Jedini ispravan stav koji čovek može da zauzme kada je u nevolji, jer noć je najmračnija pred svitanje i bolji dani svakako slede. Podigni glavu, udahni duboko i hrabro nastavi dalje.

Najšire rasprostranjen vid duhovitosti. Izaziva trenutni smeh bez potrebe za tumačenjem, promišljanjem i ''dešifrovanjem'' šta je pisac hteo da kaže. Dobra stvar skroz. Jedini nedostatak je kratkotrajno dejstvo. Ispresavijaš se od smeha ko Milić Vukašinović u Maksoviziji i onda naglo uozbiljiš. Smanjiš doživljaj, vratiš prvobitnu grimasu, ispeglaš bore smejavice uz eventualno brisanje suza ako je smehotres bio visoko-kvalitetan i čekaš narednu ''loptu'' da ponoviš ciklus.

Obično se vezuje za totalno nestabilne sisteme čija varijabilnost elemenata u sekundi teži beskonačnosti.
A po nekoj logici, ne bi trebalo da poseduju takvu osobinu.

Masimo Morati je čuveni predsednik Intera koji ima tu maniju ili hobi da sakuplja svakakve igrače da bi im i istom brzinom pokazao vrata. Zauzvrat, retko ko od njih je ostavio neki trajan doprinos uspesima kluba.
Ovaj pojam se vezuje za:

U poslednjih nekoliko godina, uz pomoć dugogodišnjeg širenja uticaja rap-a i hip-hopa-a na sive ćelije određenog procenta svetske populacije, došlo je do stvaranja Gengsta Cige.

To su propadnici Romske zajednice koji su se pronašli u MTV "Hipiti-Hopiti-nja-nja-nja-madafakaz" fazonu, pa sada glume neke besne crnčuge (nemam nameru da vređam ljude crne boje kože, ali MTV hip-hoperi vole da sebe nazivaju zajebanim crnčugama, pa zašto onda ne bi mogao bilo ko od nas da ih tako naziva).

Njihov način odevanja je u tipičnom napaljenom, polu-zajebanom hip-hop fazonu: šire pantalone, uske majice, otkopčane košulje, nakrivljen kačket, marama ako ne nose kačket, kombinacija oba, majice na bratele ili bez rukava, neki lančići - zlatni ili srebrni.

Imaju mrgodan "'di ste pičke, sa' ću vi polomim" pogled, isfazonirane fensi bradice u duhu "Željko Joksimović sreće Džoganija" style (namerno na engleskom jer je to tako trve i old school). Frizurice su im od tipičnih "ćelav sam - tim se dičim i mnogo sam zajeban", preko "menjam frizure i njihov oblik kao Bekam", pa sve do nekih žbunastih za koje ne postoji reč u srpskom jeziku (bar ne, još uvek).

Od prevoznih sredstava voze ili neke "BMX wannabe" dvotočkaše, ili one bicikle koje voze babe i dede kada idu na p'jacu, ili nabudžene ponike, i to ih voze "na opasno" - umesto da sede na sedištu oni sede na zadnjem blatobranu. Voze usporeno, polu-lenjo (namerno) da izgleda kao da su kulijana. Ako imaju automobile, onda su to neki sam-svoj-pimp my ride-frankenštajni (zamisliti po želji - sve je moguće).

Još uvek sebe ne zovu "Yo nigga", ali verovatno imaju svoje interne nazive karakteristične za svoje podneblje.

Šta zaista slušaju je teško odrediti. Da li zaista vole hip-hop i rap ili su samo pokupili način odevanja, to njima nije ni bitno. Oni su "gengsta, brte, gengsta" - zajebani, napaljeni, žive za fajt.

Pijanoretardirani kormilar "Titanika", koji je uspeo da ne promaši santu leda prečnika Džibutija.

Čuvena fraza iz filma "Ko to tamo peva" koja je ušla toliko duboko u našu svakodnevnu konverzaciju da je sad sasvim normalno da kada nam nešto ne odgovara, kada nije po Jusu, po Iso 9000 standardima, ili jednostavno kada nas mrzi nađemo sebi lepo opravdanje u baš ovoj frazi.

Potegnuti veliku količinu alkohola i dozvoliti da isti upravlja svim pshimotornim kontrolama u telu domaćina.

Naporno raditi, ubijati se od posla.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Još jedna u nizu visprenih ruralnih umotvorina. Koristi se onda kad ti treba nečija pomoć za nešto što prilično dugo treba raditi.

Rečenica koja se redovno čuje kad neko gleda top listu sa:
- najboljim golovima Sokratesa,
- zakucavanjima Vinsa Kartera,
- skokovima Jelene Išinbajeve,
- alergijama Novaka Đokovića,
- najboljih golova 38. kola Kalča i sličnih lista...

Ovom rečenicom se iskazuje naše razočaranje što su sastavljači liste stavili na prvo mesto neki klip koji nama ne liči na najbolji.

Tehnika koju koriste neiživljeni sadisti puni kompleksa, ali koji su u mogućnosti da ponize nekoga, bez ikakvog objektivnog razloga, pri čemu su, najčešće, zaštićeni od eventualne reakcije ''jebanog u zdrav mozak'', te ostaju nekažnjeni za svoje nedelo, što većinu njih podstiče da to rade i dalje i to sa još većim žarom i uživanjem u pomenutom nedelu. Ovakvi ljudi, i ako zaslužuju sažaljenje i pomoć okoline, zato što su teško bolesni, najčešće izazivaju užasan revolt i mržnju onih koje ''jebu u zdrav mozak''.

Kaže se za mesto koje je pusto ko groblje, i gde nema ama baš nikog. Naročito popularna mesta ovog tipa su zavučene kafančuge, gde i posle 10 odlazaka, opet ne znate da odete, ali jebemu miša, tamo vam šljak drugar iz osnovne, pa gre'ota ne ići.
Mada, ima i stručnjaka koji uporno ova mesta posećuju u nadi da će jedared biti puno ko dupe, pa da njihova teorija izađe na videlo, ali teško.
Druga teorija za koju se takvi stručnjaci zalažu je da je tamo špricer 50 dinara, pa gde ćeš bolje? Pa kući mi je jeftinije a i ima više mase! A i žena!

Po komentatoru sa RTS-a to je svaki igrac u nasoj "super" ligi koji ima 25 godina il' manje. Bez obzira kako igra i gde igra. Samo nije poznato ako je on stvarno mlad i perspektivan, sta su onda navedeni igraci iz primera...

Izraz se koristi kako bi se ukazalo na širenje neprijatne arome u neposrednoj blizini,a potiče od nekoga ili nečega koji "dismr".

Kod za Beograd u Zagrebu i Zagreb u Beogradu, ukoliko je prilika takva da je bolje ne biti indiskretan ili se jednostavno bez neke bitne potrebe želi ostati misteriozno diskretan ili jednostavno zato što zanimljivije zvuči.

Nikada ne dođe kada treba.

Nikad mi neće biti jasno zašto misle da sam dosadna? Šta kao da samo ja napravim nered!? A sneg? A Sunce? Napolju vide sunčevu svetlost i odmah im se podigne moral. Pustinje niko se tada ne seti.
Prvi sneg... Možeš misliti. A upala pluća? A poledica?
I onda ja ne valjam.

A zaista volim da padnem s vremena, na vreme. Najviše volim prvi utisak koji ostavim. Padala sam u oko, u uvo, u usta, na čelo, za vrat. Jednom sam čak prvu kaplju poslala jednom paoru između dlakavih obraza. Mislim onih donjih. Jako loše i neprijatno iskustvo. Pu,pu ne ponovilo se.

Volim kada padnem posle deset dana terora onog namćora usijane glave, Sunca. Čak i tada sam interesantna samo na minut. A onda opet bi da dođe onaj glavonja.

Sviđa mi se osećaj kada padam za vreme neke romantične šetnje dvoje zaljubljenih. Oni se onda podvuku pod kišobran i stisnu se hteli oni to ili ne. Nekada, kada sam baš vickasta, volim da im ispolivam odeću, pa da moraju da se skinu. He, he.

Međutim, sećam se i jednog tužnog pada. Padajući sam primetila jednog momka koji je sedeo na klupi sa jednim crnim oblakom u glavi, i sekirom u srcu. Sedeo je tako ostavljen od devojke, dok sam padala po njemu. Primetila sam kako se trese od hladnoće koju sam izazivala, i primetila sam kako zajedno sa mnom, na beton padaju i suze tog momka. Ja sam svim srcem pokušala da prestanem da padam, ali sam se i ja rastužila i onda još više počela da šibam po njegovim leđima.
Celu noć smo tako preplakali on i ja.

Sutradan se čak i prehladio i ja sam morala naći način da ga malo oraspoložim. Nagovorila sam glavonju, i napravili smo, zajedničkim snagama moram priznati, jednu prelepu dugu. I izmamili njegov osmeh. I oterali crne oblake, bar na tren. On mi je time pokazao da ja ustvari nisam uopšte dosadna.
Samo osećajna.

Papagaji podražvanja usvajaju svaku frazetinu ne pomišljajući ni na tren šta ona znači. Ionako rugobni javni svet time postaje još i neizrecivo glup i nepodnošljiv. Srednjaštvo mora svuda da vlada, od prosvete do televizije i s tim se mora pomiriti ali zato ostaje pravo da se svuda i na svakom mestu batinom raskrinkavanja tuku paše i subaše gluposti, neoriginalnosti i imitiranja.
U poslednje vrijeme na talasu jednog lošeg postjugoslovenstva i hrvatske krležijanske komponente utkane i sakrivene u srpsko-jugoslovenskom biću probila je i ova sintagma beogradska čaršija koja se širi neprimetno i na izgled naivno pa je i sami begedijanci usvajaju kao nešto prirodno ne uviđajući skriveno kukavičje jaje pakosti i nipodaštavanja u samom izrazu.
Pa tako, zanimljivo, postoji samo Bg zla čaršija, recimo Prag nema čaršiju ali ima češke ulice, Beč ima samo akademije, valcere i 23 poziva da Serben must šterben, isto tako Sofija iako su oni Bugari oni najgori isto nema čaršiju a Priština recimo, pa to je danas jedan moderan grad mladih ljudi sa svetlom perspektivom šiptarije očišćen od svih loših sećanja, a i još nekih nebitnosti.
Beograd, dakle, to je čaršija, 19. vek, dve ulice, prljavo nešto, kalfe, minderluci i karavan seraj, ali nije recimo kao Sarajevo, u Sarajevu je to simpatično i to je raja, ali ne, ovo je istočnjačko bizantijski prefrigani svijet koji je tako dalek od nas iz Jastrebarskog.
Ali ok, očekivano je i normalno da to koristi neko sa strane ali je ponižavajuće da i sami stanovnici bliže ili dalje beogradske čaršije učestvuju u sopstvenoj stereotipizaciji mada to ulazi u jedan sladak talas autošovinizma i valjanja u sopstvenom, stvarnom ili izmišljenom, blatu.
Beogradska čaršija – to su vam brkate zle žene i njihovi cincarski pokvareni mužjaci koji u mračnim, zagušvljivim i uskim beogradskim ulicama i u podrumima isto tako zagušljivim i uskim koče razvoj cijele napredne Europe i teraju Mešu Selimovića i fra Ivu iz grada i kroje mape Ujedinjene Velike Cincarije i Male Ciganije sa glavnim gradom Adom Kale Batak-Ciganlijom.

Pesme koje te jako nerviraju,ali uprkos tome tebi su non stop u glavi. ovo moze da traje od jednog dana pa do par godina. najgora stvar je kada i sam shvatis da je jako retardirano to sto pevas glupe gej retardirane pesme u sebi.