Česta uzrečica iznerviranog vukodlaka.

Bezazlena pojava koja nam dočarava nepostojeći prag bola glavnog glumca, sa dodatkom bezvremenskog šmeka između glumaca. Jurnjava kolima ili helikopterom, praćena epskom pucnjavom iz koje se jedva vadi živa glava, moraju prethoditi. Glumac preživljava sa nekoliko rana koje mu dođu kao: ''E, vidi metak!'' Kada je bezbedno mesto pronađeno, dolazi se do daha. Rane se pregledaju i zaključak je da je dovoljno previjanje. Unutrašnje krvarenje, ko ga jebe? Glumac šmeka glavnu glumicu, verovatno su samo oni i preživeli, i baca joj par oldskul komplimenata, dok se drži rukom za mesto koje je primilo najviše udaraca. U stilu ''Pa mogli bi da previjemo, kako 'oćeš'' pita je da mu pomogne sa bolom. Kako će drugačije da ih spase od nadolazeće armije supersoničnih nindža zombi robota? Ona skapira njegov mačo pogled i skače k'o da je sela na vrelu ringlu. Iz torbice bespotrebnih stvarčica, vadi zavoj, uz reči : ''Jesam ti rekla da će ovo da nam posluži jednog dana?'' Prijanjanje na kožu nije bezbolno, što nam oni i saopštavaju. Ali, umesto da opsuje sunce, i kolač, i žito, i celu lozu, on ispušta jedan tugaljiv krik čisto da scena ne bi bila bez zvuka. Sa gotovim sporednim ranama, pristupa se glavnoj, herojskoj rani. To je najčešće dislokacija ramena, polomljena kost, ili metak koji može da ubije veliku divljač, a kod njega se zaustavio taman toliko da mu ne zakači vitalne organe. Guta jedan morfijum, boga pitaj odakle, i signalizira joj da može da počne. Alkohol je sipan(pronašli ga na podu), i tapkanje je u toku. ''Aaah,ssss'' je jedina stvar u scenariju u tom trenutku. Time on suptilno govori da može i da je verovatno i podneo teže. Ona se brine za njega. Napaljena je. Ko će je hteti spavat' ako on umre?
Napolju pada kiša, trotoar je vlažan, a i još neko pored njega, ako me razumete. Sa gotovim previjanjem, počinju da naviru sećanja. O pucnjavi kod mosta, dva kilograma C4 koji su deaktivirali u onoj napunjenoj zgradi, i dolaze do toga da nijedno od njih dvoje nema onu drugu osobu koja ih ispunjava.

To je ona sprava oznake MG-42 za koju čim sedneš, automatski se iskrcavaju tri kamiona nemačkih vojnika koji padaju kao pokošeni samo li zadržiš levi klik duže od tri sekunde. Kao da se prizivaju na taster "Use" koji se pojavi kad priđeš mitraljezu.

Свакоме се деси да му опсују мајку...јелте, кад год се с неким посвађаш, прво што опалиш је његова мајка...али његова је нешто посебно...једна од "оних" мајки...

С временом када се упознајеш са псовкама, наравно, ако изузмемо нове генерације, који знају више погрдних имена и примитивних рима него цртаћа, развија се и одређено интересовање за њежнији пол...

До тада познаник, видевши какву "брижну" мајку има, постаје ваш најбољи пријатељ, пријатељ за кога бисте и метак примили... С невиним погледом, огромним кезом до ушију и погледом у празно кад обрати пажњу на вас, постајете провиднији и од комада Златиборчеве вакуумиране пршуте... Ипак, ћутиш, правиш се Тоша, и погледом скенираш Милфачу твојих снова...некима чак и мокрих снова.

Свестан си шанси код, у класи медењака, милфаче, али јебига, са непуних дванаест, и то ти је доста...

Svaki ovakav film pocinje tako sto neki zao čika, glavnom pozitivcu i heroju filma, skemba pola uže familije, pa se ovaj , nazovi heroj,naoružan do zuba, mitraljezima, minobacačima, snajperima, pištoljima, nun-čakama, mačevima, motkama i brojnim drugim rekvizitima koji mu se nađu na putu osvete, tokom celog filma sveti, ubijajuci stotine loših momaka, uz put vešto izbegavajući svaki metak i udarac njemu upućen, i raznese nekoliko stotina automobila...plus što u film ubace i neku mnogo dobru žensku, velikih grudi, koja nema nikakav uticaj na rad filma, a koju glavni junak povaljuje jedno dobrih 15 minuta filma uz prigušena svetla i neku saksofon muziku..da bi na samom kraju imao okršaj sa glavnim zlikovcem, koji u 10-o minutnoj borbi sredi glavnog lika, koji se, sav u modricama podiže, i uz SLOW MOTION karate udarac sredjuje glavnog negativca, bacajući ga sa zgrade, nabijajući na razna šila, ubacanjem bombe u gaće i drugim ni malo inventivnim načinima smrti.

Ukradena ideja iz starog jugoslovenskog filma nastalog prosloga vijeka.

Budiš se. Ležiš na stomaku. Prvo što shvatiš jeste da ne osećaš ni ruke ni noge. Polako, kako ti se svest vraća, shvataš da si vezan - i to kao prašče pred naražnjivanje: kožni kaiševi su ti oko zglobova šaka i gležnjeva, tako da se susreću u piramidi iznad tvojih leđa. Otvaraš skorele oči i shvataš da je oko tebe sivilo polumraka... Kao da si u tamnici iz koje nema izlaza. Polako postaješ svestan prisustva oko sebe... Neki ljudi... Sedi ljudi sede oko tebe. Sedi ljudi u savršeno skrojenim odelima sa čelično plavim protestantskim očima sede u krugu oko tebe i posmatraju te kao ono isto prašče.

Shvataš. To su oni - oni što su imali da ti daju ono što si mislio da ti je trebalo. Ali, to nije bilo ono što ti je trebalo, to sada razumeš i sada vidiš svu svoju glupost u svoj njenoj veličanstvenosti. Jer ti nisi umeo s tim parama, nikada nisi umeo s parama, kmetčina bedna kakav si. Nisi umeo da ih uložiš. Umeo si samo da se ložiš. I da ih potrošiš. A sada si njihov iako nikada nisi mislio da će to stvarno biti tako. Njihov si i nema dalje.

Iz sasušenog grla pokušavaš da pustiš zvuk, krik užasa ili preklinjući vapaj - ali nemaš snage, isceđen si skroz, a usta su ti još i zapušena, sav si vezan, sav si njihov i iz grla ti izlazi samo jedno krkljajuće:

Isto što i Boro i Ramiz ili Mirko i Slavko u Srba.

To je ona vrsta pregleda, koja je sve osim rutinske.

Evo kako traje jedna borba u američkom rvanju:

Prvo izađu dva nauljena bildera dok im svira muzika (najčešće metal ili hip-hop), pa onda uđu u ring i bulje jedan u drugog k'o telad u šarena vrata. Onda se čuje gong, pa onda počnu da kruže oko centra ringa k'o kiša oko Kragujevca. Pa se ipak uhvate u par kragni i onda jedan drugom opali par šamara pa se izležavaju po podu po pola sata dok su u velikoj agoniji. Pa onda ustanu i opet urade par kragni i opale par šamara, pa opet legnu na pod i počnu da se valjaju pri tom praveći izraz lica kao da ih je metak pogodio. I onda jedan udari drugog malo jače, pinfoluje ga i kad pobedi počne da skače po ringu kao manijak jer je dokazao da je alfa mužijak.

A publika, naravno, sve vreme u euforiji i oduševljeni ovom glumom. Jebeš ti takav "sport".

I još kažu da su ove poteze uvežbavali godinama...

Dan kada ce svi imati motivaciju da urade ono sto su oduvek zeleli i da se oduze onima kojima su oduvek zeleli!

Kako u poslednje vreme konkurencija na domaćoj Hip-Hop sceni jača, tako je potražnja za skilom ovih dana sve veća i veća. Tako sam pomislio kako bi bilo isplativo otvoriti na pijaci jednu tezgu posvećenu svim mladim nadama na kojoj bi mogli da okite svoj nepresušni talenat. Na tezgi bi se, pored skila, takođe našlo i:

-Overene potvrde da potiču iz geta (radi većeg ugleda)
-Štampane zbirke metafora i aforizama (kako bi obogatili svoje tekstove)
-Patike sa zabodenim ekserom u đon (kako bi mogli da šepaju kao što to rade profesionalni gangsteri)
-Bitovi sa svih strana sveta, od sretnih do setnih
-Pištolji na vodu, sexy bičarke i dobra kolica (u slučaju da požele da snime spot)
-Izbušena majica pokojnog 2Pac-a
-Flow
-Samolepljive sličice sa poznatim reperima
-Odeća u vidu džakova za krompir (da bi, kada je obuku, izgledali u društvu što šire)
-Laserska izrada ožiljaka (kako bi mogli da kažu da su prošli kroz svašta ili popili metak u potiljak)
-Kajlače na kilo

Mosinka je kolokvijalni naziv za legendarnu repetirku, ponegde u ovim krajevima zaostalu još od poslednje ekskurzije Crvene armije. Nije neupotrebljiva, dašta, ali matoro, jebiga, skoro antikvitet.

Isto važi i za olinjalu i ocvalu ribu, pride nedovoljno zgodnu ili jebozovnu da se nazove milfačom. Jer, na milfače klinci iz zgrade drkaju, na mosinku i ne baš.

Tehnički, donekle upravo taj deficit jebozovnosti koji je u obrnuto porporcionalnom odnosu sa stepenom jasammegariba nadrkanosti posledično dovodi do zaobilaženja dotične od strane muškog pola. Dobro, ipak ju je tu i tamo neki mučenik startovao, budimo realni, ali to je prošlo bez uspeha jer ego prosečne mosinke ne bi mogao podneti činjenicu da je njena liga tip sa trocifrenim brojem kilograma i jedva dvocifrenim koeficijentom inteligencije.

Veći doprinos odbojnosti mosinke imaju frustracije, nadrkanost i sujeta ovakve ofucane ribe, a to može zagorčati život bližoj i široj okolini više nego po metak kalibra 7,62 u oba kolena.

Tip automobila čije se ime savršeno slaže sa njegovom najvećom prednošću. Karavan je jednostavno idealan jer se u njemu, za razliku od svih drugih automobila, sasvim komotno KaraVan kuće.

Pusti snovi i zelje penzosa koji su preziveli drugi svetski rat i Nemce i koji bi hteli malo da zavedu reda u drzavi, svojoj kuci, starackom itd.
I ako ih je svaba mlatio ko zeceve, jos pamte njegov red i disciplinu. Akcenat se stavlja na ono "javno" da narod vidi kako se zavodi red. Nista iza ledja i tajno, pa ti vidi oces pravit sranje.
Prosto zavide Kinezima i Irancima. Kod Kineza se to radi na stadionu.Metak u potiljak i posle cerecenje na rezervne delove. Cisto da se ne baci. Cak imaju i vojnu skolu za obuku dzelata. Ne moze to bas svako da radi.
Kod Iranaca opet vesaju na prvu gradjevinsku dizalicu na koju naidju i to po nekoliko komada, cisto da se ne gubi vreme...
Kad ih malo pazljivije slusam, nisu te njihove ideje ni tako lose.
Samo se pitam ko bi preziveo u ovoj drzavi kad bi se krenulo redom cistiti?

Prvo i prvo, JEBEM TI MATER ONU KORUMPIRANU ELEKTRODISTRIBUTIVNU.

Poč'o si da radiš preko veze pošto ti je majka progutala sadražaj testisa direktora jer je došla da ga izmoli za zaposlenje svoje greške od prije 20 godina kad joj je čamuga iz mirovne misije UN-a muno palamar manirom dogistajl u prostorijama tadašnjeg crvenog krsta. Im'o si sreće da dopadneš u radnu jednicu kod najboljeg i najsmirenijeg majstora koji te je takvog maloumnog naučio malo oko struje. Čo'ek more sigurno da k'o od šale radi u školi za decu sa posebnim potrebema jer ti si mu najbolja referenca. Ipak, pošto tvoja retardacija funkcioniše u tri smene i nikad ne spava napravio si mnogo grešaka na poslu. Međutim, ponovo ti je uskočila ženska familija i odobrovoljila je direktora svojim oralnim i analnim sposobnostima, te si prebačen u službu za popisivanje brojila. E tu kreće zaplet.

Pa jebemu kolje, mogu da razumem da si retardiran i malouman, pa da si i ponekad malo bezobrazan, ali da si šaban titanskog opsega - e to moj moralni digestivni trakt ne može da svari. Kako je moguće da mi svaki mesec polomiš ključ na vratima od kutije u kojoj se nalazi sat? Je l' ti misliš da sam ja to stek'o jebavajuć' tuđe žene i drkajuć' kurac? Krute jebo, osam brojeva ne znaš da očitaš. Zadnji mesec si mi očito brojilo k'o da sam fabrika glinice boktejebo. Alo vole, zar ti nije bilo sumnjivo što sam potrošio struje u rangu dvomesečne proizvodnje Đerdapa? Majmune kad sam vid'o račun za struju završio sam hitnoj! 'Naš šta? Da si mi bio pri ruci izb'o bi te vilama po nogama, pa bi uz'o malj za kočiće kad prepinjem krave i duvo u glavu dok god ne polupam to teke bede što se krije u unutrašnjosti kockaste lobanje.

Dobro ajde, pogreši čovek! Najviše ja što nisam postavo minu ispred brojila pa da te pošaljem u invalide i fizički, kad si već od rođenja psihički osakaćen, da zaokružimo celinu. Jebo te odžin zapis, pa zar je moguće da je čamugina sperma bila toliko lošeg kvaliteta, jer mama, osim što je kurveštija, sasvim normalno izgleda. Garant je neki somalijac obogaćen osiromašenim uranijumom koji se prošvercov'o u liberijske unproforce.

Ali jarane...od sutra...od sutra okrećem novi oružani list! Ima da stražarim ispred kuće sa automackom puškom i čekam pa da vidim ko koga, đe i šta očitava, da ti se ja najebem mame milosne, da ti ja kundakom brojim rebra, da te prepravim kako treba, da napravim magarca od tebe, ali ne more dvaput isto. Doćete i to doćete svi!

Najbolji način za naplatu životnog osiguranja.

Skinuti sa nekoga bačenu kletvu.

Reci kojima smo se ubijali kada smo bili mali.

Život? Je l' se to jede?

Postoje oprezni ljudi koji na sve misle, koji sve predviđaju. Ipak, stalno upadaju u klopke jer računajući na poteškoće, stvaraju iste. Život je i unutrašnji i spoljašnji. Bez obzira na neraskidive korelacije između te dve manifestacije, postoje i mnoge specifčnosti. Dok se sa unutrašnjim borimo sami (čast psiholozima koji naplaćuju 50 evra sat mamu im jebem), spoljašnje traže malo više. Puno je "metaka i šrapnela" koji pogađaju. Ljudska duša je na neke imuna, dok za dosta nije. I tako, dok većina nabavi "fuck off" stajling pancira i krene da se bori sa životnim nedaćama kako zna i (ne)ume, postoje homo sapiensi koji pribegavaju insektoidno-vodozemačko-sisarskim trikovima te se ukopavaju - u zemlji je spas. Često idu toliko duboko da više nikad i ne izađu.

Rovovska borba je borba bez pomicanja - borba bez borbe. Uđeš u rov, pripališ cigaretu i ne proviruješ. Nekad baciš neku bombu, opleteš kratak rafal - većinom šutiš, osluškuješ i igraš karte. Možeš da čekaš, ili da kreneš. Doduše kad izađeš, čeka te metak ili preplašeni protivnik koji beži.

Život je ulaznica. Rov je samo jedna od mogućnosti, i to loših. Nema garancija!

Dok živiš, budi živ!