Pitanje koje sebi postavljamo u trenutku kad se šofer u međugradskom busu sprema da pusti film putnicima željnim sedme umetnosti.
Jednom su pustili i Bornov identitet, ali je pred kraj počela da se kvari slika i nisam shvatio rasplet.
Teško je odrediti...
Em liče, em se oboje čuju ko lokomotiva, em oboje žele da ti jebu oca...
Sve u svemu, svi su, jado, sokolovi!!
Obično se koristi da počastiš neku budalu, koja te jako nervira i ne možeš da je podneseš
Enigma koja muči trodimenzionalna bića još od prve jutarnje erekcije.
Da l' je jaje izleglo kokoš, il' je kokoš izrodila njega teško je odgonetnuti, ali sasvim lako umetnuti u svakodnevni govor, pogotovo na kraju besmislene nezrele rasprave, uglavnom u stanjima teškog pijanstva, o tome ko je šta prvi uradio, nakon dužeg vremenskog perioda, prisećajući se određenog događaja.
Ko je prvi u društvu skupio muda da uhvati debelu komšinicu za butkicu pa se okuraživiši ogrebao i za guzić, obrnuo Super Maria, provalio frižider pored trafike zarad dvolitarke piva, kome je prvo izrasla stidara na preponama.
Izraz pogodan za stavljanje tačke na debatu kojoj inače kraj ne bi mogao da se sagleda između gomile baronovskih dokaza, izmišljenih činjenica i pomešanih dogodovština.
-Ćuti ti, nisi pičku video nikad.
-Kako nikad, aman, pa ja sam prvi jeb'o od svih vas pičkopaćenika.
-Ko, ti?
-Ja.
-A, ko je u osmom trsio nosatu Živanu pored reke, sigurno ti?
-Ne, ja sam nosatoj Živani zavukao prstenac, a ti si plodio onu malu iz prigradskog naselja.
-Pa valjda znam šta sam jeb'o.
-Čekaj, a ko je onda nju, Duća nije, on je skinuo đanu kod one ganferke, vodio ga stariji burazer kad su se odvalili od tekile na onom rođendanu?
-E, deco, aj' smirite se, kokoška ili jaje, dobro je što su takve živinke k'o što ste vi uopšte ubole nešto.
Seoski izraz za opisivanje sitnog intereždžije. Onaj tip ljudi kod kojih ne važi ona narodna kako si posijao, tako ćeš i požnjeti, već samo ''gdje sam ja u tom posliću''. I rođenog ćaću bi prodao, samo da se ugradi.
- Batice, čuo sam da je Bole otvorio apoteku, kažu razradio posao samo tako...
- E pa vjeruj ti, taj zna đavola na ledu potkovati, toli otvoriti običnu trgovinu... K'o da tu treba neka pamet.
- Ma jes vala, al' garant je on tu nešto i smutio, pa ljudi su tolike godine u poslu, i opet ne mogu sa njim...
- To sigurno, znaš ti da njemu kad kokoš ne snese dvoje jaja dnevno, odma' je kolje ili proda...
- Jes vala, tačno sam serbez otkad sam se klonio lopova.
Učtivo pitanje lekara, na temu vašeg finansijskog stanja.
Ako imate para, da odmah opravite auto, naći će se nešto i za doktoru ispod stola.
A ako nemaš za opravku, a ti teraj dok može... auto tj.
- Pa, da, operacija bi vam značajno pomogla, tako reći, spasila bi vam život.
Nego, kad auto radi s pola snage je l' ga odmah teraš kod majstora ili voziš dok može?!
- Ne znam, ne vozim ja auuu... (pa ukapira i vadi 300€)
- Za 300€ ni oči sabajle ne otvaram, a ne živa čoveka (u sebi, naravno)
Mislim da imamo slobodan termin u februaru 2017.
Slučajnost - kada te, na dan najtežeg ispita u roku, tajmer na radiu probudi baš pesmom "Don't worry, be happy"...
Kasnije tog dana
Profesor: "Žao mi je koleginice..."
Dečko: "Žao mi je, ja ne mogu više..."Dou... Ipak ironija.
Od sad navijam samo petla!
...misao koja se javlja kod skoro pa svakog muškog specimenta kada "razmišlja" o "venerinom brijegu" pripadnice "ljepšeg pola" koju je relativno skoro upoznao...
....e sad samo je jedan način da se otkrije,osim naravno direktnog pitanja je li ili nije...
mada danas je skoro pa i nepotrebno postaviti to pitanje,jer većinom sve "vode računa o higijeni" ili gledaju eksplicitne snimke pa se ugledaju na "zvijezde"...
Primer za ono što se u psihologiji zove "klasično uslovljavanje".
Uslovna draž (smajli) izaziva uslovni refleks (minus).
Debilna dilema oko toga šta je od ovo dvoje pravi brend i slika Srbije, pri čemu se zaboravlja da niti jedno nema mnogo veze sa Srbijom, već više sa strancima koji ostavljaju pare.
Nocna mora onih koji prvi put instaliraju neku igricu.
Po definiciji, askeza je dobrovoljno samoodricanje od materijalnih, telesnih i drugih ugodnosti, uživanja itd, a sve zarad duhovnog uzdizanja.
U praksi, Bog se fejspalmovao kada je čuo za ovaj pojam, jer se, je l' te, ispostavilo da je džabe dao muškarcu palamar da može 50 godina da jebe i da u tome maksimalno uživa i doživljava orgazme (što je jedan od najbožanskijih osećaja u zemaljskom svetu), ženi dao pičku (da može da uživa u višestrukim orgazmima po ceo dan, koliko joj duša ište, a ista nije sapun da se izliže, te ima veliki rok trajanja). Dalje, bog je darivao čoveku svinju, holesterol i jak želudac, da može da uživa u najlepšim ukusima, svetovnoj ambroziji; dao mu je ruke da sebi stvori stvari koje će mu pomoći da još više uživa - alkohol, drogu, rokenrol i ostalo, a pojedinci su uprkos tome odlučili da apstiniraju.
Asketa: Bože, posvetio sam ceo život aksezi i duhovnom životu, sad kad sam umro, spreman sam da zadobijem unutrašnji mir Carstva božjeg!
Bog: A ko ti je rekao da to tako funkcioniše?
Asketa: Pa, čitao sam u knjigama... Rekli su mi u crkvi...
Bog: E, pa, zajebao si se, sinak. Duhovni svet nije za smrtnike. Ti si svoj život promašio. Za smrtnike je da polome kurac od jebanja, da prde i podriguju od dobre hrane i da padaju u nesvest od pića. Žao mi je, ti ćeš u sledećem životu biti krava.
Acketa: Alialiali!
Bog: Nema ali! Ajd' uzdravlje!----
Nikola iz ''Mi nismo anđeli 1'': Bože, je l' idem u pakao?
Bog: Kakav, bre, pakao? To uopšte nije usput. Ti si moj čovek. Sedi da popijemo.
Početak razgovora sa skeptikom.
Onog trenutka kad igranje rata postane nemoguće jer niko neće da bude švabo (švabo da bude neće), prelazi se na borbu između omiljenih strip junaka.
I tako, dok su ovdašnja deca živela zaštićena od amerikanskih kvazi heroja: štrebera Spajdermena, Betmena punišića i zalizanog Supermena, imao si opcije između likova iz Lunovog magnusa ili Zlatne serije.
Zagor Te Nej, gospodar darkvudske šume, ikusan baja u kasnim tridesetim, crne kose prošarane sedim vlasima, zelenih očiju, vita stasa, dispečera lijanskog prašumskog prevoza, tomakahavka zadenutog sa jedne, a kolta 45 sa druge strane pojasa, odevenog u crvenu majicu sa resama upadljivog masonskog znaka na grudima, i praćenog vernim Don Čiko Felipe Kajetano Lopezom... I Martinezom i Gonzalesom, inače meksikancem.
Na drugoj strani imamo Velikog Bleka, aka Stenu, razbacanog trapera zlaćane kosice nalik kalifornijskom surferu na steroidima, zaogrnutog kožuhom od pravog nerca i puškom tandžarom o ramenu, noćne more Crvenih mundira i ostatka mrskog britanskog establišmenta, anarhiste i domaćina po vokaciji, tako mu Okultisovih retorti.
- Ja sam Zagor, duh sa sekirom, prvi sam rek'o!
- Pa šta, ja sam Blek Stena, smoždiću te.
- Oćeš kurac, ja imam tomahavk, svih mi bubnjeva Darkvuda!
- Serem ti se u tomahavk, ja imam kuburu, k'o Karađorđe, jebem li ti sitno žito kojekude!
- Ufff, a ja imam kolt 45, moj bolji, tako mi čukundede vrača!
- Jes kurac bolji, kubura ima u muzeju, a kolt šipak!
- Ha ha, čujte ovo ide kući da pije čaj od šipka. Ha ha ma-mi-na-ma-za!
- Ha ha, ma-zim-ti-ma-mu, ha ha.
- :Šljas:
- :Trs:
- :Eskiv:
- :Zviz:
- :Kamen:
- :Letva:
Ponuđeni odgovori malom detetu na pitanje "Koga više voliš?", nakon čijeg odgovora se detetu postavlja uslov " Aaaa ne može oboje, moraš samo jedog".
Najveća nedoumica za kupovinu, "leta" 2010-e.
Česta dilema u studenta.
Čuješ od drugara kada vidi da na Tuborg žurci piješ vodu.
Iako smo u prethodnim delovima već bili duboko zagazili u područje običaja koje imamo zadovoljstvo da delimo i sa ostalim stanovnicima ove naše blagodarne planete, ipak ću vas zamoliti da se najmanje još jednom sastanemo unutar granica ove naše blagodarne države i proučimo jedan od najlepših, najduhovnijih i definitivno najređe praktikovanih rituala u čitavom folkloru naroda serbskog.
Elem, iako oficijelno “neobeležen” u crkvenom kalendaru i nezaveden čak ni pod tačkom “Razno” u pomalo izgriženoj ali svejedno dostatnoj dokumentaciji Etnografskog Muzeja u Beogradu, pomenuti ritual se ipak kako-tako dâ proglasiti postojećim, za šta postoje minimalni ali dovoljni dokazi. Oni se, naime, nalaze u svakom od nas, duboko pohranjeni u predelima podsvesti za koje nismo ni znali da postoje, sakriveni od okružujuće nas javnosti kao najveća tajna ikada čuvana. Treba samo malo džarnuti tu i tamo da bi izbledela sećanja ponovo dobila boju i sjaj vremêna u kojima su i nastala...
Sećate li se?
Ukoliko i ne uspevate u tome, trud je ono što se ceni. Uostalom, iako su reči iz naslova terminologija poznata svakom iole obaveštenom homo-sapiensu ( pa, čak i onom koji ne želi da upiše Filozofski Fakultet u Nišu; prim. prev. ), ko može da vas krivi što niste u poziciji da se setite jedne od ukupno tri ili manje večeri u 16-ogodišnjem državnom obrazovnom planu, u kojima ste sa jebenom školom otišli na neki od pomenutih hepeninga i na pljeskavicu/picu posle? Pre ćete se setiti te pljeske u Makedonskoj ( jebiga, zatvorili ih posle zbog opšteg trovanja mesa/mesom ) nego što ćete ponovo proživeti “akciju oplemenjivanja duha” kojoj ste isključivo telesno prisustvovali par minuta ranije. Ko ima obraza da vam uopšte zameri na tome što u državi koja je donedavno bila u kandžama Komunizma ( a, čini se, i dalje je ) nemate ili imate skoro NIKAKVU mogućnost da ukoliko imate pare za bacanje ( a trebalo bi da ih imate ) iste potrošite na vrhunska dela umetnosti, stvorena od strane vrhunskih umetnika radi vrhunskih dometa, a potom sve to namah zaboravite?I ko sme da se usudi da vam kaže da TA devojka nije bila vredna vaše žrtve i odlaska na “Labudovo Jezero” ili “Rigoleto” ( Đuzepe Verdija, ne “želudca” ), iako vam posle nije dala željeni organ?
Mislio sam na “srce”, baj d vej...
Bilo kako bilo, situacija nije alarmantna. Postoje i drugi vidovi prokletog zabavljanja duha, običaji koje možete izvoditi u sopstvenoj kući, pred sopstvenim ekranom sa određenim priključkom, bez i najmanje opasnosti da vam se pridrema ili da vas neko opomene ( da ne kažem, "prikenja" ) što blebećete telefonom usred jebenog Trećeg Stava Treće Simfonije nekog mrtvog Ješe. A i balerine nemaju sise, reala...
Za druge ne znam, ali za nas Beograđane, zgrada “Narodnog Pozorišta” će i dalje biti estetski prijatno zdanje u centru grada oko kojeg obigravamo k’o Đavo oko krsta, dok će se pojam “Kolarac” verovatno zauvek vezivati za piceriju u istoimenoj ulici, sada zatvorenu zbog trovanja hranom. Najvažnije da um nije zatrovan. Ne znam šta bismo onda radili, jebote...
Večno pitanje roditelja kada koristite fiksni telefon.
- Je li sine, koliko ti to brojeva okrenu, 6 ili 9? Nemoj da mi mobilni tu zoveš i račun da mi nabijaš, ako nešto trebaš sa fiksnog to samo lokalno jeftino je.
I polako tamo, posmatram ja tebe koliko puta okrećeš taj kolut.
