Siluete i sene, odsevi dnevnih ljudi. Traka svetlosti za jedan kratki tren počiva na bokovima i liku što nadire iz tmine; podiže oči i skreće pogled u stranu, iščezavši. Kosa pod kapuljačom i farmerice stopljene sa kožom. Nije li joj hladno? Lenji pogled sredovečnog čoveka što izvodi u šetnju psa svoje ćerke; on se snebiva i čudi. Nekuda odlazi. Usne, brada, i komadić nosa pod rubom crvenog kišobrana, u bundi je i žuri. Mračni heroj, snažnih ramena i otvrdlog pogleda, nečiji sluga, nečiji otac i muž. Starac sa rancem i kapom koji nema gde. Nelagoda u liku uzornog mladića; on zamišlja kako je prinudjen da se brani. Mokri pločnici upijaju tragove svetlosti; kora drveća i vlaga, pas i automobil, miris mahovine što buja i lišća gde se rastače i truli. Odjeci detinjstva, ono što možda jeste i što bi jednom moglo biti, što od zvukova stvara fantome a duboko pokopane strahove uobličava u aveti.
To nije mala stvar. Ogromna većina ljudi, od prvog čoveka na zemlji, nikada nije imala priliku da čita sastav iz osnovne škole, a kamoli da je pohadja. Čak ni danas, milioni nemaju tu privilegiju.
Kišna noć, međ' gomilom neona tek poneka senka čovečija mili. Korača sitnim barama, kvareći refleksiju i stvarajući nove, mutne slike, slike noćnog života.
Tako si lepo napisao, liči na uvod u film sa jako malo teksta ali tvorci ne žele sve da odaju u početku i malo po malo začinjuju priču. Ma šta ja lupam, plus bajo moj.
kao da sam pročitao sastav iz osnovne po IOP programu