiv izraz koji dolazi iz veselih devedesetih. Upotrebljavan skoro isključivo od strane muške populacije, ima za cilj da veštim provlačenjem kroz govor ukaže na korisnikovo iskustvo i umešnost sa ženskim svetom. Zasniva se na tada još delimično aktuelnom pojmu “Opštenarodna odbrana i samozaštita”. Upotreba budi različite reakcije kod sagovornika – od odobravanja i dolaska u centar pažnje, do negativnih i klasifikovanja korisnika kao teške dijabole.

Multifunkcionalna rečca, čije postojanje u određnoj konstataciji, daje dodatni intenzitet izražavanja.

Prazna glava.

Naš narod voli fudbal. U svakom selu u srbiji postoji bar po jedan fudbalski klub. To je tim kojeg celo selo voli, i nema čoveka u selu koji u mladosti nije odigrao bar nekoliko utakmica i sa ponosom ga predstavljao. Većina ovih klubova po običaju igra u najnižem rangu (beton liga). U stalnoj su težnji da izađu iz beton lige i upadnu u viši rang, bar onaj međuopštinski, ili kako se već zove, ali sudija nikada ne svira odlučujući penal, ne vidi ofsajd, da nekom crveni karton... i tako bude glavni krivac za dalji ostanak ekipe u najnižoj ligi.
Izuzev gore navedenog, seoski fudbalski klub se vrlo malo razlikuje od ostalih kvalitetnijih i uspešnijih klubova. Ima svoju upravu, finansije, stadion tj. teren, igrački kadar, treninge, vrši transfere...I sačinjen je na sledeći način:
------------------------------------------------------------------------------------------------------
-Naziv:
Ime kluba je po običaju najčešće vezano za neki od simbola mladosti ili simbola rada: Omladinac, Mladost, Mladi radnik, Radnički, Radnik...

-Uprava:
Glavne funkcije oko upravljanja klubom obavljaju najuticajniji ljudi iz sela: Predsednik mesne zajednice, penzionisani nastavnik fizičkog vaspitanja, vlasnik seoske prodavnice...

-Igrački kadar:
Igrački kadar čine skoro svi stanovnici sela koji su u mogućnosti da pretrče par stotina metara a da se ne zakašlju. Ali, ako se na mestu predsednika kluba nalazi neka osoba koja ima veliku familiju, stvar oko sastava tima je već poznata.

-Finansije:
Poslovanje kluba je veoma teško, zato što ni opština ni mesna zajednica skoro da ništa ne daju klubu. Tako da je klub prisiljen da svoj budžet puni parama dobijenih od transfera igrača ili sponzora: Fk Radnik je izvršio transfer na polovini sezone zamenivši levo krilo, Brankovića, za polovnu vešmašinu marke Gorenje, jer klubski ekonom neće više da pere na ruke dresove cele ekipe.

-Navijači i klubska obeležja:
Navijači ovog kluba su uglavnom roditelji, deca i prijatelji igrača. A ima i ponekog penzionera željnog da se ispriča sa nekim. Obeležja kluba i klupske boje se menjaju u zavisnosti od dresova koje klub dobije kao donaciju nekog marketa, prodavnice ili firme: Prošle godine su igrali u crvenim dresovima, u stvari to su bili dresovi Liverpula. a ove godine su dobili nove dresove u crno plavoj, jer je Inter osvojio ligu šampiona, a igrati u bojama šampiona evrope daje klubu dodatni motiv i samopouzdanje.

-Infrastruktura:
Imaju svoj stadion koji nema sedećih mesta ali je vrlo funkcionalan, jer se nalazi u podnožju brdašca na kojem može da se smesti popriličan broj ljudi. Ograđen je krupnom žicom visine jednog metra i u glavnom služi da se na nju navali bicikl. Travnata podloga je tokom cele sezone u dobrom stanju, jer klub ima dogovor se obližnjim traktoristom koji po povratku sa njive obavezno svrati da pokosi i fudbalski teren, a za uzvrat traktorista dobija to što njegov sinovac svaku utakmicu počinje u startnoj postavi.

Dobro poznati kviz na internetu koji nam igrajući ga, osim dobre zabave i jačanja memorije i takmičarskog duha, ni krivima ni dužnima, pruža neophodne podatke o godinama u kojima je Fk Crvena Zvezda osvojila Kup SFRJ (a potom i SRJ...)
Čak i ukoliko ste novajlija, bez zavidnog iskustva, brzo ćete primetiti da gotovo svako svako slično pitanje iz oblasti sporta, sa pitanjem Ko je osvojio Kup 19xx. godine, ima gotovo uvek identičan odgovor.

U većini ruralnih krajeva, najbolja lokacija za groblje je pored puta. Postoji više razloga koji opravdavaju jednu takvu odluku:

1. Lako se može doći do groblja, kolima, traktorom, biciklom, autobusom...
2. Pokojnici mogu da prate brzi razvoj autoindustrije.
3. Kada se ide na Zadušnice, zbog dobrog pristupa, namirnice se ne ukvare, i domaćice i dalje mogu da razmenjuju recepte, i da degustiraju jela drugih domaćica.
4. U slučaju da je pored groblja i fudbalski teren, seoski tim ima veliku podršku domaćih pokojnika, koji su uredno platili svoje propusnice za neograničen broj mečeva.
5. Kada su grobovi bukvalno pored puta, neko ko prvi put prolazi tuda, može da pročita prezimena svih ljudi koji su tu živeli, možda i pronađe svoje korene.
6. Može se upotrebljavati kao reperna tačka. Seljak i seljanka mogu da se nađu kod groblja.
7. Pomaže bezbednosti na putu, vozači se uplaše od smrti, pa automatski smanje brzinu.

Ovo je samo jedno od mnogih značenja reči krljačina.

Pošto nisam baš stručnjak za podelu kategotija video igara, kao što su Rpg, FRP i tako tome slične skraćenice, reč krljačina koristim za posebnu podgrupu tipičnih pucačina. Dok postoje i obične video igre sa tematikom pucanja kao najosnovnijeg rešavanja zapleta u kojima ima i catchy momenata (rešavanja nekih pod-zadataka, čudnih zagonetki i pošto tu ima elemenata avantura pomalo), kod krljačina se sve svodi na "seek & destroy" (nađi i uništi) filozofiju, mada to ubrzo po početku igranja postaje samo destroy, jer zašto bi tražio da uništiš "nešto" kad možeš sve da pretvoriš u prah i pepeo, plus dosta dima pride.

Mnogi ljudi naslove kao što su "Unreal" ili "Doom" kategorizuju kao krljačine, ali to je greška. To su ipak igre koje imaju neku priču i nisu samo puko iživljavanje sa tastaturom i mišem. Kod krljačina isključiš mozak, pokreneš igru i iživljavaš se nad vanzemaljskim mutiranim ološem (u 99% slučajeva) i to ti je to.

Eh, da - i GTA lako može postati najobičnija krljačina. Samo besomučno ukucavajte šifre beskonačan broj puta i krenite sa akcijom.

Pa nižim fudbalskim ligama osnovno pravilo je da nema nadoknade vremena kada domaćin vodi. Razlozi su sledeći:
1. Gosti nemaju publiku
2. Domaća publika kao rekvizite ima motike, vile i lopate
3. Oko stadiona nema mesta gde sudija može da se sakrije

Instant poštovaoci zdrave ishrane i zdravog života uopšte.
Ne, nisu u pitanju vegetarijanci.
U pitanju su one medijima nakljukane osobe, koje bi i govno progutale, da im neki "eminentni" stručnjak kaže da je to zdravo (zdlavoooo).

Ovi "priodnjaci" se razlikuju od "običnih", tojest, normalnih pristalica zdrave ishrane i svega ostalog zdravog za život, po tome što brigu o svojoj ishrani prezentuju na silu.

Trude se da šatro (ne pod šatrom, ali tu su negde - na pola puta) jedu najzdraviju hranicu, bez imalo masti (a nji'ov deda je jeo salamu sapunjaru, pa je u 81-oj godini mogao da pretrči više od njih), negazirane ceđene sokiće (a pomoranža koju oni cede je "nakljukana" super-koncentratom za hiper-brzo sazrevanje), džogiraju u obližnjem parkiću (ali da odu na kampovanje - nema teorije).

Isto tako, u gradu naručuju neke voćne koktel sokiće, ne zato što ne piju alkohol ili zato što zaista vole te sokiće, već da bi o sebi poslali sliku kao o osobama koje nadasve brinu o svojoj linijici, svom zdravlju i tako dalje i tako bliže.

A kad dođe slava (bilo mrsna il' posna), sve maske padaju.

Prvi profesionalni fudbaler.

I ako se u njegovo vreme, guranje i šutanje kamene sfere uzbrdo kao što se danas kod nas kožne lopte kotrljaju po brdovitim terenima zvalo drugačije, David je ipak prvi profesionalni fudbaler koji je ustvari, inovator ove najvažnije sporedne stvari na svetu.

I ako se po legendi kaže da je David uzalud gurao i šutirao kamen uzbrdo, ipak postoji fudbalski mit o nastanku gola.

Veruje se da je neko, na vrhu strmog brda napravio nešto nalik današnjim golovima, sa dve stative i prečkom od drveta, kako bi vezao stoku koja bi pasla na tom brdu, a vodeći se da je Golijat starogrčko ime, nepoznatog značenja, moguće je da je David, kasnije prozvan Kameni, provukao kamenu loptu kroz drvenu strukturu, te odatle potiče ona uzrečica ''David protiv Golijata'', ili u fudbalskom rečniku ''David kameni protiv praznog gola''.

Kao mali si bio šonja. Nisi baš umeo da igraš fudbal, al si zato išao u sve moguće sekcije i "specijalna" odeljenja. Imao si najlepši rukopis u odeljenju, i znao si da pišeš pre svih tvojih drugova i drugarica. Trudio si se da budeš popularan, al ti nije išlo zato što si mali štreber a ljudi ne cene to.

U srednjoj školi si nastavio po starom, misleći da ćeš da promeniš sredinu i postaneš kul. Naravno nisi. Ubrzo se provalio tvoj generalni nedostatak socijalnih umeća, i dobio si još gori status od osnovne škole.

Na fakultetu "pronalaziš" sebe. Postaješ stručnjak koji se razume u sve znanje ovog sveta, dok svi oko tebe misle da si jednostavno čudan. Završavaš. Zapošljavaš se u nekoj ustanovi gde se radi u mantilima, a dolazi u odelima. Pošto si naravno usisao sve misterije ovog sveta, ti si isključivo umna osoba, prezireš svaku fizičku aktivnost, pišeš preko volje, samo zato što se mora. Razvio si zajeban rukopis. Tvoj potpis je horizontalna linija sa dve tačke iznad i crticom na kraju, a tvoje beleške su štivo za Šampoliona.

Sa druge strane možda samo misliš da je to fensi.

E pa, nije. Jebi se!

Stadion f.k. Barselona, znamenitost koja se ne zaobilazi na srednjoškolskim i apsolventskim ekskurzijama po Španiji, i za srpsku ženskadiju verovatno najposećeniji fudbalski stadion. Iako su im Marakana, JNA, ili običan gradski teren na pljuvometar od kuće u odnosu na njega, Kamp Nou doživljavaju kao svojevrsno prosvetljenje tela i emancipaciju duha samim boravkom tamo. Dok će muškarci pevati navijačke pesme s ponosom udišući vazduh na terenu na kome su igrale mnoge zvezde fudbala, devojke će privoditi kraju svoj privatni foto sešn sa stadionom - nekih 360 slika, za svaki stepen ugla po jedna, dok se ne obradi ceo kompleks sa svih mogućih tačaka. Po povratku u svoju rodnu zemlju - svi postaju zakleti fanovi Barse i najveći poznavaoci Primere, čije znanje se ogleda u poznavanju činjenice da na levoj strani stadiona piše "Mes que un club", da imaju mnogo dobre toalete, da je sve "predivno, prebajno, presjajno", a ni šoping centar bogami nije za bacanje.

(Čitati glasom Ćiće iz Dnevnjaka)

Ona je Ana. Ima 22 godine i studira književnost. Plava ravna kosa do dupeta i noge do zemlje. Lepa devojka a slobodna, eto jebiga, kaže nema niko normalan. Sedi preko puta tebe, a ti se praviš da je slušaš dok priča o svojim profesorima, likovima što je smaraju, i onoj koleginici što joj ćale dekan, a u sebi se misliš, s kojim bi je parama izveo na treći dejt u Coctail & Lounge bar da nisi uhvatio 4 tekme GG.

Nakon nekih sat vremena i 45 minuta, došao je i taj trenutak. Ona leži na ledjima, ti joj skidaš gaće. Polako ulaziš, kao kući pijan sa slave u 3 ujutru. Tu počinje, fudbalski rečeno, odmeravanje snaga. Malo zadaješ tempo, malo misliš na babu Miru, malo na to šta će Solskjer uraditi sa Mančesterom, kupuješ sebi vreme.

Silaziš sa nje nakon celih 30 sekundi, a ona te umilno pogleda i postavi ključno pitanje:

Krajnji stepen zavisnosti o klađenju.

Rec kojom srpski seljaci izrazavaju stav, o savetima mladih i nalickanih agrara, koji nisu dva puta u zivotu bili na njivi, ali pokusavaju da svoje znanje koje su stekli u skoli nametnu srpskom seljaku. E nece da moze.

Nedavno je umrla 98 godišnja gospođa Irena Sendler.
Za vrijeme Drugog svjetskog rata dobila je dozvolu za rad u Varšavskom getu kao vodoinstalater/stručnjak za odvode.
Iza svega je imala jedan skriveni motiv ...
Budući je bila Njemica, znala je šta nacisti planiraju sa Jevrejima.
Irena je na dnu svoje torbe za alat koju je nosila, kradomice iznosila malu djecu. U svom automobilu imala je vreću od grubog platna za veću djecu.
Imala je i psa koji je bio izvježban da laje kada bi je njemački vojnici puštali unutra i van iz geta.
Njegovo je lajanje pokrivalo plač djece. Vojnici, naravno, nisu ništa htjeli psu.
Za vrijeme dok je tamo radila i načinom na koji je radila, uspjela je izvući 2500 djece.
Ipak su ju uhvatili te su joj slomili obje ruke i noge i žestoko su je pretukli.
Irena je sačuvala zapis s imenima sve djece koju je prokrijumčarila vani, držeći ga u staklenom peharu ispod drveta u svom dvorištu koje je kasnije izgorjelo. Nakon rata pokušala je pronaći bilo koje od roditelja koji su možebiti preživjeli i ujediniti porodicu.
Većina ih je, na žalost, bila ugušena gasom, pa su djeca kojima je pomogla smještena po porodicama ili su usvojena.
Pretrošle godine, Irena je nominovana za Nobelovu nagradu...
Izgubila ju je. Pobijedio je Al Gore, načinivši film o globalnom zagrijavanju.