Mićovan koji non-stop pravi neke egzibicije ali uvek nekako očekivano. Ništa sad da je to neko kao iznenađenje, ništa što nije bilo ni što neće da bude. Sa njim nikad nije dosadno i uvek se nešto dešava. Nekad nas bude malo i sramota ali od klasičnog burazera se jednostavno samo to i očekuje.

Dan se, jelte, djeli na 24 sata. Od tih 24 sata šest sati spavamo, 5 do 6 sati smo u kafani, tri visimo na internetu, jedan sat molimo ženu za malo guze. Ne da zbog kafane, 15 minuta drkamo. Ostaje osam sati. Osam sati trpljenja šefa i kolega iz kurac palac sela iz kojeg si i sam pobjegao. Tih osam sati moraš ispoštovati, zbog radi onih 400 kaemova koje služe da se ide u kafanu i vrati rata banci, kumu ili zelenašu ako pored alkohola imaš problema i sa kartanjem.

Ali kolege, moj ti kolega! Kolege su posebna vrsta cvjećki. Kancelarijske intrige kojih bi se postidio i sam Ilija Čvorović. Skeniranje od glave do pete odmah sa vrata zajebalo je i najmodernije ultra mega giga američke čitače misli i odavajućih pokreta tjela. Sve se skenira, obradi u sekundi i prepričava na puš pauzama svakih 10 minuta. Smilja Vojinova, Persa Gojkova, Rada Milanova, Bosa Čupina ne znaju naći ćirilicu na taskbaru ali zato poznaju sve rodovnike, plastične sise, kurvanja, probleme sa alkoholom i ostale pseudo informacije. Te gospođe bi postidjele bilo koju obavještajnu službu na državnom nivou. Svaki novi radni kolega mora proći njihovu dobrodošlicu i po defoltu upada u zamku iskrivljenih osmjeha, kafa proseruša, usputnih potpitanja iz kojih se izvlače potrebne informacije. I dok si rek`o prva plata, cjela firma zna ti ćaću i mater, datum prve vakcinacije i kad si izgubio nevinost. Ili nisi.

Ipak, ponekad u rjetkim slučajevima kad se nekom od kolega desi nekakva nelagoda, kao na primjer, da Vojina Smiljinog udari auto ili se Bosin Čupo prevrne sa traktorom prilikom oranja njive u Šimširovićima Gornjim, na površinu ispliva ona instiktivna emocija što djeli ljude od životinja. Tada se ostale kolege solidarišu sa problemom unesrećene i pokušavaju da pomognu na nekakav način. Skupljaju se pare medju kolektivom ili eventualno u slučaju smrtnog ishoda, organizuje se par kolega s kojim dotična skener baba može da pije kafu - zbog kafe, pa je posjete u njeno selo da joj predaju keš u plavoj koverti. Sve sa urednim spiskom imena koji su dali pare.

Ta dva do tri dana koliko traje solidarnost, uglavnom se priča najljepše, najbolje, najveselije o unesrećenom. Taj period takođe služi za resterećenje mozga od zastarjelih informacija jer, jelte, dolazi novi mladi kolega iz područne jedinice Kneževo a čule su od Spomenke Gligine da mu je stari dužan šestosedamnes` hiljada kaemova poreza državi.

I to kao fizičko lice.

Naziv germanskog grada,u modernom dobu u ostatku Evrope korišćen više kao individualni izraz višeg i visokog nivoa poznavanja evropskog fudbala i svih njegovih sitnijih finesa,uzimajući u obzir činjenicu da prilikom same intonacije u izgovoru jezik odradi višesekundnu centrifugu usnom dupljom koju je potrebno uvježbavati još od perioda kad sportska kladionica postane jubilarna prva ilegalna radnja mladog i perspektivnog čoveka.

U našem narodu ,od najmlađih pa do najstarijih generacija, univerzalni razlog i opravdanje za sva moguća sranja, jebiga, Srbi smo, vazda smo gledali u dno od flaše.

Svaki iole ozbiljan fotograf kog ste pogodili za svadbu.
Dotični će ispucati toliko slika da komotno možete da popunite arhiv prosečne tajne službe jedne zemlje.

Na svakoj slici koju napravi ljudi će delovati iskrivljeno do neprepoznatljivosti, neko zino, nekom ispo slinac, neko trepno, nekom ispala sisa. Nema to veze on u trenutku stvara kubizam, niko na sebe ne liči.

Šlag na tortu predstavlja prodaja tih slika nesrećnim ljudima ako se uopšte prepoznaju na fotkama.
On to radi planski, kad se svi ponapijaju, uvali im sliku na kojoj su ziljavi na jedno oko i prodaje je po ceni koju ni Pikaso lično ne bi zacepio.

Ako si kojim slučajem došao na svadbu sa ženom i dvoje sitne dece, spremaj se da prodaš bubreg da bi na kraju otkupio sve slike koje ćeš ionako turiti na regal dok ne požute.

Sećanje ili informacija zamandaljena u vuglu toliko silno da joj ni Alchajmer ne može ništa. Ukalupljena u vreo vosak za vo vjek i vjekova. Može to biti sitna i sasvim nebitna stvar, nešto ružno, lepo il neutralno, nije toliko ni bitno, ali iz nekog razloga čučaće ceo život tu negde na međi svesti i podsvesti. Nađe se tu par stihova o kurvi Vujadinu, osećaj vreline njenog karmina na obrazu, patike iz srednje, prva šljaka i razne, razne druge stvari.

Odmah da se razumemo, ne kritikujem ja crkvu i religiju već pojedince, a to su popovi koji su umislili da su veći od Boga, čast izuzecima. Kako negde sečenje kolača košta 500, negde 300, a negde koliko daš, kako opelo za sahranu košta 7000, negde 5000, a negde koliko daš, jel to znači ako ti daš 7000, pokojnik ima specijalnu VIP ulaznicu za raj i sve pogodnosti koje idu uz nju. Rodi se neko-pare, umre neko-pare, venčanje-pare, slava-pare, sveti vodicu-pare... Nije moja baba luda bila kad me je terala da studiram bogosloviju.

Uzvik kojim se izriče negodovanje zbog novonastale situacije ili promjene dotadašnjeg argumentiranja koji prelazi zadane okvire rasprave, to jest, promjene paradigme, sve s ciljem kako bi osoba okrenula vodu na svoj mlin.
U težim oblicima ovog uzvika je moguća i psihofizička reakcija u vidu iskakanja žile u mozgu i stiskanje šake.
Tada sugovorniku jedino preostaje podbrusiti pete.

-Znaš li ti sine kad je ćaća igrao za FK Polaznik iz Vrbasa?
-Ćale, taj klub ne postoji.
-Ti znaš, balavče jedan! Hoćeš da čuješ priču ili ne?
-Naravno da hoću.
-Eh...

Bilo je to davne devedes' treće. Igrala se prva liga Vojvodine. Polaznik je tokom cele sezone bio u dnu tabele. Takva je bila situacija sve dok trener, ser Mihail, nije otkrio mladog talenta, khm... mene.
Igrao sam treću postavu, tačnije, bio zamena ukoliko se neko iz druge povredi. Na nečiju nesreću, a moju tada sreću, to se i dogodilo. Petar Janković slomio je nogu na utakmici protiv Radničkog iz Kruščića. Dobio sam priliku da pokažem šta umem. Zaigrao sam u prvoj postavi!

Sudija je svirao početak utakmice. Lopta mi je istog trenutka došla do nogu. Teren je bio toliko veliki da sam shvatio da je ovo zapravo jedna veoma laka igra. Poigravao sam se. Davao fantastične pasove, asistencije, a na toj tekmi pala je i petarda. Postigao sam pet fantastičnih golova. Tri solo prodora, jedan iz slobodnjaka i jedan glavom. Talenat je otkriven!
Ređale su se pobede. Moj tim je dostigao drugo mesto na tabeli. Ja postao novi Ćavi ekipe, dobio desetku i kapitensku traku. Ali sledi ono najslađe. Derbi!
Vojvodina nam je bežala bod, a bilo je to zadnje kolo u ligi. Svi smo bili uzbuđeni, a od mene se najviše očekivalo, što je, jelte, logično.

Počelo je! Njihovi igrači bili su tako brzi, eksplozivni, uigrani, a mi... mi smo bili još bolji na čelu sa mnom. U prvih deset minuta ništa se nije događalo, ali onda fantastičan špic iz, kako vi klinci kažete ''Voše'', zabio nam je golčinu sa trideset i kusur metara. Podržavao sam saigrače, govorio im kako to nije ništa, al' do poluvremena smo dobili još dva komada. Bilo je 3:0 za Vojvodinu.
U svlačionici trener nije imao šta da nam kaže, shvatio je da nismo na njihovom nivou, a ja sam baš mislio suprotno.
Počelo je drugo poluvreme, šutnuo sam ljutito loptu sa pola terena i pogodio prečku. Mnogi su se smejali, ne sluteći da je to zapravo bio tek početak pretnji.
U sedamdesetom minutu rezultat je bio isti. Kao da sam se samo ja trudio. Lopta je došla do mene, a u glavi mi je bilo ''Sada je tvoj trenutak'', i bio je! Sa lakoćom sam prešao tri igrača i fantastičnim lob-šutem savladao golmana. 3:1! Navijači su se digli na noge i sada je sve imalo smisla. Sledeći napad dosuđen je slobodnjak za FK Polaznik, ne moram ni da ti pričam da sam bio strelac tog gola. 3:2!
Stadion je goreo i čekalo se samo na gol izjednačenja. Bio je devedeseti minut, Vojvodina je igrala bunker, a sudija produžio samo 60 sekundi. Svi smo bili u napadu. Njihov golman ispucao je loptu do kraja šesnaesterca, a tamo je stajao čovek koji je bio najgora pretnja po njihov gol. Izvanrednim volejem sam zabio loptu međ' dve stative i odveo naš tim do produžetaka. Igralo se na zlatni gol.
Kada je počeo prvi produžetak išli smo samo na jedno, da što pre damo gol i odemo putem šampiona. Dao sam pas mom kumu Miloradu, on je przinom vetra proturio loptu do aut linije i ubacio u šesnaesterac, direktno meni na glavu. Dok je lopta bila u visu, razmišljao sam da li da postignem gol za pobedu ili da odložim Milenku. Opredelio sam se za drugo. Grudima sam spustio loptu Mićku, pravo na nogu, a on nas profesionalnim šutem odveo na prvo, šampionsko mesto. 3:4! Sve je bilo kao u bajci, a prase koje smo uveče jeli bilo je toliko slatko, valjda zbog pobede...

-Sine, ti to spavaš?!

Pojava široko rasprostranjena kod naših domaćinstava. Naime kada se dobije neki poklon koji nije baš neophodan za domaćinstvo on se onako upakovan sa sve celofanom i mašnicom(ako je ima) čuva na posebnim mjestima, štekovima raznoraznim (sve zavisi od veličine poklona), vitrinama, policama u špajizu i tome slično. On se ne dira ni za spas zivota, isključivo sluzi da se proslijedi nekome drugom, a često se desi da se vrati istom.

Specifična vrsta homo sapijensa koja obitava samo na balkanu i koji do izražaja dolazi samo u ljetnom periodu zahvaljujući prevoznim sredstvima koja ne posjeduju klimu. Ova vrsta homo sapiensa(u daljem tekstu Zatvarač) smatra da njegova egzistencija na ovom svijetu nema smisla ukoliko je prozor otvoren i da on kao zaštitnik svih putnika u maniru Supermena štiti ostale putnike od promahe, vjekovnog ubice njegovog naroda. Njega ne interesuje što se u autobusu nalazi 50-tak ili više ljudi, što je plus četrdeset unutar, njegova misija zatvaranje prozora mora biti sprovedena. Zatvarač ne želi da uvaži ostale putnike koji se kisele u znoju i koji putuju od početne do krajne stanice, a on tu provodi nekih 15-20 minuta.

Vjerovatno je u prošlosti u vjekovnom nasljeđivanju fraze "promaha te ubija" stekao ovaj manir zatvaranja prozora. On nikad nije bio spreman da to provjeri da li je zaista tako, da provjeri da li je veća opasnost promaha ili toplina od 40 plus. Za njega naučnici sa univerziteta u Masačusetsu prave istraživanja i voljan je da prihvati sve što su mu rekli jer je čuo ono 'Naučnici'. Svoju vožnju u autobusu pravda da živi u zemlji u kojoj političari sve pokradoše i da jadnom narodu ništa ne ostvaljaju pa ne može da ima vlastito auto, a iako radi u državnoj firmi i na državnoj sisi je odkad je završio srednju bravarsku još dok su Titu sjekli nogu zbog šečera. On smatra da je u toj firmi neizostavna karika i da firma nikako ne bi mogla poslovati da nije njegovog uloženog truda ili zalaganja za kolektiv, a jedini razlog zašto ima to radno mjesto je taj što pomaže direktoru da potkrada firmu, a također nije ni njemu problem donjeti iz firme bezbojni lak da može ofarbati ulazna vrata, 20 litara goriva kumu za golfa, 3 bakarne cijevi jer to firmi više ne treba i da bi bila velika šteta da se to baci, a bakar na cijeni. On žali za vremenom kad su svi radili i kad je mogao kao gospodin da ode u kafanu i da časti cijelu i vrati kući dobar dio plate, a stvarna činjenica da je uvijek parazitiro na tim koji su častili cijelu kafanu, njegova največa tura u životu su bila tri piva.

Nije voljan da prihvati tuđa mišljenja, stav koji zauzme jednom, skoro nikad ga ne mjenja, za njega su svi narkomani koji puše travu, i smatra da je ona ta koja uništava moždane ćelije i voljan je da tu konstataciju svima nametne, bez da je ikad provjerio da je to urbani mit koji je proizvela Reganova administracija(pogledaj dr.Heat / Tulane study prim. aut.). On ne prati fudbal zbog njegove ljepote već samo zbog toga što i drugi rade. Poznaje svega nekoliko igrača i smatra da je Barselona nešto najbolje što se dogodilo u fudbalu i da je Mesi najboljih igrač svih vremena. U zadnje vrijeme počinje i da gotivi Mančester Siti. On jednostavno nije navikao da gubi, da njegovi stavovi ili uvjerenja moraju biti uvijek tačna i 'rol model' za ostale. Zatvaranje prozora je samo njegovo ispunjavanje ega i stvar koja mu poboljšava njegovu unutrašnju satisfakciju.

Perpetuum mobile predmet koji sluzi da bi, jednom poklonjen, kruzio neprestano, neopterecen vremenskim ogranicenjima, istim krugom rodbine, prijatelja, poznanika- omogucavajuci darodavcima da ponosno, i bez ikakvih izlaganja troskovima, odu na tu-slavu, rodjendan, veceru, godisnjicu itd. Sadrzaj takvog poklona je isti i neupitan,moze biti bilo sta:od bele tehnike, slika, ali najcesci je flasa s alkoholnim sadrzajem. Jedini problem predstavlja ukrasni papir, odnosno kesa u kojem je predmet pristigao-da li ga menjati ili ne? Eventualni, dodatni problem moze predstavljati mogucnost da je isti popijen od strane maloletnog ili tek punoletnog ukucanina pri situaciji-prazna mi bila gajba ili Isao sam i sam na neku zurku.

U stvari, sinonima kod žena skoro pa nestalo. Rečnik slobodno možeš da baciš u đubre, jer ma koliko ti se činilo da su dve reči istog značenja, to one za žensko nisu, upamti! Između tih tvojih sinonima se prostire čitava gradacija značenja, deli ih kanjon raznovrsnih tumačenja i šarolik spektar semantičkih nijansi, koje ti, momče, sa svojim čulima baždarenim na tri podeoka nikako ne možeš skapirati.
Ako si neiskusan, da ne kažem picopevac, preostaje ti da se prepustiš sreći, jer te jedino možda ona može spasiti od realizacije notorne kletve koja glasi: "ne'š jebati".

Izjava kojom hoćemo zenskoj osobi da kazemo da nije bila tu za nas kad nam je bila najpotrebnija i kada je najbolje mogla da dokaže svoju bezuslovnu ljubav, sad i dalje bi joj dali šansu ali ne kao tada jer promenili smo se i sumnjamo u njene iskrene namere.

Nekada su ljudi lijepo uljuljkani u svoje samopouzdanje rešavali životne enigme bez ushićenja, zavisti potrebe za isticanjem takmičenjem... Svi su imali iste kuće, pretežno četiri vode, od kraja do kraja je zavisilo kakav je mentalitetet ili klimatski uslovi koji su određivali visinu oblik boju i materijal kuće. Porodica nije bila neugnano stado kao kod ražnatovića, već institucija sa hijerarhijom. Red u toj instituciji bio je inspirativan a vitez na čelu nje nosio je važne odluke. Među tim porodicama postojalo je poštovanje, solidarnost postojale su mobe koje su lišavale mogućnost da neko propadne, svi su imali isto, nisu mislili zlo drugima, isto se nosili, sa isto gidina ženili, prosto bili srećni zadovoljni, dakle zdravi. To i dalje postoji negdje na zapadu, gdje ljudi žive američki san u bijeloj drvenoj kući , da zaista postoji. Recimo ljudi u danskoj su najsrećniji, jer tamo postoje zakoni, urbanistički prije svega. Kurac ćeš tamo napravit zelenu kuću ako nije takav plan. Dakle dupla korist, Država liči na nešto a narod je zadovoljan i manje pakostan.

Pokazati izuzetno umeće u nečemu i postati toliko dobar da ti u tome skoro da nema ravnog u bližoj ili daljoj okolini. Objasniti na više nivoa, obrnuti igricu, biti majstor svog zanata. Prerasti nivo roditelja i dobiti titulu profesora koji besplatno pokazuje i prenosi svoje znanje drugima.

Kad nov, mlad i entuzijastičan radnik dođe na svoje prvo radno mesto i krene da sve radi kako treba, pa i više od toga verujući da ispravno postupa i da će na taj način napredovati u toj istoj firmi.
U realnosti, ispašće Marsovac koji nikome nije jasan, ali ko ga jebe, tovari na njega sav posao i obaveze (bar ono što se ne plaća, otprilike sve) kad već voli da radi. Dok ukapira koliko se sjeb'o i da oni koji prstom ne maknu prođu bolje od njega, gotovo. Upao je u Vrzino kolo, dobio je glas čudaka koji to voli i polako ali sigurno gubi i entuzijazam i želju da uopšte nešto i poradi. Ako može da se ikada izvuče.
Dakle, radni narode, pamet u glavu i dupe u stranu.

Način dolaska mnogobrojne nam rodbine, na neki važan događaj, podučeni iskustvom da svinja kao po pravilu sere u hodu, i razmak izmedju svinjskog izmeta je identičan.

Isterivač pravde. Ekstremni isterivač svakojakih đavoljih poslova u vašem selu, gradu i šire: u okrugu pa i republici. Njemu je sve sumnjivo, sve je nepravedno. Nezvanični zaštitnik građana. Kakvu god temu da počnete, on će naći zrnce nepravde i krenuti sa tiradom o pravdi i pravednosti. Svako bez izuzetka upoznao je po nekog pravdoljuba. Problem je u tome što vergla jedno te isto, pravda pa pravda. Ali ništa ne čini da se nepravda ispravi. Samo dosadno trubi o tome.

Terminologija pretežno sportske provinijencije i antonim floskule ide k'o podmazano...tek, izrazom iz naslova nedvosmisleno se saopštava da je određeni element igre, odnosno statistička kolona života, iz ovih ili onih razloga podbacila te time uticala na širi aspekt cele priče.

Elem, čudno je to kako živim stvarima pridodajemo svojstvo mrtvih, a mrtvim svojstvo živih. Uostalom, idem ja sad da sviram klavir...