Metafizičko područje iz kog se rađa svako sranje.

Lupa gluposti, priča u prazno.

Koristi se kada hoćete da kažete kako nekoga život ne mazi, da opišete težak život.
Ali kad malo bolje razmislite...

Odmaraš, jedeš, piješ, tu i tamo te neko pomazi, izvede u šetnju. Za svaku potrebu je uvijek i svagdje pravo mjesto i vrijeme. Ne moraš da trpiš ili žuriš u toalet, samo opušteno. Nije važno ako ti je cura kuja. Neka je. Neka diže rep, a kad je nema nije ti dosadno...

To je situacija, koja da bi se desila podrazumeva da imaš po ocu ili majci rodbinu u nekoj vukojebini dobro dalekoj, rodbinu koka ti je kao malom usadila jak autoritet da i sada kada si veliki, nebitno doktor ili inžinjer bude te sramota dok si u gostima da povrijediš domaćine na način što ćeš se praviti važan jer jedeš viljuškom i nožem i pereš zube, pa se ta dva dana poistovjećuješ sa istim.

Bila je to nedelja, leto, upekla žega, temperatura dostigla 323,15 kelvina. Godina je bila čini mi se osamdes' i neka. Krenuo s ocem u lov, kao što inače radim svake nedelje. Dok je ćale gore oštrio sekire, mačete, skakavce i mnoge druge vrste hladnog oružja, ja sišo u štalu da osedlam konja za put. Obično to sve završimo za po sata, al ovog puta trajalo je mnogo duže jer smo čekali majku da spremi doručak. Kad je jelo napokon bilo gotovo i sva četiri kazana riblje čorbe, od po 70 kila svaki, bivahu pojedena, krenusmo mi polako u šumu: ja na konju a ćale upro onu mečku njegovu od 200 konja, što ulovismo prošle nedelje gore u šumi onoj prema Sarlahu. Put je, kao i obično, trajao dosta dugo. Nego nije prošlo ni dva sata mi već osetili glad! Krenuše stomačine da grme kao Beograd 99'. Šta ćemo sad, mi sišli s vozila da tražimo hranu. Nedaleko od puta kojim smo išli, spazimo mi neke velike tragove, pa ja mislim da su bili dvadesetak inča svaki. Prateći te tragove za manje od po sata došli smo do velikog obora od 2 hektara, punom mamuta. Ja uzo mačetu, ćale uzo mačetu i skočili mi na jednog. Ja zabo mačetu u oko da ne može zver da vidi, a ćale se popeo na glavu i šiba mačetom po lobanji kao lud. Dok si reko piksla zver beše ubivena i beživotno pade na zemlju. Zakačismo je mi za ćaletovu mečku i cepamo, da se odvojimo od krda dok ostali ne primete da im fali jedan. Pogledam ja na svoj sunčev sat kad vidim već 5 sati i predložio ćaletu da se ulogorimo. Stadosmo, rasporismo zver i odvojismo meso od kože, od kože i drveta napravismo šator zavidnih dimenzija, a meso ostavismo da se peče na vatri. Dok smo čekali da meso bude gotovo, nahvatali neke sitne ptičice za meze, nahvatali insekte i guje ljute za ražnjić i omlatili po 2 litre domaće dunje, ljute kao taština duša. I tako provedosmo naš lovački dan, obedovajući pečeno mamutsko meso, ispijajući domaću dunju i pričajući stare lovačke dogodovštine...

Postoje dve vrste ovog keksa:
1)Kraševa
2)Baninijeva

Hoces da jedes kompot, uzmes teglu, stavis jos neku posudu pored da istreses, kasikica je spremna... I krenes da odvrces, a ono nece pa nece. Kipis, naprezes se, uzimas krpu, jace stiskas, vuces... Ma kakvi! Teglometar bi se pokvario kad bi ga prikacili na tebe.
I dolazi cale, gleda, uzima teglu i samo je odvrne, izuzetno laganim pokretom ruke. I kaze: "Vidis da moze. Evo ti, jedi.". A ti zblanut: "Ja sam olabavio, zato moze!".

Dobar način da spustiš osobi koja je umislila da je veća od tebe.

Naime, kada je Diogen u prljama zastao pored reke da opere travu kako bi je pojeo, naišao je Aristip i pecnuo ga.

- E moj Diogene, ti da si naučio da razgovaraš sa kraljevima ne bi sad jeo travu.

Diogen mu odgovara: - E moj Aristipe, ti da si naučio da jedeš travu ne bi se sada uvlačio kraljevima.

Sagovornici su osobe sa kojima razmejujemo mišljenja, stavove, informacije, ali pritom svaki od njih ima svoj stil iznošenja mišljenja i stavova:

Rečenica koje se izgovara uglavnom u alkoholisanom stanju. U stvari ti to ne možeš samo te alkohol podjebava.

Jesti pečenje viljuškom i nožem.

Savet svakog doktora pre i nakon pregleda.

Unutrasnjost posteljice (dok je jos u materici majke)

Definitivno jedino mesto u kome ces (mozda i samo tad) biti srecan i u potpunosti zadovoljan(jedes, pijes, spavas, plivas u svom privatnom bazenu, smejes se, konstantno normalna temperatura...)
Nazalost, ograničen je na vreme oko 9 meseci. Kada istekne to vreme, zlocesti grlic materice tvoje majke zgnjeci te u vise navrata i tada se, uprkos tvom odupiranju - bez prava na tvoj glas, desava tvoj prvi pad iz raja i ulazak u pakao zivota na zemlji.

Opis radnog mesta prosečnog šljakera kojem sirotinja nije dozvolila visoko obrazovanje, a nemaština ne dozvoljava luksuz da otera gazdu u tri pičke materine i nađe novi posao. Čuj, novi posao, kao da radna mesta u današnje vreme na drvetu rastu. Doduše, neka i rastu, ali je i za branje malina potrebno da imaš nekog da za tebe garantuje da ćeš biti vredan radnik, o vojvođanskim kukuruzima da i ne pričamo.
Jednostavno ćutiš, jedeš govna koja ti gluplji od tebe servira i trpiš nepismenog vlasnika firme jer ne smeš da se zameriš. Dobro je, barem imaš posao.

Skraćena verzija velelepne kritike: "Ne priliči ti! To nije damski, to nije u redu. Na šta to liči? Zar u tvojim godinama? Ko te tako nauči? Imaš li ti, dete, roditelje? Gde ti je moral, gde ti je vaspitanje? Ko te napravi takvu šuntavu? Moraš ti uvek da jedeš govna! Da nisi ti pomalo bi?..."
Frazetina nad frazetinama, jer pokriva čitav spisak izandjalih, budjavih, izdrkanih frazetina. Ako već moraš u tudjoj čorbi biti zaprška, barem budi ekonomičan!

Izraz originarno nastao u kartaškom žargonu, da označi zabranu ponavljanja poteza posle trenutka u kom je igračeva karta dotakla površinu stola.
U političkom životu, znači da će ti se političari u vreme kampanje uvlačiti u bulju i dok spavaš, ubeđujući te da sve što rade i o čemu misle je za dobrobit naroda, a kad neki od njih dođu na vlast, možeš da štrajkuješ, da sediš bos pred Skupštinom, da sečeš prste i da ih jedeš pred njima... oni se četiri godine neće maknuti sa vlasti.

vazda, konstantno i neprestano

Kada na ulici misliš za svakog ko se smeje ili smeši da se smeje baš tebi. Viši stepen je kada te neko samo ovlaš pogleda a ti kreneš da se jedeš misleći da se smeje baš tebi ili misli da si čudak. Često propraćeno osvrtanjem za osobom koja ti se "smeje", ne bi li proverio da li te još gleda ili se naglas smeje. Vrhunac predrasuda.

Leto, o kakvom letu pričate? Šta da pišem? Da. Ipak ću da napišem ali imajte razumevanja za moju isfrustriranost pa mi ne zamerite.

Ovo je bilo ubedljivo najgore leto, čas vrelo čas hladno, nije se znalo kako da se obučeš. Papagaji se u jednom trenutku brčkali u pojilici a posle je dunuo jak hladan vetar pa se razboleli, morala sam ENROCIN kapi da im dajem! Leto, ccc! Dosadno. Kolotečinom je nadmašilo sva prethodna i šta zanimljivo da se desi?! Matora komšinica je išla od vrata do vrata svojih komšinica noseći kojekakve tračeve kao kakav jehovin svedok one besplatne knjige i letke pa je došla kod mene da me udavi tračevima u vezi one Tanje koje... (da vam kažem u poverenju da se spanđala sa nekim bogatašem iz susednog sela, ali ćutite i ne pričajte nikom da sam vam rekla). Strašno šta sve ljudi nisu u stanju da pričaju o drugima. Dani su mi proticali bez ikakve nade da odem na more i gledam ljude kako se penju po palmama ne bi li uzbrali koji kokos. Da, pripadam armiji ljudi koji rade da bi preživeli, crnčeći kod kineza za siću. Ej! Pa gde to ima?! Samo u ovoj bednoj Srbiji. I dok uzimam ono crevo da zalijem baštu, zamišljam da sam na moru i onda onako zanesena mišlju kako plivam, prokleta mačka počinje da mi se mota oko nogu i ja počinjem da bežim misleći da me juri ajkula! Šutnula sam je kao loptu i više je potkačila tako da je odletela i zakačila se na granu obližnjeg drveta a onda me je pogledala onim njenim nežnim okicama i meni su krenule suze na oči. Plakala sam a onda mi je svekrva doviknula "Izgoreće ti kolač!". "Kolač u tiganju, nemoguće" slogan za onaj hit tiganj mi se motao po glavi i ja sam se za čas oraspoložila. Kako tako neka bedna reklama može da ti popravi loš dan pa to ti je, a mačka je sišla sa drveta nepovređena. Nasmejala sam se i otišla da proverim koliko kolač još mora da se peče. I svi ostali dani su prolazili kao "Dan mrmota", sve isto i monotono.

I sećala sam se kako sam nekada išla sa roditeljima na more a tad sam imala 4 godine. Tad sam prvi i poslednji put išla na more. I to sećanje mi nije moglo popraviti raspoloženje niti će mi dati nadu da će mi sledeće leto biti drugačije, da ću moći da odem bar do Mrtvog mora ili do neke banje da bih imala o čemu da pišem.

Prostor koji ne možeš popuniti. Rupa bez dna. Nikad dosta!