Film:
Približavaš se slabo osvetljenim hodnikom sobi iz koje dopiru nekakvi čudni zvuci. Otvoriš ormar kad ono odelo ti izašlo iz mode. Ne, stani, to je samo loš san, ili glup vic. Uostalom, nije ni važno. Elem, približavaš se sobi laganim korakom, malo ti fali da iza ugla nazreš lice čoveka sa crnim šeširom u tamnom odelu dok ti je sagovornikovo lice potpuno vidljivo, to je, naravno, tvoja povremena kres - kombinacija kojoj si u vrtlogu strasti poverio neku dugo skrivanu porodičnu tajnu. Bum, i žena je mrtva. Spremaš se da asasinu s leđa zadaš fatal blow, krećeš, škrrr (dobro poznati zvuk), bum, osećaš hladno olovo sačme i gušiš se u sopstvenoj krvi. Ne, ne i ne, ipak ne možeš da ubiješ glavnog lika. Umesto toga bacaš se u stranu u stilu Maks Pejna, vešto izbegavajući raspršene šrapnele sačme, sakriješ se iza zida, vadiš oružje, kad ono imaš šta da vidiš, ostao si bez municije, polako proviruješ, a od ubice ni traga ni glasa. Nema veze, tvoj je na kraju filma.

Stvarnost:
Vraćaš se kući u sitne sate, nekako potrefiš kvaku. Ulaziš tiho, polako skidaš patike, i spremaš se za izazov večeri, kako preći dugačak hodnik od starih dasaka, a pri tom ne probuditi roditelje? Hm, eureka! Pada ti na pamet scena iz Čarlstona, u vinogradu. Odigraćeš. Jeste da ti fali riba, al' šta da se radi, moraćeš da improvizuješ. Hvataš predmet svojih mokrih snova za ruke i uz zvuke tanga krećeš, zadivljen si svojim umećem čak toliko da nadmašuješ i Asku, i sve ide kao podmazano, već nazireš vrata svoje sobe, pobednički osećaj te obuzima, škrrr (not again), toliko je zaškripelo da si zamalo odvalio dasku, skrhan porazom saplićeš se i padaš. Nema veze, bar si pokušao.

-Ja bih još da vidim ćerku. Ostala u ratu sa materom, ona se preudala, trovala malu protiv mene. Ja izbjegao ođe, ni kučeta ni mačeta, ko od Boga proklet. Spavao po šupama, prodavao obraz za koru kruva, ko da sam pašče, a ne ljudsko biće. Sad me stigla i bolest. Za ljekove nemam, a i koji će mi kurac, crknuću i onako kroz koji mjesec. Samo eto da mi vidjeti malu. Da joj ne kažem ništa, već prislonim na grudi, da popuni ovu prazninu. Pa da spokojan umrem.

-Vidi ti ovog Žiku što juri psa. Pre neki dan mu je taj isti pas ujeo kćerku, pa je završila u bolnici. Srećom, oporavila se. A on... Pati se kao patika. Ni ne shvata da je razdaljina izmedu njega i psa porasla za preko 100 metara, on samo šiba dalje i ne motri niti levo niti desno.
-To je sigurno neki psihopaćenik. A i sećam se da je jedan moj drug Mile uporno pokušavao da ustima dohvati svoj polni organ! Patio se kao patika! 3 sata se mučio, neće, te neće... Jedva sam ga ubedio da je to nemoguće. Ni Mile nije ništa od Žika drugačiji. Kao da ih je ista majka rodila.

Kad me pojurio komšijski Džeki, trčao sam kao bez duše.

A: Pazi ga kako ide bree.
B: Kao da je od jedne kosti, a ne od 206.

A: Ovoj "dami" ne pristaje ova dvanaestica. Hoda kao da je od jedne kosti.
B: :D

- Sinoć sam prvi put Ivanu vaćario za sise.
- I?
- Brate kao Slavko Štimac.

Jao evo ga opet ovaj! Dosadan je kao dva dosadna.

Jednom prilikom kada sam došao kod prijatelja u posetu, samo što sam ušao u dnevnu sobu, zatekao sam njihovog, tada 13-mesečnog sina, kako sedi na tepihu i lupa zvečkom po podu uz povike:

-BAAAA, BAAAA, BRFFFFFF...

Zvečka je stradala u roku od 5 minuta. Tada mi je metafora postala potpuno jasna.

Ivanin ćale ima frizuru "kao hauba na 'Škodi'"!

Vidi Žiku struju napio se kao cokla.

A: Jesi pobedio Miću u šahu?
B: Jesam đavola, opra me lik kao sominu.

Statiji lik: Ko je najbrzi od vas?
Deca:Ja,ja,ja,ja, nije nego ja.
Stariji lik: Aj mali ti trk po vodu.

- Brate, ti si već oženjen, da ti priupitam nešto?
- Pitaj.
- Jesi li bio u vojsci?
- Jesam. Davno, pomalo sam to i zaboravio, ako ćemo pravo. Šta te interesuje o vojsci, nema je više, nije obavezna?
- Ma ne pitam te to. Jesi li imao đevojku kada si bio u vojsci?
- Jesam. Što?
- Onako. Tada nije bilo interneta i mobilnih i fejsbuka i toga?
- Nije. Bilo je telegrama, ako je bilo nešto baš važno. I telefona.
- A kako ste se dopisivali tad?
- Pismima. Opljuneš olovku i počneš "Draga ta i ta, danas smo ovo a juče ono. Puno mi nedostaješ i tako to". Pisma su se pisala.
- A đe su ti sada ta pisma?
- Što te boli kurac, gledaj svoja posla.

-Sredi tu sobu, da bude čista kao Sunce.

Majka detetu: - Ma, ne možeš me prevariti - čitam te kao bukvar!