Utešna rečenica koju žena izgovara u svoju odbranu kad napljuješ bljut koji je napravila.

Većini prigradskih tinejdžera prvi motor. Toliko omiljen da ga zovu: Apenac, Apenjara, Automatik. Omiljen kako vozačima tako i saobraćajcima ako vas uhvate da ga vozite po gradu neregistrovanog! Što se registracije tiče, bolje da kupite 5 Tomosa pa da imate i delova i motora nego da plaćate 20-25 hiljada! Iako nekima deluje slabo i prljavo...naprotiv, njihovim vozačima deluje moćno, prelepo i muževno. Iako je Tomosu izvađena duša pre 20 i kusur godina...njihovi vozači tvrde da mogu oni još drva da poteraju...još makadama da prođu...još cura da provozaju! Doživljavaju ga kao simbol lepote i blagostanja u saobraćaju. Takođe ga vole zbog njegove ekonomičnosti...sipaš 2 L benzina, i mesec dana jezdiš po selu, iritirajući okolinu bučnim zvukom motora...tandrkanjem blatobrana i mirisom ulja koje curi po auspuhu pa tako kao šlag na tortu dodaje zagoreli miris koji vozačima(kako oni tvrde) podiže adrenalin.

Podofilija je izraz za specifičnu parafiliju koja se iskazuje kroz fiksaciju prema nožnim prstima, tabanima, stopalima, te raznim stvarima vezanima uz stopala, u svrhu postizanja seksualnog zadovoljavanja. To je najčešći oblik seksualnog fetišizma.

Podofilija je definirana kao povećano spolno zanimanje za stopala ili obuću. Pretežno ju imaju muškarci, a predmet obožavanja su ženska stopala ili obuća. Za fetišista na atraktivnost stopala djeluju njihova veličina i oblik (također veličina i oblik nožnih prstiju), izgled noktiju (veličina, oblik, dužina, (ne)lakiranost), (ne)postojanje raznoraznih ukrasa (prstenje, pedikura, narukvice na gležnju), (ne)pokrivenost i vrsta obuće (bosa, u čarapama, u najlonkama, u japankama, u sandalama, u štiklama, itd.), miris, itd. Fetišizam se očituje u mirisanju stopala ili obuće, masiranju, škakljanju, ljubljenju ili lizanju stopala, sisanju nožnih prstiju, uživanju u gaženju, itd.

Za početak, da ne uvredim bilo koga, nije problem u tome da li neko jede ili ne jede jagnjetinu, svako ima prava na svoj ukus. Prosto, ova rečenica mi je uvek bila interesantna, jer još na početku neke proslave (gde se služi prasetina + jagnjetina) mogu da odredim ko će od prisutnih izgovoriti ovakvu rečenicu. U velikoj većini slučajeva, to je pripadnica ženskog pola. Raspoznaje se po tome, što pije negazirano nehlađeno piće ili vodu, od alkohola (mada ne konzumira alkohol) naručuje Bejlis ili Keglevič (Izvini! A jel služiš to na svojoj slavi?). Posle svih mogućih pritužbi da joj je hladno i ako sedi pored radijatora, zvučnik joj bije direktno u glavu, od slavske sveće joj suze oči, a slavsko žito ne može da uzme jer joj orasi nadražuju nepca...dolazimo do čina konzumiranja mesa. I dok se svaki prosečan Srbin raduje tom delu proslave, za nju nastupa jedan tragičan deo: kako ti parčići mesa imaju kožu, ren je štipa za oči, a kupus salatu ne voli...i kako odabrati pravo parče mesa, koje NIJE jagnjetina. Ako toliko ne voliš da jedeš nešto, kako ga ne prepoznaješ? Ja ne volim boraniju i grašak, pa nikada nisam terala nikoga, da mi razgraniči to od npr. pasulja ili pirinča, savršeno znam razliku.

Tanano, prefinjeno osećanje koje ti prožme čitavo telo. Ne radost, ne zadovoljstvo, ne sreća, to su više monolitne emocije. Možda je najpribližnije reći da je dragost - milina prožeta osećanjem sete. Iako je uvek izazivaju asocijacije vezane za prošlost, to nije nostalgija - nostalgija je pomalo teška, opterećujuća...

Dragost te obuzme kad te, pravo niotkuda, posete zaboravljeni mirisi detinjstva (miris babine pite zeljanice iz smederevca, prvih zumbula iz komšijske bašte koje si krišom ubrao da bi poklonio majci za 8. mart, a ona ti zauzvrat kupila "najlepše želje"), kad na ulici u kolicima ugledaš detence koje te likom podseti na tvog nabildovaog bilmeza koji krade bogu dane za kompjuterom... Kad čuješ pesmu uz koju si, na maloj maturi, prvi put zaplesao sa devojčicom u koju si bio zaljubljen od prvog osnovne...

Eh, dječačke uspomene glupe...

Cetvorotockas prvi put prikazan 1936 godine proslog veka. 1948 popularna BUBA je krenula putevima kojim su zeleli njihovi novi vlasnici. 1959 g. prodata je i milionita folcika. Auto koji se i dan danas vozi, za kojim se cuju mnogi i muski i zenski uzdasi. Izbaceno je dosta modernizovanih modela ali ipak, onaj oblik skoljke i miris vremena koje nosi za sobom, stara folcika je zadrzala svoje mesto u srcima ljubitelja old timera. Takozvani narodni auto ( ideja gosn. Hitlera )je ipak dugo godina bio luksuz za Srpsko stanovnistvo.
Neke zemlje su zadrzale proizvodnju Folcike cak do 2003. god. Ima odredjeni i neprevazidjeni smek koji je privlacio ljude buntovnickog duha. I dan danas jedan od najlepsih automobila. Danas se moze naci za jako male pare ali to ne umanjuje njenu vrednost. Folcika ima svoju jedinstvenu istoriju koja ce jos generacijama da traje.

Čovek koji vidi surovu istinu i kad je niko ne vidi, i ne ustručava se da je kaže glasno i jasno. Pomalo hejter, vedriji od pesimiste, prizemniji od optimiste. U ekstremnijim varijantama boluje od doktorhausovskog sindroma. Neko s kim ne želite da se družite posle petog piva i da ga zovete na svadbu.

Garvan je ono zuto govno u prahu,koje su nase babe koristile za ciscenje dimnjaka i cunaka.Koliko se secam,bilo je pakovano u providne kese od pola kilograma i smrdelo je na sumpor.Ubacivalo se u raspaljen sporet i razvijalo visoku temperaturu i spaljivalo nakupljenu cadj.
Mi,deca, smo nasli bolju primenu za garvan,koja je ukljucivala i loptice za tenis.Loptica se zasecala i u nju se sipao garvan,a zatim se ta loptica palila sa sibicama.Prvo bi se zapalila loptica i kad bi plamen zahvatio garvan,sve je pocinjalo da gori uz zaslepljujuci plamen uz velike kolicine dima i miris sumpora,na opstu radost komsiluka,u zgradi u kojoj smo to palili.Odusevljenje komsiluka ovom nasom igrom je bilo toliko veliko,da su mnogi pozeleli da nam prebroje rebra sa drskom od metle ili nekom slicnom ,prirucnom alatkom.

Jedan od ključnih momenata u preobražaju sina iz pubertetlije i lezilebovića u pravog čoveka, bar u očima ponosnih očeva. Neki će reći, čin važan koliko i prvi seks i položen vozački ispit, samo mnogo suptilniji. Većina se ipak slaže da je u rangu prvog pucanja iz ćaletovog tetejca.

Matorcima cipele simbolizuju eleganciju, kvalitet i duhovnu snagu, dok su patike (i sve varijacije iste) klošarska pubertetska obuća lošeg kvaliteta i očajnog, pomodarskog dizajna. Na sve to još i užasno vonjaju.

Naravno, nisu svi ćalci isti. Neki matori jarci sa šezdes' i kusur furaju vazdušne ljakserke misleći da ih to podmlađuje, ali svaki pravi ćale će na pijedestal svoje obuće u bilo kom trenutku uzdići elegantne muške salonke, kožne mokasine ili, ako je nepopravljivi roker u pitanju, čizme kaubojke. Jer, zna se, koža je bre kvalitet, i na miris i na dodir, a ne platnene prnjice koje prodaju po basnoslovnim cenama.

Dok pečenje izaziva oštru podelu na svoje pristalice i protivnike (jer postoje čak i oni koji ga ne jedu jer je teško, masno, jadna guda, itd.), jedina podela koja se rađa oko roštilja je na pristalice i joj-ne-znam-to-goji-a-i-slabo-ga-jedem-ali-ajde... Božanski miris ovog mesnatog parčeta raja izaziva skepsu i krizu identiteta čak i članovima najradikalnijih frakcija PETA-e (onima što se venčavaju životinjama i trude se da imaju potomstvo sa istim - op. cit. South Park), najverovatnije zbog svog politički korektnog izgleda jer konkretna šnicla ne asocira ni na jednu (jadnu ubijenu) životinju, a o pljeki da ne govorimo... A moguće i zbog toga što čovek jednostavno mora da jede meso.
Roštilj jedu čak i manekenke koje inače po ceo dan jedu tajlandsku salatu od komarčevih bataka sa muskatnim orahom u ricinusovom ulju i čak se ni pored griže savesti ne trude da ga ispovraćaju, nego mu dopuste da ide svojim prirodnim putem, kroz creva na čmar.

Manja radnjica.Ispred koje na praznim gajbama od piva sede klošusi i cugaju pivo ili neku žestinu.Radnjica je i dalje u stilu 90-ih.U koju kad udješ osetiš neki jako čudan(neprijatan) miris,otprilike kao da se vrata i prozori nikad neotvaraju i zaplahne te onako topao vazduh od kog ti dodje da pobegneš iz radnje glavom bez obzira,a pločice onako malo malo pa fali po koja ili po pola pločice.Naravno imaju kao i svaka radnje police za proizvode al problem je u tome što pola stvari nema(npr:piše rebrasti čips 60din,pogledaš malo bolje ono nigde ni č od čipsa)al zato alkohola tj fraklića(unučića)ima svakakvih fela od viskije pa do one naj gore rakije(izuvače) a cene su većinom iste al za alkohol su jeftinije i od podruma pića.

Osoba koju možete sresti u ekstremno dugim redovima koji se najčešće formiraju u socijalnom pri overi zdravstvene knjižice, u CIPS-u pri vađenju nekih dokumenata, ili banci u vreme isplate penzija.
Najčešće je u pitanju osoba u poznim godinama, čiji vam miris šalje signal da ste u opasnosti da obolite od više vrsta težih bolesti ukoliko ostanete u njenoj blizini duži vremenski period.
Ta osoba ima izvanrednu sposobnost da se niotkud stvori odmah iza vas dok čekate u veoma dugom redu da ovjerite knjižicu, ili ste došli u bolničku apoteku da podignete lek.
Još jedna istaknuta osobina background-dede je obavezno i apsolutno neizostavno proklinjanje i klevetanje doktora koji naravno ništa ne znaju, medicinskih sestara, kao i šalterskih službenica koje nisu htele da mu uzmu knjižicu preko reda, pri čemu se neprekidno pribija uz vaša leđa, kašlje i dahće u vaš vrat.

Džoint. Džokavac. Buksna. Sprava.

Staviti još jednu recku, evidentirati, povećati konto. U slučaju jačeg pola odvaliti nekoga od batina, uzeti mu meru.

Elektronska izdanja knjiga kako bi se lakše stiglo do željenih spisa, po principu "sve na jednom mjestu".

Rečenica upućena domaćinu koji je izneo hranu u veoma maloj količini.

Siluete i sene, odsevi dnevnih ljudi. Traka svetlosti za jedan kratki tren počiva na bokovima i liku što nadire iz tmine; podiže oči i skreće pogled u stranu, iščezavši. Kosa pod kapuljačom i farmerice stopljene sa kožom. Nije li joj hladno? Lenji pogled sredovečnog čoveka što izvodi u šetnju psa svoje ćerke; on se snebiva i čudi. Nekuda odlazi. Usne, brada, i komadić nosa pod rubom crvenog kišobrana, u bundi je i žuri. Mračni heroj, snažnih ramena i otvrdlog pogleda, nečiji sluga, nečiji otac i muž. Starac sa rancem i kapom koji nema gde. Nelagoda u liku uzornog mladića; on zamišlja kako je prinudjen da se brani. Mokri pločnici upijaju tragove svetlosti; kora drveća i vlaga, pas i automobil, miris mahovine što buja i lišća gde se rastače i truli. Odjeci detinjstva, ono što možda jeste i što bi jednom moglo biti, što od zvukova stvara fantome a duboko pokopane strahove uobličava u aveti.

Nova pošast srpskog novinarstva.Pišu ih najgori novinari sledbenici maksime *O mrtvima sve najbolje*.Po njima umiru i bivaju ubijeni i izbodeni samo oni koji su na mestu zločina bili slučajno a ustvari su išli po jogurt i pavlaku,samo dobroćudni,oni koji su išli u muzičku školu i imali lep rukopis posle ih društvo malo iskvarilo ali bilo je teško vreme šta ćeš...takodje su svi bili dobri drugovi,uvek spremni da pomognu prijatelju u nevolji.

Pitanje važnije od statusa Južne Osetije i Kurdistana zajedno kada zaboraviš miris vanilice. Šta to beše uopšte? 'Se maže na 'leba? Dal' stoji uzduž ili popreko?

Ne pomaže ni redtjub sa sve guzice i čmara jer mozak ti je ionako u centrifugi. Ne možeš da stvoriš sliku u glavi da jebe orla. A tako ste se lepo družili nekad.

Imaš osećaj da kada se konačno dočepaš željene destinacija ima da upireš ko Saša Matić na fliperu. Ni proštakom neće moći da te skinu a od silne tenzije možeš samo da se nadaš da ne napraviš blizance Nataši Kandić.
Kada konačno bude, olizaćeš kašiku do kraja makar bio smatran za zeca.

Samouverena, sa suptilnom dozom nadmenosti izgovorena rečenica od strane osoba nežnijeg pola, koja predstavlja pomoćni padobran, kada glavni, odnosno njena nezamislivost na klonji, ipak ostane samo mit, tamo negde u kasnijim stadijumima veze.