Najucestalije pitanje koje ucenici koji nemaju sat postavljaju, kako u srednjim tako i u osnovnim skolama.Obicno postoji dezurni ucenik u odeljenju koji ostalima prenosi koliko je ostalo do kraja.

Sve ima svoj početak, i naravno svoj kraj.
E sad ako bismo pretpostavili da postojanje ima etape: početak, trajanje i kraj. To bi značilo da svaka od tih etapa postojanja ima svoj početak i kraj. Početak početka je ona najosnovnija tačka, čestica od koje kreće sve. Iako najjednostavniji za teoretsku tvrdnju, praktično je nemoguće utvrditi ga. Kraj početka i početak trajanja bi trebalo da budu jedna, preklopna tačka u ovom sistemu. A nju je nemoguće utvditi. Kraj trajanja i početak kraja su takođe ista tačka. I nju je nemoguće utvrditi. Kraj kraja, iako lak za teoretske tvrdnje, praktično je nemoguće utvrditi. I tako se vrtiš u krugu bez kraja. U krugu u kome je početak kraj, i obrnuto. Sve je nemoguće dok se ne dokaže suprotno.

Generacijska propratna pojava, nezaobilazna stvar u zivotu svakoga su likovi iz kraja. Pazljivo odabrana ekipa jos u najmladjem uzrastu postaje sastavni deo zivota svakog pojedinca toga kraja. Svi za njih znaju, svi znaju sta rade, oni su prosto tu. Ove ekipe s godinama menjaju uporista od skolskog dvorista, preko parka, do kafica. Uvek ima onaj najveci, najglasniji, reklo bi se da je vodja (a i ko ne zna Mareta on je jos u desetoj godini krao pandurima brisace) , sa njim je uvek onaj smeker, kralj zabave (ko jos ne zna Vuleta pa za njim su otkidale sve ribe iz kraja), ekipa ne bi bila potpuna da tu nije onaj debeli dobrica Veljko (uvek je bio tu kad je bilo gusto, one sa kanerovag je sam poslao na usivanje), a da ...manje primetan , uvek naduvan, prosto tu onaj mali.....Mika(svasta pa ko ne zn Miku njegov burazer je u zatvoru vec tri godine )
I tako redom.... zive legende su tu godinama, mozda ih ne znate likom ali ko jos ne zna Veljka iz kraja?
Kada neko od njih (a cini se kao da se to njima najcesce desava u mladosti) ode sa ovoga sveta ne mozes a da ga ne oplaces, ne moras ga znati, prosto on je deo tvog zivota ..... i svi ga se secaju i svi ga pominju....a on je bio samo lik iz kraja.

To bi trebalo da znači da kraj ima neki svoj specijalni početak, kao da se početak svakog kraja ne nalazi na samom početku.

Iako nam ovo stiže iz slavnog Čerčilovog pera, logika nalaže da veću glupost nije izgovorio, a ceo svet gotovo bez razmišljanja je prihvati kao veliku mudrost.

“Početak kraja” je samo horizont vidljivosti kraja, svetlo na kraju tunela. Početak je … pa na samom početku i on je jedan jedini.

Recenica kojom se uglavnom zavrsavaju bajke, a pre cete
poverovati da postoje zmajevi, vile i ostala fantasticna
bica, nego u to da ce njih dvoje ziveti srecno do kraja zivota...

Dvosmislena rečenica kojom neki ljudi iskreno žele da iskažu zahvalnost za pomoć, dok drugi umeju da je iskusno zloupotrebe, izvlačeći sasvim suprotan kontekst iz nje...

Pa molim vas ljudi, kad ste zadnji put odgledali pornic od pocetka do samog kraja. Ja licno samo jednom, i to kad me je mrzelo da ustanem da ga ugasim. Naravno da "posao" zavrsimo mnooogo pre kraja. Takodje vrlo cesto dodje do premotavanja ili ubrzavanja mnogih scena, sto je veoma cesta pojava kod ljudi koji vole "srecne svrsetke".

Trenutak kad sve kreće nizbrdo, skretanje za dibidus. Nezgodno je kad se početak kraja poklapa sa stvarnim početkom.

Atmosvera u kojoj čovečanstvo živi već više od dve hiljade godina. Dolaskom Isusa Hrista na zemlju, dobili smo sliku carstva Božijeg, a jedna rečenica je ostala da prati ljude sve do danas : Kraj je blizu.
Poslednjih dve hiljade godna, iz generacije u generaciju, nagadjaju se datumi i razlozi kraja sveta, čovečanstvo je nekoliko puta bilo uspaničeno, bežalo se u šume i brda jer razni proroci su, ubedjeni u svoje reči, zaplašili ljude datumom konačnog kraja.
I ti datumi su prošli, i ljudi su nastavljali da žive, zaboravljajući na njih.
Poslednjih dve hiljade godina vode se žestoke rasprave bez kraja, da li će Bog sam sići na zemlju, da li će nas pogoditi neka velika kometa iz svemira, ili ćemo zemlju sami upropastiti i uništiti život na njoj. Ali jedno je igurno - velika većina je ubedjena da je kraj blizu.
Danas imamo novi konačni datum, 12.12.2012. i neki ga uzimaju za ozbiljno, drugi se sprdaju, treći o tome ne razmišljaju. I ako proročanstvo Maja ne bude tačno, nastaviće se život, u iščekivanju kraja života i sveta.

Zanimacija svih onih koji zive na Balkanu.
Samo se cini da se granica izmedju prvog i drugog kraja svakim danom povecava.

Sve radi do koske, ne jebe živu silu. Ništa ne ostavlja za sutra, ma ne ostavlja ni za danas popodne, ako je nešto uzeo da radi-neće prestati dok ne završi. Pa makar! Sve radi pošteno i do kraja-k'o sebi.

Pojede i kupus sa sarme pa pomaže tanjir poslednjim komadom hleba, jebe do trećeg vezanog orgazma-ne vadi, pa cigar popuši do filtera. Popije i dnoću. Kada uči, nauči sve-ne razmišlja hoće li ga ubosti pitanja. Kada pije-iz kafane izlazi poslednji i to đumle sa konobaricom. Kada je na poslu-radi za dvojicu, ne zato što je uvlaka, već zato što je takav!

Najveći nivo smorenosti koje jedna osoba, najčešće muškog pola i najčešće bez interneta može da poseduje. Igrica može da bude bilo koja podesna za tu upotrebu, ali su najčešći PES, NHL, NBA, Virtua Tennis i slične.
Tako jednog dana kad te smori i osma epizoda iz desete sezone Saut Parka, jer si je milion puta gledao, padne ti opet na pamet da radiš ono što si i ranije radio: Daj bre, da na PES-u napravim moje ortake iz kraja kao tim pa da igramo s Barselonom kao šatro.
Mada neko nema ni toliko ortaka, pa uzme i sam se napravi, a možda i dedu Milutina, i ubaci se u Barsu, na mesto Mesija i Pedra i bije s dedom u tandemu.

Ona nije barely legal, al je skoro, stalno fura suknjice, goli pupak i napupeli dekolte, šeta kao da je svet njen i tema je bezbrojnih razgovora sa ortacima iz kraja.

Dok život ide svojim redovnim tokom, dok te svakidašnja kolotečina vrti u krug, pravi raznorazne akrobatske figure od tvog života, dok se menja dan za danom, da li se ikada zapitamo šta bi bilo kad bi bilo i koliko smo daleko od kraja. Kraja svega, ne ličnog kraja jedinke, već totalnog, bezpoštednog kraja. Ende, nema više, konjec filjma... Na takve misli te možda dovedu i najnovija šatro megablok-baster ostvarenja Holivuda, kao što je Armagedon ili Apokalipsa 2012 npr. Ali, bajke su za decu, bajke su za one koji veruju da smo najjači, da nam niko ne može ništa. Čak ni ogromni asteroid ili cunami od 2km, jednostavno ništa ne može da stane na naš put napred. Mi smo svemoguća vrsta, nepobediva od strane bilo čega što priroda može da stvori. I dok verujemo u svoju nadmoć i nepobedivost, ni ne osvrćemo se oko nas šta bi možda eventualno moglo da se desi, nešto mnogo verovatnije od tamo nekog asteroida koji je malo manji od Meseca ili ogromnog talasa koji ruši sve pred sobom. Čvrsto verujemo da je lanac koji nas vuče iz današnjice u budućnost nemoguce prekinuti, a ni ne pomislimo nikad u sebi da je svaki lanac onoliko jak kolko je jaka najslabija karika. A najslabija karika uvek postoji. I što je najgore od svega, ne znaš koliko je jaka dok ne popusti, i pukne. A onda...

tekst za oblacic u zivotnom stripu gde glavni junak dozivotno izdrzava Metuzalema danonocno se pitajuci ima li kraja i kada ce da nasledi njegovu lux pecinu.

Pitanje koje stalno postavljamo za vreme časa. Odgovor nam se naravno nikad ne svidi sve dok ne dodje taj željno očekivani trenutak i milozvučni zvonki ton koji označava kraj agonije, odnosno časa. Iko zapravo to nije kraj, već samo pauza izmedju mučenja.

Kao mali "metalac" koji otkriva čari nirvane u petom razredu osnovne škole i počinje da pušta svoju retku kosicu. Čitav mesec ostaje u istom tripu, ali to ostavlja obeležije metalike do kraja života iako će, pod pritiskom ulaska u društvo, lomiti čaše o glavu uz Đanija.

Kraja iliti bloka, okruga. Opšte je poznato da se samo batinama teritorije drže pod kontrolom, u miru i slozi. Iznad određene linije normalnosti.

Ulični moto koji vrlo lako može naći primenu u svakoj zajednici, počev od plemenske, pa sve do bračne.

Rečenica koju na žurkama, sedeljkama i pijankama na kojima se okupljaju ljudi različitog muzičkog ukusa (i neukusa) izgovaraju ljudi koji ne pridaju toliki značaj muzici, ne obraćaju pažnju na muziku kada su u društvu ili "slušaju sve".

Lažnjak pornićarki koja je nasela na palamar čamuge.