Osećaj promene u nečijem emotivnom statusu koji retko ko poseduje, a izabrani koje, po njihovim rečima, Bog obdari ovim darom, postanu čuveni pevači balada u Srbiji.

Najsvežiji primer posedovanja hipersenzitivnosti je Sergej Ćetković, grdosija od dva metra, čije meko srce i topli osmeh, topi pred sobom sve hladne barijere i ruši mit o Balkancima kao tvrdom i zatucanom narodu bez osećanja, jer on oseća. On se saživljava sa svima koji pate. On vodi ljubav sa svojom publikom na duhovnom nivou.

Osećaj hipersenzitivnosti je jednom opisao kao neki dubok bol koji oseti u duši, u momentu kada neko pati i kada je ostavljen, kao i neko čudno treperenje vazduha oko njega, nakon čega odmah uzima papir i olovku, a ruka sama počinje da stvara srceparajuće reči, dok njegove suze natapaju papir po kom piše kitinjastim pisanim slovima, čineći da ta pesma dobije novu dimenziju osećajnosti koju njegova publika toliko voli kod njega.

Međutim bol u duši nikada ne može da umine samo posle pisanja pesme, pa čim uspe da zaustavi suze, odmah počinje da pravi sendviče koje nosi napuštenoj deci, hraneći ih svojom rukom, a nakon toga na ulici nalazi malog psa lutalicu i odvodi ga kući, gde ga nahrani, okupa, pa zatim celu noć drži u krilu i mazi. Tek nakon toga bol umine i može da se ode u studio na snimanje te pesme.

Naravno, ja ga smatram ozbiljnom pederčinom i njegova hipersenzitivnost mi opasno ide na nerve, jer iako uspem uvek jako brzo da prebacim kanal kada naletim na njegov spot, dovoljan je sekund samo da ga vidim i da poželim da mu opalim šamarčinu preko onog njegovog plačipičkastog smeškića, pa da stvarno ima razloga da plače.

Fuca izraz.

Nastao je na prostorima travnjaka i livida, a koristi se u toplim domovima sa hladnim pivom u ruci.

Nije teško zamisliti ovakvu utakmicu.
Suština je u tome da je igra puna napada, akcija, dobacivanja, paseva, šuteva, al' se obostrano ništa ne događa. Svaka lopta ode nebom pod oblake. Tekma je zanimljiva i gruba, a smrdljivi go nikako da padne.

Onda onako iznervirani obavezno opalite jednu desetarsku i otvorite još jednog hladnog rogonju.

Poznato nam je koliko ove države danas nastoje da nama, necivilizovanim varvarima, pokažu kakvih su oni problema samo imali sa nacističko-fašističkim manijacima u prošlosti jer na našem tlu tada nije bilo rata. Na primer, da nije kanala History mi nikada ne bismo saznali kakve su strahote preživljavali stanovnici okupiranog Luksemburga dok su slušali Radio London i plašili se da svakog časa naiđu Nemci i otkriju ih. A tek priči o hrabrom belgijskom vojniku koji je pijan pao sa osmatračnice i dao svoj život u borbi protiv antifašizma. Nebitno je što je Loznica bila prvi oslobođeni grad u Evropi(oslobodili je četnici) ili što su drugovi ginuli kao pacovi po frontovima i umirali od gladi po šumama, niko ne zna kakve su muke imali narodi zemalja Beneluksa. A ustvari ono što hoće da sakriju je da su tada ispali obične pičketine koje su pobacale oružje i uvlačile se u bulju Nemcima tokom celog rata a sada se nama predstavljaju kao žrtve nacizma.

Talog na dnu estradne kace. Inače, dotična jebe Njutnovu gravitaciju i Darvinovu evoluciju - estradnim putem hoda podignutih nogu. Drugačije i ne može. A i kako bi mogla kad je mikrofon prvo popušila pa onda počela da riče u njega. Jebem ti kolje, ona je bila plesnom sastavu koji je pratio Mileta Kitića. Kad bi čo'ek piso si vi za učešće u redu ljudi ispred kojih je mitraljez, a iza kanal, ovo bi mog'o da napiše.

I tako, dok je tresla silikonima, uz elegične ritmove Miletovih pesama Plava ciganko i Policijo, oprosti mi, negde u podsvesti je skrajala mapu pušenja koje mora da obavi menadžerima kako bi mogla da otpeva svoju prvu pesmu. Hiljade i hiljade pušenja, hektolitri laringistično upućenih spermatozoida doprineli su da dotična stane pred mikrofon. E to je bilo to. E kurac! Nije! Sad je morala analno da se nagrdi na salgiju tonca dok je uštimavao njeno kreketanje u kakvu takvu artiklisanu tvorevinu (čoek dobijo emija, gramija, pulicera i oskara zajedno). Tako je nastala njena prva pesma - AFRIKA.

Poduprta kurčevima na kojima stoji svod estradnog neba hrabro je nastavila u narednim godinama sve dok nije nadošla na hit turbofolk rimejk Dubokog grla pod radnim, a kasnije i estradnim nazivom Neko ćemi noćes napraviti sina. Bio je to njen moleban, ali nije uspela, pošto se dete ne pravi na usta.

E sad. Još nismo došli do odgovora na postavljeno pitanje. Šta li je? Sasam gledo atlas i nema niđe potkontinent. Izgleda da je ovo drugo.

Mizantrophy 2

Pitanje koje uputite automehaničaru koji vam odvali astronomsku cenu za običnu zamenu filtera i ulja na automobilu.

Rečenica kojom osoba, koja je nekada bila u ratu, daje do znanja ostalima da je preče njihovo zadovoljstvo od ostalih. Ova rečenica služi kao poslednje opravdanje kada veteran nije u pravu.

Nije sve tako crno. To sto si ispao magarac i sto te je odjebala zbog onog ulickanog, neka. Ko ga jebe. Nekada je i dobro biti u senci. Iako bi je ispraskao kao nezaliveno cvece, polako. Doci ce i tvoje vreme. A kada dodje najvaznije od svega je: Budi musko. Mora da se zna ko trese sljive, a ko ceka u potoku! Nemoj da se gubis kao Treci kanal svojevremeno, i ne budi nervozan kao leptir. Zene su radar za te stvari. Ne budi izbirljiv! Pa sta iako ima pozadinu kao Surcinski aerodrom! Budi svoj, pusti nju da prica, slusaj, ne gledaj u sise i pamti to sto slusas. S' vremena na vreme postavi neko podpitanje, ali nemoj da bude tipa: "Koje ti je boje brus?" ili "Je l istina da si pusila Neci iz III-5 u suturenu?". Buketi cveca i lakovane cipele na prvom sastanku vise ne pale, stoga taj sto ti je to rekao te ili zajebava ili je zesci moron.
Najbitnije od svega je NE SAZALJEVATI sebe. Zakljucavanje u sobu i gledanje Ricard Gira u najboljim ostvarenjima samo ce ti srusiti vec poljuljano samopouzdanje. Drustvo te opet zajebava. Pa? Ne, oni ga nikada nisu progutali, kao partizanka ceduljicu. A ako nemas vise ni malo samopouzdanja, sasi se kao maturska haljina i bice ti lakse. Ne brini, kad' je dohvatis, ima da se uvija k'o kolica sa supljom gumom.

Sve one radnje koje vam posle dugogodisnjeg ponavljanja prelaze u ogromnu naviku.

Negde, čini mi se krajem 1995. ili možda početkom 1996. godine, TV Pink je "pustila" jači signal, te smo i mi van Beograda običnim kućnim antenama (one što stoje u sobi na TV prijemniku i imaju kao neki pojačavač) mogli da pratimo taj tada ne tako odvratno/odbojan kanal.

Elem, bilo je finih serija, još finijih filmova (Tropska vrelina, Odeljenje za ubistva...) ali i jedna, barem meni, veoma dobra domaća serija. Za razliku od većine (ili možda svih) domaćih serija koje se emituju na TV Pink, "Mali kućni grafiti" su bili zabavni, imali su ok glumačku ekipu i humer je zaista bio dobar. Ništa usiljeno, ništa sa onim stavom "Mi sada radimo nešto novo, neviđeno na ovim prostorima, ser ser, kenj kenj...", već totalno opušteno.

Mislim da su se nove epizode emitovale nedeljom, a reprize subotom. Ne sećam se tačno glumaca i svih epizoda, čak ni replika, ali se radnja dešavala u nekom košiluku, sve je vezano za komšije iz par zgrada i njihove dogodovštine. I to je to. Znam da je šturo, ali toliko mi je ostalo u sećanju.

Sama serija nije imala više od dvadesetak epizoda, brzo je ukinuta i bukvalno bi se ukidanje jedne takve serije može uzeti za totalni krah i buduće još dublje poniranje jedne televizijske stanice koja je ipak u tim ludim devedesetim bila milion puta bolja RTS-a.

Legendarna replika Labusa u legendarnoj Nikad izvini emisiji. Njom se iskazuje totalna začuđenost i iznenađenje onim što naše oči vide.
Koristi se najčešće kad učite neki do jaja dosadan i nepotreban ispit, kad uzmete Kurir u ruke, ili kad vidite neku definiciju ovde.

Dobro, znamo, stipsa si. Ali, nisi sirotinja. A ako baš i jesi, onda pusti poruku. Pa može i na viber. I to je besplatno. A pri tom ne poziva na raznošenje plastičnim eksplozivom sebe, tebe, Izraela i Belorusije.
Zapitaj se, da li tih 0 dinara stvarno znači da ti je poziv besplatan. Ili ipak košta?
I to mnogo. Neprocenjivo. Jer, živci nemaju cenu. Sprženi neuroni se ne obnavljaju. Imaš pametni telefon, imaš dovoljno para da platiš megabajte na mreži, pa majku mu, mora da imaš para i za neke minute za kršten poziv. A ne ovako da mi trajno upropastiš dan.
Debilnim, nepromenljivim zvukom zvona koji je napravio neki opsesivno kompulsivni ksilofondžija sa turetovim sindromom.
Jezivim Rasta autotjun glasom.
Jezivim Rasta autotjun glasom na bensedinu i vinjaku.
Jezivim Rasta autotjun glasom na bensedinu i vinjaku kom proklizava lamela.
Jezivim Rasta autotjun glasom na bensedinu i vinjaku kom proklizava lamela i koji me, sudeći po kašnjenju zove negde iza asteroidnog pojasa da mi javi kako hita ka Jupiteru.
Pa me, ako nekim čudom nisam u laboratorijski savršenoj WiFi zoni, teraš da glumim Loga 3 antenu i tražim iole podnošljiv signal kao onomad treći kanal RTS-a a onda, ako ga nađem, ukočen stojim dok ne završiš prvu rečenicu, da ti kažem da te ništa ne čujem i da ću radije doći do tebe iz Subotice na Zlatibor, brže će biti.

Podjebavanje za nadničara, koji skoro čitav dan provede u 'ladovini ili u laganom radu, sa velikom dozom bola u kurcu, jer uzima dnevnicu.

U davna vremena ste imali cela dva državna kanala na raspolaganju, a pojam dobrog TV aparata je podrazumevao onaj mase od 30kg pa naviše uz bar desetak dugmića koje ste morali da pritiskate i okrećete. Prvi priručni daljinski su bili jako kratkog dometa i vrlo neprecizni, a plazma je bio pojam koji se još uvek nije vezivao ni za keks, jer još uvek nije bio izmišljen. Tada su smetnje u emitovanju bile česta pojava i delile su se na dve vrste: kod nas i kod njih. Kako god, niste baš imali nekog izbora da promenite kanal, pa je bilo dodatno frustrirajuće.
Prva vrsta smetnji je podrazumevala ispadanje dugmića za izbor kanala, prolazak kamiona pored kuće, postavljanje nekog od ukućana između vas i ekrana ili pomeranje spoljne antene zbog vetra. Svejedno, lako rešivo.
Kod njih je već bilo mistično. Jer, nije se znalo ni ko su ONI, ni kako nam prikazuju te male ljude u četvrtastom ekranu ni kada će se smilovati da naprave da to radi i pruži nam još malo zabave. Sediš, gledaš u "sneg", slušaš šuštanje statike, ne trepćeš dok odjednom ne sevne slika i nadaš se da nisi puno propustio. Zvučaće blesavo, ali tada je to imalo neke draži u sebi.
U međuvremenu, tehnički smo napredovali.

Kratko i jasno objašnjenje lepšoj polovini, da niste princ na belom konju.

Ispucati, istresti, pasti dole ili uništiti nešto.

Opis osobe koja govori brzo i nerazumljivo. Šotara je inače sprava koja kruni žito.

Mala stvarcica koja moze da vam unisti dan,jednostavno svojim otkazivanjem funkcija,nestankom baterija i dr.

Fraza koju prečesto čujem, premalo razumem i nekako previše iritira.

Po nekima, to je auto malog gabarita, koje je (kao) lakše parkirati, pa je zato ženski, jer žene ne znaju da parkiraju.

Po drugima, to je auto koje ne može da razvije veliku brzinu, jer žena koja brzo vozi, eto, napravi sranje. Mada saobraćajna statistika pokazuje nešto sasvim drugo.

Po trećima, to je auto koji je ušminkan, lep, sjajan i uglancan, ima neku gotivnu bojicu i tako to, ali nema neke naročite tehničke karakteristike, jer jebemliga, ženama je bitno samo ono što se vidi spolja, vazda bilo! (?!?)

Ljudi bez cijih saznanja nije moguce ziveti.Njihova otkrica su svuda primenljiva,a sumnja u ista je potpuno nerazumna,jer ipak to su Korejski istrazivaci.Otkrili su sve i svasta,a njihova otkrica se trpaju i u proizvodnju pertli za cipele!

Svijet je ovaj tiran tiraninu a kamoli duši blagorodnoj, a naš ti je čovjek goluždravi tužna tica iskrivljena lika i poklonik sjaja svakakvoga, u vekovnoj borbi bednik: gura jadnik da uniđe u prvi kanal i jarugu pakla, da oseti miro original parfijuma svežeg mongolskoga, al stalno bi vraćan od profesionalnih izbacivača što ga prezru, nemilog pogleda, bez ozlijeda, ne udostojivši ga, ni objašnjenja ni razloga, pa se na kraju mučenik i preda:

Pređe u drugi kolosek, odijel za sirotinju, traka za spora vozila, traka zaustavna, zabrana prilaska Leni Kovačević, ukrajinski zejtin, estonski riblji ćevapi, sardele Beograd Rijeka Crnojevića, Narodna kuhinja je ok stvar, mandarine s neba pale naša vrata zatrpale.

I uvide naš junak, baš na dan svetoga Ivana L. Lalića, da korak ne može održati sa svim tim belosvetskim sjajem i šljaštanjem svuda okolo, sa potražnjom i ponudom, da redovno gubi, ispada smiješan, neprilagođen i nedostojan preliva sjajnih pogleda koji ga potvrđuju kao člana čopora. Uviđajući dakle svoj poraz, pritešnjen, on rešenje konačno nađe u preziranju svih tih carskih mrvica lažne kinske krune, baca izbledelu od pranja porfiru i zaključava se na Mansardu, pali tv lampaš crno beli, pušta Drugi, zaglavljuje dugme na daljinskom i frlja ga negde na tavan.

I od toga dana blagosloveno gasi dotadašnji godinama sklapani nakaradni razum i polako se budi ono iskonsko kulturno siortinjsko u njemu – period inkubacije nekoliko nedelja – čisti se kulturom ko kefirom i semenjem lana, kenja zavijutke skočkova, skida sve naslage visokorezolutne pohotnosti žudnje koja nikad nije mogla, uvek gladna, da se ispuni.