I pije. Al ne prežderava se već pije lagano, za dušu. Njegovu dušu, prosto joj bilo... Otišla je davno i ostavila ga samog da dočekuje noći i ispraća zore u dimu i mirisu alkohola. Ista situacija kao kada žena ostavi rekao bi neko. Nije. Za ženu svako barem nekada pomisli da će otići, za dušu niko. Ona je nekako tvoja, lična, misliš da će ćeš sa njom umreti...dok se jednom ne zamisliš i shvatiš da te je odavno napustila, ostavila te da se sam voziš pistom života poput onoga kada te je ćale učio da voziš bajs pa te pustio a ti toga nisi bio svestan pa si vrteo pedale i ubrzavao, vozio... Rekoh pistom a ne stazom jer se stazom šeta a život je brz, najbrži.
Nego, da se vratimo za sto. Divna rečenica, zar ne? Za stolom je uvek društvo, hrana, piće, zabava... Ovaj put nije divna, ovaj put pričamo o čoveku koji sedi sam. Nije on čudak koji ni sa kim ne razgovara, naprotiv, omiljen je i svima drag. Pozitivna osoba. Ko god uđe javi mu se, pita da mu plati piće, sednu za njegov sto, uvlače ga u razgovor i pitaju za mišljenje i on svima odgovara, sa svakim razgovara, nazdravlja ali prazno, bez dubine...ne znaju oni da on sedi sam iako je kafana puna.
U ljude gleda ali gleda negde iza njih. Negde iza toga iza njih. Ne gleda nigde... Gleda u crnilo, u mrtvu tačku, u bez reda razbacane piksele koji ne formiraju nikakvu sliku. Gleda on i u žene. I u konobaricu, ali je ne uzima za ozbiljno više iako je solidnog izgleda za nekoga ko radi u takvoj rupi. Jebao je jednom posle fajronta mada je "jebao" malo jaka reč, više je odradio posao... Nekad je jebao, bio čak i dobar u tome, sada samo odradi sve mehanički po protokolu ruka ovde, kurac onde, stani ovako, ovde jako, tamo nežnije, svrš, kurac u gaće...ni seks ni bilo šta drugo više nema tu snagu da ga oživi iznutra.
Svojim šalama se retko smeje, skoro nikad, a tuđim šalama se smeje samo mozgom jer mozak shvata vic i registruje da je smešan ali smeha iz duše nema. Ili ima, možda mu se duša smeje negde? Možda ga gleda i smeje mu se podrugljivo u brk? Možda i sedi pored njega i naslađuje se što pati za njom ali ne može da odmakne jer se i ona vezala za njega, za tu olupinu, ljušturu bez srži? Ha...pa možda su i u šumi...
A dobra mu je bila ta duša. Imali su popriličan broj lepih momenata i, očigledno, previše ružnih. Tukao ju je, udarao, nije je štedeo ni on sam a kamoli drugi...takav je svet, to je evolucija valjda. Ko bi je krivio što je otišla? Neko nerealan, sebičan. On nije takav. A možda i nije otišla, možda je on oterao?
Izvinjavam se svima koji su ovo pročitali očekivajući neku poentu ili foru na kraju, ovo nije definicija ovo samo ja baljezgam.
Što je ćelaviji, to je zajebaniji. Prcao Demi Mur dok je valjala, posle rešio da je zameni za noviji model. Gospodin čovek, veliki pašenog, strahovit dominator. Eve vam primera.
Šmeker stari, opasnoga kova,
Sa glavom što podseća na plovak,
U svakom filmu on je čisti plus,
Opaki dasa zvani Vilis Brus!U Nemačkoj rođen, prošlog veka,
Lako je mogao da postane pekar,
Varilac, ili čak fizikalac,
Jer mu otac beše toga talac.
Opasno je k'o klinac mucao,
Te da bi ovaj problem spucao,
Rešio je tada mlađani Brus
Glume i drame da upiše kurs.Kako od glume para nemade,
Odluči tad, uz vel'ke gonade,
Da pravi sekjuriti postane
Jer ne htede da bere bostane.Kasnije je, to kaže wikia,
Bio izjedač kikirikija,
Dok u zasedi bejaše ček'o
K'o detektiv da proveri nekog.
Ipak je sudba drukčije htela,
Te brzo Vilis postade ćelav,
Da mesečari tad beše poč'o,
Pa se od plate počasti Svočom.Sa Bejsinger Kim, veoma lepom,
Naš'o se na sastanku slepom
Al' Brus se hitro okrenu puški,
Da bosih nogu tu umre muški.Nije mnogo uloge čekao,
Intenzivno zanat je pekao,
Pa je publici priredio šok
U treš-pobedi zvanoj „Hadson Hok“.Da neće sve od ruke mu poći
Vide Vilis tu u „Boji noći“,
Al' od filma koji beše sranje
Barem je izvukao jebanje.Da mu uloge baš sve ne liče,
Posta deo Petparačke priče,
Gde u besu i silnom revoltu
Ubi usranog Džona Travoltu.Nedugo potom, sa Bredom Pitom
Saj-faj svet je raspizdio kitom,
Pobede mu kapa posta puna,
Glavni šef od dvanaes' majmuna.Kao Budve Šako Polumenta,
Brus je deo Petog elementa,
Znade kako da primeni silu,
Na Oldmana i Jovović Milu.Već ga behu proglasili dedom,
Kad međutim grunu armagedon,
U proročanstvu, rekoše Vlasi,
Mora ćelav čovek da nas spasi.U svemiru on bejaše umro,
Pa su mu leš osveštali rumom,
Da se kao psiholog-duh skrasi,
U šestom čulu, gde slave ga Vlasi.Brzo je smrt sa sebe stresao,
Natašu Henstridž ležerno kresao,
Jer morao je junak da tuca,
Heroj, ubica, mekoga srca.U gradu greha beše Alfa pas,
Surogatima nudio je spas,
Džoša Hartneta mlatnu po njuški,
Pa ode još jednom dumre muški.Kad je i njega Slaj zamolio,
Ćelavi baja nije odolio,
Potrošni je šmekerski kameo
Pobedom čistom lako samleo.Da opet demantuje da je đed,
SMorganom Frimenom snimio „Red“,
Nit' je star, nemoćan, nit' brz i kus,
Legendarni kralj je taj Vilis Brus.
Uobičajena zabluda među narkofobima. Kad bi to bilo tačno, onda bi droga kupovala mene, a ne ja nju.
Misli se na to da u današnje vreme svako gleda sebe i svoj interes i ne mari za drugoga, da bi prodao drugoga i one koje voli, samo da bi uspeo u svojoj sebičnoj nameri.
Mahatma Gandi: Ne postoji veće i sebičnije zlo od ljudskog bića.
Onaj koji u Srbiji obično završi na bensedinima.
To su ljudi čiji su prekšaji remećenje javnog reda i mira i upotreba oružja bez dozvole. Običnu pucaju u slučaja:ako su uzrujani usled neke nepravde (obično spoortske), ako su srećne zbog nekog ostvarenja (običnog sportskog) ili ako im je komšija antisrpski nastrojen. Ovu "vrstu" ljudi možete naći samo u Srbiji.
Tipični predstavnik ove "vrste" ljudi je Paja Pandurović Trošak.
Motiv iz makedonske narodne pošalice nakratko pomenute u kultnoj pripoveci iz NOB-a o Trajčetu partizanen banditen sa Karaormana i njegovom magaretu Dorču, ili Dorčetu ili kako već nalaže lokalna gramatika.
Glavni junak te priče je jedan poturica, kakvih je inače u tim krajevima bilo izobila uprkos plemenitoj krvi Aleksandra Makedonca koja samoproklamovano šiklja njihovim venama. Dakle, kako poturica generalno i nije bio neka retka pojava tako i ovaj naš nije bio po mnogo čemu poseban i da ne bi krajnje egzotičnog razloga njegovog turčenja niko, vaistinu, ne bi ni znao za njega. Naime, za razliku od ostalih koji su se, jelte, turčili da bi posle mogli da se turče po kraju on se proturčio, verovali ili ne, samo zato što mu se u jednom momentu dojeo pasulj. Možda će neko ovde i da zavrti glavom u neverici jer je FYR Makedonija po kvalitetnom pasulju čuvena, ali eto, njemu je dojadio, jeo ga danas, jeo ga juče, jeo ga sutra, uglavnom dodijalo mu je i seme zla tako bi posejano i strpljivo je čekalo trenutak da proklija.
Zaplet čitave priče kreće jedne vedre letnje večeri dok je naš pasuljar punog stomaka i obuzet crnim mislima kretao u kafanu. Sad, svi mi znamo da je kafana vazda bila najbolji lek svim brigama i svega ovoga sigurno ne bi bilo da ga neki šejtan nije naveo da preseče skraj šiptareve slast'ćarne gde je ugledao svog prvog komšiju kako se sladi baklavom i bozom. Nisu mu ni sline čestito krenule a već mu je sinulo, postaće Turčin pa će i on barabar s njima da jede tulumbe kao što je još Marija Antoaneta zapovedila. Kako je naumio tako i bi, namah ti se naš potomak osvajača Evropa i Azije oseti kao potomak Muhameda, nabavi čalmu i aleve šalvare ojačane na kolenima pa krete u mesnu zajednicu da se tako i izjasni. Lokalni Turci i poturci se tu, jasno, razduševiše i napraviše mu merhaba parti, a pošto beg naravno nije cicija doneo je svako i prigodne poklone, rezervnu čalmu, pojas sa pirotskom šarom, šiljate papuče za šutiranje kmeta... uglavnom bilo je svega i svačega. Oduševljen, naš ti hajvanlija zasede za trpezu i imade šta da vidi, prvo jelo koje su pred njega izneli beše pasulj. Kad je ugledao svog starog dušmanina novopečeni turčin pršte u smeh i reče: "pasuljča se eto otarasio nisam, a upravo mi pade na um da kao Turčin ne mogu više ni u onu kafanu gde sam išao na po digestiv snogu", i tu umre od žalosti.
Dakle, poenta ove priče je da su ti neke stvari jednostavno suđene i da, koliko god se korpcao, od njih ne možeš uteći.
- Tata, mogu napolje da se igram lopte?
- Znaš kako sine, koliko god mi se ta ideja sviđala ja jednostavno nemam para da te proguram kroz omladince tako da se bojim da od tebe nikad neće biti fudbalera. Nego jebeš loptu, bolje ti sedi i uči da ne bi posle istovarao šlepere.
...
- Evo diploma! I da znate najbolji sam u generaciji, prosek devet-osamdeset.
- Joj sine dođi da te ljubi tata, prvi inženjer u familji jebem li im majku neuku svima. Idemo sutra u bubanj potok da ti biramo jednog očuvanog jugića da ima dika tatina u čemu na posao da ide i curice da ganja.
- Nemoj tata, ne treba, to ti je štek za sahranu, skupljaš već deset godina...
- Ne! Neka me sahrane i u najlon kesi ali MOJ sin ne ide peške na posao.
...
- Dobro, vidim tu ste sva četvorica što ste prošli konkurs. Ooo šta ima Đole, kako matori? 'Si mi dobar Gile, ka'ćemo opet u štetu, a i ti Kizo da ideš ovaj put, nemoj opet da si sisa... e, koji si ti beše tamo?
- Petar Petrović, imao sam najbolje kvalifikacije na konkursu.
- Aaa, taj, e brate do jaja što si tu, upravo stigao šleper cigara od Mila, idi pomozi da se istovari.
- Ali vi ste rekli da vam treba inženjer elektrotehnike...
- Treba, treba, mislim trebaće posle, crkle i neke sijalice u holu. Međutim mi smo ti ovde ozbilja firma i imamo prioritete, a to je, zna se - šleper. Imaš tamo u špajzu kombinezon, tvoj broj. Aajmo batice, jen, dva, tri, udarnički!
Ne može se reći da je ultimativna fora za muvanje, jer ovo koristi čovek koji se sa logikom pozdravio. Ne poštuje onu čuvenu doktor Hausovu tezu o muvanju i samoproceni, da se jedinice na skali smuvaju sa jedinicama, a desetke sa desetkama. NE!! Ovaj lik nije ni jedinica , ali muva ribu koja je 765 faktorijel. Sa šarmom prodavca praziluka i izgledom napušene veverice ustremljen je ka cilju. Svestan je neuspeha, ali ako pada, pada kao Spitfajer u plamenu, džiberski, a sa stilom, rušeći sve barijere i postulate. Taj lik treba da ima svacije postovanje!!! Ima bre da jebe!
-Uskomeša mi se muška žila kad te vidim, sokolice moja!
-Beži, seljaku, upomoć, obezbeđenje!!
-Ja i ti mora zaživimo, jebeš mi sve...
Otrežnjujuća izreka koju upućujemo ortaku kada saznamo da ne troši novac u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima, već se ponaša bahato i rasipnički. Obično se izgovara kad, kao za posledicu prethodnog ponašanja, dođe kod vas da pita za pozajmicu.
Goksi: "Brate, bio sam u kafani do jutros, sve sam pare spiskao... moram da preživim nekako do prvog, imaš li par hiljada na zajam?"
Miki: "Jebote, ti baš ne umeš da se organizuješ sa kintom... malo malo, pa ti treba nešto na zajam!"
Goksi: "Nije brate, nego me ponela atmosfera sinoć, bile su tu i neke ribe, alkohol, ludilo i dođoh kući bez dinara!"
Miki: "Ma lepo je sve to, kontam sinak, ali moraćeš već jednom da naučiš da se čovek pruža onol'ko kol'ko je dugačak... ne može više od toga!"
Delovi tela koje čovek otkrije u ranom detinjstvu, najčešće kada uspe da dohvati puding koji stoji na najvišoj polici frižidera . Taj uspeh se ureže u podsvest i čovek celog života nešto pokušava iz petnih žila, kasnije najčešće neuspešno.
“Iz petnih žila sam se trudio da polozim ispit”
“Iz petnih žila sam se trudio da mu objasnim”
On se zapravo revanšira majmunu za svoj nastanak.
Glavni razlog zašto zombiji zaglupljuju.
Raznih ljudi ima.
Sigurno je ono ''da je pas čovekov najbolji prijatelj mišljenje je čoveka, a ne psa'', ali opet - ko to može da tvrdi da i pas ne deli isto mišljenje. Pas je čovekov najbolji prijatelj. Nije najbolji prijatelj ljudima.
Raznih ljudi ima.
Nije pas taj koji je sebe stavio u negativne kontekste rečenica, čiji su kreatori ljudi. Raznih ljudi ima.
I nogavičar je sposoban da bude najbolji prijatelj, za razliku od nečoveka. Nečovek je nesposoban da primeti tugu u psećim očima.
Pas je čovekov najbolji prijatelj.
A raznih ljudi ima.
- Mujo, imaš li ti akvarijum?
- Nemam.
- Koji si ti Mujo peder...
Muškarac koji se ne stidi da pokaže svoje emocije javno ili pevač koji se u karijeri proslavio isključivo baladama ili sličnim ljubavnim pesmama.
-I tako ti ja kupim buket od 101 ruže, pošaljem joj par romantičnih poruka, odem ispod njenog prozora i zapevam onu od Sergeja Ćetkovića “Znaj da moja si”…
-Znači definitivno je, pola čovek pola osmi mart.
-Ko, ja ili Sergej?
-Obojica, i šta je bilo dalje?
-Prosula je lavor vode na mene, rekla da ne želi da se pomirimo i oterala me u pizdu materinu.
-Jel’ ti to plačeš?
-Plačem brate, kako da ne plačem, pa srušio se sav moj svet, i dalje ne shvatam gde sam pogrešio…
-E ja ću da ti kažem gde si pogrešio, trebao si ti nju još pre da oteraš u pizdu lepu materinu i lupiš šakom o sto, e sad bi ona cmizdrela i kukala a ne ti, budi bre malo muško siso jedna!
Vrhunski tolerantna osoba. Na njega se dotični ne ljute kad ih tako naziva, jer znaju da ne želi da ih uvredi.
- Gospodine, imamo anonimnu dojavu da diskriminišete potčinjene na radnom mestu na rasnoj i polnoj osnovi.
- Ma to nije moguće. Pitajte molim vas, od Strelišta do Sarine Međe za mene. Pa mene sa uvažavanjem pozdravljaju gde god se pojavim, i staro i mlado. Eno, pitajte Cigane kakav sam ja!
- Gospodine, nepristojno je da tako nazivate Rome.
- Ma to za vas možda. Ali oni su moja braća i ja ih tako zovem. Za svaki Đurđevdan odem kod Ramba na prase.
- A, onda dobro.
Rečenica koja potpuno različite asocijacije izaziva kod filozofa humaniste i ostrvskog ljudoždera.
Na ovu konstataciju misli naša vlada kada kaže da se efekat pogođenosti svetskom ekonomskom krizom kod nas manje oseća nego u zemljama u okruženju.
imati milion evra
Dete baksuz.
Mali vragolan,nevaljali.
Ne bi on, jebi ga, usud neki, jebem li ga, zapisano negde, da ga jebem, u nekoj zvezdi baksuzu pod kojom je rođen, kada su se pogledi tate slona i mame slona susreli na kasi staklorezačke radnje gde su se i jebali i jebali i jebali i jebali...
- E, dragi, trudna sam.
- E, baš me boli kurac, znaš. Palim ja, nemoj više da me zoveš.
- A nemoj, de me staviš tu ću rasti?
- Daj nemoj opet ta sranja, jebo te Džiboni da te jebo.
