-Ma pusti bre, bilo grlo danas na Zelenjaku, neki lik zdipio nekoj babi torbu sa tri soma dinkića, pa se svi okupili.

Mirko:Ides li na izbore!?
Slavko:Ma necu da idem kada su lopovi namestili.
Mirko:Aj'bar samnom da odigram loto!?
Slavko:Ti nisi normalan,to je tek namestaljka,dzabe bacas pare.

Jedan trgovački putnik iz Nagasakija je preživeo atomsku bombu u Hirošimi. Vrati se kući u Nagasaki. Ameri bace atomsku na Nagasaki i njemu opet ništa. Do pre par godina znam da je bio živ.
Bata Stojković u "Ko to tamo peva" je za njega malo dete. Iako mi je omiljeni glumac.

Pogledajte samo nacionalnu strukturu direktora preduzeća po Srbiji,samo će vam se kasti.
Ništa lično.

Kada je prvi put dospeo na tlo Amerike i video ih,reko je:"Ko su bre ovi Indijanci?!"

Kašlješ k'o tuberan!

Legenda o lokalnom heroju traje na teritoriji mjesta za koje se vezuje njegovo rođenje, događaj iz života ili slavna smrt. U mom kraju trajanje te legende se manifestuje kroz broj majica sa likom lokalnog heroja na njedrima mještana.
Pamučne, sintetičke, bijele, crvene, ispod vjetrovki, điladi, dukserica i doktorskih kaputa, nazirao se njegov osmjeh. Lako bi zapadao za oči, bio je svima poznat. Svi su znali priču o njemu, poneko nije znao ime. Ime nije bilo ni bitno. U nedostatku imena posezalo se za imenima aktera sličnih događaja. Sve ih je vezivala priča, a ako su se imena pomiješala onda je bilo mjesta za diskusiju u njihovom odgonetanju. I ništa više.

-Ma nije on, čoče. Pogledaj opet.
-Znam da nije on, ali ovome ne znam ime.
-Bolje i da ne znaš. To su oni. Idem, ne zamjeri.

Kada bi sretala te majice u prolazu, obično bi ih viđela na deset metara ispred. Prvih pet metara gledala sam u njedra osobe i lik heroja, sledeća tri sam netremice posmatrala osobu. Jedan metar bih svoje usne pretvorila u blagi osmjeh a poslednji metar do linije mrtvog ugla sam vidjela podignutu jagodicu i zarivenu liniju usana ispod nje na licu sugrađanina koji mi je do tada išao u susret. Ostatak puta sam provodila pretvorena u lik heroja.
Stanje ljudi sa majicom se širilo na druge lako i homogeno, bez dodira. Na pogled. Trajalo je dugo jer je postojanje majice garantovalo vječnost legende. Htjela sam da budem dio te vječnosti, reklo bi se tuđe...pa sam majicu obukla i ja i sjela u prvi red amfiteatra čekajući na početak ispita. Profesor je ušao a kada je primijetio lik na majici podigao je kažiprst ka meni i pitao:
-Ko je to?
-Antifašista.
-Liči na Če Gevaru.
-Nije, ali neka bude. Pogledajte osmjeh? Mislite da se priprema da primi orden za vjernost otadžbini?
-Nemam zapažanje u vezi toga. Vidim samo osmjeh.
-Priprema se. Vode ga da ga strijeljaju.
Podigao je obrve visoko, širom otvorio oči i zarozao kožu na čelu, gledajući naizmjenice mene i lik. Udario je dlanom o dlan i rekao: Počinjemo! Tišina!

Njihovo pismo jeste teze za savladavanje od cirilice ili latinice,ali oni zato imaju mnogo manje nepismenih ljudi od Srba,Bosanaca,Hrvata,Makedonaca...

Samo nek žulja, boli, svrbi. Ne bi se stoka zadovoljila onim što ima, pa to ti je! Sami ćemo sebe sjebati, a ovamo se ljutimo kad nam drugi ubace kamen u opanak. Ako ti je dobro, potrudi se da tako i ostane.

-Kolko ti plaćaš kablovsku?
-Pa šta sam ja, majmun, da plaćam kablovsku, uveo sam je sam, boli me baš kurac da plaćam lopovima!
-Pa jel ne mogu da te tuže za to?
-Ma de mogu da me tuže, koji ti je kurac.
-Znači, ne plaćaš ni tv pretplatu?
-Pa jebiga, to uglavnom platim, znaš, zajedno sa strujom.
-Znači ne plaćaš 50 kanala koje gledaš, a plaćaš dva, od kojih jedan gledaš svake druge nedelje u utorak i sredu uveče, a drugi nikad?
-Pa država je država, jebiga, šta da radim.

Situacija na slavi:
Ajde Bože pomozi,neka je sa srećom *Krsti se* *pije* O Bog te jebo,dobra ova brlja!