Фрајер са квалитетном мочугом.

Sudbina 99.99% spermatozoida.

Oličenje sitne duše. Krajnje netrpeljiv i ljubomoran na sve ljude u okolini koji su u nečemu, čime se i on bavi, bolji od njega, a neretko i za one za koje je duduk. Da i komšiji crkne krava mu je moto na neki način, kojeg se jednostavno ne stidi. Nema dlake na jeziku, ali bi mu bilo bolje da ima, jer primećuje trunje u tudjem oku, a balvan u svom ne vidi.

(Normalni?) Ljudi su u principu neverovatno tolerantni ka ovakvoj osobi, verovatno jer ne žele da se upuštaju u bezrazložni rat i izvlače Pirove pobede, ako se takva osoba uopšte i može pobediti, a da bude svesna toga.

Finalna forma nečoveka, bića koje je tu da izvuče limit čovečnosti iz tebe i da ti pokaže, generalno, pravo lice okoline u kojoj se nalaziš, bez pardona ili lepe reči.

Onaj trenutak kad osoba počne da mrzi reklame na televiziji.

Lik koji je dobio vozačku preko veze.

Ако има неко ко не зна шта су пихтије, нек' оде да се обеси. Одма'.

Израз је пандан на ону народну: ,,Па јеси л' човек ил' си миш?'',и такође је мотивационог карактера. Користи се у ситуацијама у којима страх запоседне саговорника толико да овај почне да се тресе у истој мери као и свињски желе када га износе на трпезу. За сврху има убеђивање тог истог саговорника да може да савлада проблем пред којим се налази, и да не треба да одустане.

Нема потребе за страхом, стисни муда и удри!

Особа изузетних способности која на само 50м од патроле,при брзини од 80 км/ч,успе да закопча појас,а да га `плави` не провале.

О да.Човек који је више времена провео гледајући ка својим новим `Најк` патикама дуж истих оних `Роко` панталона.Зато што су му руке из којих није излазио новац биле на средини.Ваљда је то постала више рефлексна реакција, него потреба.Чак и када је био на аеромитингу, више пута је спустио главу, као да клоне, али ту се у ствари сакривао онај осмех изазван потпуном сигурношћу коју је држао у рукама.Зелене хартије од вредности.И када није трошио.Бројао их је.Волео је то.А био је један од нас.Волели смо га.Знао је као и ми да направи лук и стрелу,и није га био блам што излазио напоље са прљавим коленима од јучерашњег фудбала.Дружили смо се.Чак сам и знао његов фикси напамет.Седело је то исто наше друштво једног топлог маја када смо лупали главу шта ће ко да упише и шта би волео да буде.Чак се и сећам да је рекао да би волео да буде сликар.Истина је.Школе су нам се разишле, али не и ми.Све док једног дана није сазнао да му је тетка оставила позамашано имање.Он чак није ни знао да она постоји.Сазнао је када му је адвокат дошао на кућу када је постао пунолетан, зато што је та иста тетка била у свађи са целом фамилијом и баш њему у инат свима оставила изузетну материјалну и финансијску вредност.Тада је почело.Онако наивно, али тек толико наивно да га је вртлог некаквог гламура и популације све више тровао квази популарношћу и омиљеног лика.Почео је да се губи из видокруга.Сећам се, једном је случајно прошао поред истог парка где су наши кликери спустили ниво земље за пар центиметара, и онако кроз спуштене прозоре свог аута питао нас је када мислим ода нешто урадимо са нашим животима.Ми ? Да будем искрен.Фурао је јако добре цице.Он њих, или оне њега то је нека друга прича.Ортак који је радио у кафићу казао нам је да сваки дан руча код њих,а за исте паре могао је да једе месец дана у свом стану.Али како ? У то стану су се налегле девојке кратког рока трајања које су паразитски извлачиле колико год је било могуће из њега и нестајале.Не када су му узеле све.Него када су схватиле да би тај исти човек плаћао мајстора да му замени сијалицу.И ко у таквој прилици да спреми недељни ручак, или да испегла веш ? Једва су кафу кували, а и то није прошло без кртога по шпорету и судопери. Живео је.О да, живео је као гроф у пратњи својих картица и извештачених жена.Плаћао је.И увек је имао друштво.Свака свадба од нас истих прошла је без њега.Како да позовеш човека кога заправо више не познајеш ? Пролазили су фестивали, концерти, летовања, њега није било.Наше лето значило је ауто и подељен путни трошак, а његово авион.Улазио је кад када у кладионицу и онако када настане тишина чујемо његово уплату која је била 5 пута већа него добитак који смо сви заједно имали на тикетима.Јави се онако...И оде.Нико ода нас није жељан ничега, само...Просто је невероватно да му је постао дражи човек кога је упознао у сепареу, од детета које му је поставило мету да он гађа луком и стрелом.Али добро.Прошле су године...И данас вози одличан ауто...Док смо ми испијали оно пиво у част првог дана годишњег одмора, зазвонио је телефон једном од нас.Непознат број.Ортак помисли да га зове нека његова штела и сав се обрадује.После пар секунди укључује спирекфон...Пошто је реченица била већ упола изговорена, чуло `...не брините, ја ћу све платити...` . Претпостављате ? Или не ? Дотле је несретнику дошло да се сетио ето другова којима је првима рекао да би био сликар.А у ствари сам себи је насликао аутопортрет који не вреди колико тањир супе.И даље је имао своје новчанице.Онај поглед на доле када их броји и када не плаћа ништа.То га је ојело.Саживело са њим.А није могао да види и сазна да се живот живи уздигнуте главе.А ми...Ето...да не би били нешто што никада нисмо били, рекли смо му да се не брине...Де одјебе од ресторана у сред бела дана и да дође у извесну кафану где смо висили.Дошао је таксијем...Ваљда је почео да схвата.Ваљда му није касно.Не знам...

U školu je išao je do četvrtog. U to vreme je bio solidno školovan momak. Nije možda naučio da je ćelija osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića, ali je naučio da ceni, da poštuje da zna šta vredi. Kasnije je postao zidar, klesar, ili metalostrugar.
Otac mu je bio bolestan pa je morao sam da hrani porodicu kao najstarije dete. Kad se zaposlio u građevinskom kombinatu odlučio je da se ženi. Doveo je sirotu ali dobroćudnu. Nije bila mirazdžika. Otac mu je prepisao komad kod potoka. Morao je prvo šumu da saseče i panjeve da povadi. Uradio je to sa svojom ženom. Bili su vredni. On u firmi, a ona u štali i na njivi. Deca su brzo došla. Prvi je u selu kupio televizor. Crno beli je bio. Komšije su dolazile uveče da gledaju. Školovao je decu koju je isto tako učio onim vrednostima koje je on spoznao tako davno. Išlo im je.
Napravio je novu kuću i zamenio onu leparu u kojoj su mu deca prohodala. Najstariji sin je već počeo da radi. Sve je bilo tako skladno...

Dokaz da je Srbija zemlja iskusnih ljudi.

Pesma lokalnog košarkaša koji je konačno uspeo da zakuca na koš.

To je onaj,da,onaj sto ga ne poznajete ,komunicirate sa njegovom slikom,jednako je jak na recima kao i vi,postao je deo stvarnosti,u principu je deo vaseg zivota u detalju nigde ga nema...

Paradoks. Veoma česta pojava koja nas u najviše slučajeva iznenadi.
Trenutak kada shvatimo da nas ipak male stvari čine velikim, i da na njih trebamo obraćati dosta pažnje. Ljudski mozak je takav da stvari najčešće uzima zdravo za gotovo i najčešće manje bitne trenutke, događaje, ljude ne obrađuje onako kako bi trebao, tj. zanemaruje ih i samim tim se povećava mogućnost "spoticanja" o to. Naravno u tom trenutku to nam se činilo kao nešto nebitno, dok kroz određeno vreme baš ta malena sitnica može da nam se obije o glavu.

Odgovor grobara na pitanje kako može da radi svoj posao.

JA. u bilo cijem izvodjenju,tj. svako je u svom svetu najpametan (iliti svako je u svom svetu Chuck Norris,osim par pojedinaca koji ce vam reci: Moj deda je:)

Moto svakog gurmanina od minimum 120 kila žive vage...

Širina potrebnih znanja je toliko narasla DA LJUDI ODUSTAJU OD UČEŠĆA, MISLEĆI DA AKO NISI "NAJUIGRANIJI" ISPADAŠ SMEŠAN I SIGURNO PREVAREN. Bolje neumešan nego prevaren. Bolje zajednički previd nego sopstveni previd....Zajednička sudbina...

Jedan od jačih argumenata protiv Darvinove "Teorije evolucije" i, ujedno, jedina logika iza postojanja određenih ljudskih primeraka koji to NISU, ako me razumete.

Svira klavijature i igra fudbal.

Čovek kojem najgore na svetu ide od ruke simultani prevod, a ironije li- radi kao prevodilac javnog servisa. Ali ipak, on se muči i trudi i stvarno ponekad i ubode dobar prevod (jednom u 1000 puta). Voli i da ostavi gledaoce da se muče sa istim.