Rečenica koja vas može spasiti u kritičnim momentima dijaloga u kome ste samo fizički prisutni.
Osoba A: ................................................... blablabla ............................................
Priča li, priča, ali iz nekog razloga vi ne uspevate ništa od toga da ispratite.
Onda samo primetite u jednom trenutku kako ćuti i posmatra vas i shvatite da je sada vaš red da se potvrdite kao (aktivni) slušalac.
Ako kažete: ''Izvini, šta si poslednje rekao/la?'', može se desiti da povredite i uvredite dotičnu osobu, da se posvađate sa sagovornikom (a nema razloga za to, zaboga, vama je samo malo dosadno), pa da biste prikrili svoje (opravdano) odsustvo, pribegnite malom lukavstvu (umeću komunikacije) sledećom logikom...Dakle, dva su moguća razloga (nazovimo) dramske pauze:
1. da vam je postavila neko pitanje;
2. da je samo zastala da na tren date neki komentar.Osoba B (vi): Stvarno ne znam šta da ti kažem...!
(uz uzdah, zamišljeno, kako priliči velikim ali ne i brzopletim misliocima)Odgovor koji će zadovoljiti obe mogućnosti.
I osoba A može da nastavi da niže svoju priču.
A vi... već u svom stilu... kako vam se hoće... :)
I vuci siti, i ovce na broju.
Tobogan izjava osobama koje misle da je za određenu radnju presudno oruđe, a ne shvataju da je najjače oruđe u njima samima. Nesvesni da ako skrenu fokus sa predmeta i usresrede se na samu tehniku, srčanost i želju, mogu postići daleko više. Jer iza svakog svijetlog oružja se ipak krije samo mali, nesigururni, upaplašeni čovečuljak.
-Šćepakadabra: Joj matori vidi šro sam uzo nove kope, Neke Mercurial, k'o Kristijano ima da pokidam! Ti samo šalji lopte u prostor a za ostalo ću se ja postarati.
-Sale kapiten: Ok. Aj sad pali...
I GOOOOOOL!!! Marko Šćepović!!!
-Vidi molim te ovog Šćepovića vezaru, iz pet stopostotnih šansi on je dao jedan go i sad se busa u grudi ko da je oslobodio Beograd.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Konstantin: Aj dotu pičko! Kupio sam novu Blizard tastaturu pravljenu specijalno za dotu, devet somića, al kida! Znači sad mi nema ravnog!
Stefan: Aj pešovanu.
FIRST BLOOD!!!
-Konstantin: leave the game.-
Stefan: Ha-ha. Mali iskompleksirani nub-liver.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------
-Joj nemam ni za cigare...
-Ma pusti sad to nego da ti pričam što sam kupila platinasti vibrator. Sa-vr-šen-stvo! Misli znam da je glupo, ipak ti nemaš ni za has a ja se ovde rasipam, al' šta ću...
-Ma opušteno. Mene moj Dragan jebe! OPAAA!
Neko ih obožava, pa uzme po dva. Neko ih iz dna duše prezire, pa ode lepo, k'o čovek, na banjalučki ćevap. Međutim, ovo nije priča vezana za takve ljude - ovo je priča o ljudima iza "pozornice".
Politika Mekdonaldsa je da se, barem u jenkilendu, sve što je spremljeno, a ostane neprodano, baci u đubre. Stoga mnogi ulični vagabundi žljno iščekuju kraj radnog vremena da dobiju hladne burgerčiće i sparušeni pomfrit, da ubiju žalostan jauk utrobe svoje. Radnici se sada ne smeše kao idioti, pošto je radno vreme prošlo, ali i najmanji osmeh prilikom davanja hrane u ruke onome ko ništa nema, iskreniji je, topliji i srdačniji. Jedan poen za humanizam...
No, korporacija uzvraća udarac i to ispod pojasa. Može im se, potplatili su sudije. Ne tako mali broj mekovih ispostava nalaže da radnici pod nadzorom obezbeđenja bacaju neiskorišćenu hranu pravo u kontejnere. Jer, ako već Mek nije zaradio na tim burgerima, zašto bi onda neki beskućnik bilo šta dobio bez da plati. Ni kod babe nema džabe. Eh, živote - lutalico!
"Stajali smo u povećoj grupi u uličici, na obodu iza glavnog šetališta. Čekali smo da se završi radno vreme i da radnici posle radnog vremena iznesu ono što pretekne, a ne proda se. Tako smo se povremeno prehranjivali, kada se nije moglo isprositi nešo siće.
I dođe taj tren dugo očekivani. Ali, videsmo da su prvo izašla četiri uniformisana lika, stali su kao zid između objekta i nas. Trojicu radnika je pratio namršteni lik u odelu i pratio da sve što iznesu, bace pravo u kontejner. Zanemeli smo svi. Bilo smo gladni, bili smo umorni, bili smo poraženi. U lice da su nam pljunuli, manje bi bolelo.
Po završetku ove šarade smo polako krenuli ka "noćnom boravku" - ispod mosta. Tamo smo ispričali ostalima šta smo doživeli. Jedan novopridošli nam je lazao da je jedan od radnika sličnog restorana brze hrane, dobio otkaz jer je svoju dnevnu porciju dao nekom beskućniku, umesto da je pojede. Snimila ga kamera obezbeđenja.
Ta je noć bila tako duga i tako tiha. Prokleto tiha."
Za sada pod radnim naslovom: Žali bože tragedije, čist primjer kako knjiga može da poaveta mladi lepi um
Iako bijaše iz imućne familije iz Vasojevića i od ranoga života mu bješe obaveza da trči za kravama i ostalom svakojakom marvom, od malena se viđelo da je momak visprenog uma i jasne vizije što mu je u životu činjet, najprije što želi i kako će do toga što prije doć'. Osnovnu i srednju završi u rodnome mjestu, đak pješak i te munje, ka' vukovac sve, ovo ono, i to bez po muke a pošto je ima dobro snadbjevenu porodicu, novčano, moralno i matrijalno, oni odlučiše da ga pošalju na najjači fakultet toga vremena Filozofski u Novi Sad. Nemojte se srditi što malo zbrzah ovaj uvod ali ovo što slijedi je kanda mnogo interesantnije od života u malom mjestu podno Sinjajevine.
I Apo rado krenu. Kad stiže imade ga što dočekat', on koji je sve uvjek učio, on koji se borio za ocjene svoje viđe što čine 300 eura u džep, 2 kese kafe i bombonjera. Pored toga, dade mu tajo jedno 30 brojeva telefona da ih vazda može okrenut u trenucima kada mi je teško, no Apo ka' Apo, odluči da će on polagat ispite na pošten način. I poče tako, uzimaju se knjige iz biblioteke, plaćaju se privatni časovi, ali ipak viđe Apo da je snaga pare jača, đavo da je nosi i ko je izmisli.
I, iznerviran jednog dana, udaraše glavom o obližnje drvo kad mu uleće drug i pobratim Paško i zapodjenu se sledeća rasprava:
- Vidim da ti loše ide to učenje imam ovamo baš stvar za tebe brate mooj! - i izvadi Paško tu na svesku par linija koks-a.
- Kakvo ti je ovo brašno? Tip-400? - pitaše Apo, nevin i neiskvaren svijetlima velegrada.
- A ne budalo što ti je ovo ti je koks znači našibaj par linija i naučit ćeš šta želiš za tren oka brate mooj!
Apo sav srećan uopšte ne primijeti svoga druga prokletog i njegovu facu te uze i našiba se e kuku majci, kuku ocu, i poče da daje ispite, tu su se uzimale knjige i knjižice, tu su pucale desetke i Apo sav srećan ne može da biliv koliko mu koks pomaže riješi da pojača još više i da se šiba iz najjače i da vidi koliko knjiga može na dan da iščita. Ali, ka' što to obično biva tu počinju problemi, poče da tripuje mlađani Apo da nastavnici oće da ga ubiju i veli on sebi "gadovi oće da mi oči iskopaju ljubomorni su na mene što sam ovoliko prejak!"
Kraj znate, svakome se barem jednom u životu desilo ovo isto što se desilo i njemu, nije moga više da spava kako valja, tu do 3 sata na dan maksimalno, ovo sve ostalo su mu knjige obuzimale. I zaključa se u stan i poče da živi na koks i knjige i 3 dana poslije okide ga srčka.
Misao koja se javi na (Šaban Šaulić mode) rastaaaaaaankuuuu (break) zdragom.
Jasno da ti nisi Džoni, jer teško je biti Džoni, sve i da to želiš. Tvoja zadnja misao biće duža, plačnija, manje dostojanstvena, i ne bez patetike. I kao takva, znaš da je bolja nego neizrečena.
Stvari van rutine uzmu paukovi. Kad ti i ja postanem dalek i neopipljiv, nahvataće se paučina po meni. A ti se plašiš paukova, nećeš je skinuti. Uzmi ovaj tren i ništa više. Samo poslednju stvar. Ne pravi filmove u glavi, zaboravi prvi dan, prvu jesen, svadje, pomirenja i ostalu klasiku. To je mnogo megabajta...To ostaje. Uzmi ovaj razgovor o žutom taksiju. Obrati pažnju na moju ruku ispruženu na stolu, sa dlanom nagore. Udahni miris vrelog ulja sa šporeta, pomiješanog sa hladnim vazduhom sa ulice iza poluotvorenog prozora. Zapali cigaretu, otvori polako vrata, nasloni se na vertikalu okna, i pamti prizor stola i tanjira, cvijeta u vazi, mene na stolici. Poslednja stvar su tvoje oči na mojim očima, i moje oči na tvojim usnama sa kojih čitaju tihe riječi. Uzmi tu sliku vibrantne niti od tebe do mene, od usana do oka. Dok uvlačiš dim, momenat se urezuje, probija ti tkiva, a nit ostaje neprekidna...
Čim te prene sirena žutog taksija, pokidaće će se i taj končić, i ti ćeš okrenuti se i otići. Ali to me se već ne tiče, ta se radnja zbila kasnije...
Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.
P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.
"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?"
Ne uzimajte tudju reč u svoja usta. Uzmeš li tudju reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potudjio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrdji grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.
Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio.
Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.
Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešce na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik tare o jezik drugog naroda.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.
Znaj, čedo moje, da ti bitka izmedju jezika ne traje dan dva, kao bitka medju vojskama, niti godinu dve, kao rat medju narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.
Covek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je ziv. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tudji jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tudji. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan covek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tudji, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.
Jezik je, čedo moje, tvrdji od bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrdjave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slusaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedodirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka dobro zadju po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja nasa reč, gde se jos glagolja i gde se jos, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa ce se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.
Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu (misli na drzavu jednog naroda pr. E. G.). Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja ce kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu drzavu".
Ovo je poruka Sv. Simeona našem narodu na njegovoj samrti i ovo je njegova definicija a ne moja zato bi vas molio da ovu definiciju NE OCENJUJETE NEGO CELU PROČITATE .
A mi i dalje kulirajmo i hejtujmo...... imaće nas i dalje ali nećemo biti ni svesni toga kad postanemo nešto drugo.
Frazu najčešće koriste medicinske sestre i hirurzi iz Urgentnog Centra obraćajući se:
a) pacijentu koji krvari dok sedi u čekaonici.
b) trudnici kojoj je pukao vodenjak.
Neće valjda ovde? Sram ih bilo, a taman su bili obrisali pod. Došli tu i kaplje im na sve strane, još samo fali da se neko oklizne u lokvici. Ovi današnji pacijenti stvarno nemaju obraza.
Mladi građanin ulazi u Urgentni centar, sa rukom umotanom u čaršav natopljen krvlju prilazi recepciji.
- Dobar dan gospođice, posekao sam ruku cirkularom, šta da radim?
- Pa, je l' vam hitno?
- Kao što vidite...- pokazuje ruku.
- Idite vi lepo u čekaonicu, kod nas baš ne može preko reda, znate. Hirurg trenutno nije tu, ali trebao bi da se vrati za koji tren. Imali smo hitni slučaj. Sedite ispred sobe tri.Čovek ulazi u čekaonicu, petoro ljudi čeka ispred njega. Poslušno seda i zateže čaršav jer je u međuvremenu počela da mu šiklja krv iz ruke. Posle 10 minuta prolazi mlada doktorica i začuđeno blene u njega.
- Malo ste bledi, je l' vam dobro?
- Povredio sam ruku, izgubio sam dosta krvi...Doktorica primeti lokvu krvi koja se stvorila ispod pacijenta i drekne:
- Pobogu! Nećete valjda po podu?! Je l' ste vi normalni? Treba neko da padne pa da se povredi?! Sram vas bilo!
- Ali... ali...
- Stegnite to jače i čekajte na red. Oh, sad ću morati zvati čistačice zbog vas. Svašta...Ona odlazi a čovek ostade da čeka još 15-20 minuta.
Varljivo ljeto, kao ono iz 68-e, ja u Palermu, a meni više dosadilo, ne znam šta ću od sebe. Nešto razmišljam, kad mi dođe ideja da se malo provozam barkom.
Odem do pristaništa, nađem neki propali čamac i lagano, veslajući, otisnem se na fino plavo italijansko more. Nakon sat vremena, bacim ja onako pogled šta sve ima u čamcu, kad ono siluk i crvi, onako debelo uhranjeni. Nešto kontam, kad sam već na moru, imam priliku da nešto upecam, što da ne, neku dobru Italijanku upecati pa na ražanj nateći.
Vidim nema štapa, a šta ću sad? Sjetim se da imam velik prirodni alat, skinem gaće, namotam siluk, pa privežem crva, opet kontam, šta će mi crv, ribica kad vidi mog đoku, odma se hvata, al' neka crva.Bacim ja siluk u more, čekam ja jedno pola sata, ništa, riba ni da osjeti. Poslije sat vremena, osjeti ja da me nešto povuče, jedva osta' na čamcu, uhvati se za neke daske, pa malo dođo sebi, šta bi to moglo da bude, obično Italijanke nisu toliko agresivne.
Povuci, potegni prvi put, ništa, drugi put, opet, nema šanse, treći put, vičem sam sebi, ako je sad ne izvučem, bacam se u more po nju, kad i treći put ništa.
Skinem majicu, pa skočim ti ja u more, kad ona počela bježati, boli nju ona stvar što je moj đoko poplavio, jer je nije mogao izvući.
Odlučim da joj jebem majku dole u vodi, stignem ja nju, kad ono kit i to nije žensko, već muško. Pička mu materina, ja se ponadao neka dobra riba, kao ono kit i to muški. Kad sam skontao da me je muška riba uhvatila za kitu, odlučim da ga ubijem. Šta će pederi u moru, koji glume neke ribe? Uhvatim ga ja za grkljan i počnem ga daviti. Davim ga ja jedno pet minuta njemu ništa, prođe i deset minuta, on još živ, tek poslije petnaestog minuta počeo je slabije da diše, tako da kad sam pustio iz šaka, kit se sam od sebe uguši, izgleda da je progutao puno vode...
Definicija je napisana za lovačke priče.
„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“
Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.
I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.
A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.
Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?
Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.
„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Svaki student željno iščekuje svoj diplomski rad k'o seljak da mu se krava oteli, zato što u tom periodu ne daje mlijeko, a i prinova u štali dobro dođe, jerbo će u očima svojih komšija da izazove zavist zbog povećanih dohodaka i tako svrstati sebe međ' bogatije ljude tog krajolika. To je prilika kada se okupi najuži dio porodice kako bi svi zajedno mogli da saslušaju svoj ponos sela kako izlaže svoj rad, jedinog iz tog kraja koji završava neke studije. Na svečanost su pozvani njegovi najbolji prijatelji, djevojka, te naravno oni najbliži iz familije. Na stolu u sali se nalaze mnogobrojni pokloni za profesore i žiri koji daju konačnu ocjenu.
Na početku izlaganja kod našeg studenta Bogde gaće se tresu k'o u gole kurve na njivi kad je svodnik izbaci iz auta zato što se zaljubila u svoju mušteriju i nije mu uzela pare. No, kako vrijeme teče, Bogda dobija na samopouzdanju i sala puca od njegovog znanja, a okupljena familija se diči svojim zlatom. U očevim očima suza se nakuplja k'o vlaga u podrumu, dok majka ne štedi na suzama, pa ih ispušta k'o da su Nijagarini vodopadi. Djed je došao u svojim novim opancima koje je nalaštio crnom „Ajakablar ičin“ kremom za obuću iz Turske, a Bogda, ne stideći se svoga djede, još jačim, ali drhtavijim glasom izgovara riječi gledajući ga u oči i čineći tako događaj još napetijim. Bogdina stara, bolesna baba je takođe prisutna, drži svog doživotnog saputnika za ostarjele ruke i divi se repertoaru riječi svog unuka, iako ne razumije ni jednu riječ i sve što govori za nju je špansko selo. Kako se svečanost približava kraju, tako i kod pristunih raste adrenalin i jedva čekaju da se to sve konačno završi, a i Bogdinom teči bi to bilo drago, jer su ga guzovi već počeli da bole od sjedenja na tvrdoj stolici. Bogda naposlijetku završava svoje izlaganje, a profesori lagano privode kraju diskusiju o radu. Diplomirao je sa ocjenom 10.
Nastaje aplauz k'o da je došao sam Barak Obama na svečanost. Prilazi ćaća, čestita svome sinu jedincu, pa i profesorima koji se čude jačini stiska njegove pesnice otvrdle od čestog kovanja željeza u njegovoj maloj radnji, a mati je već zagrlila svog sina stežući ga k'o boa kada uhvati svoju žrtvu. Ubrzo se svi izljube, po triput, naravno, te naposlijetku se fotografiraju za vječnu uspomenu iz studentskih dana, dana kada je Bogda žario i palio studentskim domovima u kojima je očas posla znao da oprca cijeli sprat spremnih studentica koje su stojale u redu da ne bi koju dvaput otrsio. Naravno, ovo za studentice je preuveličano, ali Bogda je zasigurno bio jebač, teži u svojoj kategoriji, ali kao i svakom drugom živom biću, tako se i njemu desila ljubav sa jedrom, rumenom brđankom sa kojom je prošao sito i rešeto u tim danima i sa kojom se na kraju svečanosti iskrada iz sale i odlazi da u tišini, oči u oči sa svojom izabranicom proslavi veliki trenutak njegovog života. I tako, dok okupljeni sa prozora gledaju mlađani par kako izlazi iz dvorišta fakulteta, polako se okreću prema vratima i napuštaju salu, a ponosni roditelju u isti tren izgovaraju: „To je moj sin...“.
Preovlađujuća Misao radnika na rekonstrukciji jedne od mnogih zgrada koju je Supermen uništio u borbi.
Nije taj radnik neki nezahvalnik. Svjestan je svega šta je onaj sa, doskora , crvenim gaćicama preko helanki uradio za čovječanstvo. Ali je isto tako svjestan nehumanih i opasnih uslova u kojima sam radi. Ostaci ruševina prijete da mu padnu na glavu. Osjeća se sigurnije kad je u svom bageru, jeste, ali takvu sigurnost osjećaju i oni što čačkaju nos u kolima, pa ih ipak svi vide! Nije to staklo neka zaštita, naročito ne od tone armiranog betona. Još se bager kvari svako malo. Stalno mora ulje da dosipa. Prozor ne može da se otvori. U rikverc jedva ubacuje. Ne pomaže mu ni to što je jeo neki pasulj, pa prdi kao Slitin. Jebemu mater, Supermene. Je li moglo to nekim razgovorom da se riješi? A ove ruševine pune azbesta, govnjivih čestica i čega sve ne mogu da mu sjebu zdravlje samo tako. Pa sjeća se, dok rga mjenjač, šta se izdešavalo onima što su čistili poslije 9/ 11. Gled’o u nekom dokumentarcu. Svi oboljeli od astmi i čuda. A liječenje u Americi, hvala Bogu, skupo. Kako će kupovat te silne ljekove? Evo mu se već pomalo kašlje i grebe ga u plućima. Možda je to na psihičkoj bazi, ipak. Da, grebe ga na psihičkoj bazi. Moraće izguglat da vidi gdje se ta baza tačno nalazi i može li je kako počešat'. A i tlo je nestabilno. Svaki tren može da propadne. Pa onaj se Gari iz druge smjene strmeknuo sa svojim viljuškarem. Pao na zatrpanog preživjelog. Srećom se nije povrijedio. Zamisli ti tu sudbinu; preživiš kataklizmu epskih razmjera, može ladno film po njoj da se snimi, ležiš zatrpan danima i konačno čuješ iznad sebe nešto. Žedan, gladan, upišan i posran, pomisliš : ’’ Spas ’’. I ona budala te ubije. E moj Gari. Kako se nagrdi. Mogao je i on biti taj sa viljuškarem, ali su zamijenili smjene. Treba ujutro da ide ćerkici na priredbu. Kakve priredbe sad uopšte organizuju, ovoliko ljudi pomrlo. Mada treba tu đecu štitit’ od trauma. Makar njihov svijet da nije crn, kad ovaj naš jeste.
Zadnjih pola sata muči se s ovim k’o od stijene odvaljenim od zgrade odvaljenim dijelom. Treba prići sa one tamo strane, a tle krto. Supermen da mu je tu, misli, mogao bi sve ovo za minut podić’ i počistit’. Oduvat prašinu na Meksiko i podgrijat mu hladni pasulj. Ne na Meksiko, dovoljno je njima prašine. Nego na Kanadu, mamuim kulturnu losovsku. Ali kod njih liječenje jeftino, jebiga... Počinje da prdi. Pomaže Supermen sad nekom u nevolji, ne smeta meni da radim, govori u sebi.
Izlazi na svjež vazduh. Prdi i dalje.
Istovremeno u gornjim slojevima atmosfere, na samom rubu svemira. Vazduha gotovo da nema. Lik sa crvenim ogrtačem otežano diše. Počinje da drka. Zajapurio se. Pročitao je negdje skoro da gušenje pojačava uživanje. Od tada i ne nosi gaćice. Da mu ne odlebde kad se skida. Drka i dalje.
Samo da ne svrši na bager i na onoga odozdo. Teško da bi mogao preživjeti nalet Supermenove sperme. Zamislite tek tu sudbinu!
- Zoki, zar ne misliš da vam je bilo dosta za večeras? Ovo vam je sedma tura, a već dve nedelje pijete na crtu.
- Konobar, nije tvoje da misliš nego otvaraj pivo i pojačaj taj krš od televizora, počinje mi utakmica.
- Dobro, samo kažem, ali nemojte da opet lupate po kafani ako naši izgube, svaku razbijenu čašu meni odbijaju od plate - odgovori konobar dok je spuštao glavu.
- Što gledaš to, Zoki? Samo ćemo se opet nervirati - dobaci Zokijev prijatelj Vule.
- Vule, nemoj i ti da me nerviraš nego ćuti i gledaj.
Nakon ovih reči dva puta se začu svima dobro poznati zvuk otvaranja piva i konobar Srle je stavio otvorene flaše ispred Zokija i Vuleta koji su se pridržavali za šank. Ubrzo zatim, Srle je pojačao zvuk na televizoru na kome se začuo zvuk sudijske pištaljke koji je označio početak fudbalske utakmice.
- Vidi ove mamlaze, nemaju pojma, ne znaju da šutnu loptu, imaju dve leve noge! - Zoki je ljutito komentarisao svaku grešku igrača tima za koji je navijao.
- A vi bi kao mogli bolje? - dobacio je konobar kome je dosadilo da trpi ovo društvo samo zato što su dobri sa vlasnikom kafane u kojoj radi.
- Da, mi bi mogli bolje! - besno odgovori Zoki, busajući se u grudi.
- Ne može to tek tako - reče Srle rešen da se ovog puta ne povuče - Ti igrači treniraju po deset godina, neki i duže, a vi poslednjih deset godina pijete ovde za šankom.
- Nemaš ti pojma. Ti si samo konobar - odgovori Zoki podrugljivo.
Srle je uzeo vazduh i spremio se da odgovori na ovaj "argument", ali pre nego što je uspeo izusti reč, tišinu je prekinuo zvuk sudijske pištaljke koji se ponovo začuo na pojačanom televizoru. Tim za koji je Zoki iz nekog razloga navijao, iako ga ne podnosi, primio je gol.
- Vidi ovog kljakavog mamlaza! To bi Brando odbranio! - reče Zoki najljučim tonom do sad.
- Zoki, Brando nije stvaran, on je samo lik iz serije "Srećni Ljudi" - reče Vule koga je piće polako stizalo.
- Šta ti znaš? Slušaj mene. Nije Brando lik iz "Srećnih Ljudi", nego iz "Boljeg Života" - spremno uzvrati Zoki.
- Jeste, Zoki, upravu si - reče Vule uvidevši svoju grešku - Da znaš da bi mi stvarno bolje igrali od ovih mamlaza sa dve leve noge.
- Da znaš da ćemo to i da uradimo. - reče Zoki kao da je samo čekao da ga neko podrži - Ti beše još imaš onaj pajser u gepeku?
- Da.
- Odlično, ja imam onu moju bejzbolku ispod sedišta. Samo, neće biti dovoljno - reče Zoki sebi u bradu - Znam, ići ćemo po Čedu, on ima utoku.
- A možemo da svratimo i po Voju, on će nam čuvati leđa. - reče Vule srećan što doprinosi razgovoru. Sada je već bio pod vidnim uticajem alkohola.
Dok su ulazili na stadion na kome se održavala utakmica, izgledali su toliko razjareni da se niko od obezbeđenja nije usudio da ih zaustavi.
Sve oči su bile uprte u njih kada su kročili na travu. Zoki se tada zaustavi na tren i reče:
- Umalo da zaboravim. Treba da mi stigne pošiljka iz inostranstva. Koji je ono danas dan?
- Peti oktobar - reče Čeda dok je udarao sudiju drškom od pištolja u glavu.
Orkestar malih nemuštih muzičara koji remete harmoniju tišine vašeg stana. Njihov jezik je jezik praznog hoda zvuka, razumijete ga tek kada ste opušteni, izdušeni, isključeni. Jer vaše stresom izmučeno tijelo, isprobadano iglama riječi, događaja, predstava, sjećanja, ne poznaje vrijeme bez napona koji će proizvesti elektricitet u njihovom mozgu.
Tik - tak, tik - tak. Ne bomboni, sat. Udara sekundara, broji svaki tren. Kako je njoj samo dosadno. Tup, tup. Kapljice, voda koja se lijeno skuplja na obodu slavine i onda zasuzi udarajući u lim. Tup. I tu čeka da ispari ili da neko odvrne zupčanik pa da se kohezijom udruži sa ostalim milionima molekula vode i odmili pravo u kanalizaciju. Av, av. Av. Av. Džukci pod mojim prozorom ne laju, ne reže, oni komentarišu. Svaki zvuk iz njihove vilice je isti, monoton, harmonično osilujući do u beskonačnost. Av, av. Tup. Tak - tik. Tak. Ššššššš. Počinje kiša. Sporo, sitno i konstantno. Zvučna podloga. Bas. Zvring, zvring, zvring. Stara 'Iskra' se javlja sa stočića. Zaboravljena, od pojave mobilnih telefona nevažna. Koristi je samo tetka Ljilja, a ta nikad ne spušta slušalicu, čeka da odzvoni do kraja. Onda pozove opet. Pa još jednom, za svaki slučaj. Zvring, sa zvučnim, odzvanjajućim 'g'. Tup. Taka tika. Zvring. Bat koraka pod prozorom. Kiša i dalje rominja. Šššššššššššš. Klap klap klap. Neki zamrljan razgovor. Šu-šu-šu. Šuškanje, šaputanje. Cmok. Taze zaljubljeni koji i dalje vjeruju da su poljupci na kiši osnova romantike.Ššššššš. Av. Hihihi. Cmok. Zvriiing. Tik tak. Tik tak. Klap klap. Udaljavaju se. Tup. Tup. Av av av. Zvriiiing. Tika-taka tika-taka. Ššššššššššššš.....
Ma jebo to.
Flop! Fap fap fap.
Nemi film. Nema se šta reći. Zatečen, video si ti sve, i ljudi je mnogo došlo, ali koja je svrha uopšte? Gde sam bio, šta sam radio...nemam pojma, al znam da nisam kvalitetno protraćio vreme. Kao da je neko jednostavno premotao par sati. Sličan osećaj onom od pre jedno dinu, kad je Toma Nikolić došao na vlast...sjeban, ubijen u pojam i sa još manje života u sebi.
:Ja u poseti ortaku, u Amerike:
Ortak: Tebra, vodim te na tekmu popodne, pomognem Maraji oko ručka i ona će ostati sa decom, dogovorili smo se već, jel tako bejbi?
Mariah: Yes Svetislav, you can go to the game...if you're done washing loundry...
Ortak: Kažem ti sve me sluša! Znaš kak'a tekma će da bude, plej of!
Ja: Ne seri!!! Nisam ni pratio mnogo Nba, koga gledamo? Majami? La? SPARSE?!
Ortak: Ma joook, ne to... vodim te na specijalnu utakmicu, ako me razumeš...pusti basket, to imaš svaki dan...
Ja: Na striptiz, u kurve? To matori!!! Znaš i ti šta valja! E za ovo ću ti slati domaću svakih petnes dana!
Ortak: Ma ne to, ne...
Ja: Štae, neš radžu? Dobro slaću ti pršutu, vid'o sam da i kuma voli! A jes se i malo ubucila, al neka, zdrava je!
Ortak: Ma vodim te na ragbi tekmu, znaš kakva, derbi!!!
Ja: Opaaalaaa, gled'o sam ja to, bile na blicu slike, kakve su pičke, straobalno!
Ortak: Ma zajebi pičke, samo na nji' misliš! Igra Winscombe RFC protiv Southern Districs-a, znaš kakve sam pare ispljun'o za karte, al vredi! A ima Maraja crnkinju drugaricu, pitaću da se slikate, i to ti je dosta da se fališ kad se vratiš ćiku!:Posle isparelih sat ipo:
Ortak: Auuu, kakva tekma, sio?
Ja: Braateee...
Mali prilog danima pred nama
1. GLASAČ APSTINENT – kako glasač a apstinent? Lepo, to je onaj kome se ''još nije rodio'' neko vredan glasa, niko mu ne valja, razočaran je u sve i jednostavno ne vidi kako će mu se život promeniti ako pobedi ovaj ili onaj. Ovaj glasač ili ne glasa ili ipak izađe i bukvalno u poslednji tren odluči šta će da uradi sa svojim listićem. Ovaj glasač je omiljena meta pretendenata na vlast.
2. GLASAČ DRKOŠ – popularni ''inadžija'' koji jednostavno voli da mrzi (ili mrzi da voli) upravo onoga ko je trenutno naj(ne)popularniji. Teška osoba sa kojom ni okolina ni pretendenti na vlast ne znaju šta će ni kako mu prići. Svakako jedan od najopasnijih igrača na ‘’mreži’’.
3. GLASAČ VLASTI – glasač koji uvek glasa onog ko je trenutno najjači a kad ovaj izgubi odmah se prilepi njegovom nasledniku i svim srcem ga podržava. Popularni preletači vole da se osećaju delom pobedničkog tima pa makar u istom bili teška ilegala. Ova kategorija je najsimpatičnija onome ko je već na vlasti – preostaje mu samo da istu i zadrži.
4. GLASAČ VOJNIK – sitni profiter, zadnja rupa na svirali, IT (aj' ti) stručnjak: za lepljenje plakata, komentarisanje na netu, popisivanje onih drugih, deljenje upaljača, sendviča, kalendara i sl. a sve u nadi da će se ogrebati o neku siću kad njegovi pregaze konkurenciju. Siguran glasač, čuvar kutija, lajavac i svađalac, kako na ulici tako i na netu.
5. GLASAČ PLAĆENIK – kako mu i ime kaže ovaj glasač ima precizno određen cilj (obećanje) i strasno nastupa (a kako i ne bi) svestan da mu u slučaju pobede sleduje neko narodski rečeno nameštenje; ide uvek uz one koji mu ponude više i omiljen je među svima... koji ga ubede da se preobuče. Ovaj takozvani ‘’pas glasanja’’ naravno nema nikakvu ideologiju ni veru, ne zaglupljuje se stranačkom disciplinom i sličnim glupostima (idemo levo... ili desno; jesmo li ono za ili protiv; jeli, bre, je l' ovoga treba da pljujemo ili je sad kao šatro popularan?) i to čak i ne krije mnogo. Jedan od onih za koga gotovo bez zadrške možemo reći da zna za šta glasa.
6. GLASAČ PO UVERENJU – ozbiljan, strastan glasač, vernik partije i njenih načela; kod njega se tačno zna šta je levo a šta desno i tu nema mesta kompromisima i kalkulacijama. Ovog glasača i ne treba mnogo ubeđivati i stranačka vrhuška ga izuzetno ceni zbog ovoga. Naravno, zbog čvrstih uverenja ovaj glasač neretko ima dosta problema u porodici, sa kolegama, u kafani... o društvenim mrežama da i ne govorimo, ali, ne prodaje veru za večeru tek tako.
7. GLASAČ OZBILJAN IGRAČ – ozbiljan glasač koji glasa samo zato da bude viđen kako to radi, ali, u stvari, on je taj koji će zaista imati ozbiljnu korist od krajnjeg rezultata; mnogo toga ovaj glasač stavlja na kocku, ali i mnogo dobija i slobodno se može reći da ovaj glasač zna šta radi. Mnogi poslovi i šeme, i podela / dodela ozbiljnijih radnih mesta (nameštenja) idu preko ovog glasača tako da je u svom (stranačkom) okruženju rado viđen. Ovaj glasač rado viče piće / pečenje, kešira gorivo, završava poslove za sve gorenavedene glasače ali kako mu se to (uglavnom) vraća sa kamatom ovaj ozbiljan glasač (pardon, igrač) ne brine mnogo.
8. GLASAČ VOĐA – najviši na lestvici, neretko prošao većinu ranije navedenih glasačkih faza, najhvaljeniji i najpsovaniji, omiljen i omražen istovremeno, ovaj glasač je večito na meti svih; njega ‘’mrze a ipak mu se dive’’. Uvek na oprezu, uvek u bezbrojnim kalkulacijama sa svojom a neretko i protivničkom vojskom, jedini za koga sa sigurnošću možemo reći da nikad ne menja dres… svoj.
Gladuješ. Nisi planirao da dozvoliš mislima da odlutaju u tom pravcu, ali nagon je veoma neprijatna i nametljiva činjenica. Skrećeš pogled sa mrtve tačke zida i tvoj apsentizam biva grubo narušen ćuškom koja pada na tvoj vrat i vraća te u život - makar i na čas. Burazer. Gladan je i nije trebalo da ga gledaš, prazan želudac ga čini nepodnošljivo razdražljivim. Medjutim nemaš snage ni da se braniš ni da se svadjaš. Mnogo vas je za jedan krov, čak i previše, teskoba vas primorava da se zbijeni prezirete. Oca nemaš niti si ga ikada upoznao, od svih ukućana koji su ti dosudjeni voliš jedino škrtu majku, u retkim trenucima kada nije odviše bezočna i gruba. Opet čarka : prasak šamara kida utrobu doma, no ovaj put nailazi na odmazdu. Opet tuča. Neki protestuju, neki jednostavno gledaju svoja posla i miruju. Pored tebe mladja sestra leži sklupčana i plače, u iščekivanju kakvog - takvog obroka. Mrziš je iz dna duše. Nisi siguran da li da joj prekratiš muke ili da je jednostavno pustiš da sama skapa od gladi.
A onda ponovo tišina, teška i lepljiva, neprobojna..Tišina iščekivanja. Četiri zida izbeglištva, da su makar malo dalja, svakodnevica bi možda bila nešto podnošljivija. Razmišljaš o njihovoj strukturi i neprobojnosti, zagonetnom i nepristupačnom svetu iza njih - a možda su oni ipak odbrana? Oslonac i štit od nepoznatog koje čuči tamo spolja i vreba, ophrvano očajem i gladju koja sažeže i goni sve nas podjednako? Možda bi jednog dana i sam mogao postati plen nečijeg opstanka i gladi? Ko zna..I opet glad..I ponovo - ŠLjAS! - Peče te na sam zvuk ranjene kože, trpiš zloslutni prizvuk i sklanjaš se u stranu, sukob poprima šire razmere i gladno razračunavanje se širi sobom poput razvratnog ludila. Shvataš - tuku se da zaborave na glad. I sve je opet drugačije i živo, na jedan tren, a onda ponovo turobna tišina zatrovana rečju jezivom i strašnom, strašnom poput reči genocid, nerotkinja, besudbinstvo..........Glad.
Vrata razjapljuju svoje preteće čeljusti i unutra stupa krupna prilika, zaslepljene oči naslućuju samo obrise ali erupcija prostorije obećava privremeni spas : majka. Umorna je i teška, besna, mada nikada milija. Breme tereta napornog dana lebdi joj u zagaslim zenicama i ona se stropoštava, prosipajući na pod večeru koju je sa sobom kući donela. Ispred sebe buljiš u nepreglednu padinu brega, sa koje se beru dvanaest rumenih pupoljaka, dvanaest sisa poput dvanaest apostola, dvanaest izvora spasa i života; trčiš nesvestan sebe i svega oko sebe, rebra ti bije razularena gomila bez razuma, stoglava aždaja bez milosti i skrupula. Trinaest vas je i odavno si shvatio svu težinu prokletstva tog broja, ne želiš da zaspiš pod žigom njegovog ciničnog milosrdja, učinićeš neophodno po cenu svakog kajanja, dočekaćeš novi dan, i još jedan, i još jedan..
Grabiš se za spas i grčevito otimaš nektar, gubica se steže u grčeviti stisak i sisaš, rešen da nikada ne popustiš - ni za šta na svetu. Krik. Ustalasano brektanje, kanon vrisaka i mučnina. Sisaš. Ujedi, plač i pobuna. Sisaš. Jedno od tvoje braće će umreti, ovog ili narednih dana. Sisaš. Kajaćeš se i moliti, punijeg stomaka, zajedno sa drugima. Sisaš. Neko je uvek trinaesti. Neko uvek podlegne. Neko mora da umre, ali ovaj put to nećeš biti ti. Sisaš...
Inspirisan opisivanjem Tolkina, jedan drugi autor je odlučio da se pozabavi Martinovim likovima, ograničavajući opisivanje i poistovećivanje na ovaj naš region. Pa da počnemo:
Tajvin Lanister- Djilas. Sere pare (tako kažu). Najbogatiji čovek srpskog Vesterosa. Slučajnost ili ne- plava kosa.
Kevan Lanister- Profesor u srednjoj školi. Klasičan rob sistema. Radi samo ono što mu se kaže bez dalje rasprave.
Sersei Lanister- Dobrodržeća udovica sa Dedinja, koja, izmedju ostalog, voli i mladu piletinu. Ima razmaženog sina, koji smara okolinu i niko ga ne voli.
Tirion Lanister- Vuk Jeremić. Inteligentan i bitan igrač, ali ga porodica ne voli (Žutaći, hehe koincidencija, ili ne?)
Edard Stark- Narod, ni manje ni više. Ima oružje kojim može da pobedi, ali ne ume da ga iskoristi, te gubi večitu bitku protiv sistema.
Rob Stark- deca naroda, većinom akademski gradjani, nezaposleni. Takodje gube.
Renli Barateon- Azdejković. Buljaš. Njegova "Dugina garda" jasno stavlja do znanja kakvog je seksualnog opredeljenja.
Noćna straža- Neutralci. Bole ih za sve, sede na nekom krovu i duvaju. Ali kada dodju Tudjini protiv njih se biju samo tako. Znači nešto tipa wannabe navijača i patriJota.
Tudjini- U najvećem broju slučajeva Hrvati, mada i ostali narodi koji se ne svide na prvi pogled ovima iznad
Deneris Targerjen- Čeda Jovanović. Dovoljno je pomenuti zmajeve.
Nešto što normalan čovek kaže konobaru kad mu donese nanu umesto hibiskusa.
- Dobar dan želim, komšija.
- Dobar dan komšinice draga, kad ćete na kaficu malo?
- Pa hajde sada, slobodna sam.
- Pa naravno, izvolite u zmajevo gnezdo (poserem ti se na one koji ne kontaju poziv iz pristojnosti).
- Hvala, hvala, ju što vam je stan onako, elegantan.
- Može kafica?
- Jao, pa ja bih radije čaj, i to engleski ako imate, to mi baš prija.
- Ima, ima, naći će se (pu, ode mi poslednja kesica koju sam čuvao kad se vratim s posla osobito sjeban).
- Ako može s kap-dve mleka, onog manje masnog?
- Može, može.
- Blagodarim komšija, jaao što vam je lep ovaj japanski paravan.
- Doneo mi ga je poznanik, ustvari je korejski.
- Aha, a ti Japanci su mi baš neekako fascinantan narod, baš su onako, zen i urbani. Kao spoj staarog i novog, shvatate?
- Da, da, fascinantno.
- Samo kad bi se i mi malo ugledali na njih, zemlja bi baš mogla da nam bude fabulozna a sad je onako, težak šit, ako me razumete.
- Naravno, izvolte čaj.
- Samo kad bi se dogovorili da pohapse već jednom ove smrdljive navijače i ostale ekstremiste, ušli bi u evropu za tren oka, a što je tamo naajs da samo znate.
- Aha, da.
- A tek ovi bradati popovi u džipovima, svuda ih ima, mislim kakav bog kakvi bakrači, nije to moja šoljica čaja ako znate šta hoću da kažem, he he.
- Jao u pravu ste, vaša je ova s cvetićima, izvinite molim vas odmah ćemo da se zamenimo... :srrk: mmm istina, ovaj engleski čaj jebe kevu.
Trenutak za koji je svaki deran znao da dolazi. Odrastanje, prva nevidljiva bora, prvi oziljak koji ce da ostane u sjecanju. Prva suza koja je ostala u oku. Prvo junastvo. Zvijer kojoj nikada nije bilo mjesto na djecackim igralistima stavljala je na probu svakog od njih. Modri i krvavi, mali fudbaleri voleli su i mrzjeli svoje gumene tigrove i njihove nemilosrdne lansere. Ovaj nauceni paradoksalni osjecaj ostao im je u krvi jos dugo...
Krupan, bubuljicav, u kratkom sortsu, neprestano cesuci muda, osmak - ponavljac, polumaturant, nonsalantno je usao na improvizovano betnosko igraliste prekidajuci vatreni duel djecaka iz treceg razreda. Zadihani, crveni u licu, stali su, i dodali mu loptu na pogled kao na znak.
-"Brani."
Djecak je stao ispred zida. Stara vrata - stativa. Kraj zida - stativa. Komadom cigle iscrtana linija - precka. Pet metara ispred njega, medju pukotinama na betonu kroz koje su nikle trave, cucao je tigar. Kragujevacki. Iza tigra, dvije dlakave, dugacke, ljubicaste noge. Pubertetska energija i podivljali hormoni, kipili su van. Pogani osmjeh novoproklamovanog drkadzije slutio je na zlo. Djecak ispred zida, kao kragujevacki, sa strahom u oku i osmjehom na usnama, cekao je. Tigar je bio miran, a bube u ludoj glavi su se sve cesce sudarale. "Hvata zalet, priblizava se, sve je gadniji. Da bjezim. Da bjezim!" Tigar skace, stremi pravo ka grlu. Lak kao pero, tvrd kao kamen, brz kao metak, grizao je vazduh. Djecakova misao bjezi, a on sam odjednom siri noge i ruke kako bi pokrio sto veci dio gola. Tigar pogadja bradu, obarajuci djecaka. Porazen, odbija se od njega, i nestaje u zbunju. Golmana ostali dizu sa betona, crvenog kao krv, naduvanih obraza. Trze mu se jedno -uf. Obrve mu nisu namrstene. Krade pogled ka egzekutoru...
-"Aaa, bra'o kralju...", kreveljio se zgubidan. Teski nijemi pogledi djecaka ispratili su ga sa terena.Kakav tren.
