Matori Rade iz Karabije - lokalne kafane.Gotiva lik skroz.Kad mu legne plata časti , uvek će posavetovati , pokušati da pomogne , popravi situaciju ili šta već.Konobarica mu uvek sa osmehom toči i kaže nešto tipa Rade care opet isto a ? Svi smo ga voleli i pored onoga što se govorilo za njega.Prodao komšije "crvenima" , Nije mu bilo strano da udari ženu , a za sina kockara je govorio da je to faza i da nema on vremena da se zajebava sa glupostima.Sa bratom ne priča godinama , više ne konta ni sam zašto.Eventualno se pokaje što je vodio ovako usran život ali tada je kasno.
Drugovi ga se rado sećaju kao osobu koja je platila 5 tura kada se Laletova žena porodila usred siromašnog januara , a porodica , komšiluk i bilo koja osoba koja nije vezana za zajebanciju rado žele da ga zaborave.
RIP Rade care.
Puna je Srbija ovakvih , samo ih je teško provaliti....a i nije tako teško kad pogledaš.
Frajer sa kvalitetnom močugom.
-Tebra barim ti ja sinoć neke cavulje sa filuma u Braunu, kad uđe Lepi na vrata, one se zalepiše za njega ko muve na govno. On bratić došo u nekim belim lonama, ocrtava mu se boban ko da je ušteko baterijsku lampu u džepu. Cenim da ih je ubio od kurca...
-Jebi ga, kad čovek ima dozvolu.
Sudbina 99.99% spermatozoida.
Oličenje sitne duše. Krajnje netrpeljiv i ljubomoran na sve ljude u okolini koji su u nečemu, čime se i on bavi, bolji od njega, a neretko i za one za koje je duduk. Da i komšiji crkne krava mu je moto na neki način, kojeg se jednostavno ne stidi. Nema dlake na jeziku, ali bi mu bilo bolje da ima, jer primećuje trunje u tudjem oku, a balvan u svom ne vidi.
(Normalni?) Ljudi su u principu neverovatno tolerantni ka ovakvoj osobi, verovatno jer ne žele da se upuštaju u bezrazložni rat i izvlače Pirove pobede, ako se takva osoba uopšte i može pobediti, a da bude svesna toga.
Finalna forma nečoveka, bića koje je tu da izvuče limit čovečnosti iz tebe i da ti pokaže, generalno, pravo lice okoline u kojoj se nalaziš, bez pardona ili lepe reči.
Onaj trenutak kad osoba počne da mrzi reklame na televiziji.
Lik koji je dobio vozačku preko veze.
Ako ima neko ko ne zna šta su pihtije, nek' ode da se obesi. Odma'.
Izraz je pandan na onu narodnu: ,,Pa jesi l' čovek il' si miš?'',i takođe je motivacionog karaktera. Koristi se u situacijama u kojima strah zaposedne sagovornika toliko da ovaj počne da se trese u istoj meri kao i svinjski žele kada ga iznose na trpezu. Za svrhu ima ubeđivanje tog istog sagovornika da može da savlada problem pred kojim se nalazi, i da ne treba da odustane.
Nema potrebe za strahom, stisni muda i udri!
- Provali onu malu za šankom što te šmeka.
- Ma znam, video sam je odmah, čim smo ušli.
- Pa šta čekaš koji moj onda?
- Ma ne znam brate... Nisam raspoložen...
- Šta bre nisi raspoložen? 'Ajde ne zajebavaj, vidi kakva je mala k'o puce, idi tamo i nemoj da me brukaš!
- Brate... Ma ne mogu...
- Oooo Device od Gvadelupe, šta ne možeš, jebem li ti sunce?! Šta je, skupila se muda,a?
- Ma nije, nego...
- Nego šta?
- ...Ne znam...
- Ma šta ne znaš jebem li ti krvavicu, eksiraj to i mr'š tamo! Jesi ti čovek il' si pihtija?!
- U pravu si. Idem! :eksira: Uffhaaaa, to je to, sad je moja i Božija! :odlazi:
- Tako te volim... Pa šta... Šta radi ova budala? Pa gde...Ja ne verujem...
:vraća se:
- Ja te lepo i čovečanski molim, reci mi, zašto si produžio pored nje i otišao u ve-ce?
- Zato što sam skapirao da sam pihtija. A sad te lepo molim, odjebi sa tom pričom.
-Eee, moj ti... A ovamo, ja ću cvikam žicu, ja ću cvikam žicu... Pičko jedna... Pihtijo!... Bedni izgovoru za ljudsko biće! Ma ko te jebe, peri na ruke kad si nesposoban.
Osoba izuzetnih sposobnosti koja na samo 50m od patrole,pri brzini od 80 km/č,uspe da zakopča pojas,a da ga `plavi` ne provale.
O da.Čovek koji je više vremena proveo gledajući ka svojim novim `Najk` patikama duž istih onih `Roko` pantalona.Zato što su mu ruke iz kojih nije izlazio novac bile na sredini.Valjda je to postala više refleksna reakcija, nego potreba.Čak i kada je bio na aeromitingu, više puta je spustio glavu, kao da klone, ali tu se u stvari sakrivao onaj osmeh izazvan potpunom sigurnošću koju je držao u rukama.Zelene hartije od vrednosti.I kada nije trošio.Brojao ih je.Voleo je to.A bio je jedan od nas.Voleli smo ga.Znao je kao i mi da napravi luk i strelu,i nije ga bio blam što izlazio napolje sa prljavim kolenima od jučerašnjeg fudbala.Družili smo se.Čak sam i znao njegov fiksi napamet.Sedelo je to isto naše društvo jednog toplog maja kada smo lupali glavu šta će ko da upiše i šta bi voleo da bude.Čak se i sećam da je rekao da bi voleo da bude slikar.Istina je.Škole su nam se razišle, ali ne i mi.Sve dok jednog dana nije saznao da mu je tetka ostavila pozamašano imanje.On čak nije ni znao da ona postoji.Saznao je kada mu je advokat došao na kuću kada je postao punoletan, zato što je ta ista tetka bila u svađi sa celom familijom i baš njemu u inat svima ostavila izuzetnu materijalnu i finansijsku vrednost.Tada je počelo.Onako naivno, ali tek toliko naivno da ga je vrtlog nekakvog glamura i populacije sve više trovao kvazi popularnošću i omiljenog lika.Počeo je da se gubi iz vidokruga.Sećam se, jednom je slučajno prošao pored istog parka gde su naši klikeri spustili nivo zemlje za par centimetara, i onako kroz spuštene prozore svog auta pitao nas je kada mislim oda nešto uradimo sa našim životima.Mi ? Da budem iskren.Furao je jako dobre cice.On njih, ili one njega to je neka druga priča.Ortak koji je radio u kafiću kazao nam je da svaki dan ruča kod njih,a za iste pare mogao je da jede mesec dana u svom stanu.Ali kako ? U to stanu su se nalegle devojke kratkog roka trajanja koje su parazitski izvlačile koliko god je bilo moguće iz njega i nestajale.Ne kada su mu uzele sve.Nego kada su shvatile da bi taj isti čovek plaćao majstora da mu zameni sijalicu.I ko u takvoj prilici da spremi nedeljni ručak, ili da ispegla veš ? Jedva su kafu kuvali, a i to nije prošlo bez krtoga po šporetu i sudoperi. Živeo je.O da, živeo je kao grof u pratnji svojih kartica i izveštačenih žena.Plaćao je.I uvek je imao društvo.Svaka svadba od nas istih prošla je bez njega.Kako da pozoveš čoveka koga zapravo više ne poznaješ ? Prolazili su festivali, koncerti, letovanja, njega nije bilo.Naše leto značilo je auto i podeljen putni trošak, a njegovo avion.Ulazio je kad kada u kladionicu i onako kada nastane tišina čujemo njegovo uplatu koja je bila 5 puta veća nego dobitak koji smo svi zajedno imali na tiketima.Javi se onako...I ode.Niko oda nas nije željan ničega, samo...Prosto je neverovatno da mu je postao draži čovek koga je upoznao u separeu, od deteta koje mu je postavilo metu da on gađa lukom i strelom.Ali dobro.Prošle su godine...I danas vozi odličan auto...Dok smo mi ispijali ono pivo u čast prvog dana godišnjeg odmora, zazvonio je telefon jednom od nas.Nepoznat broj.Ortak pomisli da ga zove neka njegova štela i sav se obraduje.Posle par sekundi uključuje spirekfon...Pošto je rečenica bila već upola izgovorena, čulo `...ne brinite, ja ću sve platiti...` . Pretpostavljate ? Ili ne ? Dotle je nesretniku došlo da se setio eto drugova kojima je prvima rekao da bi bio slikar.A u stvari sam sebi je naslikao autoportret koji ne vredi koliko tanjir supe.I dalje je imao svoje novčanice.Onaj pogled na dole kada ih broji i kada ne plaća ništa.To ga je ojelo.Saživelo sa njim.A nije mogao da vidi i sazna da se život živi uzdignute glave.A mi...Eto...da ne bi bili nešto što nikada nismo bili, rekli smo mu da se ne brine...De odjebe od restorana u sred bela dana i da dođe u izvesnu kafanu gde smo visili.Došao je taksijem...Valjda je počeo da shvata.Valjda mu nije kasno.Ne znam...
U školu je išao je do četvrtog. U to vreme je bio solidno školovan momak. Nije možda naučio da je ćelija osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića, ali je naučio da ceni, da poštuje da zna šta vredi. Kasnije je postao zidar, klesar, ili metalostrugar.
Otac mu je bio bolestan pa je morao sam da hrani porodicu kao najstarije dete. Kad se zaposlio u građevinskom kombinatu odlučio je da se ženi. Doveo je sirotu ali dobroćudnu. Nije bila mirazdžika. Otac mu je prepisao komad kod potoka. Morao je prvo šumu da saseče i panjeve da povadi. Uradio je to sa svojom ženom. Bili su vredni. On u firmi, a ona u štali i na njivi. Deca su brzo došla. Prvi je u selu kupio televizor. Crno beli je bio. Komšije su dolazile uveče da gledaju. Školovao je decu koju je isto tako učio onim vrednostima koje je on spoznao tako davno. Išlo im je.
Napravio je novu kuću i zamenio onu leparu u kojoj su mu deca prohodala. Najstariji sin je već počeo da radi. Sve je bilo tako skladno...
- Deda, daj mi koji dinar!
- Sunce dedino, dao sam ti juče. Za šta će ti toliki novci?
- Imaš ili nemaš?
: Suza iz oka poteče:
Dokaz da je Srbija zemlja iskusnih ljudi.
Pesma lokalnog košarkaša koji je konačno uspeo da zakuca na koš.
To je onaj,da,onaj sto ga ne poznajete ,komunicirate sa njegovom slikom,jednako je jak na recima kao i vi,postao je deo stvarnosti,u principu je deo vaseg zivota u detalju nigde ga nema...
INTERNET KOMUNIKACIJA.
Paradoks. Veoma česta pojava koja nas u najviše slučajeva iznenadi.
Trenutak kada shvatimo da nas ipak male stvari čine velikim, i da na njih trebamo obraćati dosta pažnje. Ljudski mozak je takav da stvari najčešće uzima zdravo za gotovo i najčešće manje bitne trenutke, događaje, ljude ne obrađuje onako kako bi trebao, tj. zanemaruje ih i samim tim se povećava mogućnost "spoticanja" o to. Naravno u tom trenutku to nam se činilo kao nešto nebitno, dok kroz određeno vreme baš ta malena sitnica može da nam se obije o glavu.
Mirko i Slavko dva najbolja druga. Naravno živeli su u istom bloku zgrada i po nekom kodeksu zaljubljeni u istu devojku. Koplja su se lomila oko toga ko bi trebao da joj bude dečko, ko je dostojan i mnogo toga. Sve je to trajalo dok Slavko nije obelodanio da se ženi i to baš sa Marijom, prelepom devojčicom koja je izrasla u devojku koja je mamila uzdahe prolaznika na ulici. Dan pre venčanja došlo je do sranja. Ona bila je kod drugarice i krenula je kući, u prolazu srela je Mirka i onako zaneli su se u priču i odlučili da odu na kafu. Par minuta posle našli su se u krevetu seks je bio strastven.
9 Meseci posle Marija je svakog trenutka očekivala trudove i da ide na porođaj. U žurbi pozvala je Mirka i objasnila mu da sa Slavkom nije spavala prvih par dana braka i da zasigurno on nije otac, već da je baš Mirko taj koji je pokrenuo sve to.
Mirko je sedeo kući, nije znao šta da radi, bojao se toga da izađe na oči Slavku, i u tom trenutku zazvonio je telefon, sa druge strane se čuo drhtav glas Slavka koji je izgovorio "Dete je mrtvo, Marija je u kritičnom stanju".
Pošto je Marija bila RH-negativna postojala je mogućnost da se iskomplikuje trudnoća po bebu ali uz to da je otac RH-pozitivan, doktori su izvršili testove na Slavku i saznali da je on kao otac deteta negativan kao i majka i da ne bi trebalo biti problema, ne znajući da je pravi otac baš Mirko koji je bio RH-pozitivan.
Mirko nije želeo da ostane sam u kući, jer znao je da bi ga osećaj krivice pojeo. Obukao je kaput, seo u mercedesa i krenuo ka bolnici.
Utrčao je unutra došao do prodiljnog i imao je šta da vidi. Njegov najbolji drug sedeo je uplakan na klupi i bio je van sebe, bacio je pogled duž hodnika i video je da se Marija nalazi u sobi čiji su zidovi bili stakleni, ležala je nepomično zatvorenih očiu. Noge su mu zaklecale i nije mogao da veruje da mu se sve ovo dešava, pokušao je da se uštine da vidi je l možda sanja, ali ipak na njegovo razočarenje ovo je bila ipak java. Koračao je sa strahom i svakim njegovim korakom krv mu se ledil u žilama. Prišao je Slavku i potapšao ga je po ramenu, on nije imao snage ni da ga pogleda, okrenuo se ka zidu i nageo se gledajući u pod. Mirko koji je bio veoma nervozan otišao je do glavne sestre kako bi mogao da čuje šta se desilo, dobio je odgovre koji mu baš nisu odgovarali, dete je bilo mrtvo a za Mariju je ostala samo jedna šansa da se nada nekom čudu. Krenuo je vani kako bi zapalio cigaretu i kako bi se malo smirio, otišao je u hodnik i dolazio je do prostor za pušače, prilikom silaska niz stepenice nije obraćao na mali kamen koji se tu nalazio zapeo je za njega i slomio vrat. Slavko i Marija su živeli srećno do kraja života sa šurnajestero dece.
Odgovor grobara na pitanje kako može da radi svoj posao.
JA. u bilo cijem izvodjenju,tj. svako je u svom svetu najpametan (iliti svako je u svom svetu Chuck Norris,osim par pojedinaca koji ce vam reci: Moj deda je:)
A:on je bas super.
"JA": on? ju,pa nemas ti pojma koliko puta je on mene izradio,0 od coveka...A: jbt,ova riba je glupa k`o k***c.
"JA": klosarcino,ona je jedna od najinteligentnijih osoba koje ja znam.A: radikali.
"JA": DEMOKRATE!A: Agatha Cristie je najbolji pisac ikada.
"JA": nema sanse,Paulo Coelho je.itd.,do iznemoglosti....
Moto svakog gurmanina od minimum 120 kila žive vage...
Širina potrebnih znanja je toliko narasla DA LJUDI ODUSTAJU OD UČEŠĆA, MISLEĆI DA AKO NISI "NAJUIGRANIJI" ISPADAŠ SMEŠAN I SIGURNO PREVAREN. Bolje neumešan nego prevaren. Bolje zajednički previd nego sopstveni previd....Zajednička sudbina...
Jedan od jačih argumenata protiv Darvinove "Teorije evolucije" i, ujedno, jedina logika iza postojanja određenih ljudskih primeraka koji to NISU, ako me razumete.
- 'Ajde, guraj, brate!
- Pa, guram, jebem ti mater, izginuh ovde!!
- Guraj jače, onda!
- Ma, gurnem ti ga mami, bre, 'sti spustio ručnu?!?!
- E, jebiga...
- Joooj, Darvine, pičko engleska, serem ti se u pos'o, majmuni su još među nama!
