Kada se inače ćosav lik zapusti na nekoliko dana, tako da mu se jedino mustaći naziru, on neodoljivo podsjeća na kakvog šerifa iz vesterna i momentalno biva nagrađen tim nadimkom.

To je bila najmasovnija zanimacija svih onih koji su bili djeca pocetkom rata i u toku rata, znaci ranih devedesetih.
Za potrebe ove igre si mogao imati drvenu pusku i to nepar primjeraka (obicno par komada letvica zakucanih tako da lice na kalasnjikov). Mada ni to nije bilo neophodno, jer si mogao samo prstima da "pucas", za one ciji muski rodiitelj nije zainteresovan za to cim mu se dijete igra!?! Nakon toga na obliznju livadu, napravi se nekako podjela u grupe i rat moze da pocne.
Naime, postojalo je pravilo "10 koraka". Ako je razdaljina manja - mrtav si, a ako si udaljen vise od toga mozes da bjezis. Stoga, najcesci problem koji se tu mogao pojaviti je kada se neki pacer pobuni da nije mrtav, nego samo ranjen!?!

Zestoki momci asfaltne dzungle ga koriste na mestu na kome bi trebalo da se koristi vokativ. Em sto zvuci zanimljivije i vise preteci, em sto je takav zahtev epohe.

Iako tako zvuči, ovo pitanje se ne postavlja zbog zainteresovanosti za nečiji seksualni život. Ono se upućuje osobi čija te glupost ili bezobrazluk izbezumljuju za sve pare.

Inteligentni ljudi ne mogu da vode razgovore sa mnogim ljudima jer su isuvise razumni i pritom paze na vokabular,dok oni sa niskom inteligencijom misle da svakom mogu svasta da kazu jer im to pristaje, jer su neprejebivo kul.

U teoriji, poseban narod koji živi na prostoru današnje USA, Kanade, mada ima i južnoameričkih itd. Nekad ih je bilo više ali su skoro istrebljeni.

U Srbiji, su to ljudi koji rade nešto, ili pokušavaju da rade nešto, ali to rade loše pa ih drugi nazivaju indijancima.

Takođe su to navijači koji na utakmice fudbalske reprezentacije svoje zemlje dolaze kostimizirani toliko da izgledaju kao da su se obukli za matursku zabavu specijalne škole (izvinjenje deci ometenoj u razvoju, nisu oni krivi). Posebno po ovome prednjače navijači Holandije, mada tu su i Francuzi, a u stopu ih prate i navijači Afričkih selekcija u čiju smo se kreativnost mogli uveriti na nedavnom afričkom kupu nacija.

Srpski navijač-indijanac je osoba koja na utakmice reprezentacije nosi SFRJ zastavu, stavlja periku, farba lice, dok su u klubskom fudbalu uočljivi na tribinama večitih (pogotovu na Evropskim utakmicama). Oni su tu čisto da bi se slikali, nisu bas sigurni da znaju neku pesmu, ali bitno da se slikaju i da tu sliku odmah okače na fejsbuk.

Познати француски одбрамбени фудбалер афричког порекла. Пуно име му је Жилими Вићгла Бахати Мандинго. Надалеко познат по својој хладнокрвности и смирености у напетим ситуацијама. Увек спремам да стартује на противничког играча не би ли га спречио да постигне гол. Иако кажу да игром страшно подсећа на некада сјајног Жилими Јаја Туреа, хладнокрвни Вићгла одбацује те тврдње наглашавајући да је јединствен и непоновљив. Највећи део каријере провео у Италији, играјући за неколико тимова у Калчу. Један од учесника чувене афере "Калчополи", оптужен да се кладио на дерби Лацио-Милан док је био стуб одбране росонера. И поред тога што је био осведочени коцкар, па чак и поред доказа да је умешан у намештања Вићгла успева да се извуче уз помоћ великог пријатеља Мишела Платимија. После тога се враћа у Француску где потписује за Монако.

Sugestija navijača, igraču čijim kvalitetom igre nije zadovoljan.

Vokabular nastao mesavinom ulicnog slenga i filmova Srdjana Dragojevica,pod uticajem matrijarhata u pojedinim domacinstvima.

Đangova žena i Pejdžerova majka. Mlađa Đeljanina sestra.
Bicina majka je uvek sanjala kako će svoju pametnu ćerku školovati i kako će Bica iskoristiti svoju inteligenciju da pobegne iz favele, međutim ona se zaljubila u mladog, inteligentnog i markantnog Envera i umesto školovanja samo je sanjarila kako će njih dvoje živeti u nekoj lepoj garniseri ceo život, tako da je završila samo tri razreda.
Život joj se pretvara u pakao kada je napunila 12 godina i već stasala za udaju, a njen otac je prodao Đangu, neopevanom indijancu, šištavcu i sitnom lopovčiću koji je po Italiji držao klince koji prose i džepare za njega.
Međutim jedne noći, dok je Đango bio preko, navraća Enver da joj donese kartone i stiropor da popuni rupe na kući i u vrtlogu strasti, koja se ponovo posle toliko godina probudila u njima, začinju dete, malog Pejdžera.
Od tada, Bica živi u konstantnom strahu da će Đango izvaliti čije je dete i da će ubiti i nju i Envera jer je Đango poznat po svojoj prekoj naravi.

Odgovor na vladinog hvalisanja kako rade 24/7

Po matematičarima: Najbitnija stvar na svetu iz koje su nastale sve ostale sporedne stvari. Ne samo da bi đaci u osnovnim i srednjim školama trebalo da imaju po 10 časova matematike nedeljno, nego bi je trebalo uvesti kao obavezan predmet na sve fakultete.

Po đacima: Jedan od najtežih predmeta iz kog se dobijaju najlošije ocene, iz čega proizilaze najgore kazne i svakakve zabrane.

Hajlajt svake reklame za ovaj odlični proizvod koji većina nas voli, ali reklame za isti su toliko sranje, da ponekad tokom gledanja, pomislim kako bi trebali da ih kaznimo za taj đubar od reklame tako što jedno vreme nećemo uopšte da kupujemo sladoled.

Ceo koncept je govno, a najiritantniji deo svake reklame je baš taj deo kada muška ili ženska osoba proba sladoled i već deset godina to je jedan te isti fazon, znači riba ga oralno zadovoljava, ližući ga tako da kada bi stvarno na ulici tako lizala sladoled, svako bi imao legitimno pravo da je siluje, a muškarac gricka sladoled, kratkim, odsečnim pokretom glave na levu ili desnu stranu, mršteći se pritom kao indijanac najveći, zbog čega bi garant u mom kraju dobio ozbiljne batine kada bi ga tako jeo.

I to ide u nedogled. Ne prestaje taj koncept preuzet iz američkih reklama od pre dvadeset godina gde su i pelene prodavali tako što se po njima valja dobra riba ili ima snošaj sa namrštenim, uredno-neurednim tipom baš na kutiji pampersa. Umesto da sladoled reklamiraju neki klinci, neki radost fazon da bude, jer sladoled sigurno najviše vole deca, reklame su počele da liče na početak nekog pornića, ali onog lošeg sa TV 1000 'de se ništa ne vidi.

Ironija na svoj život pun uspona i padova u poredjenju sa psima, koji ustvari, kad malo bolje pogledaš stvari iz njihove perspektive uživaju u istom... Jer, sto ja imam običaj da naglasim, nije srećan onaj koji mnogo ima, već je srećan onaj kome malo treba...
A svima treba mnogo više nego sto mogu da priušte, to je činjenica.
Setim se jednog vrelog dana, sunce opeklo po vrelim stenama, 45 u hladu, na suncu bog te pita kolko je, ne smem ni da gledam termometar, onesevesticu se samo kad ga vidim... Naravno, uvek nesto nije u redu sa poslom, uvek nesto fali, nervozan si, ides tako po stenama i biras gde ćeš da zgaziš i misliš se u sebi: O Bože, što sam ja tebi zgrešio...
I u svom tom samosažaljevanju nakon tih par minuta vrucine i pakla (jer ipak je svakom svoje dupe najosetljivije) vidiš malog Indijanca, koji za razliku od tebe, tu kopa nešto i rmbači celog bogovetnog dana na toj istoj temperaturi, dan za danom, nedelju za nedeljom... Dođeš namršten do njega, ljut zato što misliš da imaš usrani posao, a uz i moraš da budeš namršten i nađeš šta nije u redu sa onim što rade i onda se desi nešto neverovatno (ne, nije ono kad Erik pojede bananu slučaj). Mali Indijanac, koji te ugleda, odjednom mu dodje smešak na njegovo lice, od uva do uva, sav srećan što si mu došo samo, zaboravi na sve svoje muke jer, on je tu da radi šta mu kažeš, ako kažeš da skoči sa mosta, skače, nema tu mnogo razmišljanja...
Ali u svemu tome, osmeh i njegova sreća su ono što bi poslednje očekivao, da je neko ipak toliko srećan svojim trenutnim stanjem, da ne kažem presrećan, to je ono što te prosto dirne nekako i kažeš dal je moguće da neko na takvom jebenom mestu može da bude srećan sa onim što ima i onda se baciš u razmišljanja i povežeš tu situaciju sa sobom. Nesrećan si zato što misliš da nemaš dovoljno para, nemaš kuću na tri sprata sa dve čistačice i vrtlarom pride, nemaš Porsche Cayenne-a ispred parkiranog i ko zna sta sve još nemaš, a hteo bi da imaš... Dok mali indijanac radi šta radi, ima u promilima platu izraženu u odnosu na tvoju, radi non-stop na suncu, na vrućini u nekoj paklenoj vukojebini, ali on je srećan...On je srećan samo zato što ne traži mnogo više od onoga što može da ima, on je srećan što je živ i što ima bilo kakav posao... I najgore u svemu tome je, on izgleda srećniji od tebe... Zato što ti ne umeš da se obuzdaš, da kaže dosta je, uvek hoćeš sve više i više i naravno da si onda nesrećan, pa nisi ti jebeni šeikov sin na kraju krajeva, da imaš sve što se poželeti može...
Nikad nećeš odrasti, mali veseljače...

Krisofor Kolumbo nije bio jedna od najbistrijih istorijskih ličnosti, čovek je ceo život proveo u tripu da je otkrio Indiju a ne Amerike.

Stoga su lokalni Indijanci skovali ovu frazu da bi ga podjebavali. Začudo, ona se koristi i dan danas u Srbiji za podjebavanje onih što slabije kapiraju i Koštunica.

Izraz za osobu koja se ponaša krajnje neprimereno u odnosu na situaciju.

Tim snova. Jedanaest najboljih svih vremena. Ekipa koja je živela za nadigravanje sa protivnikom i nikada se nije povlačila, nego igrala totalni fudbal, daleko više napadački čak i od Holandije sa Krojfom, koja je takav tip fudbala izmislila.
Majstor do majstora. Svaki je na svom delu terena suvereno vladao i dovodio publiku do svršavanja svojim potezima, nebitno da li su to bile Zubizaretine panterske parade, Mijašijevi samoubilački ali laserski precizni klizeći startovi, Lizarazuovi snajperski centaršutevi, Mi Seovo lagano, gospodsko oduzimanje lopte protivniku, Jajini skokovi, izbacivanja glavom i potpuna dominacija u vazduhu, Garinčini magični brazilski driblinzi, eksplozivni prodori Polivanova, Žakova torpeda iz slobodnjaka, Gavajovi maestralni lobovi i makazice, Totijeve lucidne asistencije ili Racove bombe sa ivice šesnaesterca.
Oni su oduzimali dah svima koji su imali zadovoljstvo da ih gledaju i ostaće upamćeni kao legende ove igre zauvek.

Želim samo da se zahvalim sledećim ljudima koji su marljivo skupljali podatke i pisali biografije ovih istinskih legendi fudbala, jer zbog njihovog brzog i kontraverznog stila života to je bio jako težak posao:

Dankan Ferguson
Ox
Agilni
Šejn
pfcabara
Frankie Wilde
MOTIKA
Mlata
Johnny Kurajber

Osobe koje uđu u autobus i od tog trenutka prestaje lagana, normalna vožnja, ruka sve jače steže šipku i počinje divljačko ceđenje raspale kante od autobusa, sa ciljem da se majstor pred prijateljem pokaže kao šmeker, baja i lik koga boli kurac za sve.

Počinje vožnja jednom rukom, više ne sedi kao da mu je motka u dupetu, nego se izvaljuje unazad sa nekim kul izrazom lica. Sledi tura pametovanja o politici, pljuvanje njegovih šefova, kasno kočenje, psovanje drugih učesnika u saobraćaju, preskakanje stanica, trubljenje pičkama i sve što nije do tada radio. Ako ima muziku unutra, pojačaće je do tačke krčanja, jer može mu se. On je gazda tu. Kakav direktor, Vučić, Dačić, policija, kurac-palac.

Sve zna u tom trenutku. Ima odgovor na svaki problem koji postoji u državi, a naravno da je rešenje uglavnom streljanje nekoga, jer on bi to po kratkom postupku. Ne ulazi u dublje neke stvari zato što prijatelj izlazi za par stanica, pa mora da žuri sa time da ga impresionira. Stvari postaju još gore ako je prijateljica u pitanju. Onda ni ne gleda na put. Gleda u nju i vozi po rupčagama, dok putnici poskakuju po autobusu i sudaraju se kada god legne na kočnicu.

Najgore od svega je što se i prijatelj odjednom oseća kao neki gazda, pošto ipak on poznaje lično tu uber-nadrkanu personu od vozača, koja gospodari tim prostorom i umesto da mu kaže da je indijanac i da iskulira malo, u većini slučajeva ga prži da bude još gori. A ovom malo treba. Već je dovoljno naprženi džiber i seljak i ovako.

Potpuno neprimetna ličnost, iako teži da bude primećena i popularna. Nešto kao kad je Sinalko davao silnu lovu za reklame, a ipak su Koka Kola i Pepsi za njega bili, jednostavno zakon.

Ekipica ortaka oko tridesete, koja se skupila na bleji posle mnogo vremena, jer prošli su stari dani kada su po ceo dan bili zajedno na ulici. Sada su došle obaveze. Posao, žene, deca, ozbiljne veze, a i nema se snage kao pre. Omatorilo se.

Karakteriše ih to da i pored toga što su postali ozbiljni ljudi na poslu i u kući, kad se ponovo ovako sakupe na vops u parkiću, podetinje i postanu isti kao kada su imali petnaest godina.