Npr. kad otac udaje cerku, i ajde kad je vec nju dao, da da i kucu, i kola, i traktor i 'ektar zemlje...po mogucstvu...

Upozorenje da ne nasedamo lako na navodne prepirke ljudi koji su očigledno iz istog tabora.

Rekle bi nam “vi ste svi zivotinje lude” i izvrsile bi kolektivno samoubistvo.Izgleda da jos uvek cekaju taj dan kada ce progovoriti o surovosti coveka prema prirodi i samom sebi.
Takodje se kaze i kada neko mnogo palamudi sa forama “sta bi bilo kad bi bilo”....

Reci kojima se oznacava da se neka radnja verovatno nikada nece desiti al' govornik je optimista pa tesi sebe.

Kad su dani puni tuge i depresije, setite se nekog vašeg dobrog prijatelja koji sluša metal. I onda ga zamislite kako igra kolo.
Priznajte, da ništa smešnije u životu ne može da se vidi.

Retroaktivna opomena primaocu iste da je situacija koju je zasrao mogla mnogo bolje da se razreši samo da je poslušao kad mu se govorilo.

Odgovor svakog malo zrelijeg deteta na pitanje sta ce raditi kad poraste!
Postavljeno od strane bliznje rodbine.

Roditeljski šah-mat potez.

To je ono što misliš, ali iz pristojnosti ne izgovaraš, kada ti nezvani gost najavi dolazak.

Ono što se izgovara na kraju izlaganja sagovornika za koje on misli da je vanserijski smešno, a tebi ne da nije smešno, nego smatraš da si upravo bacio nekoliko minuta svog života slušajući ga. Minuta koje si mogao da iskoristiš daleko bolje samo sedeći i gledajući u nebo, jer i to je bolje od slušanja one priče.

Tj. nikad. Još jedna od fraza iz bogatog jezičkog stvaralaštva našeg naroda.

Ono kad se zaželiš da pišeš defke na vukajliji, medjutim usled nedostatka inspiracije jedino što ti preostaje jeste da jedeš govna i odeš na groblje.

Izraz za čoveka koji hoda iskrivljen u sagitalnoj ravni, tj. noge mu nisu u istoj ravni sa trupom, tj. deo tela iznad struka je rotiran u stranu u odnosu na karlicu... Teško je rečima opisati takav hod, ali je to karakterističan hod koji kad biste videli odmah bi uporedili sa hodom seljačke džukele kojoj neki seljaci vezuju kanap oko trupa na čijem je kraju panj. Obično je samo krugu seljaka koji to rade jasno zbog čega to rade. Homo sapiens to teško može da razume...

Krajni stepen opreznosti devojke koja za sise ima samo dve sitne bradavice.

Veoma iritirajuće kad te prekine u gledanju tvog omiljenog filma na kompu (akcioni, istorijski, pornići) i u tom trenutku ti zatraži da pokuša samo jednom da odigra neku igricu jer je videla kako ti to vešto i lako radiš.

Crtać u kome neki mali patuljci naviju sat u odredjeno vreme i počinju da rade kako bi došlo proleće. Medjutim, zima se nije dala tako lako, pa je bilo napeto hoće li doći proleće ili ne.
Medjutim, jedan patuljak je kasnio jer nije mogao da navuče pantalone, i kad ih je obukao i pomogao u poslu, nadjačali su zimu.

Kad Novak Djoković svojom igrom ućuti komentatore Eurosporta, pošto, po difoltu, navijaju i komentarišu protiv njega.

Surova cinjenica koja govori da studenti "mnogo trose" kad nisu kod kuce na selu i da zarad njhovog "rasipnistva" ostatak porodice mora ziveti na ivici egzistencije.

odredba za jedini vremenski trenutak koji se nikad nece desiti

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...