Krik koji puštaš u sebi dok sediš u autobusu koji staje na stanici,a najprljaviji i najsmrdljiviji lik koji je usao u autobus,pored svih slobodnih mesta koja postoje,seda baš pored tebe.

TV se pokvario. Prvi šok i nevericu zamenjuje grozničavo traženje broja nekog tv mehaničara, ali iz drhtavih ruku ispadaju papirići, svega ima samo tog prokletog majstora nema! Na ivici nervnog sloma poziva svog potomka i gotovo plačnim glasom pokušava da objasni kakva ih je strašna nesreća zadesila. Potomak uskoro dolazi, zabrinut za zdravlje svog roditelja. Daje mu bensedine za svaki slučaj, a tv odnosi na popravku. Slede momenti iščekivanja i nade, u kome je svaki minut kao godina, gledanje u telefon i čekanje da pozvoni, kao sto to rade zaljubljene tinejdzerke. Kad konačno pozvoni, saznaje da ce tv biti popravljen tek sutra. Sutra! A Dnevnik..???
Veče dolazi, a život polako počinje da gubi smisao.. nedostaje mu Beogradska hronika, nedostaje mu Slagalica, žali za domaćim serijama.. na vesti ne sme ni da pomisli, vilica mu zadrhti i suza krene sama od sebe.
Tako utučen i bezvoljan, odlučuje da ranije ode na spavanje, ali ni tu ne nalazi mir. Spava isprekidano, ima košmarne snove u kojima se pojavljuje Aleksandar Tijanic lično i uz demosnki smeh mu govori da je ovo kazna sto nije platio poslednju pretplatu. Budi se okupan znojem i svečano obecava sebi da ce otici da uplati cim svane.
Novi dan sviće, penzioner ispunjava dato obećanje, ali mu to ne donosi očekivano olakšanje. Dan je sumoran kao i prethodni, i svakim satom nervoza je sve veća. Podne dolazi i prolazi, sati odmiču, i nervozu zamenjuje panika. Neće valjda još jedno veče bez...?? Ne, nemoguće.. te misli su isuviše strašne i tera ih od sebe. Zvono na vratima ga natera da gotovo potrči. Njegovim mukama je kraj! Nikad u životu se nije više obradovao sinu i bio ponosniji na njega, čak ni onda kad je sin dosao iz vojske.
TV je uključen, kanali namešteni, sreća ponovo pronadjena, ovaj svet više nije besmisleno mesto... Uz blaženi smešak na licu, zadremao je uz Dnevik..

Ovo je recenica koju izgovara najostroumniji decak na pocetku svakog fudbala u kraju ili skolskom dvoristu!

Kad mešaš nulu i jedinicu za malterisanje.

Површно гледано, има ли ичег лакшег? Исечеш кромпир на штапиће и бациш на уље. Или, још боље, у фритезу. И кроз 10-12 минута помфрит је готов. И јесте једноставно. Скоро да не може бити једноставније. АЛИ.

Сви сте пробали онај помфрит код McDonald'sa. Савршен. Хрскав, а мекан.
Жута боја. Није пуно натопљен уљем. Чудесан помфрит.
Колико вас је успело да направи баш такав помфрит?
Нисам ни ја, да се разумемо.

Међутим, за разлику од вас, ја сам себи поставио и оно незгодно питање. ЗАШТО? зашто ја не могу да направим иси помфрит као онај који једем у Меку?

Основни разлог је врста кромпира. Код нас се гаји око 270 врста кромпира. Уколико вас је овај податак изненадио, верујем да ћете се шокирати кад чујете да у Перуу, иначе земљи порекла кромпира, има око 3000 врста.

Када је McDonald's отварао први ресторан у тадашњој Југославији, знате онај на Славији, сећам се да сам прочитао конкурс у новинама где Мек тражи снабдеваче кромпиром. Назив кромпира је био "тај и тај" и ногу бих своју појео што нисам запамтио тај назив.

Чак и да сам запамтио како се тај кромпир зове, можете ли да замислите лице оног сељака на пијаци кад бих ја дошао и рекао, на пример, "Добар дан. Да ли имате "Russet Burbank" кромпир?" "Шта бре? Ма оно ти је Ивањички кромпир..." Не би нам име много помогло.

Тако да је немогуће направити кућни McDonald's помфрит. Имамо шансе да направимо нешто јако слично, а мени је то сасвим довољно. Нисам ја толико задрт, да мора да буде исти. Јесам мало, признајем, али ТОЛИКО нисам.

Komentar na muzičare koji u kafani obleću oko stolova i sviraju za svačiji groš i svima "na uvce", osim za vaš. Ali čovek koji iskusno posećuje kafane godinama zna znanje. Kada ih on ušemi, tu im je kraj.

Društveno (ne)uređenje u kom neminovno bivate opljačkani. Isti taj koji Vas opljačka, dolazi kasnije da Vas podmiti sa malim procentom onog što Vam je oduzeo. Zatim, srećni što se Vas neko setio, u znak zahvalnosti, pljujete na sve partije sem na onu čiji je član pomenuti spasilac.

Разлог зашто је риба "престала" да свлачи погледом.

Veoma popularna rabota kod Srba. Boli tebe tvoj venac što si upravo potrošio 3 kubika vode, važno da si ti oprao i zube i usput se igrao podmornica po lavabou.

...кад год некоме нешто није јасно, само питају: "Хоћеш можда да ти нацртам?!?"

 U velikoj je depresiji, ne šilji ga već dva dana, a i dalje mu se ne šiljii. Najveći čemer u muškarca, mrzi sve, psuje pred kevom, ne jede ajvar i gleda filmove o Hitleru.

Neka inostransko onostranska zajebancija koja se nadvija na naša prejaka pleća. Dokačiće nas, nema sumnje, jer je zavladala celim svetom.

Симпатична прозивка пријатеља на коју су били осуђени понеки студенти из унутрашњости када после одређеног времена дођу кући на викенд. Има за циљ да нагласи изузетно ретке "сусрете" прозваног са куваним јелима у периоду проведеном у великоме граду.

Kulturni način da pitate curu oće li biti sexa noćas.

Узречица матораца који су некада, давно радили у Немачкој. Мучили су се они као нико на свету, радили к'о коњи, никад ти нећеш схватити колико је било тешко. Али, иако су радили као неки водоинсталатер или шта год, Шваба их никад није зајебао. Нема код њих трте-мрте, зна се коме иде колико. Колико си радио толико ћеш и добити. Ред, рад и дисциплина - зна се код Швабе.

Ово је најчешће упућено младежи која данас ради у нашој лепој отаџбини, где једва можеш да нађеш неки посао, а и ако га нађеш, питање је да ли ћеш имати плату. А о томе да ли је на време и да не причамо. Али код Швабе се знало.

Najveća kolonija srpsko-romskih imigranata na privremenom radu u zemljama Evropske Unije.

Ujutru kod Žike seljaka, popodne kod Lee Kiš, uveče kod Popovića.

...Пере/Зорана/Милана.

Реченица која се често чује у социјалним, тј. мушким фризерским салонима, где шишање кошта највише 200 кинти. То су салони који пружају најосновније услуге, без оног лавабоа за прање косе и осталих додатних могућности које нуде салони за жене и фићфириће (групације које су спремне да баце 500 или 1000 динара за једно шишање). Разлог због чега је реченица из наслова толико фреквентна, лежи у чињеници да женски део особља у овим салонима најчешће поседује скромне менталне могућности и, с обзиром на то да су запослене као фризерке, очајну вештину рада са маказама, тако да муштерије које су се већ опекле покушавају да избегну поновне опекотине.

Fraza koja je tačna samo kada se govori o studiranju.

Izbegavati u sirokom luku.Narocito one u prigradskim naseljima, gde meso ne stize nedeljom.