Gorčina koja obuzima i zaplenjuje čula... okusiš je, utapaš se u gorko, curi ti na nos, bališ. Na neki način prija. Radosno pružaš zagrljaj podu. Ne znaš koji je sat, dan, pa i mesec. Ne želiš da znaš. Postavljaš se van sebe, lebdiš, kerebečiš se na priliku koja se previja. Hranljiva.
Malo jasnije: način na koji osećaš neki bol, gorak je, gorak, a na neki način i sladak, uživaš i hraniš se njime.

Izraz koji se usko vezuje za širenje nogu, kakvo god ono bilo.

Pod lipom, u njenom prijatnom hladu obitava nekolicina ljudi. Blagi vetar im miluje lice i bora odeću. Udišu miris dozrelih jabuka, koje se nalaze nedaleko od njih. Ćuteći naginju flašu i samo ponekad pogledi im se sretnu. Jedini put kada govore jeste kada prođe lepa devojka ili žena. Tada se učtivo jave ili zvižde i uvek govore kako bi imali snošaj sa njom. Posle toga usledi grohot smeh, pa mukla tišina.

Prosedi starac dugim i koštunjavim prstima trlja bujnu bradu i gleda negde u daljinu. Oči su mu crvene i iznurene. Pola boce, već je ispio. On je srećan što je ovde u tišini i što uživa u omiljenom piću. Penzija mu je mala, tako da nema para za kafanu, a i mrzi je. Buka, gužva, gungula, ne može da cuga normalno i sa zadovoljstvom. Kući ne želi da ide. Stara straćara uvek ga podseti na loše uspomene. Kad već nema para za ništa bolje i pivo dođe dobro. Naslonjen na zid prodavnice, razmišlja kako bi opet voleo da bude mlad. Čio i vedar, ali avaj!Vreme ne može da se vrati. Šta je bilo lepo, bilo je.

Pored njega, na drvenoj klupi sedi čovek od četrdesetak godina. Vuče dim cigarete i polako pijucka, sedeći prekrštenih nogu. Celo glatko i lepo lice mu obuzima veseo izraz. On uvek tako izgleda. Ali, unutar ga seta kida. Plata na poslu kasni. Ima troje dece i mahnitu ženu. Do guše je u dugovima. Treba klincima da kupi stvari za školu, pribor, knjige, a od čega? Kiriju nije platio već tri meseca. A, debeli i preki gazda je na izmaku živaca. Boji se da će ovog puta doći do kavge. Zna šta će mu i žena reći. Da je bezvredno đubre i šljam, da je nesposoban ni za šta, pa čak ni da je zadovolji u krevetu. Ne voli je. Sa njom je u bračnoj zajednici iz čistog kiča. Da bi rekli da je svoj čovek i da ima porodicu. " Jebeš sve to",misli on u sebi. " Bolje da za mene misle kako sam niko i ništa, nego da trpim sva ova sranja". Stidljivo gasi duvan i opušak baca u flašu. Stavlja je na beton i tiho, sa rukama u džepovima odlazi. Već je polupijan. " Dobro je, makar neću biti svestan kada me budu ponižavali", reče on u hodu i ode.

Iz prodavnice izlazi natmuren čovek. Niskog rasta i podebeo. Teškim pokretom seda na klupu. Mirno se javlja poznanicima. Nema posao. Majka rinta za njega. Stalno mu prekoreva zbog toga. Ne može više da je sluša. Ako bude nastavila, zadaviće je. Mori ga i to što je premašio tridesetu, a nije oženjen. Svi ga posmatraju kao bednika i besposličara. Besno otvara ambalažu i žurno pije uz teške uzdahe i oborene glave.

Preko puta njega, na suvoj zemlji sedi ciga. Go do pojasa i bos. Na glavi nosi slameni šešir, ispod koga izbija crna i retka kosa. Sa veselim osmejkom drži staklenu flašu u prljavoj ruci. Skoro je se vratio sa "službenog puta". Trampa je prošla dobro. Pošto je sve častio malim sitnicama, odlučio je da nagradi sebe. Radosnim, crnim očima gleda u nebo i misli kako je život lep.

To je pljuvanje po običajima, demoralizacija duha tradicije. Zamjena teza. Promašena suština. To je bludničenje pod pokroviteljstvom vjere, lažno rodoljublje. Obilježavanje svetaca, koje čovjeku treba da posluži za duhovno uzdizanje i podsjećanje na sve one najljepše čovjekove osobine koje se u svakodnevici, nekako usput zaboravi ili izgubi, postalo je oličenje grijeha i nemorala. Pogotovo nacionalni praznici, kada tenzije i netrpeljivost kuliminiraju.

Možda najbolji primjer za ovo je proslava Pravoslavne (''Srpske'') nove godine. Ustvari, to je Nova Godina prema jednom starom, astronomski nedovoljno usklađenom kalendaru(istine radi nijedan nije potpuno usklađen). Ne bih davao neke opservacije o tome koliko često se trebaju usklađivati kalendari, šta je kalendar uopšte, koji je tačniji(šta to znači?), da li nam je život praktičniji, lakši ili možda živopisniji sa više kalendara. Sigurno svako ima svoje argumente da odbrani bilo šta od navednog. Sigurno ima argumente koji su dovoljno jaki da ponekoga ubijede, nekoga natjeraju da razmisli, ali sigurno: nikoga ne uvrijede. Ako baš neće da uvrijedi nekog. Ali problem je u tome što uvreda, poniženje, omalovažavanje drugih često biva osnovni motiv organizacije raznih dešavanja, dok sam naziv događaja dođe kao neko nevješto obrazloženje suštine ( Kao što alkoholičar što traži povod da se napije). Možda ja ne shvatam dovoljno šta se želi postići ovim orgijanjem urnebesnim, gomilom nabildanih alkoholičara, sa uzdignuta tri prsta obješenih na vrata džipova zarađenih prodajom droge ili zelenašenjem. Razulareni primitivac koji je pun priča o pravoslavlju, patriotizmu i heroizmu, prije dolaska na hrišćansku proslavu, prebio je jednog nesavjesnog pravoslavca da bi izvukao pošteno zarađenih 100% kamate mjesečno koji su bratski dogovorili, a dati izdajnik nije našao za shodno da mu vrati, i to baš danas, kad ti je najpotrebnije: treba da da novac na ikonu, treba častiti društvo: kakav je on pravoslavac ako se ne oleši za novu godinu, toliko da ga osvjedočeni prijatelji moraju donijeti kući. Treba mu i za municiju: jer kakva je to hrišćanska proslava ako se ne ispuca redenik metaka. Ma to ispuca svako, a on kao vođa grupe boraca za pravoslavlje i otadžbinu, mora baciti bar pokoji tromblon ili bombu, čisto da se zna ko je ko.

Ja pamtim tiha zimska jutra, kad me djed budi i izvodi vani u mrak da vršemo. Šta vršemo? Zob, pšenicu, raž. Da nahranimo životinju i domaću i divlju, da nahranimo svoje ukućane i putnike namjernike. Odlazimo u staju, gdje kovrtanj okrećemo volovima oko rogova i dajemo prvo njima zalogaj, odlazimo u voćnjak dajemo ptici slame da napravi gnijezdo i da se nahrani, da ne uzima previše, a mi ćemo dati koliko možemo. Tek poslije odlazimo u kuću, da ono što je ostalo podijelimo sa svojom porodicom. A kuća topla, u njoj miris cicvare koju je baka tek spremila, ljubimo se i čestitamo jedni drugima Mladi Božić.

EUnet je priznati lider na polju Internet komunikacija i provajder.

Tabut je turcizam koji predstavlja ime za sanduk ili nosila. U svakodnevnom govoru koristi se za imenovanje neke uzane, tesne, ,mračne sobe. Ako čovek bude dugo u njoj, provodeći vreme na razne načine i on postaje isti. Bezvoljan, razočaran, deprimiran. Tako da ovaj termin može da predstavi i čoveka kao tabuta ili što bi mi rekli namćor, mizantrop.

Divna sprava izmišljena da se ne bi stajalo u redu u nekom trgovinsko poslovnom objektu zvani maksi ili aman. Mali robotić-kasa gde sam otkucaš šta ti treba, platiš i pičiš dalje. I ovo funkcioniše. Stvarno ti ne treba kasir. Ne jedan već 3 jer mrtvo smeće UVEK ali uvek crkne na ovaj ili onaj način.
Taj proces izgleda negde ovako:
Red. Gužva. Svi se usmrdeli. Jad. Ali evo nje, obučene samo u osmeh kako te nežno gleda iz blago zamračenog ćoška. To je ona, self checkout kasa.
Pošten čovek koji žuri kući da nahrani 3 deteta pa da on i žena gledaju seriju, prilazi nepoznatoj mu tehnologiji.
'A KAKO SAD?'-Grubim, neukim glasom upita jednu od kasirki, koja turpija nokte da bi skrenula misli sa želje o samoubistvu i da ne bi progutala još tablu bromazepana.
Srećom, tu se našao radnik obezbeđenja koji je bio spreman da pritrči sugrađaninu u pomoć.
Bezuspešno, sa blagim besom koji sve više raste, pokušavaju da zajedničkim snagama otkucaju ovsene pahuljice velnes.
Nakon nebrojenih neuspeha, radnik obezbeđenja doziva kasirku i tužnjikavo je gleda.
Ona se teškim, umornim koracima približava svom kolegi i zbunjenom kupcu.
Ali, nju sprečava druga kasirka: 'Beži ne znaš kurca juče si došla debela, JA znam' , Reče joj odvažno, i dotrčava to glavnih aktera.
Nažalost, hrabra, mudra kasirka ne uspeva da demonstrira svoju tehnološku pismenost i stručnost, u ovom teškom trenutku.
Odlučuje da pozove stariju koleginicu( te ih je oko gorepomenute mašine već četvoro).
Ona naravno ustaje i udaljava se od kase, sa umirujućim rečima 'Ma saću ja sekund' kojim se obratila polovini grada Beograda koji su za njenom kasom čekali.
Situacija postaje sve napetija iz sekunde u sekund.
Portir već počinje da razmišlja o napuštanju radnog mesta, ujedinjeni ljudi iz novonastale nacije Kasa 2 mrko i ljutito gledaju u našeg glavnog junaka. Kupca, koga je život naučio da nikad ne odustaje. Šta je ovaj svet i ovo ograničeno postojanje, ako se krijemo kao miševi, zar ne. On ne skida pogled sa svoje kese, dok 4 para ruku, naizmenično prenose ovsene pahuljice preko senzora.
I evo ga. Kao grom iz vedra neba, kao znak od bogova lično,čulo se to sudbonosno BIIP.
Narod se osmehuje, kupac paniči pun radosti, ruke mu se nekontrolisano, neizmerljivim brzinama kreću...kesa se prazni, on već oseća miris svoje drage mu žene i čuje glas nekog turskog glumca koji dopire iz starog televizora.
Radnici se već spremaju da se vrate na prvobitne položaje, okupljeni narod izdiše u znak olakšanja....
Kupac prinosi karticu...i posle samo nekoliko sekundi...on je znojav, gubi svest, puls mu se ne oseća, svet mu polako postaje crnilo pred očima....
Zadnja stvar koju je čuo bila je :'Aj zovi onu malu s delikatesa ovo opet jede govna' ...

Vikend je. Duga radna nedelja gotova, poso i ta sranja su te ubila u pojam, rešiš da sebi daš malo oduška. Pada ti na pamet roštilj, sa društvom. Znaš da ga odlično praviš, odeš po materijal koji ti nedostaje u radnju, piće je već tu, u uglu su gajbe piva naređane, nešto već spakovano u frižideru, samo čeka na ekipu. Ćumur se potpaljuje, vruće je napolju, 35 je i dalje iako je sunce zašlo odavno, vlaga i miris mora su tu, kao i uvek, ali te ne raduju nešto kad znaš kakvo te žarenje i parenje kraj roštilja čeka. Ali ne mariš, ma kolko bilo teško, ipak uživaš u tome, jbg svi mi imamo nešto mazohističko u sebi. Vatra plamti iz razgorelog ćumura, poneki plamičak dohvati i suvi list palm koji se oklembesio iznad, gledaš i kažeš: "Ma ko ga jebe, neće valjda"... Dolazi ekipa, svi se pozdravljaju i pale unutra u kuću, dovoljno je vruće i bez tvog raspaljenog roštilja, svi se zdrave i produže unutra, jbg sav si mokar pa još i miris pečenog mesa pomešanog sa tvojim znojem i morskom atmosferom, to i nije nešto što svi žele da osete.
Dolazi i ona, zanosna plavuša, pozdravlja se, došla sa drugarom, znate se iz viđenja odnekud samo. Pozdravljaš se, naravno da nije problem što je došo neko nezvan u tom slušaju, dobre ribe su uvek dobrodošle na roštilj...Minjak, dopičnjak, neki šareni, a la Havaji stil, stoji uz britko telo i iscrtava sve obline, a ima ih mogu ti reć..., Guza, podignuta, zategnuta milina za videti... Ali nećeš da bleneš, nisi ti takav, sklanjaš pogled i nastavljaš sa pečenjem ko da ničeg nije ni bilo...Ljudi dolaze, kreću se tamo vamo, dolaze po novu porciju tek vrućeg do tebe, ti pečeš i pečeš, jbg treba napeći 8 kila mesa za 30tak osoba... Dolai i ona, nasmeši ti se, i traži karabatak...daješ joj, probiraš jedan lep samo za nju, daješ joj sa smeškom...Uzima, gleda te, oči u oči, onako ozbiljan pogled sa trunčicom smeška i kreće da jede karabatak... Malo se pogubiš, pogledaš u nju, ne trepćeš, a kroz glavu ti prolaze misli, pa koje bi druge nego scene iz nekog omiljenog porno filma, samo štancuju jedna za drugom, hiperbrzi omnibus, ali pokušavaš da se suzdržiš...Oči ti cakle dok bleneš, ali i dalje pokšavaš da prikriješ to, želju, nagon, tu misao koja ne može da ti izbriše sliku ispred oćiju, oči vide jedno a mozak projektuje nešto sasvim drugo... Da ti je neko pričo da jedenje pečenog karabataka može da ima tolko seksualnog nadeva i žara u sebi, otero bi ga u tri lepe i reko mu da ne sere... Par puta ti drugari prilaze, pominju novu plavušu, al bi je otkino od seska ovako pa onako, sve te priče muške kao i obično se ponavljaju, jbg kad je kriza i relativni nedostatak oćnih žena, to se jasno odrazi i pokaže na očima svih... Samo se smeškaš i potvrđuješ da jeste dobra i jebozovna uz osmeh, ne detaljišeš, nije to tvoj način komentarisanja žena nikad bio i ne želiš ni sad da ga menjaš, iako bi želeo da kažeš nešto, nešto pervezno i ti pošto je i tvoj um zadivljen a i mali vršnjak ti govori isto...Žurkica polako ulazi u sitne sate, ljudi kreću kućama, tapšu te po ramenu, čestitaju, hvale reoštilj kako je najbolji koji su jeli u zadnje vreme, nasmešiš se kad podigneš glavu prema njima i vratiš pogled na preostalih par komada koji su ostali da se ispeku... Već si i dehidriro, pored umora od prethodnih dana, šetnji po kamenitim upeklim rovovima, ovo te je dokrajčilo fizički, ispijaš još jednu konzervu hladne soda vode, ali ne pomaže, telo je klonulo, samo je plamičak duha tu još malo prisutan i održava te na nogama, budnog i poluživog...
Odjednom, dolazi drugar koji je doveo plavušu, i kaže ti da mora da ode hitno nešto zbog posla, vidno uzbuđen, ne stižeš ni da ga pitaš šta se desilo, jedino što čuješ je da li ti možeš da vratiš Mimu kući pošto joj se svidela atmosfera i htela bi da ostane...Prvo se u sebi zamisliš koju Mumi, kreneš da ga pitaš, a onda se ona pojavi na vratim i shvatiš da priča o zanosnoj plavuši koja je došla sa njim...I ona dolazi da te zamoli za isto, kažeš da nema problema, zašto bi ga i bilo, on odlazi...Dok poslednji gosti odlaze, polako skidaš i poslednje parče mesa, oči su ti na 20% aktivne još uvek, i to jedva uspevaš da održiš, ali šta je tu je...Ulaziš u kuću, mokar, smrdljiv, kosa sva ulepljena od dima i vrele masti koja se puši na rešetki roštilja...Onako pospan ugladaš nju, samo je ona još uvek tu, nešto se igra telefonom, podiže glavu i ugleda te, nasmeje se, zove te da sedneš kod nje... Krećeš da se uvijaš, neprijatno ti je, onako smrdljiv i znojav i da joj priđeš samo, stojiš, ne odgovaraš...Ustaje, hvata te za ruku i povlači na sofu...Kao nećkaš se, izvinjavaš se za neprijatan miris, nasmeje se i kaže da nije ni primetila, uz smešak... Gleda te dok pričate, oči joj se cakle na slabom svetlu od lampe koja gori tamo u ćošku sobe... Samo se smeškaš, puštaš je da priča, ni ne slušaš je, s vremena na vreme pohvataš po koju reč, onako isprekidano ih semluješ, ali su praznine izmedju prijema i kognitivnog dela toliko velike da nemaš pojma o čemu priča, da li su to neke standardne ženske gluposti, muke koje ih muče, zavisti, kukanje na predebelost i šta ti ja znam šta još...Glava ti pada, kreće prema njoj, prema njenom ramenu, vidiš kako te hvata obem rukama za obraze, gleda te sa smeškom, shvata i da si klonuo od noćašnjeg rada, stavlja svoju ruku oko tvog ramena i spušta tvoju glavu na njeno naslanjajući njenu lgavu...Tela vam se približuju, ležiš tako, na njoj, u glavi ti prolaze raznorazne misli, iako si umoran, mozak i dalje stvara sliku vas dvoje u akrobatskim pozama, to te malo pokreće, prebacuješ svoju drugu rukupreko njenih grudi, ne buni , zagrli i ona tebe, glava ti polako pada na njene grudi, nisu nesto velike, ali ti ni ne smeta to... Vršnjak se probudio, iako je telo polumrtvo, on polako kreće, podiže se ko zastava spreman i oran za akciju...Spuštaš ruku niže na njena bedra, pa polako niže na nogu, polako dodiruješ, i ona kreće polako da spušta svoju niz tvoje telo, dolazi i do podignute zastave, polako opipava, sokovi kreću u tebi, krećete snažnije i brže sa međusobnim dodirima, ustajete sa sofe, hvatanje se intenzivira, počinješ da zadižeš minjak, ona spušta tvoj šorc, hvata se za vršnjaka dok joj ti ljubiš vrat i hvataš je za guzove i onda...
U svoj toj euforiji dolazi do nečeg, nečeg što u životu nisi pomišljao, nisi očekivao, nisi želeo da se desi...Bam, ko grom iz vedra neba, vršnjak odlazi u večna lovišta, zastava se spušta, bitka je završena i pre nego što je počela... Ona se odaljuje od tebe, drži u ruci ono što je ostalo, diže glavu i pogleda te, sa nekim prekornim pogledom, taj pogled te ustvari najviše pokopa, nije ništa rekla, osmeh je nestao, gleda u tebe i polako ga pušta, ti si totalno pogubljen, gledaš, ne možeš da veruješ, zar na takvu ribu, eeeeej breee...
Ne čuješ, ne vidiš, gledaš je sa poluotvorenim ustima, zanemeo, ne znaš šta da kažeš...Posle par trenutaka, tu monotonu sablastnu tišinu razbja njen glas, njene reči od kojih si uspeo da razaznaš samo: „Vodi me kući“...Nije ti se više javila, nisi je video, sve je nestalo osim gorke uspomene, uspomene na neslavnu bitku i još neslavniji kraj...Nosićeš to u sebi do kraja života, nikad nećeš zaboraviti taj trenutak, taj trenutak od svitanja do sumraka...

Rešenje svih porodičnih problema

Postepeno privikavanje je sistem koji muskarci koriste za preoblikovanje sadasnje devojke u buducu savrsenu zenu.

Došao je i taj dan, jako tužan za mene. Završila se škola. Dok su drugari i drugarice iz odeljenja uveliko cepali sveske i knjige ja sam moje lagano pakovao u torbu da bih ih sačuvao za mlađu sestru...

- Profesorka, može li neko drugi da čita sastav, ovaj smara!
- Hranislave, prestani da ponižavaš Borivoja. Nastavi dete.

Nakon dodele svedočanstva otišao sam sa porodicom na planinu Rtanj. Nismo imali para za more pa smo zato otišli tamo a i blizu je. Poneo sam i lektiru, čisto da mi ne bude dosadno. Pošto ću biti vukovac i moram da opravdam poverenje kod svih profesora, poneo sam i knjige za narednu godinu.

- Khm, koja budala, hahaha.
- Je l' ga čuješ šta on čita? Pa, ko normalan nosi knjige, eeej bre?
- Zadnja klupa, TIŠINA!

Raspust je prolazio baš kako ja volim. Mirno. Svako jutro, čim sunce izađe i obasja ovu čarobnu planinu, odlazio sam kuda su me noge nosile tražeći drvo i hlad gde mogu da sednem i uživam u čarima čitanja i učenja. Gutao sam svako slovo knjige koju sam poneo...
Jednog sunčanog popodneva, plavo nebo se odjednom obojilo u crno. Krenulo je da seva i grmi. Kapi kiše su počele da klize niz moje lice. Uplašio sam se. Setih se reči mog profesora fizike i brzo sam se uputio da nađem neko sklonište jer sam se dosta udaljio od kuće.
Naišao sam na pećinu i ...

- Ijaoooo, ako je ovo raspust onda...
- Ej, probudi se, gleda te profesorka.
- Boro, ako je to sve od raspusta, neka Vesna...
- Sad dolazi najbolji deo :đavolski osmeh:

... krenuo sam da istražujem. Kako sam išao sve dublje i dublje, osetio sam jako čudan miris koji je bivao sve jači i jači. U jednom trenutku sam osetio neko blagostanje i smirenost. Nešto mi nije dalo mira i krenuh sve dalje i dalje.
Naišao sam na neka vrata. Malo mi je bilo čudno, otkud u pećini vrata i to drvena. Otvorio sam ih. Imao sam i šta da vidim. Skrivena fabrika opijata, suncetijebem. Onaj logo koji vidim, jebote pa o ovome sam gledao na dnevniku. Za ovom organizacijom se traga odavno. Gotovo, ubiće me! Odjednom sam se ukočio a ispred mene su se stvorile tri devojke. Gole, kao od majke rođene. Kakve sise i ribići. Dig'o mi se u roku od odma'.

- Brate, budi se, ovo moraš da čuješ.

Jedna od njih, crvenokosa, me je pitala, da li sam ja Borivoje. Odgovorio sam potvrdno. Sve tri su se nasmejale a ona sa najvećim sisama me je uhvatila za kitu i vodila ka direktorovoj kancelariji. Ušli smo. Glavni me je pogledao, izbuljio oči i glasno rekao: TI SI TAJ, dođi, padni mi na grudi i da te pošteno izljubim!!!
Izbalavi me čovek ni krivog ni dužnog i odvede me do glavne prostorije u kojoj se kuvalo nešto i reče: ''Ma, nema greške, ti si taj, Bora iz Sugubine. Je l' da?'' Potvrdio sam. '' Vidiš sine, meni je jedna ciganka iz Grabovaca rekla da će mi posao krenuti tek kad tebe upoznam. Ovim poslom se bavim već deset godina i ne ide mi loše. Pretpostavljam da znaš o čemu ti pričam!?'' Klimnuh glavom. ''E, vidiš, ovaj opijat koji godinama pravim ide super ali ipak mu nešto fali, nije to to. Marihuana, kokica, zeleni šampinjon ali opet nešto fali. Pogledaj ove papire i reci mi u čemu je problem a ja ću ti se odužiti domaćinski.''
Gledam papire, formule, materijal, aparaturu i odjednom mi je sinula ideja. ''TREBA TI ŽALFIJA!'' Odjednom je sve stalo. Zavladao je strašan muk. '' Pa, da, da bi ovo još više radilo a da ne peče grlo trebaju ti još dve izopropil grupe na polifenolni lanac molekula. To je to. Momak, idi naberi tri-čet'ri kila, ubaci i okreni na zabavu.''
Nakon pet i po sati kuvanja i konzumacije proizvoda od strane direktora, izašao je nov opijat na domaćem tržištu i u regionu. Krajem avgusta je počeo izvoz u Australiju i Ameriku.
Svakodnevno sam odlazio na moje ''tajno mesto'' pod izgovorom da učim. Roditelji nisu ništa sumnjali. Od svake prodaje sam imao 30% što je za jednog školarca bilo sasvim dovoljno. O, ribama da i ne pričam.

Jedva čekam prvi septembar. Znanje je ipak znanje.

- Šta je bilo pičke, a? Ćutimo?

Naučen na svakodnevnu ishranu domaćim kravljim kajmakom, ova muška jedinka, sirovina od čovjeka, predstavlja jednu vrstu ljudi koji žare i pale pijacama na kojima prodaju kruške i jabuke na svojim kamionima sa ispucalom ceradom. Nakon napornog dana u kojem su mu babe sa cegerima probile glavu kako mu je jabuka protrula i skupa, dok butira kruška ima previše šuge na sebi, a žele da bude što manje špricana otrovima protiv parazita, ova, ne može se reći endemska, ali zasigurno sve rjeđa sorta čovjeka jedva dočeka da dođe u svoje odaje u kojima očas posla spuca vruću pokajmačenu lepinu od koje mu stomak dobije dodatni sprat kojeg jedva sakrije svojom crnom majicom sa zmajem na leđima.

Kod fensi šminkersko-bledunjavo-mršavih građanskih djevojki zasigurno nema preveliku šansu za osvajanje njihovih tijela, jerbo ih odbija njegova bjelina oko usta koja ostaje od prekomjernog unošenja mliječne materije, te njegov Radovan Karadžić stil frizure i poznati miris štale koji je pokupio polagajući kravama i čisteći njihov izmet, ali zato kada se sa svojom Džetom pojavi u obližnjem selu, kod seljančica izazove iskru u očima k'o na Van der Grafovom oscilatoru. Te prave, istinske djevojke znaju da odijelo ne čini čovjeka, te pri njegovoj pojavi za sekundu njihov, k'o opanak debeli pičić olako ovlaži k'o ćošak zida starijih kuća. Dakako da je on jedan od onih ljudi na kojeg komšije računaju kada treba podvaliti leđima i kojeg će zvati kada treba da se iznosi đubre iz štale, da se očisti šupa, iskrči živica ili da se iscijepa tri traktorske prikolice bukovine, jer svojim jedrim, sirovinskom tijelom daje izgled nekoga k'o bi to mogao da obavi. Naravno, pošto je ovakav čovjek veoma mlad, nerijetko neoženjen, njegov posao na pijaci mu ne donosi prevelike prihode, te se zato ne libi da radi i ove poslove koji mu donose dodatne prihode od kojih će po seoskim diskotekama moći da ispija svakojake alkoholne napitke, dok se oko njega mota lokalna brkata droca koja ima troje djece iz čet'ri braka.

Moderno društvo često nema obzira prema kajmačarima, smatraju ih običnim neobrazovanim seljacima, ali zasigurno da kao i svako drugo živo biće, tako i on ima svoju pozitivnu stranu i vrijedi puno više nego što izgleda, jer sjetimo se samo kakva sve gamad živi među nama, počev od kriminalaca, hipstera i ostale bagre, a on sigurno nije njihov nivo. I tako, dok neki budu uživali u janjetini, kavijaru i skupoj ribi, on će bezbrižno da uživa u svojoj pokajmačenoj lepini i da zahvaljuje Svevišnjem na blagodatima koje mu podari.

Nasleđe koje se prenosi iz ruke u ruku, sa kolena na koleno. Mehanizam koji prenosi teret dela onih iza nas, njihove blagoslove i njihova prokletstva. Lanac koji uvek puca na najslabijoj karici.

Veoma podmukli uzurpator vašeg ugleda u tudjoj kući. Za razliku od prdeža u praznom prostoru, bučnom mestu punom ljudi, na kampovanju u šatoru..Ovaj metano - gad će, ukoliko bude opažen, izazvati neprijatnosti, postidjenost..A nikako ne možeš sa njim biti na čisto : na primer, ako prdneš kod devojke pred roditeljima, glasan prdež će te prikazati kao seljačinu pred kevom, a tih kao pičku u očima ćaleta (kakav si to zet, nećeš smeti da prdneš pred ženom, nego ćeš morati da izadješ na terasu). Dobro znamo a ćale prdi u svojoj kući bez ikakve griže savesti.

Elem, pošto su gostinjski prdeži neobično uporni i žele napolje na sve načine, a ti više ne možeš da stiskaš guzove i prdiš u sebe, ljudi obično primenjuju odredjene taktike:

Takva je žena. Uvuče se pod kožu, nalik na miris ili nemir, ni sam ne znaš kada i kako je tu dospela. Ušunja se tako i zauzme samo središte, i središta svih središta – vremena, suštine, i samog zbivanja i postojanja. Popije pamet i pohara srce, otvori dušu i istera iz nje sve što joj ne odgovara i ne treba, napuni je čežnjom, sujeverjem i vradžbinama, i tako blistava i strašna, načini od sebe polazište svakog lutanja i razlog svakog povratka. Preotme volan i okreće oko sebe čitavog čoveka, njegove nagone i misli, odluke i postupke, istine i obmane. Zavrti ih i okreće dok ne načini sklad, ili se zaigra i razbije sve u paramparčad.
Takva je žena : ulazi u život, naglo kao nevolja il požar ili – prirodno i tiho, kao svetlo što nahrupi u sobu ispod vrata. Udje u njega nehajno i lako kao u svoj stan; gledaš je, začudjen, nepoverljiv, i pitaš se odakle li je zalutala. Čudi se i ona, posmatra prašinu što se taloži po sećanju i paučinu gde se niže po ćoškovima duše – sve to posmatra i misli se – koliko posla ima ovde...
- Hej! Ovde sam, zar me ne vidiš?
Ne čuje.
- Zaista me dugo nije bilo.
Skida mantil i prebacuje ga preko fotelje, razmiče zastore davno navučene, i pušta unutra svetlost i dan, pušta zaboravljene, zabranjene boje, da zaliju zidove i razmile se pod krevetom i ormanima, kud koja.
- Nemoj! Ne znaš šta činiš...
Vezuje kosu u rep, skida bele čaršave bačene na strasti i osećanja.
- Ne može, Ne dozvoljavam ti! Ovo je moj stan!
Uzalud. Otvara fioke jednu po jednu, pronalazi lepak i popravlja oštećene snove. Poravnava rubove na tepihu, skida kutiju, vadi šarene konce i krpi poderana nadanja i čežnje. Gledaš nežne gipke prste kako ih nagriza lepak i bodu igle – gledaš je i misliš – imaš li ti imalo stida, dokle misliš...
Katanci na davno zabravljenim vratima – pordjali, užasni, ključeva namerno slomljenih u njima – razoružava ih pogledom; penje se na tavan, silazi u podrum, pretura po ostavama.
- Ma čuješ li me bre – ne dozvoljavam ti! Ne dam, to je moj mrak!
Ne čuje me, ne vidi, ne postojim – mene nema, ni podruma ni mraka više nema – mesto svega, sad je samo ona.
Takva je žena : zadje ti u baštu, a ti se i ne sećaš da imaš baštu. Gleda uvelu lepotu, gleda ogradu poleglu u travi; podiže je, prstima vadi iskrivljene eksere iz natrulih dasaka i meće nove, farba je, jača i učvršćuje. Zasuče rukave i, sva od namere, divnim belim rukama čupa korov i lomi trnje, i sadi namesto njih nove misli, nove želje i ideje – gleda ih gde niču, bokore se i pupe, i cvetaju i rastu od same njene blizine.
Takva je žena. I daleka, i kada je nema li zauvek ode – tu je - odsutna i sveprisutna, sve je od nje. Tražiš je u razumu – ali razuma više nema; tražiš je u srcu – no ni srca više nema, odnela ga je, obrala opustošene grudi. Uzimaš revolver i prislanjaš na slepoočnicu – kad ni glave više nema; mesto nje, mesto duše i srca – sad je samo ona. Tvoja je još samo koža – sve što je pod njom, sad pripada jednoj ženi.

Leđenda urbanosti i borac protiv svih oblika primitivizma kojim je brdoviti Balkan i njegova pokretačka sila Srbija preopterećena.

Retko napušta krug dvojke, a kada to čini, nosi specijalni skafander koji je za nju dizajnirala Snežana Dakić u kooperaciji sa Biljanom Srbljanović i preko tog skafandera Sajsa dobija dovoljno količine tečnosti i urbanosti kako ne bi zanemoćala. Inače skafander je poznat i po tome što Sajsa može da se i olakša u njemu, a mokraća onda ide u specijalan filter koji je prečišćava i ponovo može da se koristi za piće. Što se tiče sranja to nije problem. Sajsa ne sere.

Urbane poruke Sajsa uglavnom prenosi putem slike i zvuka, a početni pokušaj da ih prenosi nekim urbanim hausom zamenila je nečim što ona naziva rep, jer putem te vrste muzike može mnogo više da kaže u jednoj pesmi. Spotovi su krcati antiestablišment porukama i u njima Sajsa srednjim prstom poručuje državi, šabanima, seljacima i svim ostalim grupacijama koje nisu urbane, da mogu da joj samo sisaju. Naravno dok to radi okićena je k'o mongolska mlada, a celo izlaganje upotpunjava mršteći se k'o da sisa limun.

Uz nju obavezno ide i njena sestra koja je poznatija kao Sajsina Sestra i neki feminizirani lik koga svi znaju kao Sajsin Isfeminizirani Drug, te tako oni čine u principu ženski trio, jer ipak je trebalo vremena da se provali da je Sajsin Izfeminizirani Drug muško.

već neko vreme se broj tvojih godina piše sa dve cifre i stvari su počele da se menjaju, dokopao si se nekog laganog pornića ili novina erotskog sadržaja i shvatio da tvoja "piša" ima još neku ulogu... super, mada si i sam svestan da od toga neće biti ništa bar još 5-6 godina (ako ti se debelo posreći)... Najveći baja u razredu (lik koji je prvi popio celo pivo i povukao dva dima da se nije zakašljao) je smuvao onu malu iz VI-1, na ekskurziji... jbt, udarna vest u školi, viđaju se petkom, drže se za ruke, povremeno se i poljube... tebi se sviđa njena drugarica, al ti se naravno noge odseku kad ona priđe na puškomet, ostaješ bez daha i kloneš... nema veze, ćale te potapše po ramenu, namigne i kaže "ima vremena", tebi padne kamen sa srca...

u tom blagostanju zaljubljenosti i izigravanju bande proleti osnovna škola, dolazi srednja... Sad ti već za broj ortaka koji su nešto "navatali" treba i druga ruka.. opušteno, sve u svoje vreme, navataćeš i ti jbg, loše te krenulo, slabo si izlazio, trebalo da se uči, ćale i ortaci iz kraja te bocnu povremeno krilaticom "ima l' koja..." na šta ti naravno sležeš ramenima i mumlaš nešto...

Bliži se kraj srednje škole, hormoni ti rade prekovremeno, sva ekipa je obrnula bar po jednu turu, uspešniji i po nekoliko, al ti još uvek čekaš onu pravu, mater joj gde se sakrila... polako krećeš u ofanzivu, počev od boljih riba, al shvataš da debelo zaostaješ sa gradivom i da ne možeš da sklopiš dve prostoproširene rečenice, posle čega samo bleneš ko magarac... Jbg, neka, bitno da se radi, biće nešto, valjda... s tom mišlju noću zaspiš... Ćale se već mršti, jer je rodbina počela da zapitkuje "kako to da ga ne viđamo s nekom, moj marko je već godinu dana bla bla..." Tu već i keva ulazi u priču sa "jesi li ti ikad bio zaljubljen?"... sledi i odgovor "mani me kevo, nisam ja Bane Bumbar, ovo je dvaes prvi vek..."

Maturska ekskurzija, vrlo dobra prilika da nađeš nešto, u busu praviš spisak prioritetnih devojaka... Došli ste, raspakovali ste se, došlo veče, žurka... Prvo ti treba alkohol, jer si i dalje ista kukavica kao i u osnovnoj, preteruješ u njemu naravno, a u međuvremenu masa razgrabi ponuđeno... napadaš ribu poslednju sa liste, al s obzirom da si u "boris jeljcin" fazonu, popijaš ispalu, jbg maler... Tu se pridružuješ ulešenoj ekipi pevajući dobre stare pesme...

Depresija postaje dobri stari saborac, a tu je i fax. Ćale te više ništa ni ne pita, keva te gleda ko da ti nije dobro, a znaš šta misli... Sad već i komšiluk zapitkuje i čudi se "otkud tako lep mladić da nema devojku..." (odjebite seljaci) Tvoj ponos ti još uvek diktira visok tempo, i nećeš bilo s kojom, nadaš se jednoj al vrednoj... Nalaziš par kandidatkinja, al ni ti više ne veruješ u uspeh, naviknut na prethodne promašaje otaljavaš posao... Čuo si da ti ortak nije više mogao izdržati sličnu situaciju, pa je kresnuo neku kurvetinu, što ju je pola grada pregazilo... Smeješ se, al' je podilaze žmarci jer nisi siguran da li ćeš i ti pući, pakao agonija... Cela je ekipa do sad nešto i karala, a ti još na onom poljupcu u obraz sa školskog izleta devedes' osme... Pitaš se šta nije u redu s tobom majku mu, da li si lud ti ili svi oko tebe, nemaš rogove, nisi sakat, al jbg, one opet ne daju, brane se ko Rusi...

Praviš još par očajničkih pokušaja, ali polako se miriš sam sa sobom i sa činjenicom da nećeš jebati... jbg, ima i drugih stvari u životu, zar ne?

U bliskoj budućnosti više ništa neće biti dovoljno. Naš sopstveni smrad, zubi ispucali od gangrene, veš zagađen kao da se vukljao po močvarama Everglejdsa i WC šolje u kojima žive bliski rođaci jebenog 8-og Putnika ozbiljno će zapretiti opstanku celokupne ljudske civilizacije. Majke, babe i ostale rumunske glumice više neće imati rešenje za gadiluke svoje dece a Mr. Proper, Ajax, prokleti Domestos i ekipa neće moći da se izbore sa hrpama govana u kupatilima 22. veka. Onaj Petar Petrović što je skidao skramu sa petoparca poješće i sam govno i promeniti ime u opštini. Daaaa, crno nam se piše...
...ali ne ZAISTA jer tu će biti REKLAME BUDUĆNOSTI. I to ne bilo kakve, već 6-D! Da, pogodili ste - to je ono što nas očekuje u novoj eri TV-marketinga! Čuveni reditelji sutrašnjice prosto će se utrkivati u režijsko-scenarističkom osmišljavanju ovih malih remek-dela a poznati glumci i glumice dobijaće svetska priznanja i nagrade za guranje glave u klozet ili pranje krvavog tepiha do iznemoglosti. E sad, ono po čemu će se ove reklame suštinski razlikovati od svojih trenutnih i zastarelih 'rođaka' biće upravo način njihovog plasiranja u javnost. Problem nedostatka empirijskog iskustva određenog proizvoda oduvek je predstavljao pravu noćnu moru za govnare sa TV-a ali će i to, naravno, biti prevaziđeno tehnološkim napredkom. Naime, do tada će već neki kurčev tim japanskih stručnjaka izmisliti model televizora koji će sem svoje originalne svrhe kao medijuma umeti da pere, peva, svira, kuva ručak i masira ( što će, gle'te kurca, značajno smanjiti broj ljudi koji ZAPRAVO izlaze napolje ). Kao takav, TV će postati idealan prenosnik 6-D reklama ali u detalje ne bih previše ulazio - zna se da Vukajliju nadgleda CIA zbog mogućih proroka. Uglavnom, u budućnosti više nećemo morati ni da kupujemo robu. Dovoljno će biti samo da upalimo neki od kanala Pink Korporacije a televizor će sve sam da obavi. Odoh sad...

Tugaljivo pitanje koje sami sebi postavljamo, posto nas je neopisiv osecaj trulezi probudio iz sna koji je nastupio nakon jos jednog u redu neopisivog pijanstva.

Nakon njega cemo se sudbonosno zakleti na trezvenost, u tom momentu nesvesni da je to pitanje koje ce nam se zauvek provlaciti kroz zivot.

Ако је мушко - ожењен.
Ако је женско - курва.

Први гледа да појебе нешто, али без дугорочних обавеза.
Други гледа да буде појебан ради стицања материјалне користи, по могућству - дугорочно.