Савршена дијагноза и најбољи рецепт за једноставан живот.

Vrlo reltivan pojam, jer takvog pojma se možeš najlakše rešiti bez problema samo ako nađeš dovoljno dobar razlog da se opravdaš...

У Србији је од давнина познато да су ове две појаве у блиској родовској, крвној вези. Браћа рођена. Обично се сећамо ових речи кад нас неко добрано зајебе, па се вадимо на сопствено поштење и доброту.

Изговори Бетмен када год Робин направи неко срање.

Da li vam je poznat onaj trik sa kartama, kada mađioničar prođe brzo špilom i kaže da zapamtiš jednu kartu? Sad postoji fora, da on namesti da kako prolazi kroz špil, da se na jednoj karti zadrži jednu nanosekundu duže i na taj način on ustvari upravlja tvojim odabirom karte. I naravno uvek pogodi.

E sad zamislite letnji raspust kao špil karata. A mađioničar, e to je moj mozak. Kada sam video temu za takmičenje, prošao sam brzo kroz karte da vidim šta bi bilo najbolje da pišem. Primetio sam, da kad god prođem, da mi se jedan događaj, jedna karta konstantno duže zadržava u sivim ćelijama mozga. Nije nešto preterano, ali sigurno postoji neka dublja slika, koju moj mozak želi da mi pokaže, a koju ja još nisam video.

Moja karta je negde na sredini špila. Na sredini jula...

Naime, bio je lep, sunčani, bez oblaka, divni, lepršavi dan jula, kao i u svakoj priči. Ja sam stajao za tezgom i smarao se zato što prodaja i nije išla nešto tog dana. Upao sam u neka razmišljanja, kada sam primetijo dve pojave koje dolaze blizu tezgi. Bila su to dva skoro identična brata blizanci, koji su svirali za milostinju naroda. Čuo sam za njih i ranije, ali ih zaista nikada nisam video ni slušao.

Obojica su bili crnomanjasti, sa krupnim crnim očima i malko oborenom vilicom. Oči su bile takve da su licu davale neki tužan izgled. Mučenički. Lice im je oivičavala duga crna kosa, vezana u rep u visini ramena, dajući im još ubogiji izgled. Ali obojica su bili slatko nasmejana, onako detinje. Rekao sam da su skoro isti jer je jednom od njih, verovatno od rođenja, leva ruka bila tanja i suvlja od druge, a prsti koji su bili ukočeni su davali izled kašike.

Taj sa zakržljalom rukom je svirao lupajući u drvenu kutiju na kojoj je sedeo, a drugi je svirao na frulici.

Frulaš je dao znak i počeli su da sviraju...

Ako je klavir instrument srca, onda je frulica instrument duše. Visoki tonovi koje je proizvodila, zajedno sa zvukom bubnja u pozadini, kao da je budila ono neiskvareno u svima nama. Frulica kod tog dečka, siguran sam da je to ona na koju je mislio Mocart. Bila je čarobna. Ne bih previše da preterujem, ali zaista je zvučalo božanstveno. Zvuk se razlivao po trgu i rušio fasade užurbanih poslovnih ljudi, koji bi pomalo zastali i dali koji dinar. Kada sam ih gledao, pala mi je na pamet Aska, koja je radila ono što najbolje zna kako bi preživela.

Ali. Uvek postoji ali...

Znate priču o kravi koja da deset litara mleka, a zatim se ritne i sve to prospe. E to se tada dogodilo. S tim što me je krava usput i šutnula.

Nakon sat vremena sviranja, su prestali i počeli da se pakuju. Jedan od njih je uzeo one pare da pobroji. I po osmehu na njegovom licu rekao bih da je bio zadovoljan sumom koju su danas dobili. Biće im dovoljno da pregrme dan, pomislio sam. A onda sam video ovog drugog, koji je seo i izvadio nešto iz torbe. Izvadio je tablet, veličine mog jebenog monitora...

Izgleda da smo ipak mi ti koji su igrali kako ONI sviraju. A sviraju. Božanstveno.

I dalje nisam siguran zašto mi se ova karta stalno pojavljuje u glavi. Možda zato što sam verovao da ipak nisu svi ljudi pokvareni. Mislio sam da sam ih pročitao, a ustvari sam bio hipnotisan. Mislio sam da više ništa ne može da me iznenadi.

Možda i dalje postoji deo malog i naivnog deteta u meni koje ne veruje u zlo. Ali verujem da je i ono pobeglo tog dana.

Žal za mladost takozvanih old skul sirovih šmekera.

Dobro došli.Predstavljamo vam najbolje sredstvo za zaštitu automobila.Ja sam prof. dr. nenadjebivi dekica (za prijatelje klošar ispred marketa.Pokupise me neki ludaci da snimam nešto)i predstaviću vam najbolje sredstvo za zaštitu automobila na svetu po najnovijoj tehnologiji(očigledno da je reklama iz devedesetih, ako ne i iz osamdesetih).Ukoliko imate problema sa pticjim izmetom,insektima, meteoritima, radioaktivnim kisama ili ako ne mozete da isprzite ručak na haubi - tu je rešenje.Svim vašim problemima je došao kraj, jer tu je zajebano sredstvo za zaštitu automobila.Dobija se složenom sintezom atoma plutonijuma i izotopa kriptonita.Sada ću vam demonstrirati kako ono deluje(demonstracija je upotreba svih mogućih konvencionalnih i nuklearnih oružja na premazan auto,pola statista izginulo,ali dekica ne jebe živu silu)I vidite još stoji kao nov.Ni mala ogrebotina nije napravljena.Savršeno!Treba mi sada jedan gledalac iz publike(javlja se neki jadnik).Da nemas mozda kilo ćevapa,kilo kobaja, kilo i po belog i ako slučajno imaš ćumur kod sebe?"Imam evo baš reko možda mi zatreba za snimanje".Znao sam da imaš.Sad ćemo da napravimo roštilj na haubi.Živeli i prijatno!

Pitanje koje postavljaju sebi diplomirani ekonomisti, dizajneri...

Ovo je bio moj prvi letnji raspust. Sad sam upisao drugi razred, mnogo sam se uželeo mojih drugara i jedva čekam da na fizičkom opet igramo između dve vatre.

Ovaj letnji raspust sam proveo najviše sa mojom bakom Radojkom. Ja nju mnogo volim i rado slušam njene priče kako je moj pradeda Veljko prešao Albaniju. Kaže da treba da budem ponosan na njega jer je preživeo i dobio orden. Meni je žao moje bake. Bolesna je već par godina, mada rekli su mi da nije ništa strašno. Valjda je pojela nekog pokvarenog raka pa on sad živi u njoj ali meni nije jasno kako. Zbog toga više ne može da mi pravi kapnerku i njen čuveni rolat od banana ali nema veze. Uveče sam joj nameštao antenu i zajedno gledali Slagalicu. Uvek je na početku pozdravljala neku ženu koja kaže ,,Dobro veče''. Dosađivala mi je da joj čitam slova jer ne vidi dobro kako bi sastavila reč i bila bolja od kompjutera. Kad se završi Slagalica postavljali smo sto za večeru i čekali tatu da dođe sa posla.

Moj tata radi u rudniku. Ne znam kad završava sa poslom ali pre večere odlazi u Kulturno umetničko društvo jer on je trener za folklor. Uvek mi je govorio da čuvam tradiciju i obraz ali ja ne znam kako to mogu da ga izgubim. Tata kaže da se to danas gubi lako ali da to čoveka čini vrednim.

Pre nego što je počeo moj letnji raspust ja sam razmenio broj mog mobilnog telefona sa drugarima ne bi li se čuli i igrali. Kad sam ih zvao uvek su bili zauzeti pravljenjem farme na fejsbuku i reakcija na Vukajliji. Pozvali su me da pravim i ja te reakcije ali nemam internet. Bio sam tužan ali me je uvek na igru pozvala ta vesela njuška. Moj pas Cicko. Uvek je voleo da mu bacam loptu ali tata kaže da je već star, pa se sad igramo najviše deset minuta jer ne može više da trči. Pošto nemamo druge sednemo jedan pored drugog, gledamo kola i razmišljam o mami. Baka mi je rekla da je morala da ode na neki put kad sam se rodio, da je sad na dobrom mestu i da je srećna. Tatu kad pitam za nju, zacrvene mu se oči i ode pa ga više i ne pitam.

Vreme je brzo prošlo i krenuli smo da nabavljamo pribor za školu. Iako se mojim drugarima baš i ne ide, ja jedva čekam da ređam svoje petice jer time obradujem tatu i baku.

To je najlakse objasniti na primeru:
Neurotičar gradi "kule u vazduhu", ludak se u njih useljava, a psihijatar naplaćuje stanartinu.

Počeo je raspust i vreme prolazi tako sporo. Zatvorio sam se u sobu i narednih nedelju dana nadoknađivao igranje raznih igara. Jedem, spavam, igram je bio moj moto tih dana.
Ćaća bi povremeno upadao u sobu krsteći se, prozivajući majku da je odgojila debila i nazivajući mene propalim slučajem.

Reših da izađem vani. Majka se zahvaljivala svetoj Petki, otac mi tutnu crvenu u ruke "za da se nađe" namigivajući mi šmekerski. Razmišljao sam, gde bi najpametnije bilo iskoristiti novac. Setih se da su me likovi iz kraja izbegavali jer sam im izgledao kao čudak, pa reših da se ubacim u njihovo društvo. Gledali su me ćudno kad sam došao do njih, mali Kizo me pozdravi i počela je neka opuštena priča.
Rekoh da imam Vajferta, pa da kako pametno iskoristimo taj novac. Budući da smo bili zagorela klinčadija, rešismo da platimo debelu Miru i izređamo se na njoj pošteno. Bili su to najsrećnijih dva minuta u mom životu. Počelo je intenzivnije druženje, prestali smo da idemo kod Mire jer smo ukapirali da je to bilo bacanje para, te smo po prvi put završili travu od lokalno dilera Lemija botaničara. Udaralo je u glavu, smejali smo se kao nezdravi, Lemi je čak i častio polutanera za nove mušterije, ne sećam se kako sam ujutru došao kući. Malo po malo, počelo je svakodnevno varenje po kraju. Svet je bio naš.

I od jedno se ruši svet. Ćale mi je našao paklu cigareta. Punu trave. Majka plače, otac vojnički kaiš vadi. Pitaše me da nisam upao u neku sektu pre nego što mi se gubi svest od siline udaraca. Budim se. Oko mene sve mirno, ležim u čistoj sobi, totalna harmonija, zen mod. Upadaju roditelji u sobu, pitaju da li je sve u redu, kao da se nije ništa desilo. Kasnije sam ukapirao da nisam bio kući tri dana i da je sve bio samo trip. Pao je i naš lerdi Lemi. Bio je kraj zabave a ujedno i raspusta. Pošao sam u peti razred.

Najčešće rečenica kojom na času zaradimo takozvani bonus upis. Posle vec vise opomena da umuknemo, upisu nas, a zatim 'arogantno' upitamo - Šta sam ja uradio?

Raskinuli ste visemesecnu vezu sa devojkom koja vam je nesto znacila. Samo par dana posle raskida, ona se pojavljuje sa nekim drugim i razmenjuje neznosti s njim kao nekada sa tobom. Prepricavajuci tu neprijatnu situaciju vasem drugaru, saznajete da taj vas drug ima srce od celika kao Stiven Sigal i muda kao Cak Noris.

...a pametan oba!!!

Pokušaj Srbije da uđe u Evropsku Uniju.

Rečenica kojom starije osobe opisuju neku budaletinu. Kaže se sto gradi , valjda, zbog gradiranja rakije(nivo jačine). A rakija od sto gradi je, verovatno, jaka rakija od koje se lako poblentavi.

Eh, letnji raspust. Kalendarska jebena dva meseca traju k'o sudijska nadoknada u hokeju. Vreme leti pred očima, i imam utisak da trčim iz dana u dan, trčim u sledeću nedelju, sve više se približavajući mračnoj učionici sa gomilom ulizica, šlihtara, dupeuvlaka i kurvinih sinova, a sve pod rukovodstvom odrtih profesora koji za minut kenjanja na času budu plaćeni više nego terorista u Americi. Ali, zašto, zašto svaki letnji raspust mora imati kraj? Zašto kad mnoge stvari nemaju kraj, na primer uzastopni niz poraza reprezentacije San Marina.
Letnji raspust nisam proveo na nekoj luksuznoj destinaciji, tipa Grčke, a ni na jeftinoj tipa Zlatibora, a ni na siromašno-jeftino-priuštivoj tipa Sokobanje. Letnji raspust sam proveo berući višnje na plantaži kako bih skrpio kojeg soma za nove gilje, jer su stare dotrajale od preteranog vucaranja po svim kafančugama i prostorijama po kojima ide svet kao ja. A usput se i jebalo. Jebali su me u zdrav mozak, k'o kauboj konja. I ja sam jebao. Jebao sam majku i Miloševiću, i Koštunici, i svima. I nedužnima, i dužnima. Letnji raspust? Kita lastina. Niđe veze. I dobih par 'iljada, al ne ode za gilje, već ćaletu za šećer, jer pravi rakiju. Brdo šećera i gomila novca samo za šećer. A rakija, jedva prešla 19 gradi. Voda, voda. Ne mo'š se ni opiti k'o čovek. I šta mi ostaje? Malo zidaj, malo stolariši, malo rintaj, čisto da preživiš. A, bogme i po onoj vrućinetini trebaš se snaći. Jeb'o leto, ma jeb'o i život. Kad god otvorim novčanik, samo lična karta, a i nju bih prod'o kad bi neko hteo da kupi, al koji će mu kurac i moja ična karta? Koji će i meni? Koji će mi kurac i novčanik, kad sam poslednji put pare stavio u njega onda kad sam ih stavio i prvi put. I to ono što je ošlo za šećer, za radžu. Bližio se kraj avgusta, a ja još uvek drk'o. Ne mo'š ništa ni jebati, sve ošle na more. Ostala mi samo seoska jebulja Biljana, ali ona mi više nije privlačna. Videla je više kurčeva nego regrutna komisija. Mada kontam da treba i da joj platim, al odakle mi. Pa kad će kraj jebenog avgusta, hoću u školu. Tamo mogu da jebem, ali legalno, i da budem plaćen, k'o najbolji jebač u školi. Jebem ti i vrućinu, i komarce i sve u kurac, i ove muve mrtve što mi stalno idu na kurac...i na ruke. Jeb'o leto.
Jesam ja to na početku želeo da leto večno traje? Ma mrš u kurac i leto i sve, i raspust. Škola je zakon. I školske fufe. I njihove sise. 'Oću školu. Jebote.

Tužno. Depresivno. Sjebano. Na granici samoubistva. Nikako, jedva, grozno, užasno, stravično usamljeno – eto kako sam ga proveo.

I to ne samo ovaj raspust. Svaki mi je takav. Užas koga se plašim unapred. Horor koji neumitno dolazi. Zimski raspust, letnji, vikendi, neradni dani... Svejedno. Prazna škola je scena postavljena za moju patnju. Pusto školsko dvorište je prizor koje moje oči tera u plač, a grlo u jecaj. Nigde razigrane dečice, nigde, nigde...

Stanujem blizu škole. Direktno preko puta zadnjeg ulaza u školu, uz samo školsko dvorište, na prvom spratu široke stambene zgrade. Tako blizu učenika koji se tu igraju kada škola konačno počne a moje srce se napuni radošću.

Kada nema škole, najviše mi nedostaju devojčice. Poludim bez njih. Nikako ne razumem one koji se pale na nastavnice. Prestare su brate. Nemaju tu lepotu i nevinost koju imaju školarke. Kao da uporediš još neubranu voćkicu sa davno otresenom, izgrizenom jabukom, maskiranom kilom šminke i ružnim kompletima. Fuj. Mislim na nastavnice. Njam! Njam vama devojčice u lepim kariranim suknjicama, sa šarenim dokolenicama.

Probao sam i da se isčupam iz očaja, bazao po gradu, sa samo jednom željom - videti neko dete, poigrati se sa njim. Ali slaba vajde, svi su ili na moru, ili kod bake na selu ili sa mamom i tatom u kupovini. A ja nemam mamu i tatu...

Jedino što me obradovalo tokom ovog pretužnog letnjeg raspusta je njegov sam kraj. Sa jedne strane toliko obradovan što se bliži prvo septembarsko zvono, da sam već sladostrasno počeo da spremam igračke za razne igre sa decom, a sa druge paralisan strahom od nadolazećeg zimskog raspusta, toliko uplašen da mi se više nije ni igralo - došao sam na spasonosnu ideju.

Prijavio sam se da budem volonter u organizaciji Prijatelji dece. Imaju divne programe sa decom preko vikenda i raspusta.

I što je najvažnije, ne proveravaju da li je neko osuđivan kao pedofil. Hehe.

Od sada ću se i ja radovati svakom raspustu!

Svako je makar jednom u životu, bio primoran da ispali ovo iz svog eufemističkog arsenala. Ovo prosto znači da personi smrde noge ko kozje dupe.

paradoksalni izraz obzirom da se neke vrste ludila lece elektrokonvulzivnom terapijom, pravilnije je reci PAMETAN KO STRUJA