Old skul (veoma old skul) ruralni izraz kojim se opisuju osobe čiji se način života slabo uklapa u seoski ambijent. Natraguz ne ustaje u 5 ujutru da narani stoku, ne zna da vozi traktor, ne može da zakolje pile, a kamoli neku krupniju domaću zverku. I što je najgore, ne podnosi rakiju! Štalu zaobilazi na kilometar, smeta mu miris, a isto važi i za svinjac, mada nema problem sa mirisom krmenadli. Natraguzov ćale, inače mrčo teške kategorije, gorko se kaje što mu je kupio komjuter na kom ovaj provodi veći deo dana. Zato se svakako neće zajebati da ga pošalje na studije u neki veći grad gde bi mali mogao da ostvari pun potencijal... u rađenju ničega. Ukoliko bi natraguz jednom u životu bio zaista primoran da ustane u 5, 6, 7 ujutru, pitanje "Da l' da se umijem il' da se ubijem? poprimilo bi čisto retorički karakter. Naravno da bi se ubio.

Sve je počelo pre dvadesetak godina, onako, iz zajebancije. Hteo sam i ja da budem kul u društvu, da ispadnem faca, pa sam zapalio jednu na velikom odmoru. Prva mi se uopšte nije svidela, čak mi je i teško pala – pokušavao sam da se ne zakašljem i da zadržim suze koje su izbijale na oči. A onda druga, treća, četvrta... Kao što rekoh, hteo sam da budem kul. Sledeći korak je bio kupovina sopstvene paklice i pušenje i kad sam sam. Gotovo. Postao sam pušač...

Danas proklinjem taj dan, tu glupu cigaretu! Mrzim ih iz dna duše... A pitate me da li još pušim? Da, postao sam zavisnik. Navukao sam se ko raspali pajdoman na koku. Postale su deo mene, deo mog života. Pušim kad god se iznerviram, kad sam srećan, posle seksa, onu jutarnju uz kafu, posle obroka... Dovoljan je i najobičniji razlog. Ma ni razlog nije potreban – „Slušaj kako ptičice cvrkuću, daj da pripalim“...

Više mi i ne pričinjavaju zadovoljstvo, već obavezu, rutinu, deo života... Nekoliko puta sam pokušavao da ih ostavim, al ne ide. Dva, u vrh glave tri dana, a onda osećam tu neispunjenu prazninu između kažiprsta i srednjeg prsta, neku falinku u ustina, svrab na jeziku... i viola opet sam pripalio!

I svi ti štetni efekti. Ma sve ih znam, znam kako, šta, gde i kada. Mislim, ko još to ne zna? I oni natpisi na paklici zaista povređuju moju inteligenciju. Kao šlag na tortu, donesen je i zakon o zabrani pušenja na javnom mestu. Ne mogu ni da zapalim u kancelariji, već moram ko prosjak da džamim pred ulazom, bilo da je -10 zimi ili + 40 leti...

Kad se samo setim kako sam trčao na 800 metara, pikao fucu sa likovima u kraju... Ne d’o Bog da danas potrčim za autobusom – ostajem bez vazduha, kašljem tako jako, a onda gledam po asfaltu da mi pluća nisu izletela. A onaj miris, miris dima... ja sam navikao, ali znam da se uvukao u moje odelo, moju kosu, pa čak i izbija kroz pore na koži.

A govna sve skuplja i skuplja! Odrekao sam se sitnih dnevnih zadovoljstava koje sačinjavaju život da bi kupovao cigarete... ajde što sam se ja odrekao, jebiga, kupujem ih za sebe, ali zašto se moja porodica odriče? Zbog moje strasti?! Čuj „srasti“... smešno zvuči. Najobičnija smrdljiva zavist, koja me polako ubija, a indirektno i moje najmilije! Koliko sam samo puta potošio poslednjih 200 kinti, mesto da kupim sinu banane za koje me je molio...

Mrzim ih, kunem, proklinjem. Mrzim ih što su moja slabost, deo mene!

Vremenski prilog koji opisuje neku radnju koja se dešava u rano jutro, od koga je nastala i imenica koja označava ovaj deo dana.
Svi smo nekad bili prinuđeni da se probudimo sabajle, tj. u sabajletu. Razlog za to je obično posao, škola, ali može biti i putovanje. Ono što je mahom karakteristično za ovu pojavu jeste da, ako se probudite u sabajletu, možete doživeti veoma lepo iskustvo: sunce je tek izašlo, ili još nije, napolju nema žive duše osim vas i pekara koji ubacuju gajbe s vrućim hlebom, čiji se miris uvlači u vaš još neprobuđeni nos, nema one graje i zvuka kočnica iza svakog ćoška, u stvari, nema nikakvog zvuka, osim vrapčića koji su se probudili u još većem sabajletu od vas, a ulice – prazneeee, lepeeee, i, čini vam se, čistije nego ikad. Sabajle je uvek praćeno još jednom karakterističnom pojavom, a to je izgled ranoranioca: lice naduveno k’o balon sa otečenim sanjivim kapcima, na obrazima se još keze šare od jastuka i spavačko rumenilo, noge tabanaju noseći telo protiv svoje volje, a pogled, koji samo u sabajletu podseća na onaj kod beba i male dece, dok još nisu svesni sveta oko sebe, teži beskonačnosti. I uživa u sabajletu.

Godinama si širila svoje ruke ispred naše porodične kuće, nismo umjeli da te cijenimo. Cijelo naše djetinjstvo si nas bodrila, nismo umjeli da te volimo. A svi smo iskorišćavali sve ono što si mogla da nam pružiš. Svaki sunčani dan je mirisao na tebe. Pored tebe je proletjela mladost naših roditelja a naša je tek počela da cvjeta.
Ali su došla neka ružna vremena. Tvoj opojni miris nam je bio prejak a tvoje ruke su bile predugačke. Udarili smo na tebe sjekirom i testerom, iščupali smo sve sto je oko tebe raslo. Smetala si nam. Tvoje grane su počele da udaraju u krov a korjen je podizao trotoar. Tvoja slad je prljala stepenice ispred kuće.
Bilo nam je lakše da te maknemo nego da stepenice očistimo i grane potkrešemo. Podmukla je praznina bez tebe a sunce sada prži goli beton. Djetinjasto sam za tobom plakala.
Lipo, izvini sto smo posle 40 godina odustali od tebe.

Poštanski službenik na šalteru pošte u nekoj manjoj seoskoj zajednici. Kada
ulazite u poštansku prostoriju u kojoj on radi imate osećaj kao da ulazite u
njegovu privatnu sobu. Ceo proces uplaćivanja teče veoma sporo, sa stalnim
prekorom od mister poštara, jer ste narušili njegov duševni mir time što ste
došli da uplatite račun ili pošaljete pismo. Mr.Poštara i njegov apartman
karakteriše izuzetno ustajao vazduh u prostoriji kao i intenzivan miris koji se
dobija njegovim kupanjem sapunom nedeljom poslepodne ukršten sa mirisom
kancelarijskog materijala. O veliki poštar zna da kuca samo jednom rukom i to
jednim jedinim prstom a jebeno je neverovatno da svaki put prilikom kucanja
uplatnice Bog poštar zaboravi da ukuca naziv primaoca. U tim situacijama računar
redovno zapišti i moćni poštar začuđeno pogleda u monitor a potom dva puta
pritisne dugme ESC. Na taj način rešava jebenu misteriju bar 20 puta na dan i
svaki put se oseća kao pobednik. Prema ovakvom tipu poštanskog službenika morate
biti neobično fini kako bi vam on i dalje činio goleme usluge.

Gutljaj, griz, komad, klik, dodir, miris, pogled i ostale marketinške merne jedinice. Toliko isfuran, istrošen i dosadan slogan a opet i dalje toliko korišten u reklamama. Probaš jedno od tih stvari i odeš u tri lepe kao da si uzeo LSD pilulu (nisam probao, nisi ni ti al tako pričaju). Zaboravićeš na jedan trenutak na sve probleme ako nekim svojim čulom osetiš njihov proizvod.

Sikter bre mater vam jebem, nisam siso vesla. Eto meni će biti toliko do jaja da ako probam čokoladu ima odma da pomislim da letim direkt na Garmišpartenkirhen, ili ako pomirišem novi lenor ima da završim na rosnoj livadi ispod jorgovana. Čak su i ovi iz banaka počeli sa forama tipa uzmite osiguranje, zamislite sebe kako za šurnaes' godina vozate harlija sa babom i putujete kao Slobodan Mićić. Čoeku dodje da baci peglu od toliko preseravanja. Na kraju ostaje samo želja da će producenti reklama napokon smisliti neku drugu foru jer su ovu istrošili na sve moguće proizvode.

Reč koju koristiš da opišeš aktivnost koju redovno upražnjavaš i u kojoj uživaš. Termin koji koristi ostatak sveta za tu tvoju aktivnost nije "hobi", već najčešće "mentalna bolest", ili jednostavno "bolest".

Alibi mladih domaćica koje nemaju veštinu da te nateraju da, s oproštenjem, poližeš prste posle obroka. Ako već nije ukusno, daj da ga bar proglasimo za zdravo.

Naziv za čiču koji je jednom nogom u grobu a drugom u GSP. Vecito nosi odelo koje je kupio pre 60 god na rasprodaji u "Kadinjači" i naočare socijalke koje su porpavljane 169643 puta, dobijene od društvenog preduzeća pre 45 god. U busu te gleda ko da si mu oca ubio.

Znoj. Smrad koji vonja na sve strane ne dopuštajući čoveku sa funkcionalnim čulom mirisa da se približi izvoru.

Opis stanja i osecaja bliskog blagom nervnom slomu.Kad si skenjan al' dibidus skenjan onako na dugacko i na siroko i kad ti je nerv zguzvan,klimav i komfuzan ko' los pismeni rad.

Ona je ta.

Savršena baklavica za tebe. Ona ti je najmedenija, radije bi umro nego propustio aperitiv i dezert a bez luše ne možeš da zaspiš. Ježić ne da ti ne smeta nego ga obožavaš a u kišnoj šumi se osećaš kao kod kuće. Ona je tvoja prskalica, drmalica, stezalica, jahalica, dahtalica, balavica i damica sve u jednom.
Radije bi se umazao njenom bombonicom nego sa deset drugih odjednom.
Miris njene vanilice je sveprisutan, prati te konstantno i uvek podseća na nju.
Voliš čak i kada te povredi, ustvari nema čak, jednostavno voliš njen fataliti.

Zanimacije za decu koje se mogu kupiti kod Kineza ili kod preprodavaca kineske robe ili kod falsifikatora kineske robe (da čak i njih falsifikuju). Na oko simpatična stvar u sebi nosi neki skriveni detalj poput dugmeta za detonaciju, rđavog eksera ili samoiskakajućeg federa sa upotrebljavanim žiletima. Njihova otrovna šarenost koja potiče od rastvorljivih olovnih pigmenata mami decu, ali i odrasle da ako ih već ne progutaju, zadrže dovoljno u ustima da bi završili na detoksikaciji ili bar furali ćelav fazon neko vreme. Izumitelji vatrometa i raskošne pirotehnike često preteruju sa eksplozivnim punjenjem tako da se pojedine vojske naoružavaju njihovim petardama jer prođu mnogo jeftinije. Pored toga fitilj im bude prekratak i bumnu u šaci zbog čega stolari nisu više usamljeni u vicevima o nedostatku par prstiju. Obožavaju veštačke materijale, eto i u mleko ih meću, kao i one sa 0%pamuka od kojih prave slatke lutkice čiji miris izaziva astmatični napad a ako se dete uspava sa jednom takvom možda se i ne probudi.

Polako izmiče još jedna sedmica. Ispitni rok je u toku. Tek završena radna nedelja je protekla u jebavanju po fakultetu na relaciji ispit-studentska služba-tetkica-domar-studentska služba-ispit. Dolazi vikend. Red je da se proslavi najveći svetac među velikomučenicima studentima, neradna subota. Dan odmora i blagostanja. Izmučena i bleda marva se predveče polako okuplja i donosi raznorazne opijate, spremna da se relaksira. Film se tu prekida. Nedelja je. 3 popodne. Cimeri, čiji je stan, otvaraju oči i brišu krmelje i ustajale bale, dok im usta vape za vodom. Posle pola sata, kada se ugasio autopilot, postaju svesni činjenice da njihov stan izgleda kao svinjac u cigan mali. I gore. Po zidovima fleke u svim bojama. Staklo puca pod nogama. U kadi spava nepoznati lik u gaćama. Oseća se miris davno uginulog tvora. Kao da se septička jama prelila. Od televizora su ostali samo dugmići. A čini im se da su dan pre imali ulazna vrata. Kao da je omanja nuklearna bomba pala na mali stan u predgrađu i od njega stvorila bojno polje u kom se ni Mr. Proper ne bi snašao.

Sastavni dio paketa humanitarne pomoći koja je nakon poslednjeg rata stizala u Bosnu.

Bio sam dijete i kao svako dijete najiskrenije sam se radovao tom paketu, a moju pažnju je naroćito privukao šampon neobično jarke boje koja je odmah zagolicala moju maštu. Bila je to boja žumanceta, samo što je bila tako jarka da je mogla, tada mi se tako činilo, da svijetli i u mraku. Miris je bio jos neprirodniji od boje, a boca u kojoj se šampon nalazio bila je boca od jednog litra, najobicnija plastična boca, prozirna i od loše plastike.

Ko je bio proizvođač i odakle je šampon poticao može se samo nagađati. Vjerovatno je šampon doživio neuspjehe na nekom velikom tržištu pa su poslali nama u Republiku Srpsku, jer eto to je bio put da se nama pomogne, a ujedno jedini način da se neka zemlja riješi ovog odvratnog proizvoda kome su se mogla radovati samo djeca, kao što se djeca uvijek, najiskrenije raduju svakom poklonu.

Samo ime kaze... tanko - sranje...ili u nasem narodu poznatije kao proliv...
ima visestruku primenu...

Epitet koji krasi brojna beogradska prigradska naselja u kojima se kuće grade bez ikakvog reda i građevinske dozvole, po random sistemu, udovoljavajući sopstvenim potrebama.
Do ciganmala se stiže uglavnom trocifrenim autobuskim linijama + x kilometara pešačenja do konačnog odredišta po neosvetljenom kaljavom sokaku.
A svuda unaokolo vreba smrt u vidu bandi pasa lutalica koje lokalni meštani uzgajaju zbog mesa i mleka. Ukoliko su gladni i žedni, što nije redak slučaj, mogu vas primorati da zažalite što ste se rodili svojim oštrim čeljustima koje je surova svakodnevica učinila nemilosrdnim prema strancima.
No ništa ne može zameniti taj osećaj slobode koji pruža pogled na beskrajno kukuruzište, voćnjake, bašte, plastenike, traktore i kombajne.
Miris dima gorućih drva i uglja u kaminima i smederevcima tokom zimskog perioda još više upotpunjuje utisak, terajući vas da se upitate kako se Knez Mihailova, Narodno pozorište, hotel Moskva, palata Albanija i gore opisana naselja svrstavaju pod jednu te istu odrednicu - grad Beograd.

Automobil ( dizelaš), dok ispred tebe turira čekajući zeleno na semaforu.

Petao zakukurika i diže se sen noći, nežno kao ručica detinja, sav živi svet ispusti deo svojeg života i od toga nasta magla i rosa. Još jedan dan bliže kraju. Plašt noći poprimi oblik i gustim velom pruži poslednji otpor Suncu. Opet se začu petao...

Kamen dotače srp i čelik popusti, sitna prašina diže se u haotičnom plesu sa svetlošću koja se u snopovima probijala kroz zavesu. Varnica, jedna, dve, kamen popusti i ples se nastavi. Hrapavi prsti mahnuše i dodaše tempo, kovitlac prašine i svetlosti, božanske lepote.

Oštar srp položi na tronožac i zemljanim podom nastavi za mirisom slanine, jaja i mladog luka. U prostoriju je ušao sa veselim osmehom, uvek ga je imao dok slanina cvrči u tiganju. Lagano spusti usne na njen vrat a ona se naježila još dok su brkovi žarili teme. Dve tri reči pa kikot. Na prašnjavom kredencu stajao je satljik rakije, nije imao prašinu. Kad ga snažna ruka sa tragovima borbe kamena i čelika dohvati on propeva, propeva penušavim zlatnim vencem. Tup udarac stakla o drvo. Poteče nektar i stakleni predmet ožive pa polete u zagrljaj svome tvorcu i napoji ga rakijom.

Kad se treći put petao oglasi srp zaseče snop zlatnog žita. U talasima je klasje padalo u naručje, željno zagrljaja znojavih ruku. Dva puta zaklikta orao i nastavi da kruži oko Sunca u zenitu. Sparina i žega nastadoše a sve krupnije kapi znoja natapaše plodnu zemlju. Prvi lahor probi kroz mokru košulju i srp se umiri, pogled potraži paperjaste oblake na horizontu pa živac iznad oko zaigra. Dok se srp usijavao, hladan vetar odnese misao o odmoru. Mišići su se grčili a šajkača cedila od znoja, a zatim se mali hlad kruške proširi i uhvati celu udolinu. Noć je uzela a dan će vratiti...

Poslednji otkos pade uz prasak groma, zemlja se zatrese i nebu bi žao pa zaplaka. Nebom se prolomi svetlica i zvuk biča proguta još jedan udar groma. Dva rogata vola napeše jaram i jednogodišnji trud poče da se kotrlja ka ambaru.

Mačak ispod strehe uplašeno je gledao domaćina kako trči preko dvorišta. Bele kuglice su skakutale po utabanoj travi, njegove žive oči ispratile su svaku, srećno pogladi brk kad shvati da je na suvom i sigurnom.

Plamen sveće ožive senke, miris tamjana probudi glad. Obla senka donese krčag vina i nasu u pehar i masni umorni prsti podigoše pehar:
- U mlinu se nadomiljalo, u naćvama nakuvavalo, u peći nadopecalo i svima nadotecalo! Gde ove godine, tu i dogodine!
- Grehota je raditi o hrani a biti gladan. - Mrve hleba posuše pod i poče obed...

Oštar miris duvana ispuni prostoriju, munja raspara crno nebo, sveća dva puta zaigra i čovek se glasno nasmeja.

Situacija kad pravo s posla odete kod devojke i dok stojite pored nje na vratima uopšte ne primećujete novu ultra providnu haljinicu koja je stvorena samo da bude skinuta, već ste namirisali kako se iz njene kuhinje širi opojni miris neodoljivih krmenadlica koje se hlade u tiganju...i umesto zagrljaja i poljupca, onako omamljeni bezobrazno se provučete pored nje kao da je nema i uputite se u pravcu kuhinje.
Ona se naravno u trenu iznervira jer je u drugom planu i ljubazno vam kaže da sednete i opustite se. Odlazi do kuhinje i vraća se sa onim preplanulim krmenadlama na tanjiru, prolazi pored vas kao da vas nema i odnosi ih svom šarplanincu koji vas je oduvek gledao nekako ispod oka. Dok gledate kako ih zver guta u jednom zalogaju dok ga ona češka po glavi, pokušavate da shvatite šta se dešava. Tad vidite haljinicu, ali već je kasno...džukela vam se već kezi u lice oblizujući se nakon vašeg nesuđenog obroka.
Ubuduće, pre odlaska kod nje svraćate do neke pekare za svaki slučaj i od tad primećujete i kad joj vlas kose nije na svom mestu.