Slatkojebivi američki filmić koji je lak i razumljiv, naravno, sa dobro nam znanim američkim motivima življenja. Naime, on opisuje životnu sreću, blagostanje, jebene porodice koje mrnđaju žitarice sa svojim očešljanim retriverima, klince koji kipe od odgovornosti te žele da se izvuku iz usranog geta, majke pune razumevanja, očeve koji su požrtvovani do daske, tinejdžere koji džogiraju, a ne jebu se, učitelje i profesore(kao inovatore) koji prave cirkus u učionici kako bi razbudili maštu i volju učenicima, decu koja su nadarena za sve i još hrpu toga. Likovi ,takoreći, ne pišaju urin, nego kolonjsku vodu...a ne seru govna, nego bisere!

Postoji nekoliko tipova američke limunade:

1. LJUBAVNA KOMEDIJA (Uglavnom:...tu su dvoje koji su usamljeni do jaja,..igrom slučaja potpuno slični, odlaze u isti kafić...bla, bla, bla...sudare se!!!njoj ispadne sve iz torbe, on to sve pokupi,...naveče su već na večeri, poslije toga tucanje i dalje znate...mala prepreka...oboje sami, tuguju(on se opija, a ona tuče kante sladoleda i gleda filomove gde se vole, HAH!)..pomire se!!!..opet se tucnu itd, ...Tu su i neke "komične scene": mažu se šlagom po licu, ganjaju po parku...ma da pukneš od smeha...)

2. TINEJDŽERSKI FILM
A. Može biti priča dvoje zaklepanih tinejdžera...On je najveća faca u školi, pomalo uobražen, ali potajno nežan...trenira bejzbol ili šta već...Ona je slatka, ali sjebana, nema love i niko je ne gotivi...Ona je žrtva stalnog provociranja školskih kurvi, a on je herojček-kuronja koji je štiti...Sladunjavo da ti srce ispari!...Uglavnom:završna scena-ljube se na stadionu ili tako nešto...

B. "Borbeni"- grupa neprihvaćene dečice sa SUPER TALENTOM! oni osnivaju plesne grupe, pevaju, glume i zajedno postaju "najbolji na svetu". Film po pravilu okončava njihovom zajedničkom izvedbom pred hrpom ljudi koji se veštački smeju ili pak plaču...Tu su najčešće i njihovi roditelji koji ih do tada nisu podržavali u njihovim životnim namerama...veselo aplaudiraju ...plaču, ...

3. Komi -akcija (ubedljivo najgori oblik američke limunade. Likovi su ili glupa mafija ili glupi policajci. Voze se u kabrioletu, jedu roze krofne i kao prebacuju neke fore, a mi im se "pišamo od smeha"...Najveći fazon je u tome što oni neprestano upadaju u neprilike, naravno otužno predvidive...i tako to...90 minuta, blago rečeno, mentalnog silovanja!)

Jebeni Čak Noris.Nije bitno koji problem ima.Bilo da vozi raketu,podmornicu,
Ruski spejs šatl,avion i slično,ona uspeva da to odradi kao vrhunski stručnjak.
Zbog svog pozamašnog izgleda,ona uspeva i da prevaziđe bradatog Jenkija
koga sam prethodno pomenuo.
Makar u Jugoslovenskoj kinematografiji i u očima naivnog naroda koji je gleda sa nenadjebivim poštovanjem.

Svaki posao koji iziskuje neku "žrtvu" da bi mogao da funkcioniše neometano, kao u istoimenoj epskoj pesmi.

Sve je prisutnija sumnja u zdravo odrastanje mladjih i nadolazećih naraštaja. Pojavom teletabisa, pokemona, jugija, bratza i mnogobrojnih kojekakvih govana, odrasli su počeli da se brinu u šta će im deca odrasti pod uticajem tih gadosti.

No, kada odrasteš i osvrneš se na bajke, priče, crtane filmove i igre koje su bile popularne kada smo mi bili mali, shvatiš da je i tu bilo raznog djubreta, devijacija i boleština, koje naše dečije oči nisu zapažale, i koje su sklonjene iza pouka. Ipak, krenimo redom:

To je osoba koja u nekoj igri,kada gubi, toliko pizdi da pomisliš da li je taj neko normalan.

Često brucoši imaju pogrešnu sliku o domu, što zbog američkih filmova, što zbog lošeg glasa starijih generacija koji su iskusili domski živit...
Dom je institucija, predigra za život, ako se ne snađeš u domu, nećeš ni u životu da jebe rak raka.

Takva je situacija, nema se ni za neki sobičak na kraj grada, pa... aj ti sokole u dom. Kupio si to mjesto u sobi i počeo da ilegališeš... dobio si savjete kako i šta i polako ulaziš u domački život.
Na jedvite jade si istjerao starog domaša iz svog kreveta, raspremio tih 2 metra svog prostora, popakov'o sve stvari i već istu noć otišao na žurku, sprat iznad...
Prva žurka, dobro je prošla... nisi ništa povalio, a i nisi se ni nadao, tražiš opravdanje zato što je bilo više muškaraca nego žena i što si nov lik tu... biće bolje...
Vraćaš se u sobu, neko ti leži u krevetu (ŠKK), uz maksimalno suzdržavanje, ljubazno ga moliš da napusti tvoju privatnu teritoriju i nađe neko drugo mjesto za drincanje...
Preumoran si i zaspeš k'o janje...

Ustaješ ranije nego što si planirao, sunce je upeklo a nema klime baćo... kroz tvoj kvart već se neko derinja i pjeva najnovije hitove goci benda... Šupičku materinu!
Odeš da se istuširaš ali... kurac baćo, nema tople vode subota je dečko! Pa šta da se radi... hladnom, navići češ se vremenom. I stvarno se navikneš..
Menza - toliko puta ispričana priča, bezukusna hrana u svađi sa začinima čini tvoju svakodnevnicu...
Zanimljiva je stvar u vezi te menze majku joj... što sam neki dan na stepenicama naišao na parče čajne, onako previše duguljasto i pretanko... i nekako sam znao da je iz menze, samo oni tako bolesno sijeku čajnu. Čini mi se da bi ga poznao i u Frankfurtu da sam ga sreo.. ako oni uopše i jedu čajnu...

Dan za danom biva sve lakši, a ti sve jači, oguglaš na glasnu muziku, odeblja ti koža, nikid ti nije hladno, a ni vruće, želudac ti je počeo da vari unaprijed zbog ustaljenog rasporeda ishrane koji ne mijenjaš (provalio si da je pasulj majka svih majki, pire, pomfrit i karađorđeva četvrtkom). Niko više ne smije da ti legne u krevet jer si prošlog iznabado pesnicama, a priče se brzo šire, ne brigaš zbog toga... Ne jebeš, ali ne jebu ni drugi.. iz prostog razloga što nemaš đe... Ali zato ekipa... Nikad nisi sam, svaku noć se napijete, a svaku drugu se otresete zbog Džonija Santane koji se poigrava sa gitarom i sa vašom jetrom... A što se tiče fakulteta... godine strudiranja puta dva...

Dobri, kolegijalni odnosi.
Voditelj u studiju : " Dobar dan dragi gledaoci zbog odrona na magistralnom putu E93 imamo direktno ukljucenje reportera sa lica mesta. Brankice, da li se cujemo??"
Voditelj na terenu : " Halo studijo, halo studijo? Cujem vas odlicno, da li sam u programuu?"
Voditelj u studiju : " Da, Brankice slusamo te."
Voditelj na terenu : " Situacija je vedra do tmurno oblacna, odroni su katastrofalni, ovim se odjavljujem i zelim prijatan dan kolegama u studiju i svima pored malih ekrana."
Voditelj u studiju : " Hvala na iscrpnom izvestaju, do sledeceg ukljucenja."

Da ispoštujem primarnu viziju, i da ovo takmičenje ne ispadne baronisanje o jebačkim dogodovštinama, pričaću vam nešto drugo...
Napomenuo bih, jebačinu sam upoznao vrlo rano, (jebu me roditelji od kad znam za sebe, ja sam redovno jebo učiteljicu i nastavnike, posle me 2 decenije karala policija, a ni ja im nisam ostajao dužan) tako da mi je seks rano dosadio, te sam se zato fokusirao na sport kojim se bave nejebači, pecanje.
Nisam se nešto preterano trudio da upecam ribu, nit sam imao nekih iskustava ranije, i pecaljku sam uglavnom koristio da tučem komšijsku decu i kerove, kad mi svojom larmom ne daju da spavam, al jedan događaj je vredan priče.
Beše to pre 2 godine... Krenuo sam u solo akciju na pecanje, jer sam imao moje mesto, za koje malo ljudi zna. Redovno sam tamo hranio ribu, i ljubomorno ga čuvao od ostalih pecaroša.
Inače, mesto je u blizini jednog mosta, a čuo sam da ispod mosta leže somovi grdosije. Želeo sam jednog.
Naoružan dobrim priborom i mamcima, a i strpljenjem, krenuo sam rano ujutro. Ladu Nivu sam sakrio malo dalje, manje zbog lopova, više zbog ribočuvara.
Prvi trzaj sam imao čim sam zabacio, i znao sam, tačno sam znao, zver njuška mamac i razmišlja dal da otvori golema usta i posluži se.
CAP! Opasno i trenutno potapanje plovka govori mi da je zagrizao, ču zagrizao, progutao mamac bre, i ludačkom brzinom hvatam štap, povlačim se dalje od obale (da me monstrum ne povuče u vodu) i počinje bitka. Čovek protiv zveri, a zver polako postajem i ja. Adrenalin kola kroz vene, umor ne osećam, pete su mi ukopane u vlažnu banatsku zemlju i polako skraćujem najlon. Po pola kruga na Šekspirovoj mašinici, na svakih pola sata, i zver je sve bliže površini.
Nešto debelo kao moja ruka se praćaknu na vodi i ja pomislih da je jegulja na udici, ali kad spazih oko, veličine traktorske felne, svatih da to nije jegulja već jedan brk somovskog kralja.
On postaje sve bešnji, ja sve umorniji, te mi pade na pamet spasonosna misao. Štap obmotam oko obližnje stare vrbe i odjurim po Nivu. Lajka ima napred čekrk i tako ću ga izvući na suvo.
Dok sam se vratio nazad, jebena vrba je još samo korenom virila iz vode. (Ne kažu džabe stari ljudi da džigerica nije meso, vrba nije drvo, a zet nije čovek)
Hvatam kuku od čekrka i skačem u vodu. U par zamaha stižem do drveta i obmotavam sajlu oko debla. Monstrum malo popušta pritisak, skuplja snagu za ''grand finale'' a ja ulećem u Ladu i startujem čekrk. Sve ti ne jebem, kad je osetio da ga povlačim napolje, pa kad je poludio, krene da mi vuče auto u vodu, a ja ubacim u rikverc, uključim reduktor na sva 4 točka i dam mu ga po gasu...
Na svoj užas skapiram da Lada ore zemlju, ali i dalje ide prema vodi, i da ću završiti na dnu Tise ako ne iskočim.
Zgrabim samo novčanik iz kasete i izletim iz vozila. Snagom očajnika, uhvatim se za zadnji branik, i pružim poslednji otpor, ali mi od Lade osta samo tablica u rukama, a monstrum je odvuče u mutnu Tisu. Ostadoh ja tako i bez soma i bez auta, i ovo prvi put iznosim u javnost, jer znam da je teško za poverovati.
Tablica baš i nije neki dokaz, tragove guma je vreme izbrisalo, a dugo se videlo ulegnuće na vodi, tamo gde je monstrum ležao.

Šablonska hiperprodukcija, cirkulacija i serviranje raznoraznih govana. Laganje, izmišljanje... očigledna proizvodnja sranja na veliko, po ofucanom ali proverenom receptu, bez senzibiliteta i ikakve mere.

Jednoga dana, pre malo jače od dva i po' meseca, počeo je letnji raspust. Moji drugari iz razreda i ja smo zagrljeni išli putem do kuće i pevali pesmu "Ne idemo u školu", koju smo tom prilikom sami izmislili. (Ceo tekst pesme možete pronaći u primeru#1) Kasnije, istog dana, organizovali smo neki mali turnir u još manjem fudbalu.

Reklo bi se da je letnji raspust lepo počeo, međutim neki drugari su od mame i tate dobili Terminator, jer su prošli s pet, pa nas nije ostalo u velikom broju na ulici da se igramo k'o ljudi. Ja sam na svu sreću dobio neku gadnu prehladu i imao sam temperaturu duže od nedelju dana, pa su mi mama i tata kupili tetris kako bi me motivisali da ozdravim. Kada sam ozdravio, otišli smo u Beograd kod strica Đoke i neke moje babe, koja mi je poklonila beležnicu i hemijsku olovku na kojima je bio logo "Rubin Kruševac". Dok smo se mama i ja vozili u našem Jugu Koral 55 kroz glavni grad, videli smo slučajno tatu. Ušao je u neku kuću u kojoj se, kako mama kaže, gole tete jebu za pare. Mama je odmah krenula za njim i za manje od minute su oboje izašli napolje. Mama je tatu vukla za uvo i vikala na njega, a on je rekao: "Šta ti je, ženo? Ja sam ovde došao da tražim posao, a ne da se kurvam." Onda ga je mama pitala kako bi se njemu sviđalo da ona počne tu da radi. A onda apsolutni hajlajt mog letnjeg raspusta: u tom opštem haosu, ja sam primetio da iz iste kuće izlazi onaj voditelj emisije ZAM na Trećem kanalu.
- "Mama, tata, eno ga onaj voditelj!", uzviknuo sam. Oni su prekinuli sa svađom i tata je rekao:
- "Jao, vidi ga Vanja Bulić.", a mama zagrmi:
- "Ko ga jebe, i on je došao ovde da se kurva."
- "Nije, gospođo. Došao sam ovde da tražim posao." - objasni Vanja Bulić.
Tata je mamu onda nekako uspeo ubediti da je tu samo tražio posao, a i Vanja Bulić je dodavao utisak poštene, renomirane i moralno uzdignute poznate ličnosti. Taman kad smo posedali u Juga, eto ti opet Vanje Bulića kuca na prozor našeg auta. Žalio se da njegov novi Jugo Florida neće da upali i pitao nas da ga odbacimo do nekog njegovog mehaničara. Imao je čak i mobilni telefon, ali kaže da je skupo da se s njega zove i da ga koristi samo u hitnim situacijama kad nema drugog rešenja, a on je skroman dečko i šalje sve pare kevi.

Bio je to raspust koji ću dugo pamtiti. Bio sam bolestan, pa u Beogradu, pa na kirbaju gde se ujka Ranko napio i sa ringišpila piškio po sirotinji i još mnogo doživljaja. Mama i tata su počeli bolje da se slažu. Tu su blagorodne reči Vanje Bulića bile melem za rane i nada u spasenje kada je bilo najteže.

Leciliste kompleksa nize vrednosti, utociste zapadno-evropskih programiranih masina u ljudskom obliku.

" Mrlino, vučeš se tu po kući k'o prebijen pas, umjesto da učiniš nešto od svog života, ti samo nagrneš u kafanu, jebala te ona, vidiš da si rahitičan, osušio si se od alkohola, ja sam u tvojim godinama kamen drobio"- i dok stari nastavlja trkeljanje o njegovim podvizima iz mladosti sa kamenjem, bacanjem u dalj vreće šljiva, "hvatanja" Majkla Džeksona na radiju Krajina, moje samopouzdanje izvršava samoubistvo da ga ne može ni Supermen sa Dunava spasiti.

Čvrsto riješim da popravim svoju fizičku spremu i dokažem svima da obaveza nije smrt za mene. Uvijek su mi bili čudni ljudi koji idu u teretane. Nekad su ljudima plaćali da nose gvožđe, i opet niko nije htio, a vidi sad. Nazovem kolegu sa posla, objasnim mu stvar, i poslije njegovog dugog napada smijeha, dogovorimo termin u teretani.

Spakujem nekoliko starih majica, peškir, patike,sve uredno složeno k'o kod petogodišnjeg Novaka. Pustim sebi "Eye of the tiger", razbijem troje jaja pa ih žive otisnem k'o Rambo u Rokiju, izdržim da ne povratim i uputim se na željenu destinaciju.

Ušao sam. Osmatram po teretani da nađem svog pajdu. On sve zna oko tih tegova. U teretani rika k'o da snimaju pornić, kako koji lik diže kakav teg počinje sa ispuštanjem neartikulisanih zvukova, valjda da bi primamio ženke, pogleda prikucanih za ogledala, k'o da sam u frizerskom salonu u pizdu materinu. Dobre su i one trebe, samo što ja nisam znao ni da se za teretane sređuju ljudi, tako da, mršav kakav jesam , sa odrpanom garderobom, izgldam k'o vanbračni sin dobrog duha Kaspera i izjeglice iz Somalije.

Prišao mi je neki ljubazan lik od 110 ikla mišića i počeo da objašnjava kako za snagu više kila manje puta ponavljaš, a za definiciju manje kila više ponavljanja. Na moju konstataciju "repetitio est mater studiorum" rekao mi je :"Tvoje su pare , radi šta hoćeš, ko te jebe ja ti samo pomažem".
Počeo sam da dižem tegove ali nije išlo, skidao sam težinu dok nije ostala samo šipka, vidio sam da mi se ljudi smiju, pa sam to napustio, nek se oni sad jebu da ponovo nabacuju tegove. Išao da radim trbušnjake, pa se uhvatio red k'o da su džabe trbušnjaci. Vidio sam trebu, lijepa , bacila mi osmjeh, otisao trčati na onu traku, kontam još tu ima kilometraže od fudbala, ali kurac, mala trči k'o Vilson Kipketer, odustao sam i tu, i otišao da povratim ona jaja, jeb'o me Rambo od kojeg sam i vidio. Nakon sat vremena, sa pauzom od 15 min dok sam gledao Fešn TV našao sam pikado u teretani. Sit sam se izigrao, dok sam zglobove osjećao.

Pozvao sam roditelja da dođe po mene, jer sam se osjećao imobilisanim. Došao je ćaća , samo je parkirao 600 metara od teretane bojeći se da ga niko ne prepozna, da ima ovakvu sisu od sina. Ćutke smo otišli kući.

Uobičajeno pitanje izgovoreno iritirajuće retardiranim tepanjem na svako dečje "Baaakooo..." Nakon pitanja obično sledi dečije piškimise, kakimise, spavamise, gladan/na sam, žedan/na sam, jelmogudauzmemšerpeizkredencadaseigram i slično, al' odgovor na ovo pitanje ume i da se pretvori u pravi incident sa nesagledivim posledicama.

Pandan prirodnom neprijatelju.

Kroz čitavu istoriju ljudskog postojanja, kroz kakva god turbulentna vremena čovečanstvo i civilizacija da su prolazili, sistem vrednosti na relaciji muškarac - žena - supruga je ostajao isti. Ne može se sa sigurnošću utvrditi kako je došlo do opšteg nepisanog zakonika po kom se na promiskuitetne i nevine ili seksualno - slabo iskusne žene ne gleda sa istim rezonovanjem, no i dan danas, "poštene i moralne" žene su poželjnije za vezu i brak, dok se na raspuštenice uglavnom gleda kao na lake seksualne objekte koji služe za obest, zabavu i povremeno korišćenje. Kao i mnogo puta do sada, čovečanstvo je u debeloj zabludi, a evo i zbog čega:

Slika školskog dvorišta srednje ekonomske škole u očima mladeži iz srednje metalostrugačke ili pak, neke tehničke škole čiji je broj ženskadije ekvivalentan broju zuba kod domara Tiosava, dakle, četir'.

Vrlina koja se gubi s godinama.

Lenstina, kilav, ima sto kada, vrsta parazita koju treba iskoreniti.
Dno dna ljudskog roda, to zna i nista ne preduzima povodom toga.
Zabusanti su rasa koja je specijalizovana samo za radnje koje sluze za gubljenje vremena. jebu kevu i igricama u fliperima u stoni tenisu, pikadu i bilijaru.
Inace je najbolje drustvo za razbibrigu i pijanke. mozes satima pijan da pricas sa njim o vicevima, filmovima, stripovima, igricama, politici, religiji, kvantnoj fizici i socijalnoj strukturi strumfova. Naslusaces se i napricati o poduhvatima vrednim Kazanove i ulicnim tucama vrednim Street Fighteru.

Od malih nogu se videlo da od njega nista biti nece. A neke je balkanska hipnoza pretvorila u jednog.
U srednoj dok su neki jurili ribe, drugi strebali skolu, treci bili zaludjeni za nesto (od gitare, kamere, motora pa do programiranja i farbanja auta), cetvrtima je sve to bilo glupo.
Pa cak I kad su im zavideli, nisu nista uradili.
Vecina je upisala faks, ali nikad zavrsila. Kazu, mogli su a nisu hteli. Dok u stvarnosti sve drugo radili osim ucili. Jer fakultet za njih nije obrazovna ustanova vec nacin zivota.
Da ne bi videli koliko su jadni, uspeli su potpuno da se odcepe od ljudskog roda. Neko igricama, neko filmovima, a neko jednostavno duva svaki dan, ceo dan.
Za zabusanta trazenje posla je otvoriti findjobs.com jednom u tri meseca. Sa biroa su ga skinuli na 6 meseci jer se uspavao taj dan.
Ima velikih planova, ali nema mogucnosti u ovoj “jebenoj drzavi” da ih ostvari. Jer njegov plan je savrsen, I iznova ga usavrsava I ulepsava u glavi pa ako bi probao da ga uradi ne bi ispao tako dobar.
ali dok ima taj jedan plan, zabusant je zadovoljan.
Dosta njih nadje posao preko rodbine u prodavnici. Svaki dan naletim na nekog ko hoce da se ubije kad vidi novu musteriju I vuce se kao zombi, praznog pogleda sa neljudskim zvucima “izvoolite”.
Posle mesec dana daju otkaz zbog jedne neljubazne musterije ili gazde koji ih tera da rade ono sto im nije posao.
I sada, 35 i kusur godina bez posla zene i icega svoga sedi na grbaci roditelja i zivi od njihove penzije. kupuje im lekove i vozi kod doktora ali ne daj boze da kucu spremi. i ceka trenutak kada ce njegovi umreti da kao ker skapa od gladi.

Kaže se nekom ko je toliko poranio da je malo reć da je zoru prevario. Opšte je poznato da grandovci snime veselje koje raduje ljude širom sveta još u prolećnim danima dok mogu da se skupe a kasnije se rasture po zemlji i skupljaju pare od dalekog nam Sibira od drage nam Australije, pevaju u Americi ali i na južnom, a Boga mi i na severnom. I pingvinima i gastarbajterima i indijancima i indicima. E upravo novogodišnji specijal je tajna planetarnog uspeha. Jer ste u mogućnosti da dok čistite WC u Berlinu da gleda te, a i sluša te Radu, iako ona nije ni blizu Berlina.

Gušt u Hercegovaca.

Mnogo šta u životu mi je smira. Nikad se nisam ni za šta sekirao. Takav mi je jednostavno tip ličnosti. Imam smire na bacanje i dijeljenje. Smire nikad dosta čak ni onda kad si prenapučen svakakvim smirnim demonima. Smirni demoni su mi ukrajinske kurve pod stolom dok iz pozadine bruji Vuco. Smira su mi Van Gogove nijanse plave i zelene kad se uroljam kvalitetnom albanskom robom. Smira mi je onaj osjećaj kad znaš da je sve prolazno. Prolazno i besmisleno. Ali opet, kad god ti život da limun ti ga ne zgnječiš, ne baciš ga u kantu Bodiroga stilom već napraviš limunadu. Popiješ limunadu i sve je gotovo. Ali se desilo. I to mi je smira.

Imam oči boje govneta i mrzim ih. Ali i te oči su mi smira. Kroz njih vidim samo plavo more. Plavo more srpskog Dubrovnika zdesna. Još plavlje more srpske Sparte slijeva. Dug mi je vrat, visok sam i kršan. Ja to sve vidim čim se malo uzdignem. Dosta toga sam vidio i neće mi biti žao kad odem tamo gdje se mora. Biće mi smira.

A uzdižem se često. Letim visoko kao ptica. Svaki let mi je smira i iskusan sam pilot. Bijela vrana, sivi soko, troglavi orao. S glavom više jer uvijek imam potrebu da uradim dodatno. Nešto što drugi nisu uradili. Želim da budem bolji od svakoga. Da prikupim sve, ne preskačem stranice. Smira mi je kad sam jači i bolji. Smira mi je i kad sam slabiji i lošiji. Mene jednostavno boli kurac. Turčin da mi silovitom jačinom, bestidom silnika, probija unutrašnje organe kocem smijao bi mu se u lice. Zgrušalu krv bi mu pljunuo posred face odvratne. To bi mi bilo smira. Uvijek znam da odgovorim. Uvijek mogu da odgovorim. Prkosim kao najvrsniji Hrebeljanovićev vitez pred kandžama okupatora.