Nerealna,delimicno realna ili realna senka,koja prati nekoga ili nesto.Globalna predrasuda,koja zatvara vidike i puteve.Ne treba biti debil,ali treba biti otvoren za sve u pocetku...

Sinonim za : Maloletna fancy gradska cica, velikomučenica, strastvena ljubavnica i borbena mačkica rastrzana između burnih romansi, ljubomornih kučki koje joj zavide i domaćih zadataka iz prirode i društva.
Poznata je po tome što vodi buran život koji svakih pet-deset minuta prezentuje na svom Facebook profilu, uglavnom putem mobile web- a.
Na ulici se može prepoznati po fejk Lui Viton asesoarima, konstantnom tipkanju po Hello Kitty mobilnom telefonu ( upravo je srela bivšeg sa novom ribom i menja status veze u 'udovica' ), sa par BFF- ica koje izgledaju skoro identično, uglavnom slikajući se ispred svakog izloga ili klupe u parku.

Dario Hübner. Legenda seoskih fudbalskih liga. Pola čovek, pola propuštena životna šansa. Igrač kome je sudbina pokazivala u smeru Crvene Zvezde, a kasnije evropskih velikana, ali su životni vetrovi strelicu okrenuli kao travnatno-blatljavim fudbalskim borilištima srpskih seoskih liga. Džajin dribling, Dejova lucidnost, Pantelim šmek njega je krasio, ali se ipak kurata sreća Perice Ognjenovića njemu nasmešila. Niko ne zna šta je njega tako uklelo. Igrali su ružniji, niži, krakatiji od njega, ali on nikako nije uspeo. Danas, naš Hubner trese mrežu Rudovaca u svakom meču, dok klupa Vreoca strepi kad god je na terenu. A njega realno baš briga - zapali pljugu na poluvremenu i spiči im dva komada, tek toliko da ne bude kao da nije igrao.

Zid na javnom mestu koji je iole sakriven od pogleda, pa koristi muškoj populaciji, kad ih potera, da malo zagledaju teksturu fasade. Pokriven tamnim, vonjavim slojem, izaziva u vama potrebu da plačete, dok suzdržavate u sebi obrok, negde na sredini jednjaka, da ne izađe vani.

Cela Srbija roštilja.
Oni najmlađi kreću na kampovanje, postavljaju šatore, pale vatru, hlade par flaša piva u obližnjoj reci.
Oni malo stariji, omladinci, su već dan-dva na kampovanju, posekli su 6-7 stabala, ispekli omanje prase sada montiraju kotlić za riblju čorbu, malo pecaju, malo više pokušavaju da plivaju. Ovog dana podrumi pića imaju najveći pazar, pivo se prodaje na kamione (ili traktore:)), baloni rakije napištaju podrum. Veče između 30. aprila i 1. maja je odgovorno za toliki broj ljudi koji su u horoskopu vodolije. :)
Oni još malo stariji se sećaju onih stabala koje su rušili i onih noći...
I roštiljaju sa porodicom negde na selu (ili u parku/na terasi).

Osoba koja je kao drvo u stepi. Usamljena, oko nje mrtvo more, nema sa kim ni da popije kafu a kamoli da odigra partiju tablića, prošeta po parku ili podeli svoje iskustvo. Takav lik ili živi Bogu iza nogu ili je odbačen od strane društva.

Hardkor, nenadjebivi, dizajnirala žena ginekolog izgovor za svako blentavo ponašanje u američkim filmovima i serijama. Izlaz za sve likove sa diplomom medicinskog fakulteta kada ih sateraju u ćošak. Samo reci da si doktor i tipovi koji su do tog trenutka planirali da ti razmeste unutrašnje organe će se povući sa nemim divljenjem i strahopoštovanjem. Možeš da zagledaš pod suknje ribama u parku, da zavučeš prst u bulju dvanaestogodišnjem klinji, da imaš trojku sa ženkom muflona i golijat žabom... sve ti se oprašta jer si položio Hipokratovu zakletvu. Pitam se kako bi to delovalo u realnom svetu?

Imena koje nose 80% pasa.

Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.

Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.

Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.

U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.

Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!

Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"

To su one fore i događaji koje svi prepričavaju, i svi se kunu da znaju nekog ko je to uradio, ili nekog ko zna nekoga ko je to uradio. Obično to niko nije uradio, ali ako ih pitaš jel znaju nekog, obično su to uradili neki likovi pre 2-3 generacije ili iz neke druge škole.

Po pravilu ovaj chin,svakog prosecnog Beogradjanina a neretko i ribe, zapocinje na nekoj klupi u parku,ispred kioska ili u haustoru neke zgrade.I tako u kosuljicama i mini suknjicama,uz unucice vinjaka i dvolitre piva zapocinje cirka...Pravi uzivaoci alkohola ovaj chin i najvise gotive pa se nadju i po 2-3h ranije da se zapiju poshteno i zableje,tu su i oni drugi koji su tu takodje u nedostatku kesha, samo da bi se napili i otisli na neki fensi splav.Vrlo cesto se vecini na klupi i zavrsava izlazak jer oni grmalji na ulazu ne gotive "odvaljene" :)...Kako god okrenes,pijan zavrsis!Sto i nije loshe :)

To je pojava da, kada se, nakon dužeg perioda nespavanja (obično duže od 24, ili 36 sati, zavisi od lokalnog konsenzusa), osoba napije kao dupe, i u nastupajućem nadahnuću, počinje da vidi sve zvezde ispred očiju i stiče sposobnost da se, u prostor-vremenskom kontinuumu, projektuje između naizgled jako udaljenih mesta - poput kafane u 1 ujutru, klupice na parku u 4, i kreveta u 8 sati (ne nužno svojeg). Kao šlag na torti, dotična persona dostiže vrhunac svojih sposobnosti u nekom periodu vremena nakon toga, obavezno manjem od 24 časa, kada uspeva da spozna suštinu ako ne najveće, a ono, nama svakako najbitnije od tih zvezda.

Da je leteo na Mesec, bio bi Majkl Kolins, ali nije leteo na Mesec, već je svirao gitaru u Pink Floydu, šatro, pošto ništa nije snimio sa bendom, niti je svirao na koncertima. Rano je napustio bend, jer su mu roditelji rekli da od toga nema ništa i da je bolje da uči školu. Tako da se njegov doprinos svodi na to što je napustio bend i prepustio gitaru Gilmoru i Baretu, ali se ipak u svim dokumentima, biografijama, knjigama i enciklopedijama vodi kao član benda.

U žargonu, osoba koja ništa ne radi, tu je kao treći točak bicikla. Pluton među planetama, vokativ među padežima.

Uglavnom uobraženi srednjoškolac, “gitarista“ u društvu, prozvan tamburašem jer na izletima, okupljanjima u parku, pred školom uzme svoju akustaru i lupa akorde, tjerajući stare ex-Yu rock hitove, a (što je još gore) sve češće i turbo folk nazovi-hitove, čiji je rok trajanja kraći od zelenog svjetla za pješake, prilagođavajući njihov tonalitet svom poznavanju akorada (koji se često svodi na e, G, a i h).

Po legendi, taj momak je magnet za ribe, međutim nije više tako. I one sa slabijim smislom za muziku su počele samo da uz tamburanje pjevuše i muvaju se s drugim momcima, dok tamburaš ostaje sam, glumeći neku vrstu odskočne daske za nova prcanja.

Bilo koje žestoko piće u ambalaži od pola litra (pola kile), najčešće su u pitanju Rubin vinjak i Stomaklija ili neka druga kupovna rakija. Takođe i domaća nasuta u plastikaner od koka kole, fante ili rose. Ambalaža od pola litra je praktična zbog niske cene i malih gabarita. Lako se može zavući u ranac ili pod jaknu i uneti u klub, a pokilče je zgodno i za brzo zagrevanje manje ekipe u parku (u slučaju kada bi litar bio previše), pred koncert ili sličnu manifestaciju. Ta zapremina žestine sasvim je dovoljna da podmiri potrebe dva pijanca-rekreativca ili jednog malo iskusnijeg alkosa na duži vremenski period, a da pri tom ne dođe do ozbiljnijeg zapijanja.

Skup osoba koje je sudbina naterala da se druže zajedno. Oni nisu drugovi iz detinjstva, ne. Oni su neradnici, pijandure i stalno oplakuju svoju sudbinu, a ne mrdaju ni malim prstom da je promene. Stalno se opijaju, žale na svoje stanje svima redom, svi su odavno digli ruke od njih jer su oni digli ruke sami od sebe. Neki od njih nisu završili fakultet i po njima, tu je njihov kraj. Neki su razočarani u svet, u žene, u sve, i lakše im je da bleje u parku ceo dan, ili iza dragstora i cirkaju pivo i na taj način beže od problema. Da imaju muda, verovatno bi izvršili samoubistvo.

Tipičan izgovor svakoga, ko nije direktno pogođen problemima jadnog naroda, koji je sa druge strane prinuđen da svoju muku, podeli sa drugima, da bi makar i na taj, krajnje nepopularan način skrenuo pažnju na sebe, i svoje probleme...
Svi ih kritikuju, osporavaju, ali uvek dodaju... ''razumem ja te radnike..''
Često se sa druge strane i nude rešenja... npr. d se protesti održavaju, negde sa strane, na Košutnjaku recimo... E pa da ih podsetim... Ovi što štrajkuju sad, šest meseci su protestovali, u Pionirskom parku... niko ih nije ni pogledao...
Morate da priznate, da su za dva dana, uspeli i da dobiju pažnju, i da svoju muku, na kratko podele sa drugima...

rakija koju alkosi kupuju tako sto odu kod prodavca (u supu ili neki podrum najcesce),koji je proizvodi od tehnickog alkohola,arome za kolace i vode,sa plasticnom flasicom od pola-jedan litar i on im natoci direktno iz neke kante,po ceni od prosecno 100-150 dindzi po litri,u zavisnosti od ukusa.onda svi zajedno piju iz iste flase,odakle i naziv...

Lik iz serije " Married with children". Služi nam da njime opišemo lika koga život nije mazio i pazio. Njega brine 100... 1000... ma kakvi, broj briga se ne zna, brine se i za brige svih na planeti. On, pored toga što mora da izdržava i trpi ženu i decu, i na poslu trpi nadobudnog šefa koji ga nije prijavio i daje mu minimalac tek da se ne žali i da ima za 'leba i ponekad, i to da se počasti, sok. Jedini užitak mu je kada jednom mesečno, i to ako ima sreće, izađe sa drugovima, sa kojima je bio i u srednjoj školi, pa makar otišli i na pikado ili boćanje u parku....

Šah koji igraju penzioneri u parku, pa se u toku partije obavezno dotaknu teme rata.
Pošto je ovaj sa belim figurama učestvovao u ratu sa bradom a ovaj drugi sa petokrakom, varnice su neizbežne.
Kako se rasplamsava debata, tako i pokreti figura postaju sve brži i energičniji, a ide se do te mere da se figure počinju povlačiti bez reda,( konj-pravolinijski, kraljica- u ge, top-dijagonalno) gledajuči jedan drugog u oči i unoseći se u lice sve dok jedan od njih ne prevrne celu tablu i baci je obližnji žbun.
Dok mu ovaj drugi odlazeći jebe majku izdajničku ostali penzosi se polako razilaze mrmljajući svak' seb ponešto u bradu. I tako se završava brzopotezna partija šaha.