Pozovu vas kao na kafu, zapravo bi nesto drugo, jer misle da ste ovca.

Jugo je nažalost Srpski automobil, maksimalna brzina varira u zavisnost od uslova:

Sa običnim motorom: 10 km/h
Sa zapregom: 25 km/h
Kad se gurne sa mosta visine 10 metara: 95 km/h
Kad se gurne sa litice visoke 800 metara: 621 km/h

Jugo ima ugrađen ABS (Ako Bog da Stane), a neki modeli imaju čak i ispravne kočnice.
U kaseti automobila se nalaze:

- Pravoslavni krst
- Katolički krst/križ
- mini statua Bude
- Davidova zvezda
- Islamski polumesec

Tako da u svakom delu sveta možete se osećati bezbrižno.
Takođe, u gepeku se nalazi prva pomoć za sam auto koji kuva na svakoj trećoj uzbrdici.
Od dodatne opreme ima red vožnje gradskih prevoznika.

Takođe, velika je sličnost između Jugića i Ferarija:
Ferari za 4,1 sekundu dostiže brzinu od 100 km/h
Jugo za 100 sekundi dostiže brzinu od 4 km/h

Posle mučnog ispitnog roka, dranja kurca i jebavanja po velegradu i njegovim kafanama, taslačenju po studentskoj službi, sav izmučen, istrošen, ni za seks raspoložen, spakuješ svoje bušne kineske kofere i uputiš se u svoje rodno mesto.

Sediš u smrdljivom autobusu autoprevoznika Miška (ćelavi seoski baja sa dva zuba i bez jaja) i razmišljaš kako da se dočepaš tvog dečačkog kreveta, koji nema alkoholisani miris ustajalog studenta, i odmoriš od svih Tantalovih i Sizifovih muka. Samo da 2 meseca ne čuješ reč fakultet. Jedno 20 sati sna biće dovoljno za početak. Stižeš na stanicu, teturaš se do kuće. Izgledaš kao pijani Četnik na dopu. Brkata baba koja je sedela pored, prenela je smrad na tebe, tako da sad i vidiš šta udišeš.

Otvaraš stara drvena vrata, vidiš majku i oca. Najzad draga lica. I taman kada pomisliš da je to to, shvatiš da si se zajebao. Spremna je sačekuša koja ima nameru da razori tvoj nervi sistem i da ti iscrpi onu trunku snage što ti je ostala. Malo protrljaš krmeljave oči i vidiš da iz frižidera iskaču babe i dede. Tetke i strine. Komšinice ove, komšinice one. Pekarka, mesar, lugar i električar. Samo još fali pop da ti blagoslovi indeks. Svi su se skupili da sačekaju ponos i diku ulice. Naoružali su se pitanjima, tipa, "Kakav je paradajz tamo?", "Jel ti nedostajala livada i ovce na njoj?", "Ima li neka devojčica?", "Kako je na fakultetu?" i sl.
Izrešetaće te pitanjima i ubiće te u pojam, da ćeš se pokajati što si uopšte seo u Miškov drndavi, smrdljivi autobus.

Još jedna reč koja je tokom godina imala svoju revoluciju...

Ako primetimo u rečenici, ovo je znak da se obara nečija konsatacija kul tipa, ekstra ribe, dojajne stvari. Čisto zapišavanje face o kojoj se priča.

Osobe sa visokim društvenim ugledom, koje su odabrane od strane neke korporacije, da izreklamiraju njihov novi proizvod koji treba da izađe na tržište.
U pitanju su doktori medicine, profesori i renomirani instruktori fitnesa, kojima je zadatak da babi sa osmogodišnjim školovanjem objasne da njihov novi margarin u svom sastavu ne sadrži trans-masne kiseline, ili da je nova akva viva obogaćena opti-mineral kompleksom.
Zahvaljujući mišljenju jednog doktora, baba odlazi u radnju da pazari hidroaktivnu vodu 0,6 l po ceni od 46,oo dinara, zaboravljajući na to da za te pare može da kupi dve "Minakve", od dve litre.
Ipak, doktor je to... on zna najbolje.
Prikriveno značenje jedne od takvih reklama bi zvučalo ovako, nekako:

Uprkos prvoj asocijaciji na jedan od omiljenih slatkiša svake babe, jer one ga uglavnom daruju svojoj unučadi zbog tripa da klinci seku vene za njim, to je obična banana koja je zbog stajanja od n dana promenila boju od prirodno žute u čokoladno braon.

Ah, ta jesen, to zlatno godišnje doba...

Pa još u mom kraju! To bre nema nigde.
Ta čarobna boja sunčevih zraka koja prolazi kroz krošnje drveća... ples žutog lišća na povetarcu, poslednji koncert žaba kod potočića i sve u duhu prirode.
Brda počinju polako da se pokrivaju braon ćebetom.
Božanstveni cvrkut kanarinaca, slavuja, lokera, cajzli koji vragolasto lete na nebu, oplemenjuje dušu i telo. Ma, kao da na svakom koraku slušaš Vivaldijevu jesen. Prirodni melem za mozak.

Neubrani kukuruzi se njišu... snajke se vataju za klipeve i jedna drugu podjebavaju istim u vidu cajpera. Ali, niko se ne ljuti. Vremešne domaćice vredno sa svojim komšinicama spremaju zimnicu jer mlađe neće. Nije njima teško za svoju decu i unuci ništa. One se zezaju tako što ćoravoj Radi ubace šećer u pinđur ili Stani stave pola kila džinki u blagi ajvar.

Veselih travara je na svakom koraku. Miris livadskog cveća prosto ih opija. Svačega se tu nabere a naročito po nepristupačnim obroncima. A, zima je duga...
Drugari sa pašnjaka se rastaju sve do proleća. Ovce, krave, sitna telad, svi plaču... čak je i konjska muva pustila suzu. A u mom kraju, te živuljke su se zezale i sa kurjacima i lisicama.

I sve je to tako lepo do, otprilike, polovine oktobra. Onda krenu kiše i loše vreme...
Al' mene bole kurac, ja sam do tada već daleko na jug.

Primite puno toplih i sunčanih pozdrava sa prelepog Madagaskara
Laki lasta

Naglasavanje da ste nesto rekli samo zbog ilustracije neke teorije, ali mnogo jace od "Na primer" koje je smisljeno za totalno anti-elokvetentne osobe, bez imalo maste i zelje osecaja za lepo i kul.

Kada studentu osnovnih studija saopštite da NEMA diplomskog rada, samim tim ni diplome jelte, nakon jebenih osnovnih studija, te da je postao NIŠTA i da mora ići na retardirani master o svom trošku ako želi ma kakvo zvanje jer je 'vako k'o ministar bez portfelja.
Al' ono što je bitno jeste da u ministarstvu prosvete svaka puna je fotelja guzica koje su se i kroz osnovnu školu provukle ko zna već kako. E tako ...

Neki kao sport koji liči na onu foru kad deca iz prvog razreda izađu na fizičko.
Nit se zna ko koga juri, ni ko od koga bega. Većina su oko lopte, dok se sa strane manjina sapliće sama od sebe.

Vrsta komunikacije posle koje vaši dedovi sebi postavljaju pitanje dali smo mi uopšte pobedili u prvom i drugom svetskom ratu .

Ču li ti baba ovog našeg ?
Ja ču .
Razumeli ga što ?
Ja jok , a ti ?
Jok more , ko da ga švaba pravio !

Čuvena fraza iz filma "Nacionalna klasa", kada je Gagi Nikoliću, pošto je na jedvite jade osvojio titulu, sudija poništio trku, i tako ga udaljio od sna zbog koga je sve drugo žrtvovao.
Primenljivo i u životu za razne slične situacije.

Blara je zapravo bara sa ogromnom količinom blata u sebi, u koju kada zgaziš ostane ti u njoj pola cipele, a ako ne reaguješ brzo i odmah izvučeš nogu možeš ostati bez cipele. Elem, najveći problem sa blarama se ogleda u tome što su vešto skrivene u ravni terena po kojem hodaš i u istoj su ravni sa njim, takođe zajeb je i u tome što se nekako pojave ispod tvojih nogu onda kada to najmanje očekuješ. Npr. leto je i kiša je padala pre nekoliko sati i svi su već zaboravili da je uopšte padala, pa tako i ne pomišljaš da možeš upasti u blaru u sred leta na 50 stepeni.
Najveća verovatnoća da ugaziš u blaru je kada pođeš maksimalno skockan/a u grad i očekuješ da ćeš videti ribu/tipa sa kojom/im već neko vreme očijukaš i bitno ti je da izgledaš lepo i onda umesto da tako i izgledaš - ugazićeš u blaru i izgledati potpuno kretenski kao da si upravo sišao/la sa neke planine na kojoj si čuvao/la ovce sa pola tone sasušenog blata na obući koju nema teoretske šanse da skineš bez četke, sunđera, sredstva za ribanje. Ako i pokušaš da skineš samo ćeš napraviti još veći jad i nekako uspeti i ruke da zabrcaš sa tim blatom tako da jedino što ti preostaje je da ublariš i drugu nogu - bar da ne narušavaš simetriju svog pažljivo odabranog outfit-a za to veče.

Godina proizvodnje danasnjih internet navijaca, fejsbuk mrzitelja Vladimira Stojkovica, iskusnih jebaca, i davaoca pluseva na poster na kom je gola riba

Vekovna dilema balkanskih naroda, i tema na čiju raspravu se nije naišlo ni po školama ni u skupštini, iako je trebalo. A zašto? Zato što su ove reči diskriminisane, proglašene za proste i ružne i mesto im je u svadji, kafani i eksplicitnom seksu. Mudre glave su o ovome možda i većale, ali rezultate istrage nisu objavile ni novine, ni televizija, ni udžbenici - a zašto? Zato što su kurac i pička jebene ružne reči.

No nakon svog ovog vremena, udaranju glave o zid se konačno nazire kraj. Naime, iz pouzdanih izvora se došlo do saznanja da su pička i kurac prvo proterani iz jednog šumadijskog mesta, a kasnije prognani iz čitave zemlje kao dva pogana izraza. No, krenimo redom:

Biti u trendu, pratiti trendove- samo još jedan u nizu loše shvaćenih fenomena današnjice.
Prva asocijacija kad čujemo ovo je, svakako, snobizam. Površno ispoljavanje otupele mase, koja slepo korača utabanom stazom, koristeći trećinu sedmine svojih mozgova. Međutim, ako malo dublje sagledamo ovu iritantnu pojavu, začas ćemo shvatiti da su koreni praćenja trendova jako duboko pričvršćeni u samu suštinu ljudi.

Trend nije ništa drugo do oprobano sredstvo pripadanja zajednici. Mnogo je lakše imati nekog ko će sutradan izmisliti nešto novo čemu treba težiti, što treba obući jer je kul, reč koju je tako in upotrebljavati, jer na taj način svi odjednom imaju nešto zajedničko za šta se nadmeću ko će pre doći do toga. Samim tim nastaju zajedničke teme za razgovor, ljudi se upoznaju i zbližavaju pričajući o novom trendu, obnavlja se osećaj pripadanja zajednici i vraća poljuljana sigurnost.
U praistorijskoj zajednici trend je verovatno bila kost mamutovog srednjeg uha na ogrlici, sasušeno oko pretka slepog miša, brci od stidnih dlaka upravo razdevičene sestričine... Šta god se u tom momentu pojavilo kao nova, kul aplikacija, dočekivano je kod ogromne većine sa ushićenjem što će oznojiti bulju, ali će sutradan oni imati "potvrdu" da su zasigurno članovi plemena.
Stoga, još jednom razmislite kad sledeći put budete pljuvali po trendseterima i njihovim vernim pratiocima, jesu to ovce, al' protiv majke prirode i oca vodoinstalatera se jednostavno ne može.

Pseći izraz lica u vrelim danima.

Jebeš mu mater ali stvarno nije svejedno kakvu ribu ćeš karnuti. Ono, nije svejdne ni da li ćeš piškiti u kenjari sa trouglsatom rupom na klizavim daskama ili u nekom senzorskom pisoaru što kapira kada si otreso i poslednju kap ... dobro, ajde predposlednju. Dakle, nije svejedno da li ćeš kresnuti diskretno silikoniranu, negovanu i od estrogena blago natečenu ribu ili brkatog moravskog skobalja sa kozjim nogama. Strepnja je bila samo da ne naletim na neku sa simptomima oboljenja ej-frajeru-volim-kurac-najviše-na-svetu-al-mnogo-sam-bre-cerebralna-da-primam-to-tvoje-parče-mesa-makar-i-u-kurton-zapakovano-a-ponajmanje-ne-na-jebenu-nanosekundu. Jebeš strepnju nego spržih sve sluzokože poslednjim kapima nekog Polo sranja, zategoh guzicu, 3-4 Trojanca ...?... dovojno ... valjda ... i ... dadoh mamuze konju u rebra.

In vino veritas. Imala je zanimljivu teoriju da je svaki delić materije na neki način povezan sa svakim drugim delićem materije u Vasioni, i da je teoretski moguće ekstrapolirati sve što postoji - svako sunce, svaku planetu, njihove orbite, međusobne uticaje, njihovu biološku, geološku, ekonomsku i socijalnu istoriju i budućnost na osnovu, recimo, jedne jedine boce vina. Kakva divna teorija. Naglas sam isfleširao prizor kada su sveštenici Aleksandra Velikog pogledali u drob žrtvovane ovce i predvideli da će Darije sa sve haremom biti do podneva jeban u bici kod Gaugamele. Ili kako u tom slučaju gledanje u pasulj i pileće kosti deluje sasvim razumno i da bi, konačno, žvalavljenje njene silikonske sise verovatno dalo slične rezultate u pogledu sagledavanja budućnosti i prošlosti Vaseljene. Što da ne, i silikon je materija, auto je na parkingu, stan je blizu parkinga u gradu, grad je na kontinentu, kontinent je na .... jebote kako je sve povezano. Testiranje vasione razmenom telesnih tečnosti. Uopšte ne zvuči loše, belih mi patuljaka biće ovo veče za pamćenje ... krenusmo...

U mom kraju bi rekli ... ali oćeš kurac bato! ... (efekat se povećava za π⁴ kada se istovremeno pokaže desni lakat) ... dakle ... oćeš kurac bato! ...

Matori balegar beše već godinama unazad u stabilnoj vezi sa zunzarom, takođe dosta odrtavelom ali po letačkim kriterijumima i dalje držećom, sa tim nekim iskonskim šmekom za lov, te veštim manevrom eskivacije tepalice. Deliše isti plen, istu muku i radost, sve na ravne časti. Živeše ne baš u izobilju, ali krotko i domaćinski, bar uvek kol'ko se za valjano najesti i poslužiti gosta.

Međutim, jednog dana, zunzara ponešena pričama svojih vršnjakinja i nezadovoljna skromnim životom sa balegarom, reši da ode u beli svet, da potraži bolje mesto i sreću, lepše i obilnije obroke. U svet, gde postoje pravda, red i rad, gde se svaki preleteni krug broji, gde se proporcionalno radu dobija obrok. Gde se zarad napretka ne mora javno opštiti sa raznim bumbarima i stršljenima, gde postoji i mogućnost mutacija po želji, naravno ako voleš. Eto, jedino začkoljica ta prostorna ograničenost i nostalgija. Ali zar je to sad važno, pored svih blagodeti? Hmm?!

- Zar da me napustiš sada kada sam taman našao solidnu domaćinsku štalu sa dve simentalke? Pa znaš li ti koliko tu ima materije, kotrljaću godinama ubuduće, i decu ću čak tu uposliti, a i svi iz tvoje familije su dobrodošli. Uvek, na gozbu naravno, ništa ne moraju da rade.
- Neka hvala! Dosta je bilo! Odoh ja, sita sam tvoga doma!

I tako ode zunzara, a balegar osta skrhan, dade se u očaj i prestade da kotrlja, prestade i da jede i bilo šta da radi, povremeno bi samo popio kakav kvalitetan proliv i očajavao. Sve više je shvatao suštinu Džonijeve: Balegari ne veruju sreći! A onda čvrsto reši da sve zaboravi i krene iz početka.

Ali kao što to obično biva, eto nazad jednog dana prezasićene zunzare. Očajna sa suzama u očima i razočaranjem u veliki svet, složi priču da je pogrešila, da ipak tuđe govno ne miriše lepše. Zatraži milost i oprost od balegara pozivajući se na ondašnju slabost, gladne oči, te na kraju i na svoju čast, pa i na samu uzvišenost i zapise Svetog Fekalija. Balegar, nemaše kud, onako glup i musav, zagoreo pride... sve joj oprosti i jadno ali opet s prikrivenom radošću prihvati njen zagrljaj. Proguta govno još jednom. Jer tako je najbolje, tako je ljudski, tako je balegarski.